Ko je Volt Bogdanić i zašto njime treba da se ponosimo svi u Srbiji

U svojoj kampanji koja traje već duže od godinu dana, ambasada Amerike u Srbiji u projektu „Vi ste svet“ govori o ljudima koji su poreklom sa ovih prostora, a koji su ostavili duboki trag na razvoj Sjedinjenih Američkih Država, pa i čitavog čovečanstva. Svi smo, naravno, čuli za Nikolu Teslu i Milutina Milankovića. O tome šta prosečan građanin Srbije zna o ovim ljudima, to je već nešto oko čega je polemika dopuštena, pa čak i dobrodošla. Ako imamo i zrno objektivnosti, teška srca ćemo priznati da ne znamo gotovo ništa osim imena i nekoliko opštih mesta. Za nekoliko godina generacije koje dolaze misliće da je Tesla marka automobila, a Milanković bulevar na Novom Beogradu nazvan verovatno po nekom narodnom heroju iz Narodnooslobodilačke borbe.

Ali dok većina građana Srbije ima kakve-takve predstave i uobrazilje o tome ko su Nikola Tesla i Milutin Milanković, o tome ko su Volter Volt Bogdanić i Čarls Simić ne zna apsolutno ništa. Iako su i jedan i drugi nesumnjivo značajni, Simić je jedan od najvećih živih pesnika, nama je ipak iz subjektivnih esnafskih razloga bliža priča o Voltu Bogdaniću, jednom od najboljih, ako ne i najboljem istraživačkom novinaru na svetu. Suvoparno nabrajanje činjenica o tri dobijene Pulicerove nagrade i ostalim priznanjima tek je vrh jednog impozantnog ledenog brega satkanog od hladnih i čvrstih nepokolebljivih istina i izveštavanja koje nije pokleklo ni pod najtežim pritiscima sa kojima se niko nikada pre njega nije susreo.

Priča o Voltu Bogdaniću zapravo je priča o tome šta je to novinarstvo, egzemplar par ekselans, sama esencija istraživačkog novinarstva i onoga što Amerikanci zovu „good writing“. Zato je to priča koju valja ispričati iz početka.

Volter Bogdanić rođen je u Čikagu 1950. godine, ali su se njegovi roditelji otac Volt i majka Helen već nakon nekoliko meseci preselili u gradić Geri u Indijani. Otac je radio u tamošnjoj čeličani, kao i većina stanovnika tog gradića gde je gotovo polovina stanovništva bila srpskog porekla, dok su druga polovina bili uglavnom Afroamerikanci. Kuriozitet je da je iz ovog mesta nа primer i Majkl Džekson. U to vreme početkom pedesetih Geri je imao snažnu srpsku zajednicu koja je inicijalno začeta već potkraj devetnaestog veka sa prvim doseljenicima, ali je procvat doživela nakon Drugog svetskog rata kada je dosta emigranata iz Titove Jugoslavije našlo tamo svoj novi dom. Bogdanićeva porodica pripada starijem delu srpskih doseljenika, onima koji su došli u Ameriku pre 1945.

Njegov otac Volt bio je sin poznatog srpskog i beogradskog trgovca Đorđa Bogdanića koji je u svoje vreme bio vlasnik hotela „Palas“ u Beogradu. Bogdanić je u svojim intervjuima govorio da je kada je imao osam godina, dakle 1958, njegov otac poveo čitavu porodicu na put u Beograd da unuke upozna sa dedom. Kaže da su mu tada u sećanju ostale igre sa decom iz komšiluka koje je pokušavao da nauči da igraju bejzbol, njegov omiljeni sport. Dede se sećao kao nasmejanog i dobroćudnog čoveka koji je voleo da okuplja ljude oko sebe i da bude dobar domaćin.

Ko su ovogodišnji dobitnici Pulicera

Nagrađeni u 22 kategorije

Nagrađeni u 22 kategorije

Scena 11.06.2021. 22:11

Ko su ovogodišnji dobitnici Pulicera

Odrastanje mu je bilo ispunjeno ljubavlju prema bejzbolu, porodičnim okupljanjima i vrlo živahnim socijalnim miljeom srpske zajednice u Geriju. Njegov otac bio je vrlo posvećen crkvi i uopšte negovanju tradicije. Volt je nadimak dobio po svom omiljenom bejzbol igraču Voltu Dropu koji je, gle slučajnosti, takođe bio Srbin poreklom iz istog mesta.

„Otac je inače bio jedan od najboljih stonotenisera u zemlji i sećam se da je veoma voleo da peva i da proučava istoriju. I on i majka bili su veoma ponosni na svoje srpsko poreklo i u skladu s tim bili su aktivni i posvećeni članovi Srpske pravoslavne crkve u Geriju. Od oca sam pokupio ljubav prema bejzbolu. On je bio vatreni navijač ʼČikago vajt soksaʼ, pa sam i ja to ubrzo postao. Moj omiljen igrač u tom timu bio je Srbin i zvao se Volt Dropo. I dan-danas Dropo drži rekord velike lige u uzastopnim udarcima. Zbog njega sebe odmalena nazivam Volt, a ne Volter“, izjavio je Bogdanić u jednom od retkih intervjua objavljenih u domaćim medijima.

 

Nakon završetka srednje škole Bogdanić je završio političke nauke na Univerzitetu Viskonsin Medison 1975. Već sledeće godine specijalizira žurnalistiku na Univerzitetu u Ohaju. Bogdanić kaže da isprva nije planirao da se bavi novinarskim pozivom, ali da je vrlo brzo bio inficiran ovim virusom. Posle studija vratio se u rodno mesto i sa nešto ušteđenih para pokrenuo je vlastiti nedeljnik.

„Svoj prvi novinarski članak napisao sam još na fakultetu, za studentske novine Univerziteta u Viskonsinu. Inače, kako sam studirao političke nauke, a ne novinarstvo, nisam imao ʼpozadinuʼ da se pre završetka studija i diplomiranja zaposlim u nekom mediju, tačnije u novinama, jer je to ono što je mene od starta interesovalo. Tako sam se po završetku studija vratio u Geri, sakupio nešto novca i pokrenuo sopstvene nedeljne novine. Kasnije sam pomogao i u pokretanju dnevnih novina u Geriju“, kaže Bogdanić.

 

Njegova karijera išla je sasvim uobičajenim tokom, radio je u brojnim manjim lokalnim novinama od „Klivlend presa“, do „Plejn dilera“ da bi, pošto je već u toj fazi pokazao zavidan talenat, postao dopisnik „Volstrit džornala“ iz Vašingtona. Inače, u Sjedinjenim Američkim Državama u novinarskom esnafu važi pravilo da su dopisna mesta velikih nacionalnih medija u Vašingtonu stvar prestiža. Bogdanić je do toga stigao već sa svoje 34 godine. Te godine dobio je i svoju prvu veliku nagradu, prestižno priznanje Oversiz pres kluba. Nije se dugo čekalo ni na onu najprestižniju, prvu Pulicerovu nagradu koju je dobio 1988. godine za seriju tekstova iz istraživanja koje je nazvano „Velika bela laž: kako su američke bolnice izneverile poverenje građana i ugrozile njihove živote“.

„Izveštavao sam o smrtonosnim posledicama nestandardnih medicinskih testiranja za lečenje kancera. Moje istraživanje i članci koje sam tim povodom pisao direktno su uticali ili mogu čak da kažem i da su doveli do usvajanja novog federalnog zakona. Tim zakonom su uspostavljene nove, strože regulative u oblasti medicinskog testiranja i industrije koja se bavi ovakvim poslovima“, kazao je Bogdanić povodom ovog serijala.

 

Bogdanić je jedan od retkih koji je ovu prestižnu novinarsku nagradu u svojoj karijeri dobio čak tri puta.

„Nagrađen sam sa tri Pulicerove nagrade. Osim mene, koliko znam, takav uspeh je u istoriji postigao samo još jedan čovek – Tom Fridman, koji kao i ja radi u ʼNjujork tajmsuʼ.“

 

Druga Pulicerova nagrada stigla je za istraživački članak koji je otkrio na koji način su železničke kompanije prikrivale svoju umešanost i odgovornost za smrtonosne nezgode koje su se dešavale na prugama. Serijal koji je tada radio već za „Njujork tajms“ zvao se „Smrt na šinama“. Svi nagrađeni tekstovi obrađivali su društvene probleme koji su direktno uticali, ili drugačije rečeno, koji su se ticali običnog čoveka. Tako je i treća, a ujedno i poslednja Pulicerova nagrada proistekla iz članka koji je dokumentovao kako su opasni sastojci lekova kineske proizvodnje ubijali ljude širom sveta. Bogdanić je ovu nagradu dobio 2008. godine, a u svom istraživanju dokazao je da su se u većini proizvoda namenjenih ljudskoj upotrebi, i koji su u SAD dolazili iz Kine, po pravilu nalazile toksične hemijske materije škodljive po ljudski organizam.

Ipak, najznačajnija priča koju je uradio i objavio Volt Bogdanić jeste veliki serijal o duvanskoj industriji iliti kako ga u Sjedinjenim Američkim Državama zovu „The story of Big Tobacco“. U to vreme Bogdanić je prešao na televiziju ABC i radio je prajm tajm emisiju „Day one“ koja je u to vreme bila druga najgledanija emisija u SAD. Došavši u kontakt sa bivšim i naravno nezadovoljnim šefom proizvodnje u jednoj fabrici cigareta čuvenog brenda „JR Rejnolds“, koji mu je otkrio najveću tajnu velikih duvanskih giganata, Bogdanić je shvatio da ima veliku priču ispred sebe. A tajna je bila jednostavna: veliki proizvođači prerađivali su velike količine duvanskog otpada u smesu kojoj bi dodali arome i nikotin, zatim je sušili i sekli pakujući je potom u cigarete. Takođe, izvor je otkrio Bogdaniću da se u cigarete dodaje povišena koncentracija nikotina s namerom da se kod uživalaca i potrošača vremenom stvori zavisnost. Naravno, sve s ciljem maksimizacije profita.

Kada je objavljena, priča je odjeknula kao atomska bomba. Američka državna agencija za hranu i lekove je reagovala, u jednom trenutku je čak i pokrenuta akcija zabrane nikotina, odnosno predloženo je bilo da se nikotin stavi van zakona kao na primer opojne droge. Bio je to ogroman udarac na do tada nedodirljivu duvansku industriju. Činilo se da je na kolenima i pred potpunim kolapsom. Pritisak javnosti naterao je čak i Predstavničko telo SAD da sprovede sopstvenu istragu. Vrlo brzo je svima bilo jasno da će ovo polje biznisa biti stavljeno pod ozbiljnu državnu kontrolu i regulaciju. U kontranapadu „Filip Moris“ je tužio ABC i Bogdanića i njegove saradnike za naknadu štete u visini od 10 milijardi dolara u tom trenutku. Tužba je podneta pred okružnim sudom u Vajomingu gde je bilo sedište ABC-a. Nakon kraćeg vremena TV stanica i duvanski gigant postigli su pogodbu. ABC se obavezao da će emitovati izvinjenje i da će „Filipu Morisu“ isplatiti 15 miliona dolara na ime naknade štete. Međutim, Volt Bogdanić i njegovi saradnici odbili su da budu deo te pogodbe pa je prema njima proces nastavljen. Bogdanić je pod zakletvom deset dana svedočio pred sudom. Posle nekoliko meseci sud ih je oslobodio svake krivice. Veliki duvanski giganti su izgubili bitku.

Koliko je samo hrabrosti trebalo Bogdaniću i njegovim kolegama da ostanu sami suočeni sa sumanutim optužbama i pod pretnjom finansijske giljotine gotovo bez ičije podrške. U tom trenutku činilo se da „Filip Moris“ i ostali odnose pobedu. Čak je i matična novinska kuća objavila demanti i nagodila se na sudu, praktično ostavljajući svoje novinare na cedilu. Ipak, to niti jednog trenutka nije obeshrabrilo Bogdanića i na kraju je iz te bitke izašao kao pobednik. Velike duvanske kompanije bile su primorane da regulišu i stave pod kontrolu zdravstvenih vlasti svoje poslovanje. Ako nekada vidite na paklici cigareta crnim velikim slovima ispisano upozorenje o štetnosti cigareta, treba da znate da veći deo zasluga za to pripada ovom čoveku.

Nakon ove velike afere, Bogdanić se posle nekoliko godina vraća u Njujork tajms“, tačnije 2001. godine, i tamo postaje zamenik urednika, pa zatim urednik istraživačkog deska. Kao što smo rekli, dobio je još dve Pulicerove nagrade 2005. i 2008. godine. Pored toga, predaje istraživačko novinarstvo na prestižnom Kolumbija univerzitetu. Jedan je od najuticajnijih novinara i uopšte medijskih poslenika na planeti i vrlo često u javnim nastupima ponosno ističe svoje poreklo i korene. Kako je pre godinu dana rekao beogradskim novinama, nada se da će još jednom sa porodicom posetiti Beograd i Srbiju.

POZIV IZ STEJT DEPARTMENTA

Spoljnopolitičke teme nikada nisu bile njegova šoljica čaja. Ipak, tokom devedesetih godina prošlog veka, kada se ovaj naš komadić sveta usled krvoprolića i građanskih ratova našao u žiži svetske pa i američke javnosti, Bogdanić je smatrao da je njegova dužnost da doprinese pravilnom i objektivnom izveštavanju. Napisao je tekst, ali je taj tekst na kraju ipak povučen. „Pokušao sam jednom dok sam radio za Si-Bi-Es njuz. Ali je Majk Valas, moj šef, povukao priču nakon što su ga pozvali zvaničnici Stejt departmenta. Bio sam ljut i protestovao sam, ali to je bila bitka koju sam izgubio.“

Takođe, osvrnuo se i na izveštavanje sa prostora bivše Jugoslavije. „Većina izveštaja o tom sukobu mogla je da bude mnogo bolja.“

UVEK STANI IZA SVOJE REČI

Situacija koju je doživeo sa ABC njuzom i duvanskim kompanijama Voltu Bogdaniću nije bila prvo takvo iskustvo u životu. Mada se situacija koju je pre toga imao po uticaju i magnitudi nikako ne može porediti sa pričom o cigaretama.

Dok je radio u „Klivlend plejn dileru“, Bogdanić je objavio članak o izvesnom Džonu Presliju koji je bio lokalni šef ogranka sindikata vozača kamiona, famoznog Timstera. U tekstu je tvrdio da je Presli bio povezan sa organizovanim kriminalom, ali isto tako i da je povremeno bio doušnik FBI-ja.

Sindikalac je naravno podneo tužbu, vlasnici novina su se uplašili mogućeg ishoda sudskog spora i materijalne štete i brže-bolje objavljuju demanti i sklapaju pogodbu sa tužiocem. Bogdanić, naravno, odbija da bude deo ovog aranžmana. Nakon nekoliko meseci u javnost su isplivala dokumenta FBI-ja koja su svedočila da je Presli zaista bio njihov doušnik.