Život
06.06.2025. 08:05
Momčilo Petrović

Možda niste znali

Istorija turizma: Prva PLAŽA u Beogradu, NUDIZAM na Savi, SKIJANJE u Crnoj Gori...

letovanje nekad
Izvor: Shutterstock / Elzbieta Sekowska

Za mnoge stvari se kod nas ne zna kako su i kada nastale, ali ako je reč o turizmu, onda tu dileme nema: turizam je u Srbiji počeo tačno 26. juna 1844. Tog dana beogradske vlasti donele su Publikaciju o zabrani kupanja na Savi i Dunavu "bez gaća“, odnosno kostima. Sve posle ovog civilizacijskog skoka je "istorija letovanja“...

Elem, pomenuta publikacija predstavljala je skroman, ali hvale vredan pokušaj hvatanja koraka sa Evropom, koja je po pitanju golotinje pored vode daleko bila odmakla.

Na njenim plažama već su se bile odomaćile "mašine za kupanje“ – kabine za presvlačenje na točkovima, koje su konji vukli do dublje vode. Žene su u vodu ulazile direktno iz kabine, tako da ih niko ne vidi u kupaćim kostimima, koji su se, inače, od zimske odeće razlikovali samo odsustvom krznenih kragni – pokrivali su telo podjednako temeljito. Na isti način, ulaskom iz vode u "mašinu“, vraćale su se na obalu.

Što se Beograda tiče, u njemu je neki Karlo Karlovanski 1839. godine otvorio "prvu fabriku sirćeta“, ali je neslavno propao. Valjda je bilo dovoljno lošeg vina, šta li, tek nesuđeni fabrikant preselio se u Austrougarsku, u Pančevo, i tamo otvorio – školu trgovačkih nauka. Ni u ovom poslu nije se obogatio, ali ga preduzetnički duh nije napustio. Maja 1847. vraća se u srpsku prestonicu i na Dunavu podno Kalemegdana otvara "Prvo srpsko kupalište i plivalište“, odnosno "uređenu plažu“.

Svom poslu pristupio je naučno: doveo je učitelja plivanja iz Beča i počeo da meri temperaturu vazduha i vode... U jednoj tadašnjoj raspravi o raspodeli sredstava u kulturi (sic!), pominje ga i Đura Daničić: "Pozorište je samo za zabavu besposlenim i imućnim ljudima, a plivalište je od potrebe i od koristi i za zabavu svakome čoveku...“ Uzaman: plivalište Karla Karlovanskog zatvoreno je zbog gubitaka. Ali imalo se rašta osnivati: njegovom vlasniku Beograd duguje prve zapisane meteorološke podatke u svojoj istoriji.

Nove entuzijaste u turističkoj privredi Beograd je morao da čeka šest godina – tek 1853. neki Kosta Lepojević i Dimitrije Danić obavestili su građanstvo da su na Savi otvorili "kupatilo po najnovijem kroju, sa ograđenim bazenom za decu i kabinama za odrasle“. Propali su pre jeseni.

Tako je moralo biti... Jer, još dugo potom, Srbi su radije rizikovali davljenje pored neuređenih obala nego da plate ulaz na kupalište, a ta se navika ni do dana današnjeg nije čvrsto ukorenila.

Banje, kraljevi i ostali

Tek sa nastajanjem građanskog sloja, između dva svetska rata, letovanje ulazi u modu.

Ako se išlo na more, birao se severni Jadran jer su saobraćajne veze jedino do tamo bile dobre, a i zato što su tamošnja mesta već bila turistički razvijena. Najpopularniji su bili Abacija, današnja Opatija, tada u sastavu Italije, i neka ostrva. Najbogatiji su i onda putovali u Monako, Nicu i druga mondenska letovališta.

Na more se išlo u zimu ili u kasnu jesen, kad je vreme bilo sunčano i prijatno za šetnju, ali i za kupanje, a leta su se provodila u banjama.

Priču o srpskim banjama započinje knjaz Miloš dovođenjem barona Zigmunda Herdera, načelnika Saksonskih rudokopa, koji je 1835. godine analizirao i potvrdio lekovitost brestovačke, a kasnije i drugih banjskih voda. Miloš se najradije kupao u Sokobanji i Brestovačkoj banji, gde je sebi sazidao i konak, a najslađe je pio bukovički "kiseljak“.

I drugi naši kneževi i kraljevi voleli su banje: Draga Mašin se u Ribarskoj banji lečila od neplodnosti pa je za nju bila nabavljena posebna porcelanska kada...

A u ovom odmaralištu podno Jastrepca često je boravio i kralj Petar I Karađorđević. Tu je 1913. godine i potpisao Deklaraciju o prisajedinjenju Kosova i Metohije matici Srbiji. Danas posetioce na to podseća spomen-ploča, na početku neobičnih stepenica – gazišta trostruko nižih od uobičajenih, napravljenih za starog kralja, koji nije mogao mnogo da podiže stopala pri hodu.

U godinama i kostobolan, kralj Petar često je boravio po banjama pa je zato u istoriji zabeležen i kao inicijator prvog srpskog zakona o banjama. U jednoj od njih, Vranjskoj, zatekao ga je Prvi svetski rat. Njegov sin kralj Aleksandar sazidao je u Banji Koviljači velelepni Kur-salon, zdanje za zabavu bogataša, u kojem se nalazila i prva kockarnica na Balkanu, u kojoj je kralj imao svoj lični kockarski sto... A Aleksandrov sin Petar II, bežeći iz Beograda 6. aprila 1941, nakon večere kod gradonačelnika Zvornika, vratio se u Koviljaču i u Kur-salonu potpisao akt o opštoj mobilizaciji...

U nadahnutom tekstu, jedan hroničar piše: "U mnoštvu manje ili više poznatih banja, najslavnija bila Vrnjačka Banja, srpski Baden-Baden. U Vrnjce se odlazilo kao na hodočašće, posle iscrpnih priprema svake vrste: šila se nova garderoba prema modelima ’iz žurnala’, beležila imena hotela i restorana sa najboljom uslugom, sa smrtnom ozbiljnošću se diskutovalo da li je bolje piti vodu sa izvora Snežnik, ili onu sa Slatine. Razlog za odlazak u banju nije se posebno ni tražio, i najmanja gorušica koja se ponovi tri puta u godini zasluživala je lečenje u Vrnjačkoj Banji, za slabunjave adolescente bez apetita jednostavno nije bilo drugog izbora osim Bukovičke banje, Jošanička je bila nezamenjiva za ovo, Selters za ono, pa Vrujci, Sijarinska...“

Nudizam na Savi

Većina ljudi je, kao i danas, ostajala kod kuće da leta provodi na obalama domaćih reka. Možda zvuči paradoksalno, ali vo vremja ono gradovi su bili upućeniji na svoje reke nego danas. I reke su umele da im uzvrate ljubav, pa su Zemunci uživali na Lidu, Novosađani na Štrandu, Šapčani na Dudara-Badu... U Beogradu je i na Savi i na Dunavu bilo mnogo plaža, a najčuvenija je bila kod "Šest topola“ u blizini današnjeg Sajma.

U nostalgičnoj i dirljivo lepoj knjizi "A ondak je letio jeroplan nad Beogradom“, Aleksandar Deroko opisuje i kostime za kupanje:

"Muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima, sa kratkim rukavčićima na mišicama, sa nogavicama često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imali su gaćice, a ako neko nije imao svoje mogao ih je dobiti i na kasi kupatila, a za svaki slučaj, da ih posle ne bi odneo pisalo je pozadi krupno crno masnom bojom: UKRADENO IZ KUPATILA VLAJKA DIMITRIJEVIĆA. Žene i devojke nosile su šešire protiv suvišnog sunca, a kostime od listera ili druge tkane materije i to iz dva dela, sa donjim delom čije su nogavice do ispod kolena. Na nogama su obično bile patike ušnirane pertlama, često preko visokih čarapa.“

Ako zanemarimo one zbog kojih je doneta ona ranije pominjana publikacija, o nudizmu se može govoriti tek od 1918. godine. Posle Oktobarske revolucije u Srbiji se našlo dosta izbeglica iz Rusije visokog porekla i obrazovanja. Jednom rečju, emancipovanih. Članovi njihovog udruženja u Šapcu imali su svoje udruženje i svoje "slobodnije“ mesto za kupanje koje se plaćalo jedan dinar. Naravno, nije sve ni u emancipaciji. Uredništvo "Šabačkog glasnika“ je tako 1922. godine moralo da digne glas: "Žale nam se građani koji idu na kupanje na Savu sa familijama, da ima vojnika i nekih građana koji se kupaju bez kostima, i naročito gledaju da ulaze među ženske. Nama izgleda da ovo oni čine namerno, a znajući vrlo dobro starešine ovdašnje Vojničkog odreda mi se nadamo da će to vojnicima zabraniti, a od civilne vlasti tražimo da se postave straže radi održavanja reda i ove i druge koji prave razne nezakonitosti i nerede, dostave i oštro kazne.“

Plaže su bile omiljena mesta i za drugačija produciranja.

"Bilo je tada“, beleži Deroko, "i skokova sa mosta, pa i u vojničkoj uniformi. Taj most je, posle u dva svetska rata tri puta rušen, pa ponovo građen. Sa gornje ivice mosta, sa oko 26 metara visine skakao je tada i Mustafa Golubić, docnije poznati politički borac, koga je Gestapo streljao tokom Drugog svetskog rata. Na kraju je bila i veslačka trka čunova profesionalnih alasa. Pobedio je, sećam se, neki Imbra Vanjur, a za nagradu je, umesto zlatne medalje dobio balon od deset litara rakije...“

Gde ima leta, ima i zime

Razvoju turizma u Kraljevini Jugoslaviji znatno je doprineo Savez sokola. Ova predratna popularna organizacija postavila je sebi za cilj da "podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane“ pa je agresivno propagirala odlazak u prirodu. Između ostalog, organizovala je taborovanja pod šatorima, kako na moru tako i u planinama.

O jednom takvom logorovanju Novosađana na Bledu u leto 1934. godine snimljen je film "Oj, letni sivi sokole“, koji je potom, uz preporuku Ministarstva prosvete, prikazivan po školama. Interesovanje građanstva, međutim, nije bilo na očekivanom nivou pa je izveštač lista "Oko sokolovo“ iz Beograda komentarisao: "Steklo se uverenje da naša odrasla publika zapostavlja film ovakve vrste filmovima s tuđinskim obeležjima i erotičnom i avanturističkom sadržinom.“

Sokoli su više uspeha imali u praksi, nego u marketingu. Njihovom zaslugom u Jugoslaviji se primilo – skijanje. Ovaj zimski sport, međutim, ubrzo im je preoteo novostasali džet-set, koji je već bio "izgustirao“ jahanje, kriket, tenis i golf... Skijanje je vrlo brzo postalo pitanje prestiža i stila.

Industrija opreme bila je u povoju – skije su pravili stolari, od parenog američkog belog oraha, i mazane su voskom, a cipele su bile obične, zimske, poželjno iz češke fabrike "Bata“, čije će pogone kod nas posle oslobođenja preuzeti "Borovo“.

Poklonici novog sporta ni na snegu nisu odstupali od kodeksa gospodskog odevanja – za muškarce je bio obavezan vuneni džemper sa V-izrezom, u kojem se vidi kravata na beloj košulji!

Žene su nosile i suknje i pantalone, a proizvođači kozmetike odmah su uočili svoju šansu: "Nivea“ je poručivala da njena krema "čini kožno tkivo glatkim i otpornim protiv vetra i nevremena“, dok je "Cremé Simone“ imala slogan: "Činimo Vašu kožu elastičnom i dajemo joj mladalačku svežinu usprkos jakoj zimi.“

Nivea, reklame stare
Izvor: Shutterstock / AKaiser

Prva skijaška skakaonica izgrađena je u Gorskom kotaru – nazvanom tada "hrvatskom Švajcarskom“ – i njenom otvaranju prisustvovalo je 3000 ljudi... Ali pravi centar zimskog turizma bila je Slovenija.

"Dođite, braćo Srbi i Hrvati! Već leti ste osetili kako je dobro kod nas. Ne manje gostoljubivo dočekaćemo i primićemo Vas i zimi!“

Ovako je 1933. godine dr Rudolf Marn, turistički zvaničnik, mamio goste iz Jugoslavije.

Železnice su putnicima do Bleda nudile posebna sniženja, a uz staze i klizalište na prirodno zaleđenom Bledskom jezeru dovoljno bogate skijaše čekala je slovenačka, bečka i mađarska kuhinja. U reklamnoj ponudi naglašavano je da se "sve sobe odlično greju, imaju električno svetlo i radio“.

Uveče su u zajedničkim prostorijama organizovani turniri u bridžu i salonski ples uz živu muziku. Svirao se čarlston.

Đetići na skijama

Najstariji primerak skije – kratka i široka daska sa izvijenim vrhom – star je 4500 godina i nađen je u Norveškoj. Crteži urezani u zidove pećina i stene u ovoj zemlji svedoče da su skije za kretanje po snegu korišćene i mnogo ranije pa se Norveška s pravom smatra kolevkom skijanja.

Stoga je prirodno što je jedan Norvežanin prvi doneo skije na Balkan, i to – preko Crne Gore.

Henrik August Angel (1861–1922) bio je kapetan norveške vojske, smučar, planinar i putopisac. Privučen vestima o junačkoj borbi za slobodu od Turaka, 1891. godine doputovao je u Crnu Goru. Znajući da je reč o planinskoj zemlji, poneo je i skije kako bi se lakše kretao... Ali već prvi dani na Cetinju razvejali su predrasude sa kojima je došao. Umesto u egzotičnom divljem plemenu, obreo se među dvoranima evropskih manira na Cetinju. "Ko bi verovao da će u Crnoj Gori naći klizalište, i to izvrsno?“, zabeležio je prve utiske u svojoj knjizi "Kroz Crnu Goru na skijama“, opisujući klizače "u zlatom izvezenim crvenim gunjevima i sa raznobojnim svilenim maramama“, zatim "gospodu iz različitih poslanstava“, i Crnogorke, odevene i "po pariskoj modi“ i "u narodnim nošnjama“, ali sve sa "malim crnogorskim kapama“.

Ubrzo po dolasku, kapetan Angel pokazao je knjazu Nikoli i njegovoj sviti "norveški zimski sport, skijanje“. Oduševljenje je bilo toliko da su, piše on, "odmah telegrafisali u Beč, po skije“, a kapetan Angel je pozvan da, kad dođe sledeći put, održi kurs skijanja za građanstvo i vojsku.

Norvežanin je drugi put u Crnu Goru došao 1893. godine, donoseći ovog puta sto pari skija. Polaznici njegove škole vežbali su na padinama oko Cetinja, a ta će se njegova iskustva takođe naći u delu "Kroz Crnu Goru na skijama“, štampanom u Oslu 1895. godine. Naredne, 1896. godine, on je objavio i putopis "Sinovi crnih gora“, a treća njegova knjiga o Crnogorcima imala je naslov "Odvažan narod“ i štampana je 1902. Imao je već čin pukovnika kad je 1914. godine, nakon treće posete Crnoj Gori, objavio i četvrtu knjigu "Mali narod u borbi za opstanak“. Te su knjige znatno uticale na formiranje simpatija Norvežana prema Crnogorcima.

Vremenom se skijanje, koje je on doneo u Crnu Goru, proširilo na druge balkanske zemlje.

Između ostalog, Angel je zapisao: "Ko zna da neće kroz par godina, planine, brda i doline biti ispresecane tragovima skija, kao u Norveškoj...“, ali se Crna Gora u ovom sportu nije proslavila.

skijanje nekad
Izvor: Shutterstock / Elzbieta Sekowska

Kad letuju komunisti, neko mora da se udavi

Pisac Branko Ćopić, zajedno sa kolegom Dušanom Kostićem, letovao je 1950. u odmaralištu na Jadranu. Slučaj je udesio da odmah do njihovog pansiona bude smeštena vila sa ograđenom plažom, namenjena najvišim rukovodiocima.

"Na hladovitoj terasi vile ćuti i dosađuje se omanje društvo: ministar Štef Jovanović, njegova svastika, pomoćnik ministra sa ženom, general Stevo Navala, neka krupna zvjerka iz krupne ustanove, još jedna neodređena zvjerka za koju niko posigurno ne zna čime se bavi (a koja samo mudro i važno ćuti), nekoliko baba i staraca i, najzad, jedan načelnik personalnog odjeljenja, koji strogo i sumnjičavo posmatra čemprese, more, čamce i oblačak što se nadvija nad vazdušni prostor vile...“

Tako počinje priča, a u nastavku, Ćopić se narugao ovom društvancetu koje se zidom i privilegijama izdvojilo od običnog naroda. Osećaj za pravdu terao ga je da kritikuje drugove komuniste koji su zaboravili ideale zbog kojih su se borili za oslobođenje i izgradnju pravednije zemlje.

Dušan Kostić je tu na plaži pročitao Ćopićev rukopis i odmah ga, pod naslovom "Jeretička priča“, objavio u "Književnim novinama“, koje je uređivao.

Oluja se sručila odmah: Milovan Đilas tražio je da se pisac uhapsi, a dva dana zaredom na dve trećine strane "Borbe“ (formata duplo većeg od današnjih novina) izlazio je napad na Ćopića koji su pisali ovaj najbliži Titov saradnik i Moša Pijade. Istovremeno, angažovani su drugi pisci da napadnu Branka Ćopića – prvi se obrušio Skender Kulenović, Ćopićev blizak drug!

Pisac je sve ovo teško podnosio. U pismu upućenom Veljku Vlahoviću, komunističkom funkcioneru zaduženom za kulturu, kaže: "Ne da mi đavo mira, pa eto ti. Čist sam pred svojom vlastitom savješću u odnosu na narod, domovinu i Partiju, pa me nije strah ni od čijih zamjerki i zato često ’hodam na glavi’ računajući da mi to niko neće za zlo uzeti.“

Nad glavom mu je visila robija, a neizvesnost je prekinuo sam Josip Broz Tito, koji je prilikom jednog govora rekao da pisac "čitavo društvo“ prikazuje "kao negativno“ i da takvu satiru "nećemo dozvoliti“. Ipak, kazao je i ovo: "Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti...“

Istog tog dana Ćopić je sreo na ulici jednog svog kolegu i rekao mu, gorko se šaleći:

"Ja sam sad najbezbedniji čovek u celoj Jugoslaviji...“

Za svaki slučaj, na vrata svog stana zalepio je Titov govor isečen iz novina!

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
24°C
06.06.2025.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Anketa

Da li osećate prolećni umor?

Štampano izdanje

Vidi sve
1

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve