Vesti
04.09.2022. 15:10
Vesti
19.09.2023. 14:00
Srećko Milovanović
Intervju
Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"
Srpska istorija, kako ona moderna tako i ona od pre gotovo jednog milenijuma, prepuna je sudbinskih događaja, lomova i puteva koji su srpski narod vodili i još uvek vode nesigurnim pravcem.
Mnogi su se vladari menjali, dinastije, državna i društvena uređenja, a sve su to često začinjavala i ubistva značajnih ljudi naše povesti. Ugledni istoričar profesor Čedomir Antić u knjizi "Ubistva u srpskoj istoriji: Od Nemanjića do Nemanjine“ bavi se upravo temom likvidacije ljudi koji su ostavili (svako na svoj način) bitan trag u istoriji Srbije i u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govori koliko su takvi događaji ostavili posledice na Srbiju i koliko su nas sve zajedno oblikovali i promenili kao naciju.
Koliko je istraživanje ubistava srpskih istorijskih velikana bilo za Vas kao istoričara interesantna tema?
"Reč je o velikoj i zanimljivoj temi. Neobično, ali već decenijama ona u većoj meri zaokuplja urednike novina i režisere, nego istoričare. Javnost je bezmerno zaintrigirana ovim pitanjem, a istoriografija je oprezna, nevoljna da ga proučava kao neki opšti istorijski fenomen, zato što takav pristup budi predrasude i podstiče stereotipno gledanje na temu. Mene je tema privlačila zbog popularizacije istorije. Posebno mi je, kao profesoru koji čitavu deceniju predaje metodološki predmet (Uvod u istorijske studije), bilo intrigantno da pratim kako su ubistva u srpskoj istoriji dobijala nova čitanja i tumačenja, podstaknuta posledicom interesa unutrašnje integracije naroda i racionalizacije poraza i ropstva, a u novije vreme nastojanjima da srpska istorija bude esencijalizovana, te čitavim kampanjama koje Srbe predstavljaju kao kulturno defektni narod ubica.“
Koje je ubistvo koje se nalazi u knjizi Vama bilo najneobičnije ili najmisterioznije?
"Bez svake sumnje najtajanstvenija je smrt cara Uroša. Istoriografija pretežno veruje da je umro prirodnom smrću i da je nadživeo Mrnjavčeviće, za koje se pak veruje da su ga marginalizovali i ugrozili njegovu vlast. Narodna tradicija optuživala je ovu braću, kralja Vukašina i despota Uglješu, da su cara ubili. Ipak, postoje određene hipoteze prema kojima je car Uroš bio njihova žrtva koja je jedva izbegla smrt, pa možda čak da je umro od posledica ranijeg ranjavanja prilikom uzurpacije, u mesecima nakon Maričke bitke i pogibije Mrnjavčevića. Ove hipoteze najverovatnije nikada neće biti dokazane, a zvanična verzija će ostati najverodostojnija. Najneobičnija je svakako smrt poslednjih Obrenovića – kako zbog niza koincidencija i slučajnosti (od datuma događaja, preko proročanstava koja su ga najavila pa do uloge stranih sila) tako i zbog velike brutalnosti.“
Mnogi i dalje smatraju da smo ubistvima kraljevskog para Obrenović na početku 20. i Zorana Đinđića na početku 21. veka definitivno "navukli“ kob i prokletstvo kao nacija. Kako Vi to vidite?
"Mislim da je Sarajevski atentat izvršen 28. juna 1914. najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji. Verujem da u istoriji sveta nema kobnijeg događaja, koji je pak nastao kao posledica većeg niza slučajnosti. Od neveštine mladih atentatora – gde Princip, praktično ne gledajući, sa dva hica oduzima dva ljudska života, preko držanja srpske vlade koja ne razume koliko je situacija opasna i koliko ne treba računati na nesposobnost članova Mlade Bosne, pa do držanja velikih sila, koje su u rat ušle neodgovorno, u slučaju Nemačke i Austrougarske, uverene da je reč o blagoslovu sa neba. Brutalnost Majskog prevrata iz 1903. bila je velika i sasvim neopravdana. Ipak, na sličan način je sedam godina kasnije ugašena portugalska monarhija i uspostavljena republika. Brutalnost je pratila politiku evropskih država koje su bile daleko ispred stepena razvoja Srbije (da ne govorimo kakve su bile kada su same prolazile slične procese i suočavale se sa jednakim problemima). Neobično je da danas nema razumevanja za uplašene srpske oficire koji pucaju i sabljama udaraju kralja i kraljicu nakon što su dva sata mislili da su im pobegli i da će svi odreda izginuti u sukobu sa vojskom iz garnizona koja će ih napasti u dvoru, a hrvatski teroristi koji sedamdeset godina kasnije masakriraju jugoslovenskog ambasadora (pa posle operu ruke svojom mokraćom) imaju u njihovoj domovini status heroja, a na Zapadu znaju da ih pomiluju i oslobode iz zatvora, ali ne i da ih dovedu u vezu sa kasnijim ratom. Ubistvo Zorana Đinđića je i tragično i sramotno. Na Zapadu ono, međutim, nema veći značaj, tamošnje diplomatije su se njime služile samo neko vreme i to samo u Srbiji.“
Vesti
12.03.2023. 10:17
Ovako o Zoranu Đinđiću govore 20 godina kasnije
Da li je knez Miloš zaista morao da ubije Karađorđa i kako bi Srbija izgledala da su kumovi uspeli da naprave dogovor o novom ustanku protiv Turaka?
"Šekspir piše da ’Bogu dugujemo samo svoju smrt’. Dakle, ništa se ne mora kad je reč o tuđem životu. Nema ubistva koje svojom korisnošću prevazilazi sopstveni greh. Savremenici su se različito opredeljivali. To ubistvo je sprečilo da Srbija nespremna utone u ustanak koji su Vlasi i Grci nekoliko godina kasnije podigli izazvavši veliku nesreću i pogibiju. Grke su tada, posle velike pogibije i ogromnih patnji, izbavile velike sile, Srbiju ne bi. Narod je u stavu bio jasan: Karađorđe je jedna od ikona nacionalne istorije i tema narodne poezije, Miloša kao značajnog vide pre svih intelektualci i srpski kontraši, a narodnih pesama o njemu nema. Liberal Alimpije Vasiljević je krajem 19. veka definisao ovo ubistvo kao ’političko zločinstvo (učinjeno) da bi se izbegla politička greška’.“
Koliko su tačne priče da je zapravo u Majskom prevratu kraljica Draga bila glavna meta zaverenika jer je uz pomoć Rusije navodno želela da preuzme vlast od Aleksandra?
"Kod tako složenih atentata na vladare obično ne možemo sa sigurnošću reći nešto o nalogodavcima. Kraljica Draga je bila bliska sa ruskom agenturom na Balkanu, ali taj odnos se posle njenog stupanja na presto menjao. Ako uzmemo sve u obzir, može se reći da Rusija nije podržavala bračni par. Naprotiv, Rusija je među velikim silama bila najnaklonjenija Karađorđevićima. Poslednji Obrenovići su imali velike zasluge za razvoj države, ali su učinili srpsku politiku taocem sopstvenih ličnih problema i privatnih interesa, to je uvek recept za propast. Mesto pogibije poslednjih Obrenovića bila je zgrada koju su zvali ’Konak’. Prekoputa te zgrade, na mestu gde je danas spomenik caru Nikolaju, bilo je rusko poslanstvo (danas bi to bila ambasada). Slobodan Jovanović beleži kako je ruski poslanik sa balkona pratio prevrat, pa su Beograđani komentarisali da je to činio ’kao iz lože’ u pozorištu.“
Život
09.10.2023. 07:15
Atentat na kralja Aleksandra, uz amin saveznika
Mnogi smatraju da nije regent Aleksandar osudio Apisa na smrt u Solunskom procesu 1917, da bi vođa "Crne ruke“ kad-tad presudio budućem srpskom i jugoslovenskom kralju?
"Jedan od najvećih nedostataka srpskog parlamentarizma na početku 20. veka bila je ta nova uloga vojske i postojanje raznih struja i klika u njoj. Organizovana grupa oficira koja deluje politički, mimo komande i vlade, širi svoj uticaj i čak izdaje novine, nigde nije rado viđena. U ratu ta njihova uloga postaje još nepodnošljivija i štetnija. Smatra se da nije spreman niti izvršen atentat na regenta, ali u jednom času ta suprotstavljenost vladara–dela vojske–vlade morala je da dovede do sporazuma dva faktora protiv trećeg. Tako se i dogodilo. Meni se čini da je Dimitrijević bio rodoljub i hrabar čovek, ali je u toj svojoj bezglavoj posvećenosti bio i previše samoljubiv i preveliki fantasta.“
Iako se smrt Slobodana Penezića Krcuna i dalje zvanično vodi kao saobraćajna nesreća, gotovo je jasno da je u pitanju bilo ubistvo, odnosno atentat. Kome je Krcun smetao i zašto?
"Penezić nije bio samostalan faktor u meri da ugrozi Brozovu vlast. Ranković i on su bili Brozovi privrženici. Do promene odnosa je došlo razvojem odnosa snaga u federaciji koji njih dvojica nisu anticipirali i zahvaljujući snazi njihovih protivnika, a ne njihovoj. Verujem da je Brozu bilo jednostavnije da Penezića prosto penzioniše, nego da organizuje ubistvo. Ako je ovo ubistvo i organizovano, ono može samo da bude objašnjeno kao sredstvo disciplinovanja neposlušnih u partiji. Onako kako se dogodilo, ono je verovatno bilo plod slučajnosti, budući da niko nije mogao da garantuje ko će poginuti, a ko preživeti u automobilu. Uz oprezniju vožnju takva sabotaža ili slučajni defekt ne bi bili kobni. Ipak, ne treba zaboraviti da je socijalistička Jugoslavija bila pod režimom koji je u svojoj osnovi bio totalitaran i tu je uvek opasno verovati u slučajnosti. Tako je bilo sa atentatom na Kirova iz tridesetih godina 20. veka, koji je kasnije Staljin iskoristio za početak velike čistke. Danas se veruje da Staljin nije stajao iza Kirovljeve pogibije, pa čak ni iza automobilske nesreće u kojoj je stradao Kirovljev šef obezbeđenja. Ali, ko je u takvom sistemu mogao da poveruje u slučajnost?“
Vesti
10.05.2021. 16:05
Ozna – lice crvenog terora
Prema Vašim saznanjima, koliko je puta pokušavan atentat na Tita?
"Ko bi to znao? Većinom reč je o namerama koje neko kasnije obelodanio. Ozbiljniji pokušaj nije učinjen. Broz je bio odlično čuvan. Sovjetski špijuni početkom pedesetih godina opisuju te drakonske mere obezbeđenja (automobile koji idu u koloni uz pratnju i voze kroz grad izuzetno brzo, spremni da gaze one koji im se nađu na putu). Roj Medvedev je objavio ono pismo u kome Broz obećava Staljinu da će, ako posle pet neuspešnih atentatora na njega pošalje u Beograd i šestog, oni iz Jugoslavije morati da u Moskvu pošalju jednog ubicu koji će posao i obaviti. Činjenica je da je Broz tokom boravka na vlasti imao mnogo sreće, ali je ta srećna zvezda pratila samo njega, a ne i njegovu državu.“
Da li će se ikada saznati politička pozadina ubistva Zorana Đinđića?
"Mislim da neće. To je jedno od onih modernih ubistava u kojima ima mnogo zainteresovanih, a velike sile koje bi ga samo da su želele sprečile imaju načina da zaustave ili diskvalifikuju istragu. Međutim, znamo mnogo. Atentatori nisu bili sami. Određene strukture u zemlji i inostranstvu su umešane i niko nije smeo da istraži (i za početak pritvori) njihove eksponente koji su jako sumnjivi. Svedoci smo velike, iz inostranstva omogućene, akcije zataškavanja i zloupotrebe tog ubistva. I kada bismo našli nepobitne dokaze u toj zaveri ćutanja i skupo plaćenim ’slojevima izolacije’, bojim se da bismo se iznenadili banalnošću ljudi koji u SAD i državama saveznicama odlučuju o odnosima sa nama. U svakom slučaju, situacija je takva da će uvek ostati osnovana sumnja u odnosu na sudske i istorijske interpretacije.“
Vesti
27.08.2023. 02:10
Heroji Halijarda - Kome smeta istina?
Da li mi Srbi išta uspevamo da naučimo od istorije kao "učiteljice života“?
"Mislim da Srbi mnogo uče od istorije. Naši kritičari treba da se odluče: da li smo opterećeni istorijskim iskustvom (’istorijom’) ili ga zanemarujemo (od njega ne učimo). Mi 1914, 1941. i 1991. nismo imali suštinski izbor. Svakako je 1941. trebalo da vodimo umereniju politiku, samo tu uvek postoji opasnost da izdamo sami sebe i ostanemo narod slomljene kičme – kakvi su već bezmalo stotinu godina naši susedi Bugari. Nema poređenja sa Slovenijom i Belgijom, još manje sa Singapurom. To su besmislice besposlenih koji se stide svog naroda i prihvatili su teze ratne propagande protiv Srba. Moglo je bolje, ali sa ovakvim neprijateljima i susedima, uz ovakve modernizacijske zablude – populizam i otpor modernosti nisu prepreka, već korektiv. Tužno je, ali je tako. Nama trebaju školovane vođe i narod treba prosvećivati, ali treba znati i da nema veće budale od školovane budale. Dodajem, ni opasnije. Ako nas poredimo sa sličnim narodima – Jermenima i Rusima, zaključujem da smo tokom protekle tri decenije mi prošli teška iskušenja, ali i više naučili od prošlosti od njih. Treba napomenuti da istorijske pouke nisu ni jednostavne ni linearne, a da treba da radimo na odstranjivanju naših mana jer ni veliko znanje ne pomaže onome ko ne vlada nad samim sobom.“
Komentari
