Veza sa Beogradom
Odlazak Medlin Olbrajt
Godinama nakon bombardovanja Medlin Olbrajt izjavila je kako joj je žao Srba i toga što više nikad neće moći da dođe u Beograd gde je smatraju ratnim zločincem. Malo ko joj je poverovao
Ima nekakve simbolike u tome što je Medlin Olbrajt (84) preminula samo dan pre 23. godišnjice početka NATO agresije na SR Jugoslaviju. Mnogi su to 78-dnevno bombardovanje zvali njenim privatnim, ličnim ratom protiv Miloševića. Nema sumnje da će je po tome građani Srbije najviše i pamtiti te da će prema njenom odlasku u najmanju ruku biti ravnodušni, uprkos njenoj ulozi ili baš upravo zbog njene uloge u oblikovanju američke politike prema Srbiji.
Život Medlin Olbrajt neraskidivo je bio vezan za Beograd. U njemu je boravila četiri puta. Prva dva puta još kao devojčica. Pre Drugog svetskog rata njen otac Josef Korbel radio je kao ataše za štampu pri čehoslovačkoj ambasadi u Kraljevini Jugoslaviji. Posle rata postao je i ambasador, ali je već 1948. godine cela porodica Korbel emigrirala u Veliku Britaniju.
Sveukupno u ta dva navrata, u Beogradu je bila manje od tri godine.
Njen treći i četvrti boravak u Beogradu bili su još kraći. Najpre je 1980. godine prisustvovala Titovoj sahrani. Na ruci je nosila prsten sa 14 dijamanata koji je njena majka dobila na poklon baš od Josipa Broza.
Poslednji put u glavnom gradu Jugoslavije bila je 31. maja 1997. godine. Bila je subota. Lep prolećni dan. Razgovarala je sa Slobodanom Miloševićem. Njemu je bilo važno da susretom sa Olbrajtovom prekine potpunu diplomatsku izolaciju u kojoj je bio od novembra 1996. i krađe na lokalnim izborima.
Ona se trudila da ničim ne pokaže kako je svesna činjenice da mu je učinila tu uslugu, gledajući pre svega ciljeve američke diplomatije.
Posle razgovora sa Miloševićem na Andrićevom vencu, okružena saradnicima i obezbeđenjem prošetala je do trospratnice u Bulevaru revolucije, u kojoj se i tada, kao i pre Drugog svetskog rata, nalazila češka ambasada.
Obezbeđenje se svim silama trudilo da nama, novinarima domaćih i svetskih redakcija, onemogući da joj priđemo. A Olbrajtova se sećala detinjstva, kako se kao mala naginjala kroz prozor na prvom spratu zgrade u čijem su prizemlju bile službene prostorije ambasade, a na spratu živela njena porodica, kako je jela sladoled iz obližnje poslastičarnice...
Potom je na konferenciji za novinare u rezidenciji ambasadora u Užičkoj ulici na Dedinju nastupila ona ne tako sentimentalna Medlin. Centralne teme razgovora sa Miloševićem bile su Bosna i sprovođenje Dejtonskog sporazuma.
Kosovo je pomenula samo dva puta.
"Situacija na Kosovu takođe mora da se poboljša ukoliko postoji želja da se podigne spoljni zid sankcija", rekla je u uvodnom obraćanju.
Drugi put odgovarajući na pitanje zbog čega sa Miloševićem pri zajedničkom obraćanju novinarima nije bila oštra kako je prethodno bila sa Franjom Tuđmanom.
"Osećala sam da je veoma važno da na početku mandata dođem i kažem da su pred Srbijom dva puta. Jedan vodi ka pridržavanju Dejtonskog sporazuma, saradnji po pitanju ratnih zločina, bavljenju kosovskim pitanjem na pošten i pravičan način, podršci demokratizaciji i rešavanju problema sukcesije. Izborom tog mogli bismo da počnemo da tražimo način za normalizaciju naših odnosa. Ili mogu da nastave sa dosadašnjom opstrukcijom, a ja sam ga uverila da će se u tom slučaju SAD potruditi da oni ne budu deo dinamičnih promena u Evropi i da će ostati van svih tokova. Sigurna sam da predsednik Milošević nema nikakvih nedoumica u pogledu toga koja je moja poruka. Ona je jasna i glasna, i verujem da je najbolji način da mu je isporučim bio da to uradim lično", odgovorila je Olbrajtova.
Poruka je tada možda bila jasna, ali glasna je postala nepune dve godine kasnije. Medlin Olbrajt se u Beograd više nije vraćala. Izjavila je potom da joj je žao i Srba, i toga što više nikad neće moći da ode u Beograd gde je smatraju ratnim zločincem. Malo ko joj je poverovao.