OBIČAJI - Ruka nema terazije

Oni su učesnici i svedoci značaja i opasnosti krvne osvete u Crnoj Gori od XIV do kraja XIX veka, kao i o borbi države da zakonima stanu na put ovoj pošasti.

Valtazar Bogišić, najveći poznavalac slovenskog prava, po zapovesti ruskog cara da napiše Zakonik o imovinskom pravu u Crnoj Gori, napušta katedru na Visokoj školi u Odesi i dolazi na Cetinje sredinom XIX veka. Pripremajući građu za zakonik, Valtazar Bogišić među uglednim plemenicima i građanima pravi Anketu o pravnim običajima u Crnoj Gori, koja nikako nije mogla da zaobiđe fenomen krvne osvete u Crnoj Gori, Hercegovini i severnoj Albaniji. O tome Bogišić detaljno piše u svom izveštaju, knjizi, knjazu Nikoli 22. februara 1874. godine. Tako, kad govori o sadržaju i suštini budućeg zakonika ističe da:

“Zakonopiscu treba da se pri svome poslu s najvišom ozbiljnošću obzire na pravne pojmove, suvjerene ustanove i običaje narodne, da bi znao opredijeliti šta iza svega toga treba u Zakon, šta preinačiti, šta popuniti i šta uopće privesti u harmonično saglasje sa zahtijevima života, okolnostima i potrebama našega vremena. Kao potvrdu toga pravila može se privesti slijedeće: masa naroda uopšte tvrdo se drži svoga običaja i nepoverljivo gleda na svako novotarenje, osobito ako je ta novost u oprijeci s narodnim pojmovima i nije izazvana očevidnijim potrebama, kojim se na lični način način zadovoljiti ne može.“

U izveštaju knjazu Nikoli, Bogišić piše i da je nužno napraviti nekoliko celina koje treba sukcesivno realizovati: prvo, sastavljanje opširnog “podrobnog i sistematičnog programa“ u formi pitanja za opisivanje statističkih, ekonomskih, psiholoških, pravnih, administrativnih, crkvenih i uopšte socioloških “odnošaja“ koji postoje u Crnoj Gori; drugo: ispitivanje na temelju navedenog programa starih ljudi (kako Bogišić kaže, “otričnijih Crnogoraca“) koji dobro poznaju Crnu Goru, njezine običaje, potrebe, sud i druge prilike, koji su se i do sada bavili sudskim i administrativnim poslovima, kao i zapisivanjem njihovih kazivanja (odgovora)... kao i često prisustvo u senatu pri suđenju, pretresanju, raspravi i rješavanju sudnih i administrativnih predmeta, da bi se mogao neposredno upoznati s dosadašnjom praksom suda i uprave.

Bogišić dalje navodi potrebu da treba putovati po Crnoj Gori, ukoliko je moguće i po susednim zemljama, da bi se upoznali sa sudskom praksom i nižim sudovima.

Podatke i fakte koji su mu bili potrebni Bogišić je dobio iz tri grupe izvora: usmeni, tj. “raspitivanje vještih ljudi“; pisani, izučavanje akata, protokola, zakona; i avtopisija “ili neposredne moje zamjetke“, kaže Bogišić.

Bogišićevi glavni izvestioci u Anketi 1873. godine bili su vojvoda Đuro Matanović, vojvoda Đuro Cerović i vojvoda Marko Miljanov. Pored njih, na neka pitanja odgovorili su serdar Jole Piletić, bivši sekretar Vido Bošković i arhimandrit Visarion Ljubiša.

Vojvoda Marko Miljanov postao je Bogišićev “odgovorilac“ za pravne običaje u Albaniji, odnosno tačnije za pravne običaje za krajeve koji su tada bili pod Turskom, za pleme Kuči, Zetsku ravnicu i Skadarsku Malesiju, područje arbanaških plemena Hoti, Grudi i Kastrioti, severno od Skadarskog jezera koji se graniče sa Kučima, kojima je i sam Marko Miljanov pripadao. Vojvoda Marko Miljanov, ugledni perjanik knjaza Nikole, do njihovog razlaza, bio je ratnik, umnik i pisac, kojeg je često posećivao i prijateljevao Simo Matavulj.

Anketiranje svojih odgovorilaca Bogišić je počeo 1873, a razgovor sa Markom Miljanovom obavljen je 1874. godine.

Marko Miljanov je odgovorio na 670 pitanja iz Ankete Valtazara Bogišića i još šest odgovora za upoređivanje sa odgovarajućim paragrafima Srpskog građanskog zakonika. “Ekspres“ objavljuje najzanimljivija pitanja i odgovore. Kod jednog dela odgovora Bogišić je zapisao “Idem“, što znači da je odgovor na to pitanje istovetan sa onim koji je na to pitanje dat za Crnu Goru.

Krvna i uopće osveta i umir

Pitanja i odgovori

Biva li još krvne osvete u Crnoj Gori kao što je prije bivalo, ili su samo ostali kakvi njezini ostaci i koji?

Marko Miljanov: Tako i sada biva kako što je i prije bivalo.

Do koje je godine bila u Crnoj Gori osveta? Ko je ukinuo? Je li trebalo mnogo napora sa strane vlade da ukine i koliko godina prođe za rukom uništiti je?

Marko Miljanov: Vlada se turske starala da je ukine, ali do sada ne uspije ni najmanje.

A dok je opstajala osveta, šta su joj bili glavni uzroci da se tako dugo u narodu uzdržala?

Marko Miljanov: Jer je bila saovlaština i nikakva suda koi bi krvnike kaznijo, pa drugaičije nije moglo, ni biti nego da sveti svak sebe i svoj rod i bližniku.

Kako su postojali zločini ili djela koja su dovodila do krvne osvete? Jesu li se odmah događala ubojstva za koja se padala pod osvetu ili su ubojstvu prethodili drugi manji zločini koji su dovodili do ubojstva?

Marko Miljanov: U Crnoj Gori svakakijeh je uzroka koi su do ubistva dovodili: otrimanje djevojaka i žena, nedavanje obećanih djevojakah, ubivanje lupeža pri krađi, pri označavanju granice metoha, pri svađi, i mnogo drugieh prilika dovodile su ubistva, a time već krvna osveta gotova.

Idem. Samo što u Albaniji biva da čovjek bez uzroka ubiti čovjeka samo da na glas dođe jer je velika čast onomu koji čovjeka ubije pa bilo zašto mu drago, pa i bez uzroka.

Ako je i pošljednjeg bivalo, je li se to samo u svađi događalo da je jedan za zlu riječ drugoga udario, ovaj za udarac onoga ranio ili ubio, ili je toga bilo i izvan svađe?

Marko Miljanov: U Crnoj Gori u svađi se upravo tako i događalo kao što je u pitanju i većina raspra i zađevica dovodilo je do svađe, a što je izvan svađe bivalo to je kazano ranije u odgovoru na pitanje.

Idem. Kako je bilo kod Albanaca, već sam odgovorio.

Kad bi ko npr. kakvo u prisustvu gospodara tuđe živinče, kao psa, konja itd... udario ili uvrijedio ili udario kao kakvo dijete, ili kakvu žensku, je li onaj koji je uvrijeđen nastojao da to isto učini uvrediocu ili mu je odvraćao kakvom drugom pakosti još težom?

Marko Miljanov: U Crnoj Gori to je najčešće dovodilo do svađe, a u svađi bi se pobili i kad ih ko razdvojio ne bi dolazilo do rana  ili do ubistva.

Idem. Samo što bi sramota kad bi se ko svetio na živini, nego će odma na čovjeka.

Da li je komu što ukrao, npr. 10 koza ili zapalio stog, hoće li ovaj onomu isto 10 koza ukrasti ili više, hoće li i ovaj njemu zapaliti stog ili kuću, hoće li za ranu raniti, ili ubiti?

Marko Miljanov: U Crnoj Gori kad se sam svetijo, nije se tun mjerilo 20, ako mognem, ali i više, ako mi zapali stog, ja ću njemu 5 stogova, ili može biti i kuću, ako mi je koga ranio, ja ću njega ubiti, samo ako mognem.

Idem. Ima i riječ “ruka nema terazije“ (ne zna po arbanaški), a ta je riječ bila i u C.G.

Ako se odvraćalo još težim zlom, je li to odvraćanje imalo kakve granice, ili je to stajalo u volji osvetioca? Kad bi se prelazile te granice, je li to narod kudio?

Crna Gora: Premda je mnogo zavisilo od osvetioca ipak, neke su granice bile, to jest i vrsta zla, koju ću ja da odvratim radi osvete i količine štete što ću ja tom osvetom učiniti, treba da stoji u nekom odnošaju sličnosti i razmjeri štete koja je meni učinjena, premda osvetioc gleda vazda da višu štetu učini nego njemu učinjeno, n.p. zato što mi je neko ukrao 10 brava ja mu neću zapaliti kuću, jer bi to i ja svak drugi držao da je to neispravno. Ali da mu ih zato ukradem i 50, neće se nikomu učiniti da je krivo. Kad mi ko zapali stog, ja ću gledati, osobito ako sam od jačeg bratstva, da mu ih zapalim ako ću i 10, ali kad bi mu kuću zapalijo, to ne bi niko držao da je pravo, pa ni ja sam. Ali on meni odvratijo za to, a osveta se ne umirila, on je meni mogao zapaliti sve staje, a ja njemu opet kuću. Samo kad bi od stoga odmah došao do kuće, držalo bi se da je veliki skok. Za ranu osvetioc je iskao glavu, za glavu kad god i dve ako je mogao ubiti, ali za jednu glavu ubit ih 5-6 u početak osvete, ne bi to niko odobrijo.

Marko Miljanov: Idem. Samo što će u Arbanasa taj progresivni višak po nekoliko veći nego u C.G.

Kako su se svetile uvrijede koje su posredstvom ženske činjene, npr. kad ko ne bi dao obećanu đevojku kad bi ko god oteo ženu ili djevojku, kad  bi s njom bludu činio itd (talion)?

Crna  Gora: Tu taliona nije bivalo, nego su se puškom svetili, ljudi naiviše, ili zapali krivcu što, a pri tom i zaplenili, ali se krađom takve uvrede nijesu svetile. Oteti je djevojku mnogo manje nego udatu ženu. Za blud z djevojkom, osobito kad zađetinji, rijetko da se ko odma svetijo, jer se držalo da je to događai a ne zor (jer je i nje krivica kao i njegova) nego je prie bila svađa, pa bi svađa dovodila kad ne bi tio uzeti, do osvete. Ko polomi zvona na životinje, premda zvona nijesu valjala nego po 4 plete, dolazilo je naiviše do krvi, dočim da je i dva vola ukrao teško da bi se ko usudijo da ga iz osvete ubije.

Marko Miljanov: Idem. Ali za osramoćenu djevojku Arbanas će odma ubiti, jer mu se to čini viša sramota nego Crnogorcu.

A kako se uvjeravao uvrijeđeni da je baš čovjek toga i toga bratstva ili plemena učinijo taj i taj zločin?

Crna Gora: Inoplemenik, drugoplemenik, nije nigda ni krijo paljevinu ni ubistvo koju je za nekakvu poharicu učinijo, nego što se još sam falio i poručivao: Ovo sam ti ja zapalijo za to ili za to. Samo krađu jeste skrivao kad je išao da krade samo radi same krađe. Ali pošto je puška pukla među plemenima i osveta počela, ni krađa se ne krijaše. I u bratstvu, kad ima zašto da te ubije ili zapali iz osvete, ne krije, ali ako je učinio iz pakosti tada krije, a osobito krije ako je ukrao. Ali se tomu vrha dođe ili sokom ili kakiem drugiem raspitivanjem. Nekoliko je trudnje bilo obznati kad bi dva plemena bili u pokolju, te kakav čoek u bratstvu zapalio ili učinijo kakvo zlo bratstveniku na ime onoga plemena. Taki je bio kažnjen od svog bratstva i plemena kao naigori zločinac.

Marko Miljanov: Idem. Samo što krađu ne uvažavaju kao što su uvažavajli Crnogorci, nego je drže do nekle sramotnije, ali ako su u zavadi, dopušteno je i krasti, ali su se za takvu krađu hvalili manje nego Crnogorci.

Za ranu je li osvetioc opet ranu činio ili ubojstvo? Rad šta to?

Crna Gora: Nije nego ubojstvo, ili koliko je zahvatiti mogao.

Marko Miljanov: Idem.

Za ubojstvo je li baš trebalo da ubojstvo bude, ili je dovoljno osvećeno i s teškom ranom s kojom se čovjeku da lišava?

Crna Gora: Nije bilo dosta nego bi tražio sve ili da onoga ubije ili kakva drugoga, osim ako je kakva nejačica te ga naćeraju ljudi poslje toga da se miri.

Marko Miljanov: Idem. Oni broje dvije rane za jednu krv i to jer drže da Bog nije dao da ga ubije, nego samo da ga rani.

Je li se pri rani ili ubojstvu gledalo da li je zločin grijehom učinjen ili hotimice? Je li se ta razlika činila i u drugim zločinima?

Crna Gora: Ako je grijehom, te se znalo upravo, malo se ko našao da se sveti, i ako se našao to bi bila kakva rđa i zao čovjek, niti mu je to narod odobravao. Kad je grijehom, koi god uzme do po krvi, koi god je sve praštao, samo bi uzeo kakav dar, kakvu pušku ili nož u znak pomire. Ista ta razlika se činila i u drugim zločinima.

Marko Miljanov: Idem. Samo što je još sramotnije u Arbanasa  nego li u Crnogoraca svetiti se za zločin grijehom učinjen. U njih pr. fačenza obraz mnogo će ljudi učiniti.

Ko je dužan svetiti ubojstvo? Nema li kakav postepeni red među rođacima ubijenog? Kakav je taј red?

Crna Gora: Drži se da onai koji je najbliži u rodu onome ubijenome da ga ima svetiti. Ali ako je ovai još nedorastao za oružie ili prestarao, ili mu na basta, tad će ga svetiti neko drugi iz te kuće. A kad ga u kući nema, tad će koi od bratstva koi je bolji za to. Ali je vazde oniem koi oružne nose od najboljih rođaka ubijenoga vazda sramota da on to nije učinijo, nego je trebalo da drugi daljni rođak da sveti. Zato se događalo da je onai bliži branio drugiem da svete nego da će on, boeći se prijekora. Uostalom, tai priekor nije bio velik ni težak jer se onai drugi nadai da ako je on svetio oca onoga te mu ne basta nadao se da će sin onoga osvetiti koga njegova. Osim toga, onai koi je osvetijo, metao je na sebe, tj. nalazijo je na glas u narod. Zato i nije bilo velika priekora nemoi da bi se među se poinadili, te onai osvetnik kaže onomu drugomu da se za n ni znalo ne bi kad on ne bi svetio, jer se onaj mrtvik vazda izvan plemena falio isto kao da je on sam svetio.

Marko Miljanov: Idem. Ako ona kuća đe je ubijeni ili ranjeni neće da oni samo svete, ili nijesu na mjestu da ubiju, tad će podmititi da ih drugi sveti ili se to čini kad je sam rod ne može doseći jer je daleko (toga je bivalo i u C.G.) Tad će se rod takoga ubijenoga blatom svetiti onom sikariju, a teku u drugoj liniji onomu najmiocu. Biva kad se iz osvete 2-3 puta gađa pa ga ne pogodi, tad će ostaviti i prostiti, jer misli da ga bog brani i prašta mu te treba da mu i on oprosti.

A kad bi poginuo onaj koji je svetio, šta će biti tada?

Crna Gora: Događalo se često da je onaj koji je na osvetu otišao poginuo i ne vrati se, a kad bi god išao i drugi, pa se ne vratijo. Ipak, ako je bratstvo bilo pojače, nije mirovalo dok onoga prvoga i pogiboše osvetnike ne bi osvetilo. Ako je nejačica bila, tad bi ljudi skočili, bacili im nešto te umirili.

Marko Miljanov: Idem. Ako pogine onaj koji je na osvetu išao za novce nekoga svete njegova braća a nekoga ništa, a onaj isto ostaje glavnome osvetiocu dužan glavu. Događa se da je Arnaut i brata ubijao za pare (za 800 groša jedan Hot ubi brata kojemu dade rod jednoga Zećanina kome je dužan glavu brat mu).

Biva li da ženska sveti kad nema muških u kući ili u bratstvu, ili ona neće?

Crna Gora: Nije se događalo. Ali ona potpiruje ukorima i rečima one koji treba da svete pa ne čine svoju dužnost. To bivaju obično matere radi sinovih, ili žene za domaćinom.

Marko Miljanov: Idem. Dogodi se da one daju pare onome ko će ih osvetiti. Da bi same ubile može se dogoditi ali rijetko.

Je li podvržen kakvoj kazni ili stidu onaj koji treba da sveti a neće da sveti ili se boji? Ima li kakvih sredstava kojim se podpiruje osveta u onome koji treba da je izvrši?

Crna Gora: Od sredstava potpirivanja osvete ima nekoliko. Naiperije ukorba, kako je kazano, od žene ili matere i od stara oca onog ubijenoga, 2. i među ljudima gubi glas i poštenje onai koi ne osvećuje i ne basta mu, 3. i njega sama grize savjest da nije izvršijo to što je trebalo da izvrši. Crkva razumie se nikako ne odobrava osvetu i kad se osvetnik ide ispoviedati neće da ga odrieše tako lako bez epitemije. I nikako onai koji se ispovieda neće da razumije i da se uglavi da je pravo to što mu ispovijednik govori, tj da je ubiti čoeka ili inače jednak grijeh te se rastanu s ispovijedi i svaki pridrža svoje prednje mnjenje.

Marko Miljanov: Idem. Osim ispovijedi ne zna.

Biva li da s onim koji ne izvrši osvet neće niko, pa ni žene ni djevojke, da govore ni opće?

Crna Gora: Svak, pa i ženske i djevojke ne obće rado s takim čoekom. Pače, sestra za bratom, kći za ocem (samo ne žena za mužem, jer bi bilo stidno) kad su tužele, naricale su i to da nije imao ko da osveti (ne bi brata da t/ osveti, crko brate!). Biva da sestra ili kći ili majka, kad hoće da tuži, dođe kad je sajam, donesu sobom kapu pokoinikovu na kojoi je prišiven od perčina kojega mu je odrezala prije no ga ukopa, te tu siedne, među narod, uza nju koja drugarica, stavi kapu preda se te tun nariče i tuži. Često biva da nedaleko od nje igra kolo, te se jedni skupe oko kola a drugi oko nje, pa mlogi i zaplaču kad ona dobroga naricati počne i fale je ako je dobro naricala. I u tom tuženiju neće ni jedna propustiti, ako nije bio osvećen, da ne prekori, što dvostruko ukorenije biva, jer je pred svijetom.

Marko Miljanov: Idem. I u njih ima tuženja.

Imaju li kakve poslovice ili izreke kojima se tvrdi dužnost osvete?

Crna Gora: Ima: Ko se osveti, ka da se posveti.

Marko Miljanov: Idem. Ali ne zna kako je arbanaški. Kad koga ubiju iz osvete kažu: uzeo sam svoju krv.

Za ubojstvo jednoga čovjeka vrši li njih više osvetu ili jedan sam?

Marko Miljanov: U svakom plemenu gleda neku mjeru a u dugom plemenu da može nasoji ako može, i 20 da ih ubije osobito kad se četa digne.

Ako je slabo ono bratstvo u kome je čovjek poginuo, te se ne smije upustiti s onim bratstvom otkle je ubojica, ko tad sveti i šta tad biva?

Crna Gora: Obično je svako slabije bratstvo imalo jače bratstvo koje mu je pleće zastupalo, te mu je u takvim slučajevima, pomagalo svetiti. I to pomaganje bivalo je javno. Ali zato i onaj ko mu je pomagao izlagao se osveti onoga bratstva protiv koga mu pomaga. Pače, na ovo jače bratstvo više ih je duša boljela i više gledahu da mu se oni opet osvete. Ako je pak bratstvo ubijenoga bilo nejako i ne imalo nikakva opleća, tad skočili bi ljudi pa bi lakše umirili.

Marko Miljanov: Idem.

Ako je bratstvo ubijenoga u istome širemu bratstvu otkle i bratstvo ubojice, kako će se ograničiti osveta? Npr. ubije Piletić Piletića?

Crna Gora: Kad bi do osvete došlo svakome bi od njih pomagala  svoja bližika, kome je od njih svaki bliži tomu i pomaga. Ali obično je kad se je u takvom uskomu krugu ubistvo dogodilo, ako ga nije osvetio u onoi vrućini, tad bi onai krvnik utekao u drugo bratstvo ili pleme, tek da nije na očima. Međutije, skoče ljudi da ih umire i lakše biva umiriti nego drugobratstvenike, jer mu se ne čini tako stidno što ga e svio rođak ubio.

Marko Miljanov: Idem.

A kad je bratstvo ubijenoga u širokom bratstvu  i bratstvo ubojice u drugom širem bratstvu, ko sveti tada?

Crna Gora: U prvo vrijeme, kad se načne osveta, sveti bližika ubijenoga, a tek poslje, pošto napadeni počne se osvećivati na ljude iz širega bratstva, te se zamuti kaša. Tad se svete gomilama, tj. šire bratstvo napada na svekoliko ono drugo.

Marko Miljanov: Idem.

Ako je pak ubijeni u jednom plemenu, a ubojica u drugomu, hoće li njegov bliži bratstvenik osvetiti, ili koji mu drago plemenik?

Crna Gora: I svađe je početak činilo ono uže bratstvo gdje je čoek poginuo, ili i malo šire bratstvo u komu je ovo usko, npr. pogine Piletić, oda kakva Bjelopavlića ili i Đurkovića, ali Piperi jošt neće, nego tek kad pretegne nekoliko međusobnih osveta među Piperima i Bjelopavlićima, tada će da se krve oba plemena bez razlike bratstavah. To biva ovako. Ono uže bratstvo udari na protivničko uže bratstvo. Sad protivničko hoće opet da odvrati osvetu, ali traži poboljega iz onoga užeg bratstva, pa ako ga nema, ili ga ne može dohvatiti, tada ubije kakva boljega iz širega bratsva. Ovai hoće da to odvrati, ali ne može da nagazi na boljega ni iz šireg bratstva. Tad uzme da ubije ko mu se namjeri od boljieh, samo da je Bjelopavlić. Pošto je pukla puška, tada se već oba plemena počnu gomilom kriviti i jedan drugomu zlo činiti.

Marko Miljanov: Idem.

A kad je ubojica zagranični čovjek, ko tada sveti, bratstvenik, plemenik ili svaki Crnogorac?

Crna Gora: Bivalo je i ovđe po analogiji toga što je kazano, ali naiviše da se ono pleme sve na oružje digne, ili četu šalje di li je čovjek poginuo. Isto tako, amo na to pleme su i nasrtali zagranični protivnici, a drugo je susjedno pleme crnogorsko s tim zagraničnim neprijateljem u miru živjelo, na vjeri i bili u saobraćaju jedan z drugim. Veoma je rietko bivalo da su se dva plemena sjedinila protiv trećega, pa i zagraničnog. Tek pri knjazu Danilu počeše se jediniti, a prijed toga samo kad je na svie zagranični ne prijatelj napadnuo, tada bi se svi sjedinili protiv napadača, pa baš da su do tada i u pokolju bili. Obratno ga nije bivalo, tj. da kad jedno pleme crnogorsko nasrne na drugo pleme zagranično da bi jedno drugom pomagalo... Tako npr. pred 40-50 godina Piperi s Kučim Drekalovićima bijahu im dužni 12 glava i nikako se ne htijahu miriti. Međutim, navale sva Albanija i Kraina Kučka svi na bratstvo Drekalovo. Ovi videći da su propali, pošalju Piperima te ih mole da se umire i mole da ih uzmu umir za 12 brata pa i više nego je obično, i da pomognu protiv Albanije. Piperi se posavjetovaše među sobom i odlučiše da im oproste one 12 glava bez pare i da im pomognu protiv Albanije. To učiniše iz velikodušija i rad toga što se pokoriše i priznaše njihovo junaštvo, a možda i radi toga što je napadač bio tuđin protiv sunarodnika. Napadoše na Ocka korita, poharaše ih sve i pljeniše i toliko glavah posjekoše i stiem spasiše Drekaloviće. Podijeliše plien bratski po pola. Poslje toga ne prođe mnogo vremena i zađevice pogranične dovedoše Pipere i Drekaloviće u pokolju. I još se jednom združiše Piperi i Drekalovići te udare na Arbanase za vrijeme poslednjeg vladike. Ali tad se Drekalovići podnesoše bezobrazno, jer zaustaviše vas plen i pojagmiše, ne davši Piperima nište od plijena. Piperima se pokaza te ne samo nepravedno i štetno, nego i sramotno, te je zato bilo opet velikog pokolja među Piperima i Drekalovićima.

(Nastaviće se)