Vesti
14.10.2021. 06:05
Đoko Kesić

Ne ponovilo se...

Bio im je potrebniji rat nego miran razlaz

Jugoslovenska armija, tenk, Vukovar
Izvor: EPA / MAJA ILIĆ

Da li je Josip Broz bio baš tako veliki državnik, zbog čega su mnogi, a prvenstveno Srbi, skloni i danas, 41 godinu posle njegove smrti i 30 godina nakon logične propasti njegove države, da ga slave kao krsnu slavu?

Pitanja i odgovori na zadatu temu primer su gluposti bez presedana i ne traže nikakvo dodatno pojašnjavanje. Dokazivati Srbima da je njihov voljeni vođa junak iz sopstvenih snova, da ga je interesovala samo sopstvena vlast, a nikako sudbina njegove igračke zvane Jugoslavija, takođe je bespredmetno. Uostalom, to dokazuje i ovo istraživanje "Ekspresa“ na temu odgovora na neka važna pitanja koja su postavljena u studiji Dragana Bisenića, a koja se tiču poslednje Jugoslavije i njenog vođe.

Da podsetimo: Američka obaveštajna zajednica pratila je i naravno analizirala ne samo bezbednosni nego i ukupni razvoj Jugoslavije od 1948. pa do njenog krvavog kraja 1990. Finale je Obaveštajna beleška 15-90 u kojoj CIA najavljuje raspad Jugoslavije u krvavom građanskom ratu. Ratovaće republike za teritorije i posle otcepljenja od Jugoslavije. U tom obaveštajnom dokumentu, koji je u stvari čitulja za Jugoslaviju, ispisan je i scenario za Srbiju.

"Za Srbiju nema dobrog rešenja, raspadom Jugoslavije izvan granica Srbije ostaće 3,5 miliona Srba. Srbija će morati da uđe u građanski rat, pa čak i ako pobedi, biće obeležena kao najveći krivac za građanski rat i raspad zemlje...“

Podsetimo još samo na dve činjenice: "Budućnost Jugoslavije je krajnje neizvesna jer Tito odgađa da imenuje svog naslednika“ i još važnije – u Memorandumu koji su 5. januara 1972. sročili Biro za nacionalne procene i CIA, koji se bavio jačanjem ustaškog pokreta u svetu pa i u Hrvatskoj, piše: "A ako ustaše učvršćuju svoje uporište kod mladih i žele da preduzmu određene očajničke pokušaje sada, mnogo je verovatnije da će to pre učiniti posle Titove smrti“.

Ali i zaključuje se: "Nacionalni problemi predstavljaju i predstavljaće veću pretnju i opasnost za režim od terorista koji deluju iz inostranstva ili uživaju inostranu podršku. Unutar same Jugoslavije postoje ozbiljna, trajna regionalna i međurepublička nezadovoljstva, trvenja i sukobi izazvani ekonomskim, političkim i kulturnim razlikama. Nijedan jugoslovenski funkcioner ne može reći da ima pravi lek koji može propisati za ove bolesti.“

Da bi sačuvao sopstvenu vlast, Broz je liberalizacijom političkog sistema razvlastio Beograd kao centar ekonomske i političke moći, suštinske poluge moći preuzele su republike i pokrajine. Drugim rečima, Broz nije ni mogao, a pre toga ni hteo da spase Jugoslaviju.

Osnovno pitanje 30 godina kasnije glasi – da li su se nacije, koje su po svaku cenu htele da imaju svoje državice, mogle dogovoriti oko mirnog razlaza, pošto je svakome bilo jasno da Jugoslaviji nema spasa.

Istina, mnogi misleći ljudi u bivšoj Jugoslaviji, a sa njima se slaže i ne mali broj uglednih Amerikanaca poput Vilijama Montgomerija, ex ambasadora SAD u Beogradu, koji tvrdi da je Amerika svojim autoritetom i kapitalom mogla da spase Jugoslaviju. Vasil Tupurkovski, makedonski lider, 1990. bio je član Predsedništva SFRJ, sagovornik "Ekspresa“ na ovu temu, nedavno je za BBC sve sažeo u tri rečenice:

"Zapad nije iskoristio svoju snagu da ne dođe do rata u Jugoslaviji. Oni su se bojali nekontrolisanog sukoba, ali su znali da će rat zatvoriti vrata stvaranju bilo kakvog oblika Jugoslavije ubuduće.“
 

Razgovaramo sa generalom Aleksandrom Dimitrijevićem, dugogodišnjim visokopozicioniranim oficirom JNA i načelnikom Kontraobaveštajne službe Vojske SRJ. Pitamo ga – da li je bilo šansi da se unutar zemlje Jugoslavije pre građanskog rata postigne politički dogovor, uz moratorijum od godinu-dve, da se Jugoslavija raspadne dogovorom?

"Mislim da je bilo realno, moglo je do toga da dođe, i da su te lične sujete, antagonizmi na relaciji Milošević – Tuđman i Slovenci nekako smire. Ali, svi su oni gledali svoja posla, nije im bilo do takvih razgovora. Mislim da je svemu prethodila Osma sednica CK SKS 1987. Ona je udarila pečat i odredila sudbinu Srbije. Da je pobedio Stambolić, verujem da bi Srbija u tim prelomnim godinama bolje prošla. Mislim da je taj 14. kongres SKJ bio prelomna tačka i da je u krajnjoj liniji pobeda Miloševića nad Stambolićem presudila celu stvar. To je moj neki intimni zaključak. Da je Milošević izgubio, da je Stambolić došao na čelo Srbije, to je bio poslednji trenutak da nešto menjamo“, kaže general Dimitrijević.

Ivan Stambolić i Slobodan Milošević 13.10.2021.
Izvor: EPA / STR

Sa Vasilom Tupurkovskim se slažemo da JNA nije imala kapacitet da politički definiše da li će se Jugoslavija raspasti u krvavom građanskom ratu ili dogovorom. Takođe je, po svemu sudeći, JNA nedorasla da kontroliše vanredno stanje u već rasparčanoj zemlji. Ali pitamo – da li je mogao da se postigne politički dogovor, pre recimo 1990. godine, politički sporazum da se uzme neki tajmaut koji bi trajao godinu dana da se postignu neki dogovori oko mirnog razlaza jugoslovenskih republika?

"U pravu ste. Moglo je biti svakojakih dobrih i pozitivnih inicijativa. Ali već su predsedništva republika, predsednici republika delovali asinhrono u odnosu na Predsedništvo Jugoslavije. Mi smo se ponekad sastajali, imali zajedničke sednice. Ali mi nismo mogli računati na takav opšti sporazum. Niti je moglo Predsedništvo da igra tu ulogu. Članovi Predsedništva delovali su kao da su republička rukovodstva.

Ja nisam imao takav položaj, zato što sam dobio opšte izbore u Makedoniji. Ja sam verovao u svoju snagu i afinitete, inače ja sam video Makedoniju uz Srbiju. Tako je to bilo godinama ranije. Međutim, nije moglo doći do takvog dobrog sporazuma jer smo mi uvek bili razdeljeni. Nismo mogli skupiti ljude, 4:4 je uvek bilo glasanje. Slovenija, Hrvatska, Bosna i Makedonija bili smo na jednoj strani. A Srbija, Kosovo, Vojvodina i Crna Gora na drugoj... Uloga Makedonije u tom glasanju nije imala ništa protiv Srbije, mi smo se osećali kao branioci određenih prava jugoslovenskih naroda. Ili bar nekih od njih. Tako da nije bio problem da se nešto rastavlja i da to bude dobronamerno i da to onda bude izglasano. Nikada nije bilo takve inicijative o kojoj govorite“, kaže Tupurkovski.

Prvo je pukao dinar

Monetarni udar

dinar

Monetarni udar

03.06.2021. 13:35

Prvo je pukao dinar

Nije beznačajno imati na umu da je taj uticaj Zapada na raspad Jugoslavije bio važan, ali presudno Zapadu je išlo naruku faktičko stanje na terenu. General Aleksandar Vasiljević, načelnik Uprave za bezbednost u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu (SSNO), kaže da je krajem ʼ80-ih separatizam u republikama i pokrajinama bio toliki da je on neminovno već odredio raspad Jugoslavije. Te sednice Predsedništva SFRJ koje su kao pokušavale da spasu Jugoslaviju bile su prozirne. Jer svaki član Predsedništva bio je praktično ambasador svoje republike i samo ekspozitura svoje baze, a nikako zaštitnik Jugoslavije.

Poslednji pokušaj da se izbegne krvavi građanski rat bio je sastanak Predsedništva SFRJ 12. marta 1991. godine, sazvan na predlog vrha JNA i predsedavajućeg Predsedništva Borisava Jovića. Predlog je bio da se uvede vanredno stanje u zemlji koje bi kontrolisala JNA. Taj predlog je propao: za su glasali Borisav Jović (Srbija) Nenad Bućin (Crna Gora), Riza Sapundžiju (SAP Kosovo i Metohija) i Jugoslav Kostić (SAP Vojvodina).

Predlog su odbacili Bogić Bogićević (BiH), Stjepan Mesić (Hrvatska), Vasil Tupurkovski (Makedonija). Janez Janša (Slovenija) nije došao na sastanak, ali je kovertirao svoje „ne“ u odsustvu.

Borisav Jović je posle te trodnevne sednice podneo ostavku, a sutradan u TV obraćanju Slobodan Milošević saopštio je da se Srbija i njeni saveznici povlače iz Predsedništva SFRJ.

Bogić Bogićević u neformalnom razgovoru za "Ekspres“ pitao je autora ovog teksta: "Za šta da glasam, da se JNA postavi na liniju Virovitica, Karlovac, Karlobag?“ Odgovorio sam da je sve to moglo da se pretvori u konstruktivan razgovor o mogućem mirnom razlazu separatističkih republika i da se izbegne građanski rat, a gospodin Bogićević je rekao da „takvog predloga nije bilo“. U napred citiranom komentaru Vasil Tupurkovski je objasnio da je on glasao protiv tog predloga zbog građanskih sloboda svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji.

U takođe neformalnom razgovoru Zoran Mišković, generalni sekretar Savezne vlade premijera Ante Markovića, tvrdi da su sve te sednice Predsedništva SFRJ pravile fatalnu grešku. Nisu na sednice pozivali premijera Antu Markovića, koji se grčevito borio da spase Jugoslaviju. On je išao i u SAD da traži finansijsku pomoć – pet milijardi dolara kredita. Poznato je da SAD nisu bile voljne da mu odobre taj kredit, iz razloga koji su saopšteni u Obaveštajnoj belešci CIA 15-90 u kojoj se sa sigurnošću najavljuje raspad Jugoslavije.

Vasil Tupurkovski za "Ekspres“ priznaje da je „zaobilaženje“ Ante Markovića, odnosno Savezne vlade, bila ozbiljna greška. Zbog čega – to nije elaborirao.

General Aleksandar Dimitrijević takođe naglašava da je Jugoslavija tada imala Dragoslava Avramovića (deda Avrama) i premijera Antu Markovića, dvojicu ljudi od ozbiljnog autoriteta. Tada, uz njihovu pomoć i integritet, bilo je nekakvih šansi da se izvučemo iz već viđenog rata.

Sećate se svih onih slika iz Slovenije, a onda dolazi Hrvatska gde takođe imamo situaciju da službe, pogotovu vojna, dokumentuju gomilu stvari o uvozu oružja i još mnogo čemu. Pa se umesto energične akcije, koju bi pravo rukovodstvo donelo, sve kao svodilo na političko rešenje. Tipičan primer je i akcija koja je trebalo da bude izvedena u Zagrebu da se pohapse Špegelj i ostali upleteni u nelegalni uvoz oružja za hrvatske paravojne formacije. Sve je bilo dokumentovano kada se dalo zeleno svetlo da se to uradi – petnaestak minuta pred početak akcije Kadijević zaustavlja sve i kaže – "ne, to će biti politički rešeno“. Kako je bilo politički rešeno svi znamo, objašnjava Kadijević.

Ostaje do kraja nepoznanica – da li su naše vojne bezbednosne službe (savezna služba tada praktično je bila raspuštena) imale informacije o sadržini izveštaja američkih bezbednosnih službi, na čelu sa CIA-om, koje su najavljivale krvavi raspad Jugoslavije?

Vasil Tupurkovski objašnjava: „Imao sam bliske odnose sa tada istaknutim političarima Sjedinjenih Američkih Država, posebno sa Kongresom i sa Senatom. Imao sam bezbroj razgovora i putovanja po Americi, konferencije itd. Od njih nisam čuo procenu da će se Jugoslavija raspasti. Ja sam taj dokument 15-90 pročitao. To je dokument CIA-e, to nije stav političke Amerike. Tako da mi nismo imali prostora da verujemo da nemamo nikakvog partnera u Sjedinjenim Američkim Državama. Naprotiv. Ja sam 1991. godine poslednji put bio u Americi sa senatorom Levinom iz Mičigena, koji je bio predsednik Komisije za finansiranje Pentagona, sa jakim političarem, i nikada nisam stekao utisak da američka politika razmišlja o krvavom raspadu Jugoslavije“, kaže Tupurkovski.

Podsećamo gospodina Tupurkovskog da se desilo baš sve što piše u tom dokumentu 15-90. "Desilo se, ali mi smo dali svoj doprinos tome. Nismo morali da pratimo te trendove.“

General Aleksandar Vasiljević je jetko opisao tadašnje stanje u vrhu vojske: "Bilo je to vreme karijerizma, borbe za visoke činove i pozicije. Politika je postavila Nedeljka Boškovića, policajca iz Crne Gore, na mesto načelnika kontraobaveštajne službe. On je hapsio ljude bez ikakvih dokaza, trpali su oficire u privatne zatvore, tukli ih, maltretirali na razne načine. A rat pred vratima!“

General Aleksandar Dimitrijević svedoči da je političko rukovodstvo zemlje jednostavno ignorisalo sve obaveštajne informacije. Kako pre početka rata tako i tokom rata. Evo najrečitije informacije:

"Imali smo informacije o vojnim i drugim akcijama Zapada po pitanju Kosova. Predlagao sam da političari razgovaraju sa zapadnim funkcionerima, to je jedini način da se moguće predupredi ono što nama ne odgovara. Oni su to shvatali, ali su jednostavno prelazili preko tih stvari na način da nije bilo akcije, nije bilo mera.
Kada vi kažete preti nam opasnost, da uzmem primer 1998–1999. godine kada ja kažem Miloševiću ʼpredsedniče, bombardovaće nasʼ. On odgovara ʼma neće, ti to ne razumešʼ. Kažem ʼbombardovaće nas, samo što nisuʼ. ʼNe, ako i budu bombardovali, oni mogu da lupe po dve-tri kasarne i da se na tome završi.ʼ Kažem ʼto su naše kasarne, čoveče! Kako će toliki mehanizam da se pokrene a da završi na dve-tri kasarne?ʼ Ništa nije vredelo“, kaže general Dimitrijević.
 

Priču završavamo sa gospodinom Vasilom Tupurkovskim pitanjem – da li su članovi Predsedništva SFRJ i republički rukovodioci, kada su 1990–1991. odlučili da idu u građanski rat, imali na umu da su krivi za živote gotovo 200.000 ljudi i razorenu zemlju?

"Slažem se potpuno, ja sa time ustajem i sa time ležem. To je velika trauma, iako je prošlo 30 godina. To je trauma svih nas koji smo živeli u to vreme i razmišljali o tome, i imali pravo poneko od nas da utiče na te procese. Ali to što nismo sprečili, možda je dolazilo iz vani. Ali ne bi moglo da se realizuje bez naše pomoći...“, objašnjava Tupurkovski.

Teško da su „traume svih nas“, makar bile i krajnje iskrene, dovoljna moralna satisfakcija za sve što se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Sigurni smo da u svemu ima licemerja jer na kraju svi su slavili „svoju pobedu“ i nezavisnost uglavnom nesrećnih zemalja. Ali i mi se slažemo – Jugoslavijo, ne ponovila se!

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
light rain
9°C
24.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve