Najpre budžet administracije od 1,52 triliona, zatim 1,9 triliona za oporavak privrede od posledica pandemije, i na kraju 2,2 triliona za program rekonstrukcije infrastrukture.
To su svote, u dolarima, koje američki predsednik Džo Bajden namerava da upumpa u američku privredu kako bi, najpre, vlada obavljala svoje redovne funkcije, zatim da bi zaustavio zdravstvenu krizu koju je doneo kovid 19 i, najzad, kako bi sproveo ono što se, po njemu, „čini jednom u generaciji“ – obnovio već uveliko zapuštenu „fizičku infrastrukturu“: puteve, mostove, aerodrome, luke i štošta još.
Pošto smo se već odmakli od početka, da razjasnimo glavni pojam. Reč „trilion“ u britanskom i američkom engleskom jeziku označava veliku brojku koja se piše sa 1 i 12 nula: 1.000.000.000.000. Drugačije objašnjeno, to je „milion miliona“ ili hiljadu milijardi. Milijarda (hiljadu miliona, na engleskom je „bilion“), jedinica je koju prati devet nula: 1.000.000.000.
U našem jeziku, i u ostatku ovog teksta, trilion je „bilion“: cifra koja označava hiljadu milijardi. U ovom slučaju dolara.
Milioni, milijarde i bilioni su takozvana zona velikih brojeva koji su na ivici, ako ne i izvan ljudskog poimanja. Zato se objašnjavaju slikovitim primerima. Jedan njih kaže da kad bi se naslagalo bilion novčanica od jednog dolara, to bi bio toranj visok 109.000 kilometara, što je trećina puta do Meseca.
Bajden, ako savlada prepreke koje mu u Kongresu postavlja republikanska opozicija, namerava, između ostalog, da obnovi 36.000 kilometara auto-puteva (sa 500.000 novih stanica za punjenje automobila sa pogonom na struju) i renovira 10.000 mostova, što bi generisalo milione novih radnih mesta i u celini bilo najveći investicioni zahvat Amerike od kraja Drugog svetskog rata. To bi joj, kako tvrdi, omogućilo da ojača nacionalnu bezbednost i u krajnjem ishodu izađe kao pobednik iz upravo započete utakmice za globalnu nadmoć sa Kinom.
Dramatično zaostajanje
U tu utakmicu, kad je o infrastrukturi reč, Amerika ulazi sa značajnim nedostatkom – stanje nacionalnih puteva, mostova, luka, elektrodistributivne mreže, pa i digitalnih (internet) auto-strada nije doduše katastrofalno, ali je blizu toga. Prema izveštaju američkog Društva građevinskih inženjera iz 2017. godine (taj izveštaj se pravi svake četiri godine), njeno ukupno stanje je ocenjeno sa „2+“, što znači da je „uglavnom ispod standarda“, sa znacima „značajnog ruiniranja“ i „visokim rizicima urušavanja“. To je još tada bio povod za procenu da će do 2025. biti neophodno investirati „više od dva biliona dolara“.
Primera za ovo ima mnogo. Američki aerodromi su po broju putnika najprometniji na svetu, ali prenapregnutost njihovih kapaciteta je takva da svaki peti avion sleće ili poleće sa zakašnjenjem, što prema nekim procenama ekonomiju košta više od 35 milijardi dolara godišnje. Među 50 najbolje rangiranih svetskih aerodroma samo je pet američkih, dok je njihov najbolji tek na 30. mestu.
Ima se, može se
Kad je o železnici reč, prvo što pada u oči jeste to da Amerika nema ono što danas imaju gotovo sve zemlje iz društva kojem pripada: takozvane brze pruge za putnički saobraćaj, zbog čega su američki vozovi u proseku upola sporiji od onih u Francuskoj, Nemačkoj, Japanu, Velikoj Britaniji, pa i Španiji i, naravno, Kini, koja je sa svojih 37.900 kilometara brzih pruga svetski rekorder. Američke železnice su uglavnom teretne i većinski u rukama privatnih kompanija – što je tradicija uspostavljena još u drugoj polovini 19. veka, kada su pruge koje povezuju Istočnu obalu zemlje sa Zapadnom bile najvidljiviji simbol završnice kolonizacije kontinenta. Prema izveštaju „Globalna konkurentnost“ koji je sačinio Svetski ekonomski forum za 2019, SAD su po kvalitetu infrastrukture na 13. mestu, što, s obzirom na to da su na početku ovog veka, 2002, bile pete, ukazuje na gotovo dramatično zaostajanje.
To pokazuju i procenti izdvajanja za infrastrukturu: pomenuti izveštaj ukazuje da evropske zemlje u proseku troše ekvivalent od 5 odsto svog BDP-a za izgradnju i održavanje infrastrukture, Amerika za istu svrhu odvaja samo 2,4 odsto. Očekivano, najambicioznija u ovom pogledu je Kina, gde je ova stopa u skladu sa dinamikom njene ekonomije: infrastrukturi je tamo namenjeno čak 8 odsto BDP-a.
Ove razlike su i rezultat specifičnosti američkog sistema u kojem veliki infrastrukturni projekti nisu nacionalna briga, već uglavnom u nadležnosti federalnih država i lokalnih zajednica – samo 25 odsto infrastrukturnih fondova obezbeđuje federalna vlada. Uloga države, čak i za ovu svrhu, uvek je politički sporna, dok privatni sektor svaki infrastrukturni dolar meri kroz optiku njegove profitabilnosti. Na drugoj strani je međutim činjenica da je glavnina današnje transportne i energetske infrastrukture postavljena u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata, upravo federalnim investicijama, što svakako ima u vidu i Džo Bajden.
Ono što on, međutim, želi ne znači da će i da dobije. Ono što je sporno jeste namera da se njegov infrastrukturni plan u sledeće četiri godine finansira povećanjem poreza na profit korporacija sa sadašnjih 21 odsto na 28. To bi delimično poništilo smanjivanje ovog poreza sa 35 odsto što je za vreme svog mandata isposlovao Donald Tramp.
Predstoji dakle teška borba u Kongresu oko svakog detalja: prvi utisak je da je Bajden već pridobio svoje demokrate, dok republikanci ostaju pri svojoj ideologiji da država nikad nije rešenje problema, već da je ona problem – da sve to jeftinije i kvalitetnije može da uradi privatni sektor.
Može li međutim Amerika pomenute trilione, odnosno bilione, to jest hiljade milijardi dolara sebi da priušti? Najkraći odgovor na to bio bi ono staro „ima se, može se“.
Bajdena ne boli glava
U stvari, može se i kad se nema. Američki BDP je 21 bilion (dakle 21 hiljada milijardi) dolara, a njena zaduženost 27 biliona, što je oko 130 odsto svega što se tamo godišnje proizvede i kroz usluge razmeni. Bajdena zbog toga ne boli glava jer Americi je lako da se zadužuje u valuti koju sama štampa i koja je ujedno rezervna valuta sveta i glavno sredstvo za međunarodna plaćanja.
Uostalom, 400 najbogatijih od američkih danas ukupno 614 milijardera ukupno su teški 3,2 biliona i među njima se vodi trka ko će prvi dobaciti do sopstvenog biliona, odnosno triliona. Glavni kandidat je Džef Bezos, vlasnik „Amazona“, najveće virtuelne „prodavnice svačega“, koji je aktuelni čelnik lige planetarnih tajkuna sa bogatstvom u ovom momentu procenjenim na oko 196 milijardi.
Na najnovijoj, 35. po redu godišnjoj listi svetskih milijardera njih je najviše dosad: 2.755, za 660 više nego pre godinu dana. Zajedno, teški su 13,1 biliona/triliona.
Na jedinicu koju prati 12 nula svet se inače uveliko navikava: u prvoj godini prve decenije ovog veka reč „trilion“ je u „Njujork tajmsu“ pomenuta 856 puta, što je nadmašeno za manje od četiri meseca ove.
