Vesti
28.08.2023. 17:10
Marko R. Petrović

INTERVJU

Arheolog Miomir Korać: "Nauka je tiha diplomatija"

Miomir Korać
Izvor: Marko Stevanović

Na kostolačkim kopovima nedavno su pronađeni ostaci još jednog broda iz, kako se pretpostavlja, antičkog perioda. Pre nekoliko godina pronađeni su ostaci još sedam-osam lađa, starih između dve hiljade i pet stotina godina. U Kruševcu je odskoro moguće videti mač iz bronzanog doba koji je pronađen u toku radova na izgradnji Moravskog koridora. Srbija je, to nije nikakva tajna, puna arheoloških lokaliteta.

Većina, nažalost, nije dovoljno istražena. Razlog je uglavnom novac. Mnogi se i pronalaze zahvaljujući, pre svega, infrastrukturnim projektima jer tokom tih radova se često dođe do značajnih arheoloških nalazišta. Ispada, dakle, da bismo, da nije bilo tih velikih infrastrukturnih projekata, ostali i bez tako velikih otkrića.

"Svakako. Pre svega treba se odmah setiti ’Đerdapa 1’, kasnije ’Đerdapa 2’. To su sve projekti koji su u stvari iznedrili čitave generacije arheologa i proneli glas o svetskoj kulturnoj baštini koju imamo, da ne pominjem Lepenski vir, koji je profesor Dragoslav Srejović otkrio. To su sve stvari koje su pronele i naše ime, ime naše arheologije. Ali uvek moramo malo da se vratimo unazad. Evo ovde na zidu nalazi se slika Miloja Vasića, jednog od utemeljivača, zajedno sa Mihailom Valtrovićem, takozvane beogradske arheološke škole. Ona u suštini nije postojala pod tim nazivom, ali se otprilike tako iznedrila. Ima i jedna priča anegdotskog karaktera. Recimo, Miloje Vasić kopa 1902. godine na Viminacijumu. I dolazi mu u posetu kraljica Draga sa svitom. I on kopa tu neku ulicu sa portikom i kaže: ’E, ovu ću ulicu da nazovem Ulicom kraljice Drage.’ A ja pretpostavljam da se kraljica Draga okrene ka ađutantu i kaže: ’Jesi li poneo neki dinar za profesora, da mu damo?’ I daje mu sto dukata da nastavi dalje arheološke radove. I to su zabeležile ’Novine serbske’, o tom događaju. Da ne ulazimo u našu dalju političku i drugu priču, šta mi radimo...“, kaže na početku razgovora za "Ekspres“ arheolog Miomir Korać,dugogodišnji direktor Arheološkog instituta SANU i rukovodilac projekta Viminacijum, a odskora, od kako je otišao u penziju, savetnik u Viminacijumu.

Sad, dakle, neko treba da izvadi sto dukata i kaže da nastavite ovde i ovde...

"Pa, jeste. Taj ’Đerdap 1’ je zaista bio sjajan, dao je neverovatne rezultate, spaseni su mnogi lokaliteti u naučnom smislu. A onda je kasnije, krajem ’80-ih godina, i ’Đerdap 2’ takođe iznedrio novu generaciju arheologa. Sada dolazimo do jedne, ako možemo da poredimo, ne znam da li je baš uporedivo, do treće generacije arheologa, koji sa infrastrukturnim projektima u stvari takođe otkrivaju čitav niz značajnih lokaliteta. Dakle, svakako da je to vezano za to, i to naravno nije loše. To je sjajna stvar da se sada obezbedi novac za tako nešto. Ali lično sam pobornik da država treba da ulaže u granu arheologije, baš tako kažem, u granu možda i privrede, da ulaže sistematski novac, jer to se daleko, daleko više puta vraća. Zašto to kažem? Pa primeri – da ne navodim anglosaksonski ili prostor Grčke i Turske – su evidentni da osim turističke ponude koju oni nude istovremeno su i profitabilni.“

Istorija i arheologija, dakle, donose novac.

"Dabome. Okupaćete se, poješćete nešto u restoranima, a onda hajdemo, dragi moj, draga moja, ruku-podruku da vidim Celzijusovu biblioteku, da vidimo Pergam, da vidim to i to... I to donosi zaista veliki novac. Ne zaboravimo da Pompeju ili Akropolj posećuje petnaestak, dvadeset miliona turista godišnje. Pazite, to je samo od ulaznica, a gde su suveniri i najobičnija kupovina... To je prosto arheologija danas, iako uvek zadržava tu svoju stranu nečeg istraživačkog. Ona ima, u stvari, tu neku vrednost, za razliku od drugih nauka, ne govorim o prirodnim koje takođe imaju svoju verifikaciju kroz određene proizvode. Humanističke društvene nauke nemaju tu atraktivnost iza koje sledi da neko to želi da vidi. I zato ja arheologiju nazivam jednom privrednom granom koja treba da postane, i zato i služe sva ta istraživanja u krajnjoj liniji. Kao što napravite infrastrukturni projekat za put, tako možete i da sačuvate nešto, pa ti koji prolaze putem zaželeće da se odmore, popiju kafu itd.“

Koliko vodimo računa o tome što pronalazimo?

"Hajde da ne ulazim u segmente šta bi sve država trebalo da uradi. Ja bih pre svega možda malo ušao i u način na koji istraživač koji nešto radi treba da se odnosi prema tome. Mi smo u Arheološkom institutu. To je elitna naučna institucija, gde su brojni doktori nauka. I to, naravno, nije loše. Ali ranije se često njihova sfera interesovanja završavala u kabinetskom delu. Dakle, idete na teren, istražite ono što hoćete, onda se kasnije povučete u rashlađenu prostoriju, analizirate sve to i kao rezultat proistekne monografija, članak sa kojim idete na kongres itd. Ja sam lično pobornik da, ako vi rukovodite nekakvim projektima koji su po pravilu uvek dugoročni, onda mislim da kao ugledan čovek u toj sredini u kojoj kopate treba da se potrudite da animirate one koji su na lokalu o vrednosti toga, pa da onda zajedničkim naporom i sa njihove strane i sa strane države taj lokalitet ne ostavite u travi, ne ostavite zapuštenim, nego da nađete nekog načina kako da on bude bar pokošen. Ali iza toga, ako može i nešto više, svakako.“

Govorimo o monetizaciji toga što je otkriveno.

"Jeste. Ona svakako treba da ima to, ali da ne sklizne u kič. A od toga vas brani upravo ta vaša pamet jer vi i dalje nastavljate da rukovodite time, ali kroz jedan drugi segment. Da kažete šta od takvih sadržaja treba da bude primereno na tom mestu, da ne bude sada prodaja kineskih suvenira ili ne znam čega. Onda se prave rute, onda uđete kao svaka od zvezda na jedan širi prostor i onda to ponudite svetu da pogleda.“

Voditi računa na koji način se dalje eksploatiše taj lokalitet.

"Prošlo je vreme da država kaže – gospodine profesore, šta ćete ove godine da radite? I donese vam torbu sa dva miliona evra, za vaša interesovanja.“

Da li je zaista tako bilo nekad?

"Pa, možda nikada nije bilo. Ali najmanje je sada. Pa vi nešto o čemu znate vi i još 30 arheologa ovde i 150 u svetu, koji se interesuju tom problematikom. Dakle, možda i nije bilo takvog finansiranja, ali ga je sada svakako još manje. Sve više je sada akcenat na tome koliko si pre svega ti vidljiv prema državi. To je jedna stvar. A druga stvar šta si ti, u krajnjoj liniji, i vratio državi kroz to što istražuješ. To ima u prirodnim naukama jako veliku verifikaciju, kroz sve ono što prosto izrazi na tržište. Ja ne kažem da društvene i humanističke nauke treba da izađu na tržište, ali neke koje mogu treba da bi pomogle onima, ne znam, recimo Institutu za srpski jezik koji sigurno nije u mogućnosti da ima tu vrstu atraktivnosti, ali treba ga zaštititi kroz one koji donose neku dobit.“

Što znači da arheolozi sada treba da budu malo i menadžeri?

"Menadžeri, ne znam šta tačno znači ta reč, ali prosto bi trebalo da budu oni koji upravljaju time, koji o tome brinu, koji su nad time, i onda mogu oni tu da daju drugima da budu ti menadžeri i ostale stvari. Pre bih bio za takvu njihovu ulogu, kao jedne ’krovne’ osobe koja bdi dalje nad time čime se bavi.“

Ima lokaliteta gde se to delom i radi, jedan je i Viminacijum, pa čak i Feliks Romulijana, imali smo sada veliki projekat obnove dunavskih tvrđava... To su sve neke stvari koje idu u tom pravcu, ako se ne varam.

"Tako je, upravo to. Kao i sve u životu, možda sporije nego što biste vi voleli, ali više nego što država može da odvoji. To je jedno životno pitanje i u svim drugim disciplinama i oblastima. Ali evo upravo to da svi ti lokaliteti polako postaju interesantni očigledno pokazuje i interesovanje države da to na neki način uveže. Ne može nijedan lokalitet sam, bez obzira na to koliko je atraktivan. Može, ali po pravilu treba da bude u nekom nizu. Da napravite jednu takozvanu rutu i da kroz tu rutu vi zadržite više dana posetioce. U Beogradu koliko se zadržavaju – dva dana? Ideja je da vi zadržite, recimo kroz jednu rutu tvrđava ili mesta gde su rođeni rimski imperatori, od Sremske Mitrovice, preko Beograda, Viminacijuma, Feliks Romulijane, Naisusa... To je ruta duga 600 kilometara, koju sigurno ne možete da obiđete za jedan dan.“

Možete, ali onda nećete videti ništa.

"Tako je. Onda ćete možda želeti da se na svakom tom mestu zadržite jedan dan, nećete moći više...“

Ali zadržaćete se ako imate zbog čega.

"Tako je. Prosto, svaki deo Srbije ima neku svoju specifičnost, kao uostalom i drugi krajevi u svetu. Danas se mnogo radi u Italiji na lokalnim vinarijama. I Srbija ima sve to. Možete da probate raznorazne đakonije u Sremu, Sremskoj Mitrovici, a sasvim druge u istočnoj Srbiji. Belmuž, recimo, koji je fantastičan kod Zaječara. Onda u Nišu dole. To su sve elementi koji ulaze u celu tu rutu. A onda, ako ste je pokrenuli, onda ćete svakako možda ići 50–100 kilometara i levo i desno, i onda vidite i sve ostalo – i sjajan srednji vek i planine, reke, banje. To je sve prosto uvezano i ta lekcija je već naučena svuda u svetu. Malo je sporija kod nas, ali idemo u tom pravcu. Eto, tvrđave su tu.“

Kada sam Vas pitao o tome koliko brinemo o arheološkim lokalitetima, nalazištima, čini mi se da imamo tu dva aspekta. Jedno je kada imamo neko nalazište koje se nalazi na trasi infrastrukturnog projekta. A šta se dešava sa onim lokalitetima koji se nađu na "udaru“ privatnih investitora? Koliko oni vode računa o tome?

"Uglavnom ne. Prosto, ne postoji još svest ta. Privatni investitor koji nešto pronađe, pa on uvećava vrednost tog objekta bilo postavljanjem tog nekog staklenog poda, jer će tu većina posetilaca da dođe. A to su, recimo, gde ćete moći da vidite rimske mozaike ili možete da vidite neki srednjovekovni objekat. Dakle, on ne umanjuje vrednost, nego uvećava vrednost objekta. Mislim da je tu problem što investitor kreće da završi posao u određenom vremenu. Odgovor na to je da arheolozi treba da budu u dovoljnoj meri brzi da ne zaustavljaju posao. Jer to je kao i sve drugo – investicija koja treba da vrati novac. Ali isto tako treba da nađu način da ubede investitora da će očuvanjem toga u stvari taj objekat dobiti na vrednosti. I to svakako dobija. Koliko takvih hotela ima, koliko mesta... U Sofiji je, recimo, napravljen metro i očuvani su podzemni prostori i gotovo da nema ko ne zalazi tamo da to vidi.“

Kao i Rimska dvorana u Biblioteci grada Beograda.

"Recimo. Eto vidite koliko je tamo održano raznih predavanja, prezentacija.“

A opet u neposrednoj blizini biblioteke napravljeno je nešto veliko nad zemljom, a nije sačuvano ono što je ispod zemlje.

"Ja onda krivim arheologe, pomalo.“

Nisu bili dovoljno uporni ili...

"Što nisu bili prosto... Evo sada se gradi garaža kod Skupštine, treba da se gradi i garaža na Studentskom trgu, koliko znam. Ne možete vi da zaustavite razvoj jednog grada. Prosto su potrebne i garaže i sva ta mesta. Ali to je, po meni, rešivo na sledeći način. Gospodo investitori, jel’ hoćete garažu, normalno, svaki grad se razvija. Iskopaćemo to, garaža neće imati tri sprata, imaće četiri sprata. Jedan sprat će biti arheologija. Verujte, tu mogu da budu razni sadržaji. Tu možete da dovodite decu, da im prezentirate neke stvari, pokazujete itd. Nema takva stvar samo ekonomsku ulogu. Mi, naravno, potenciramo to. Treba živeti od nečega. A i to je sasvim normalno. To ima ako hoćete i vaspitnu ulogu, o tome da vam vredi prostor, da ga niste uništili. Da su neki, mnogi pre vas bili tu. U krajnjoj liniji, mi smo utkani u evropsku civilizaciju i to duboko. I sa Lepenskim virom, kao prvom monumentalnom strukturom, i sa prvim metalurzima koji su na ovom prostoru bili, a ne u Šleziji ni u Francuskoj, ni u Nemačkoj. Oni su tu, u istočnoj Srbiji. To je pre sedam hiljada godina. Pa rimski imperatori. Pa vinčanska kultura. Pa sjajni srednji vek. Na tome treba vaspitavati, osim tog ekonomskog, vaspitavati naraštaje.“

Da li postoji zakonska obaveza za tog nekog privatnog investitora koji naiđe na tako nešto da to prijavi, da se urade ispitivanja i istraživanja i da se onda odluči šta da se radi sa tim?

"Zakonska regulativa je jasna. Čak i za investitora, koji je to procenat koji treba izdvojiti za arheološki lokalitet u odnosu na investiciju. Naravno, jedno je teorija, zakonska regulativa, a drugo je praksa.“

Kakva je praksa?

"Često se to ne poštuje. Mislim da greše. Sve što se istraži, sve što se konzervira i prezentuje to donosi profit. U Hrvatskoj, ako vam je kafić pored nekog arheološkog lokaliteta, onda on dobija, oslobođeni ste određenog poreza jer vaš lokalitet se nalazi tu pored samog mesta koje je arheološki značajno. To su te naučene lekcije koje davno postoje u svetu i prosto ih treba primeniti.“

Da se vratimo na Viminacijum. Otkriven je još jedan brod. Pre nekoliko godina otkriveno je sedam-osam brodova. Pretpostavljam da se može očekivati još nešto da se otkrije. Kojih razmera to može da bude?

"Danas arheologija, pogotovo veliki projekti, sebi mogu da dopuste da u timu imaju ne samo arheologe, nego i istraživače drugih disciplina. Tako mi već 25 godina imamo šest geofizičara koji su na terenu. Oni su u stanju da vide objekte u zemlji. I onda se tu koristi više različitih metoda. Tako da mi ceo Viminacijum znamo, većinu objekata ili gotovo sve objekte šta se gde nalazi. Tu su i hramovi i trgovi i pozorišta, i kupatila i amfiteatri, i teatri, šta sve ne. I hipodrom, forum. Dakle, imamo sve te elemente. Nama, naravno, nedostaje vreme da to uradimo, ali će to buduće generacije uraditi. To je do određene dubine. Otprilike Viminacijum se tu završava u nekropoli u grobljima do četvrtog metra. A brodovi su nađeni na osam metara, mamut čak na 27 metara. Mi dotle ne kopamo, pošto su to preveliki zahtevi. Ali, eto imamo priliku da površinski kopovi koji napreduju u stvari zaustave mašine onda kada nešto pronađu.“

Oni rade za vas.

"Eto saradnje, gde ’Elektroprivreda’ odnosno privredno društvo ’Kostolac’ ima tu punu takozvanu društvenu odgovornost. Zaustaviti bager koji kopa jalovinu da bi došao do uglja, a koji dnevno košta 700.000 evra, to su veliki novci. Ali izađu u susret, pomere na neku drugu stranu i onda mi istražimo taj deo. Moramo da priznam, prvo smo bili u nedoumici otkud brodovi na sedam metara, dok nismo videli da su to slojevi koji ne odgovaraju vremenskim periodima. Sedam-osam metara dubine, značilo bi nešto oko 80.000 godina pre naše ere, što je bilo nelogično. I, naravno, kada smo to otkrili i istražili, ispostavilo se da je jedan brod iz prvog veka pre naše ere, a idu čak do 17. veka.“

I to na istom mestu.

"Da. Ovaj brod koji je nedavno nađen je malo udaljen, ali očito je da je Dunav tu imao svoje meandre. Zbir nekakvih okolnosti očuvao je te daske i nama dao neverovatne sadržaje. Recimo, kada smo našli prvi brod, odmah je ’Arheolodži’, ugledni časopis iz Njujorka, objavio vest o tome. I sada kada smo pronašli ovaj brod, na BBC-ju je u 14. minutu bio prilog o tome. Rojters je izvestio... Eto, nauka je opet jedna tiha diplomatija, koja uspeva da prođe tamo gde možda na nekim mestima ne bi klasična diplomatija mogla biti.“

Šta bi trebalo ili bilo moguće uraditi pa da zaista arheologija postane jedna privredna grana?

"Evo, mi imamo taj podatak, u našoj nauci je bio zapostavljen, a u inostranoj gotovo zanemaren, iz raznih razloga, da je 18 rimskih imperatora rođeno na našoj teritoriji. Od ukupno 80–90 imperatora, to je jedna petina. To je ogroman broj. Znači, on nešto pokazuje. A pokazuje mnoge stvari i o tome da smo čak mi na neki način spasli rimsku imperiju, utkali im novi duh sa Konstantinom. Znači, ugrađeni smo u temelje evropske civilizacije. I logično bi bilo da sva ta mesta gde su oni rođeni na neki način zažive. I država je uložila sredstva i u Sremsku Mitrovicu, pokrivena je ta palata, i u Viminacijum i u Feliks Romulijanu, Naisus, Caričin grad... Ideja je da napravite tu rutu, da je povežete i da izađete, recimo na CNN, sa ’Dobro došli u Srbiju, domovinu rimskih imperatora’. Ali ono što je važno jeste da nemate tu konotaciju, kao što imate za srednji vek ili za Vizantiju, gde nam prisvajaju da je sada sve to vizantijsko, da nije naša kulturna baština srpska srednjeg veka... Ovde na nivou Rima ste egal. I tu imate ogroman broj ljudi koji će doći to da vide. Mislim da će se možda to i desiti. Ništa ne govorim u političkom nekom smislu, ali predsednik je, kada je u Palati Srbija govorio o Srbiji 2020–2025, između ostalog rekao da će se uložiti dvadesetak miliona evra da se ta ruta koja je izuzetno važna podigne. Mislim da bi to bilo jako dobro. Jer kroz to ćete vi privući i plasirati sve ono drugo u Srbiji što na neki način ne možete. Taj Rim je univerzalan i on ima ogroman broj svojih poklonika koji bi to želeli da vide. Eto to je jedna od prilika da arheologija postane jedna značajna privredna grana. Mi smo čak pravili predstudije o izvodljivosti na tu temu. Recimo, 400.000 visokoobrazovanih Nemaca bi došlo to da vide.“

Turisti dođu pa ih ti odvedeš tamo da to vide.

"Sigurno. Mi postavili i šta svaki od tih lokaliteta treba da sadrži, koji su to elementi. Sav novac bi otišao da se oni srede, urede. Čak smo hteli da napravimo hologram Trajanovog mosta preko Dunava. Hteli smo da napravimo vidljivu Trajanovu tablu sa kopna, ne samo preko vode. Ima tu čitav niz stvari koje smo mi do detalja uradili i mi smo čak uradili jednu studiju za Ministarstvo trgovine i turizma na nekih 1500 strana. Tridesetak i nešto uglednih stručnjaka iz arheologije je radilo na tome. Sve elemente smo predočili državi da to može da uradi.“

Samo treba novac.

"Tako je. Čak idemo dotle da smo napravili još jedan drugi projekat, po ugledu na nešto što je urađeno u inostranstvu. Ako povežemo tu rutu, da na svakih pet kilometara, koje ćete prelaziti peške ili biciklom, bude jedan rimski pansion gde ćete probati raznorazne stvari. Pandan tome je ono što se dešava u Toskani. Recimo da odete u Firencu i vidite galeriju Ufici, i ono sve što je unutra lepo, košta sa avionskim prevozom i smeštajem za nekoliko dana 400, 500, 700 evra. Da pređete Toskanu pešice, i da budete u nekim pansionima koji su usred ravnice, oranica, gde vas probudi miris domaće hrane koju je domaćica pripremila za vas, košta 4500–5000 evra. Dakle, ljudi danas traže razne sadržaje. A mi smo i u prirodnim lepotama sjajni, da ne govorimo o kulinarskim stvarima koje gotovo ne možete da probate na drugim mestima. Vi još uvek možete ovde da probate paradajz koji liči na paradajz, a ne da ne znate da li je paradajz ili krastavac... Eto to su sve stvari kojima, izgleda malo smešno, jedna disciplina koja od alata ima samo četkicu i metlicu može da doprinese da bude jedna privredna grana i da donese veoma značajan novac.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
broken clouds
15°C
23.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve