Đinđića je ubila srpska duboka država

Na današnji dan pre 18 godina ubijen je Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, na radnom mestu. Prvi demokratski izabran premijer naše zemlje zapravo je streljan u prisustvu vlasti, uz saglasnost i podršku dela vladajućih struktura Srbije i dobranu pomoć inostranog faktora.

Za našu javnost, za ovih 18 godina od ovog velikog zločina dve činjenice su nesporne: on je mrtav a najveći deo njegovih saradnika u DS, ministri u njegovoj vladi, njihovi pomoćnici i deo vladajućeg establišmenta se obogatio. Sve ostalo vezano za pokojnog premijera, samo ubistvo i najveći deo njegove političke biografije je zapravo misterija.

„Ekspres“ je u nameri da razjasni šta je zaostavština Zorana Đinđića, politička i državna, šta se na ovu temu bolje vidi sa vremenske distance od 18 godina, razgovarao sa profesorom Čedomirom Antićem, koji je jedno vreme bio Đinđićev portparol u DS, i dr Miletom Bjelajcem. Ugledni istoričari, koji su se naučno bavili životnim delom ubijenog premijera, otkrivaju malo poznata saznanja.

Razgovor smo počeli tvrdnjom prisutnom u našoj političkoj javnosti da DOS i Đinđić nisu prihvaćeni u široj srpskoj javnosti iz razloga što su na vlast došli na talasu „ružičaste revolucije“ finansirane i pripremane od strane moćnih sila?

-Iz ličnog iskustva i onog što sam o tome pisao i istraživao, nisam saglasan sa tim argumentom o uvezenoj revoluciji, zato što, ako ćemo objektivno, svaka revolucija kod nas je uvezena. Srpski ustanak bi se završio bunom i dogovorom sa Turcima da nije bilo Rusije i Austrije. Komunistička revolucija, vi znate, naš narod nije bio za nju. Bio je deo mladih ljudi i kada su došli Sovjeti, u krajnjoj liniji čak i po komunističkim statistikama, u Srbiji je više ljudi glasalo protiv zajedničke liste 1945. godine nego što je glasalo u Hrvatskoj. To su realne stvari.

Verujem da uvezena revolucija nije ključni problem. Problem je po mom uverenju u dilemi - šta Đinđić treba da radi? On je bio čovek, Srbin koji se u inostranstvu školovao i uopšte bio uspešan. U našoj savremenoj vizuri Srbi u inostranstvu su gastarbajteri, radnici. Zaboravljamo da od 18. veka pa do danas Srbe koji su uspeli u inostranstvu, i koji su pokušavali nešto da primene u Srbiji, po pravilu nisu razumeli i koliko je teško primeniti neke modele iz inostranstva u Srbiji. Đinđić je bio čovek koji je stasao u vreme velikih sumnji u demokratske ustanove u Evropi. On zaista nije imao nekih uzora među evropskim političarima, ali pogled bi mu zablistao kada bi video anarhiste. A ti anarhisti koje je on upoznao kada je imao 25, 26, 27 godina, u međuvremenu su postali Joška Fišer, Solana… kontraši, lažni levičari, bogataši, deoničari. Dakle, sve se promenilo.

I sada, Đinđić je trebalo da u Srbiji uspostavi sistem. Dakle, on nije imao uzora, ali ono njegovo obraćanje na RTV B92, on pita „kada je u Srbiji valjalo“? i odgovara: “Nije nam valjalo u doba Miloševića, nije nam valjalo u doba Tita, nije nam valjalo u doba Jugoslavije, nije nam valjalo u doba Kraljevine Srbije, nikada nam nije valjalo.“ Obamina priča. Ali drugo je Obama, kada je došao na vlast, SAD su imale 230 godina neprekidne demokratske tradicije, zemlja koja je od ratova samo zarađivala i širila se.

Ništa nije promenjeno

Đinđić je odabrao da mu neka vrsta uzora bude Milan Stojadinović. Ljudi koji vode DS u to vreme uz njega, tipa Ljilje Lučić, Gorice Mojović, Desimira Tošića, Stojadinovića su smatrali fašistom. Nisu razumeli da je on, Đinđić, došao na čelo države i prvo što je trebalo da uradi jeste da uvede set takozvanih antiautoritativnih zakona, zbog prirode režima koji je bio toliko totalitaran, integrisan sa državom. U takvim uslovima on je morao da uvede te zakone.

A kako da ih uvede ako većina njegovih partnera iz inostranstvu kaže – ne diraj ništa. A domaći kriminalci koji su izdali Miloševića ranije, a odrekli su ga se i ovi sa Zapada pa i jedni i drugi  žele da investiraju u Srbiju bez provere odakle novac - govori profesor Čedomir Antić.

Povezane vesti - Kako su otkrivene ubice Zorana Đinđića

Na naše podsećanje da bivši članovi DOS i danas tvrde da je veliki propust napravljen što nije bilo lustracije, gospodin Antić odgovara pitanjem: - To jeste bio njihov unutrašnji problem. Ali kako će Ivicu Dačića da lustrira Nebojša Čović, koji je 1997. napustio Miloševića koji mu nije dozvolio da bude predsednik Vlade Srbije? I još gore, kako to da radi neki ambasador koji je bio Titov ambasador, recimo Ilija Đukić ili Živorad Kovačević? Paradoksalna situacija.

I konačno šta uraditi sa kriminalom? Đinđić je mislio da to reši kao na Zapadu. Na Zapadu su kriminalci klasični, dozvoljeno im je da se integrišu u društvo, oni malobrojni koji nisu to prihvatili poslati su u Alkatraz ili ubijeni. To su demokratske države koje postoje 700 godina neprekidno. Sa Srbijom nije bilo moguće taj problem rešiti tako. Ja ne verujem da je on s tim ljudima, kriminalcima, sarađivao. On je sa njima imao određene kontakte. Na kraju tačno je da političar mora da ima poznanike i u raju i u paklu, imam o tome i neka bliska sećanja.

Vi ste jedno vreme radili sa Đinđićem, koje uspomene nosite na to vreme?

-Jeste. Ta cela Đinđićeva generacija bila je generacija desperadosa. To je bila generacija koja je odgajana uz filmove Stiva Mekvina, obožavali su Džejmsa Dina. Imali su roditelje koji su bili deo režima, nisu hteli da im oduzmu penziju (?), nisu hteli da umru. Ta generacija je doživela 1985-1986. da im roditelji idu u penziju, a da 1991. najgori među njima dođu na vlast. Prema tome, to je izgubljena generacija.

I naravno da je Đinđić u takvom okruženju pokušavao da se snađe. Naravno da je morao da ima kontakte sa ljudima koji su sprovodili silu u Miloševićevoj državi. E sada, moje je uverenje da je on mislio da će oni sami da se povuku. Sam je u intervjuu „Blic njuzu“ rekao da mu ne bi bilo drago da neko te ljude hapsi, da mu ne bi bilo drago da te ljude neko izručuje. Da on prema njima ima određeni, nije rekao respekt, ne ni dug, nego da ima određeni odnos koji nije običan odnos. Očekivao je da se prosto oni sklone. I kao inteligentan čovek on je napravio grešku koju obično prave inteligentni ljudi - pomislio je da neko kao Legija misli isto kao i on.

Ali moram da kažem, to je tragično koliko je on njih, u stvari, potcenio. Vladimir Popović Beba u jednom trenutku kaže – hoće li stvarno da me ubiju? On je potpuno zbunjen time. Ne primenjuje ono što treba da primeni kao neko ko je ugrožen. Dakle, tu je napravio niz grešaka. Ono što je ovde strašno to je da je u pitanju zavera, i to međunarodna zavera. Vi to nikada ne možete da dokažete pošto tu postoje oni slojevi bezbednosti za čija činjenja nema dokumenata, ali jasno je da to nije radila samo ova grupa osuđenih. Oni su tu, oni su umešani, oni imaju određenu krivicu, nisu oni uzalud osuđeni, ali tu postoji još jedan deo tog ledenog brega koji mi nikada nećemo spoznati. Pa mi i danas nismo sigurni ko je poručio ubistvo kneza Mihaila, znamo ko su ubice. O od tada je prošlo 160 godina.

Vi u zemlji niste imali pripremanu elitu koja bi preuzela vlast. Naravno da su to sve bili amateri. I ti amateri su bili iz komunističkog sveta. Pogledajte unazad, nema ljudi koji su potomci četnika, ljotićevaca, rojalista... A Hrvatska je puna ustaške dece. A kod nas ne, to su neki marginalni ljudi, svi su iz elite, koja je samu sebe školovala. Cela ta nomenklatura koja je trebalo da raste iz Brozovih nastavljača je nestala...

Svi razgovori i priče na temu šta je Đinđić uradio i šta je mogao da uradi – krajnje su neusaglašeni. Nije on imao mnogo šanse, ali ono što je loše kod Đinđića, mi danas ne možemo da se setimo šta je on to veliko uradio? On jeste prvi demokratski izabran premijer, uneo je neki novi model rada. Za razliku od sadašnjih i ranijih političara, on je bio spreman da ode u emisiju gde ima više gostiju. On jeste započeo reforme, setićemo se da je pomogao i izgradnju Svetosavskog hrama, uveo je veronauku, to je uradio da bi napravio protivtežu što je predao Miloševića. Ali institucije državnog sistema nije izgradio. Nije ni započeo, a mogao je. Ovi oko njega su gledali da ostanu što duže na vlasti, da steknu što više moći...

Verujem, morao je na početku da donese antiautoritarne zakone, da otvori dosijea, ne kriminalna i špijunska, nego ona o progonu političkih neistomišljenika. Zatim zakone o denacionalizaciji, reinstituciji i da radi na nacionalnom pomirenju. Pa istražiti i predstaviti javnosti ko je kršio ustavna i građanska prava, srpska, albanska, ko je falsifikovao izbore? Onda je morao da radi na finansijsko-poreskim zakonima. Evo, sada je prilika da se sve legalizuje, pokažite pare na računima u bankama sa dokazima kako ste ih zaradili i čisti ste. Pa još i nepoštovanje svetskog iskustva i prakse. Postoji ona fenomenalna misao koja kaže - bogati ljudi se globe, a političari hapse. Jer ako si ti ukrao milion, dva, nema problema, uzme to država. Ali ako imaš pola milijarde, imaš zaposlene ljude, rade već tri, četiri, pet godina – propade firma, to je već ozbiljan društveni problem.

Kod nas nikada niko nije istraživao ko mu je to omogućio, a čovek nema firmu, nema ništa, a ima kuću od dva miliona. Otkud to? Otkud državnom činovniku sa platom od hiljadu evra, a on „zaradio“ deset miliona za pet godina? Pa naravno da moraš da se dogovoriš sa tim ljudima, ko god je zaradio neke pare veće od milion, ti moraš sa njim da razgovaraš. To je kao ovo sa Miškovićem - zaključuje profesor Čedomir Antić.

Ugledni srpski istoričar Mile Bjelajac napisao je više studija o vremenu pre i posle građanskog rata, pa i o društvenim i političkim zbivanjima u kojima je bitisao pokojni premijer Zoran Đinđić.

-Objavio sam veoma pristojnu knjigu o Đinđiću, gde sam njegovu smrt stavio u kontekst kosovskog problema. Indikovao sam te događaje i preko onoga što je Dušan Mihajlović objavio u svojim uspomenama „Povlenske magle i vidici“ i onoga što su objavili drugi učesnici koji su zauzeli posle položaje ili u Vladi ili kao ambasadori, iz vrha DOS, DS i DSS. Svi oni su svedočili o toj promeni njegovog shvatanja kuda vodi ta jednostrana politika koju Amerika i Zapadna Evropa, ne od 1998, nego još odranije provode prema ovom prostoru.

Foto: EPA PHOTO EPA/SASA STANKOVIC/AS-cl

Kod Đinđića dolazi do jednog državničkog otrežnjenja, sada nije opozicija nego državnik koji mora da brine državničku brigu. I tu je Zoran Đinđić očito došao u sukob možda i sa nečim što je nekad ranije olako obećavao, ili se nekome na Zapadu činilo da je on taj lider koji će aminovati i omogućiti da se izvrši taj konačan geopolitički cilj koji je još pre 1990. godine zacrtan. Mihajlović je objavio jedan faksimil sa Vlade na kojoj je usvojena Đinđićeva instrukcija da sva ministarstva naprave procenu alternativnih izvora i za uvoz i za izvoz u slučaju novih sankcija koje bi se nametnule Srbiji. Taj dokument ima autografe samog Đinđića koji anticipira da će se pojačati pritisak na Rašku ili Sandžak, na Vojvodinu... Tačno sve ovo je anticipirao, što će kasnije pokojni ambasador Nemačke u Beogradu Cobel, u zagrejanom stanju pretiti, „ako ne priznate Kosovo, zapalićemo vam ga, odvojićemo...“.

Najsnažnije svedočenje o toj promeni njegovog stava nalazimo u njegovoj prepisci sa Dobricom Ćosićem, kao i u kasnijim Ćosićevim beleškama koje su razmenjivali. Dobrica se na stranicama tih svojih beležaka malo i obradovao, evo Đinđić ponovo postaje onaj stari. Znači primarno postaje državno, starije.

Nažalost, mnogi Đinđićevi partijski drugovi iz onog vremena su pohitali da se bave i sami biznisom i sticanjem bogatstva, naročito kroz privatizacije. Kasnije kada su se otvorili izvori, kroz memoarska svedočenja, izvori na Zapadu, onda su u više navrata ponavljane i cifre i cene koliko je uloženo u srpsku opoziciju 90-ih godina pa sve do septembarskih izbora i pobune 2000. Naravno, čim se dozvoli neko mešanje sa strane, tutorisanje, političari postaju taoci toga. To je nezgodna činjenica i pred javnim mnjenjem. Tako da tu treba da tražimo i neke nesigurnosti i neki modus gde je Đinđić bio najeksponiranija figura u tom vremenu pored Koštunice. Naravno, vrlo brzo je, posle onih svečanih promotivnih parada, i njemu i tadašnjem predsedniku SRJ Koštunici ispostavljen račun u formi striktnih zahteva za izručenje svakoga za koga su oni smatrali da treba biti izručen Hagu.

Povezane vesti - EKSPRES INTERVJU, DRAGAN MARŠIĆANIN: Iza Đinđićevog ubistva stoji – niko!

Na kraju krajeva, tokom tih sankcija razvilo se i alternativno crno tržište u Crnoj Gori i u Srbiji i Republici Srpski, odnosno BiH. Sa tim su se razvile i paralelne strukture moći. Mi to možemo da zovemo mafijom, možemo da zovemo bogatašima, kontroverznim biznismenima, ali u svakom slučaju to su elite. Nastaju u vreme Miloševića. Tu su Karići, Mišković... posle dolaze i ovi instalirani poput Dinkića. Ali ima nešto što spominje Dušan Mihajlović na moje direktno pitanje kada smo razgovarali o njegovim knjigama. Još jedna stvar može biti put za razumevanje pogibije Đinđića, a to je držanje duvanskog lobija.

Naime, mnogima je promaklo da je Đinđić, kao vrlo praktičan i inteligentan i političar i državnik znao iz kojih sredstava i na koji način država može da računa na stabilne prihode. Zbog toga je bio protiv prodaje naših najpoznatijih duvanskih kompanija strancima. Prodaja takozvane treće koncesije i to koncernu “Japan-britiš tabako“, to je bio njegov koncept. On se opirao dolasku ovih najjačih koncerna, odnosno prepuštanju tržišta i monopola u samoj Srbiji. I nije slučajno da je za vrlo kratko vreme posle njegove smrti zauzet potpuno drugi kurs, odnosno prodali smo duvanske industrije strancima.

Stabilni prihodi

Zanimljivo je i svedočenje Milana St. Protića o sastanku lidera srpske opozicije u Vašingtonu u septembru 2000. Tada je Holbruk, koji je sazvao ovaj skup, postavio pitanje - šta će te vi, gospodo, uraditi kada uzmete vlast po pitanju Kosova? I sada je krenulo neko vrdanje, Đinđić se tu postavio otprilike – pa sada će biti demokratija u Srbiji, Albanci mogu zajedno sa Srbijom kao demokratskom zemljom da uđu pod okrilje EU. To je bio njegov pokušaj da se možda nekim ranijim obećanjima ili držanjima i u toku rata i pre nekako napravi odstupnica. Tako da u onom dijapazonu od vrištanja Svilanovića, „oslobodite nas više tog Kosova“, do tog Đinđićevog sa zadrškom i pokušaja da se nekako sačuva pod demokratskom zastavom Kosovo, do onoga par meseci pred njegovu smrt kada je rekao: „Oni nama otimaju Kosovo, a mi nećemo dobiti ništa, treba tražiti sve, a biti zadovoljan podelom“. Mi smo se posle njegove smrti zabavljali, navodnim ili stvarnim egzekutorima, a ono što je bilo važnije jeste pitanje u ime koga su ti egzekutori otkriveni i neotkriveni delovali... Tako se Đinđić nekako iskupio i za sve one svoje greške, možda i mane svog karaktera, svojom smrću, nažalost, i ostaće jedna tragična figura u istoriji ove zemlje.

Foto: EPA/SRDJAN SUKIEPA/SRDJAN SUKI

Na naše pitanje zbog čega premijer Đinđić nije uspeo da sprovede reforme i zbog čega je iza njega mnogo šta ostalo neurađeno, gospodin Bjelajac odgovara:

-Neki način kako bismo došli do pouzdanijih zaključaka podrazumevao bi da se o svim tim, pa i najspornijim zakonima i odlukama pažljivo rekonstruiše i njihova uslovljenost, možda motiv predlaganja pojedinih odluka. Drugo, da se tačno rekonstruiše koji je to politički spektar podržavao takve predloge i na koji je način vršio pritisak čak i na većinu unutar Vlade. Vlada je bila koncentraciona, u nju je ušlo od svega pomalo. Od nekadašnjih socijalista i bivših studentskih lidera, ušle su sve frakcije koje su i u državnom smislu bile gotovo antipodi. Ušla je i Liga vojvođanskih socijaldemokrata, koji su se 1991. zalagali za samostalnu Vojvodinu, odnosno donesen je specijalni zakona o Vojvodini koji kasnije neće proći ustavnu proveru, ali on je tada bio donesen.

Đinđić jeste bio filozof, ali osim te leteće političke karijere i tih opštih floskula o demokratiji on očito nije znao šta je stvarna odgovornost za jednu zemlju i za vođenje politike u jednoj zemlji, to je tek shvatio kada je došao na čelo te države. Uz to imate i faktore otuđenih centara moći koje ne možete baš lako da stavite pod kontrolu. On je tu lavirao. Smatrali su da je drugi faktor moći nekako bliži Koštunici. I to je nažalost jedan loš usud bio tog momenta, brzo izbijanje konflikta između njega i Koštunice... Prema tome, to je bilo jedno šaroliko društvo širokog dijapazona, G-17 pa sve one male stranke koje su negde bile uteg oko vrata premijera. Oni su odigrali svoje i želeli da i oni učestvuju i da imaju deo tog kolača. S druge strane, posebno G-17 je bio uključen u privatizacije, Đinđić je forsirao rešenje da nacionalne banke ostanu državne, koje je Dinkić na kraju ukinuo.

Sve su to bile stvari koje Đinđiću nisu išle u prilog. Pa setimo se sintagme pokojnog Tijanića, „zasluge nosača kovčega“! Svi su oni posle pretendovali na njegovo nasleđe, a de fakto su mu, osim nekih koji su ga nasledili u stranci, ali ne baš uspešno, koji su imali više lične koristi, bili su podložniji toj saradnji sa inostranim faktorom i koji su sa svoje strane doprinosili jednom nezadovoljstvu u javnosti sa Đinđićem. Tek je njegova smrt jedna vrsta iskupljenja. Izgubili smo nepotrebno jednog lidera, olako, koji je ipak imao možda jednu jaču harizmu nego svi koji su došli posle njega. A njega su ubili ti pritajeni interesi centara moći, što se u SAD zove duboka država.

Povezane vesti - ISPOVEST GENERALA ACE TOMIĆA: O ubistvu Đinđića nisam još sve rekao

Upoznao sam ga početkom 90-ih, imao je neku vrstu političke naivnosti, nije imao geopolitičkog obrazovanja... Bez realnih parametara iz političke i društvene istorije, ne može sve da se objašnjava iz ugla filozofije, konstruišući bez realnih parametara. Tu se on učio, to je i moje lično iskustvo iz tih nekih kontakata, a daleko više iz onoga što su mi svedočili iz vrha stranke u kojoj sam ja imao nekih dobrih drugara i gde sam često saznavao ono što su njihovi unutrašnji odnosi. Tu nije bilo doslednosti. Tu je bilo i diverzija protiv pojedinih ličnosti i nepotrebnih razlaza. I to je nažalost u konačnom koštalo Srbiju demokratskog kapaciteta.

Govori se da do danas Đinđićeva tragična figura nije do kraja shvaćena i nije objašnjena onako meritorno i objektivno. Zbog čega?

-Za konačan odgovor svakako treba više preciznih znanja i saznanja. Njegova hipoteka je da kažem u javnosti, a i u skorijem vremenu, uvek se to obnavlja, pitanje podele tih sredstava koja su priticala iz stranih izvora finansiranja političkih pokreta. I tu je već taj neki trag greha stvoren. Tu se pored Đinđića uvek u prvi plan isticao Čedomir Jovanović i još neki. Kad se pročitaju svedočenja ovih učesnika u oktobru i Čovića i Velje i ne znam kojih, vidimo da to nije bilo baš toliko naivno. Vidimo tu neko oružje, šleperi oružja su ulazili na nečije ime i prezime. To je Bujošević objavio u knjizi, niko ga nije demantovao. Čak su se mnogi i hvalili smatrajući da je cilj opravdavao sva sredstva – kaže dr Mile Bjelajac.

Drugi deo priče o Đinđiću možemo da ispričamo kroz priču o ljudima koji su u to vreme bili uz njega. Gde su oni sada? Šta rade?

Putem kojim je Vlada na čijem je čelu bio krenula pre 20 godina, danas koračaju oni koju su pre dve decenije bili politički protivnici njega i Demokratske stranke kao okosnice petooktobarske vlasti.

Demokratska stranka kakvu je on stvorio, već dugo ne postoji. Ostali su samo njeni jadni fragmenti, međusobno zavađeni, čiji se predstavnici i dalje kunu u Đinđića i njegove ideje. Oni sami, međutim, ne odaju utisak osoba koje imaju političke ideje, niti da im je jasna Đinđićeva ideja. To su im, uostalom dokazali i birači, bar oni na beogradskim izborima pre tri godine, „častivši“ ih sa manje od tri odsto glasova, što je dovelo do toga da prvi put u poslednjih skoro tri decenije nema „žutih odbornika“ u Skupštini Beograda.

Na poslednjim parlamentarnim izborima DS nije ni učestvovala, pa možemo samo da pretpostavimo, doduše osnovano, da bi i na njima, da su odlučili da nastupe, ponovili rezultat iz 2018. godine.

Sve to, naravno, pretendentima na ono što je ostalo od nekada velike partije ne predstavlja problem da se zaogrću plaštom Demokratske stranke, i tuku se za stranački pečat kao za sveti gral koji će im obezbediti večiti opstanak na političkoj sceni.

Foto: EPA/SASA STANKOVIC

Oni su, međutim, samo deo onih koji su nekada imali ili kažu da su imali nekakve veze sa Đinđićem. Ima, međutim, i onih koji su bili manje ili više bliski Đinđiću, ali koji su odlučili da krenu nekim drugim putevima.

Jedni su se odlučili za mešavinu politike i biznisa. Drugi su, pak, iz Vlade i politike direktno uskočili u biznis, ili se vratili u poslovne vode, ali ovog puta sa mnogo većim apetitima nego pre bavljenja politikom.

A ima i onih koji u politiku nisu ni ulazili, ali su dobro iskoristili priliku i okolnosti kako bi u prvim godinama posle 5. oktobra višestruku povećali svoje poslovne aktivnosti, što ih danas čini nekim od finansijski najmoćnijih ljudi u zemlji i regionu.

Najmanje je onih koji su sve što imaju stekli pre nego što su se uopšte makar i približili Đinđiću. Jedan od njih je Dragoljub Marković, nekada uspešan biznismen iz Surčina, vlasnik nekoliko farmi, ergele konja... Đinđiću je bio savetnik za poljoprivredu jer, kako sam tvrdi, nije želeo da prihvati ministarsko mesto u tom resoru. Osim poljoprivredom, međutim, bavio se i borbom protiv kriminala. Firme koje su vredele milione evra prodao je još pre 13 godina i povukao se iz javnog života.

Povezane vesti - KONAČNO PROGOVORIO KUM I NAJBLIŽI PRIJATELJ ZORANA ĐINĐIĆA

Danas, kako je sam izjavio, živi na planini, u šumskoj kući, bavi se fotografisanjem životinja i uzgojem konja.

U javnosti se retko oglašavao, a jedna od tih prilika bila je i pre tri godine, kada je dao veliki intervju baš za „Ekspres“. A u jednom njegovom delu govorio je upravo o onima koji su dobro unovčili dolazak na vlast.

„Sećam se jednom: 1. avgust 2001. godine. Zoki slavi rođendan u vili na Dedinju. Dođem u Užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislio sam da je možda pozvao Montgomerija i ove Nemce, Bodu Hombaha itd. Ulazim u kuću, nema diplomata, sve stara ekipa. Shvatim da su to njihovi automobili. A samo godinu dana ranije na njegov rođendan smo kolima došli jedino Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, ne znam, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija koji je imao gorivo ili taksista, nije bitno. Sad ispred vozni park, nijedan auto ne vredi manje od sto hiljada. Zoran puši tompus, prilazi mi i kaže: ’A, kako napredujemo?’ Punim gasom u lopovluk, odgovorim. On pozeleneo, ljudi me gledaju, vidim svima neprijatno. On me odvede u drugu sobu. ’Jesi normalan? Zašto želiš da imaš pedeset neprijatelja?’ Ja ga pitam, jesi video automobile ispred kuće? Odakle? Okrenem se i odem s rođendana. Nije mi to zamerio, javio se posle nekoliko dana, s vremenom je navikao na moje ispade“, pričao je Marković.

Povezane vesti - ZORANA ĐINĐIĆA JE MOĆ ISKVARILA

A na konkretno pitanje „Znači bilo je i lopovluka“, u istom intervjuu odgovara: „Ma daj, kako da nije bilo. Ja sam sve pare koje sam imao, a imao sam mnogo, zaradio pre nego što sam njega upoznao, i zato nisam morao da se snebivam. Mogao sam da mu kažem sve što mislim, i često smo se raspravljali. Pa, svađali smo se što je jedan ministar uzeo pare za uvoz nekog veštačkog đubriva. Stalno je pravio te kompromise. Kao, nemoj da ih diramo, pašće Vlada ako ga uhapsimo. Pa neka padne, i idemo na izbore i dobićemo pedeset odsto ako ih pohapsimo. Otarasimo se ludaka. Ništa se nije desilo. Baš smo se svađali oko toga. Onda mu ja kažem, daj da napravimo neki projekat, moraju malo pare da uđu u narod da imaju malo neke love svi. Ne možemo ovako, dajemo pedeset maraka penzionerima. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko tebe treba da kradu. Strašno smo se svađali oko toga. Onda ta privatizacija. To je bilo užasno, ja u tome nisam hteo da učestvujem. Tu su privatno uzete velike pare. Nažalost, Zoran je podlegao atmosferi. Umesto da on promeni tu Srbiju, ona je promenila njega. Kada sam to shvatio nakon jednog sastanka s njim, plakao sam kao kiša.“

Gde su danas ti ljudi koji su, kako Marković svedoči, za samo godinu dana od trolejbusa došli do skupih limuzina? Oni uglavnom pripadaju onim grupama ljudi koji su se ili posvetili samo biznisu ili i dalje pokušavaju da zadrže kakvu-takvu političku aktivnost.

Povezane vesti - LEGIJA SE ĐINĐIĆU NAD IKONOM ZAKLEO DA ĆE GA ČUVATI

Marković je pomenuo Čedu Jovanovića i Nemanju Kolesara.

Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije, jedan je od onih koji se možda i najduže zadržao u politici, ali sa, najblaže rečeno, promenljivim uspehom. On je, istovremeno, i prvi koji je počeo da privlači pažnju javnosti promenom stila života u odnosu na vreme kada je postao poznat kao jedan od studentskih lidera na protestu 1996/97. godine.

Jovanović je, takođe, prisutan u privatnom biznisu. Iako su ga mnogi povezivali za „Agroposlovima”, on se iz ove kompanije povukao. U vlasništvu njegove supruge Jelene Jovanović danas je 0,15 odsto akcija „Agroposlova”. Međutim, Čedomir Jovanović bio je upisan u Agenciji za privredne registre i kao jedini vlasnik firme „Agrohab”, koju je osnovao 2014. godine. Pretežne delatnost firme je skladištenje, ali je registrovana i za proizvodnju mlinskih proizvoda, konsultantske aktivnosti, iznajmljivanje i upravljanje nekretninama.

Krajem 2016. godine, međutim, Jovanović je preneo vlasništvo na drugu osobu. Svemu je prethodilo nekoliko odluka o izvršenju plenidbom i prodajom firme zbog dugova koje je Jovanović imao. Reč je, naime, o kreditima koje je Jovanović uzimao kako bi izmirio dugovanja prema Robnim rezervama za žito koje je uzeo, ali i da bi vratio ranije uzete kredite.

Osim što mu nije išlo ni na političkom, a očito ni na poslovnom planu, Jovanović je imao i dodatnih problema. Protiv njega je sredinom 2020. godine podneta krivična prijava zbog napada na vlasnika jedne klinike za fizikalnu terapiju na Novom Beogradu.

Nemanja Kolesar, drugi kojeg je Marković pomenuo, javnosti je postao poznat prvo kao portparol Zorana Đinđića, a potom i kao njegov šef kabineta. Naravno, mnogo je upečatljivije bilo to što je povezivan sa nekoliko afera – od prodaje cementare „Novi Popovac“ kod Paraćina, do prodaje smederevskog „Sartida“. Istraga oko „Novog Popovca“ je obustavljena, a zbog „Sartida“ Kolesar je bio u pritvoru, ali mu nije i suđeno.

Ovaj nekadašnji direktor Agencije za sanaciju banaka i predsednik Upravnog odbora Ju garant banke (obe funkcije obavljao je posle Đinđićevog ubistva) danas u Beogradu ima advokatsku kancelariju. Osim toga je i manjinski vlasnik firme „Balkan office“, koja se bavi upravljanjem nekretninama. Jedno vreme na Zvezdari je držao i prilično dobro snabdevenu vinoteku.

Janjušević - Kolesar

Zbog gorepomenutih afera, uz Kolesarovo ime gotovo uvek je vezivano i ime Zorana Janjuševića, nekadašnjeg Đinđićevog savetnika, ali ne za bezbednost, kako su govorili, već za privredu. Janjušević, međutim, nije imao toliko sreće kao Kolesar kada je reč o sudskim procesima. Iako je istraga oko prodaje cementare „Novi Popovac“ obustavljena, 2007. godine bio je osuđen na 20 meseci zatvora uslovno i novčanu kaznu od 800.000 dinara zbog neplaćenog poreza iz 2003. godine od 7,7 miliona dinara. Optuživan je i da je imao veze sa prisluškivanjem tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice.

Povezane vesti - DOSIJE O UBISTVU ĐINĐIĆA JOŠ NIJE ZATVOREN: SVE SMO ČULI OSIM ISTINE

Prema poslednjim poznatim informacijama, Janjušević danas živi u luksuznoj vili u Tolstojevoj ulici na Dedinju, čija je procenjena vrednost oko pet miliona evra. Stopostotni je vlasnik firme Šoping centar „Brdo“, koja je osnovana 2017. godine kao firma za „razradu građevinskih projekata“.

Dragoljub Marković i Čedomir Jovanović bili su dvojica od šestorice „nosača kovčega Zorana Đinđića“. Pored njih, to su bili i Miodrag Kostić Kole, Vladimir Popović Beba, Zoran Živković i Boris Tadić.

Poslednji dvojica i dalje pokušavaju da se bave politikom, prilično neuspešno. Živković se, osim toga, nije pokazao ni kao preterano uspešan biznismen.

Što se ne bi moglo reći za, na primer, Kostića, koji je danas jedan od većih zemljoposednika u Vojvodini. Naravno, svi će ga uvek povezivati sa kupovinom šećerana „za tri evra“, koje je potom prodao Nemcima za mnogo veće pare.

U međuvremenu, Kostić je posao razgranao i na turizam, ugostiteljstvo, bankarstvo, nekretnine...

Kostić je danas vlasnik i suvlasnik 14 hotela u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, kao i golf terena u Savudriji (Istra) i aerodroma Portorož. Samo na Jadranu poseduje 11 hotela, osam u Crnoj Gori, dva u Hrvatskoj i jedan u Sloveniji.

Kostićeva „MK grupa“ počela je da investira u turizam kupovinom hotelskog kompleksa na Kopaoniku 2009. godine. Kostić je potom uložio i u hotele na Fruškoj gori, u Beogradu i Novom Sadu.

Poslovanje je značajno proširio i na bankarstvo u zemlji i regionu, kao i u oblastima nekretnina i trgovine. Nakon što je 2014. kupio AIK banku, Kostić je u Srbiji, dve godine kasnije, postao vlasnik i Alfa banke. U Sloveniji je vlasnik Gorenjske banke.

Kostić se, međutim, nikad nije bavio politikom. Nije zvanično to radio ni Vladimir Popović Beba, ali je opet uvek bio nekako blizak politici, pre svega u sferi marketinga, odnosa sa javnošću, neki bi rekli i propagande.

Nakon što se jedno vreme posle ubistva Đinđića nije eksponirao, Popović je septembra 2013. godine osnovao Institut za javnu politiku kao udruženje, sa delatnošću pružanja konsultantskih aktivnosti u vezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem.

Kao oblast ostvarivanja ciljeva Instituta navedeni su politika, vladavina prava, zaštita ljudskih prava, kultura, ekonomija, međunarodni odnosi i saradnja, mediji, obrazovanje, društveno-politička i naučna sfera javnog života.

Institut svoje odeljke ima u Beogradu, Podgorici i Ljubljani. Na internet prezentaciji se navodi da je Institut za javnu politiku osnovan kako bi se sinergijom znanja i stavova iskusnih stručnjaka i javnih aktivista formulisala nova nacionalna, regionalna međunarodna politika postjugoslovenskog prostora.

Sam Popović je pre sedam godina u emisiji „Utisak nedelje“ govorio kako se njegov Institut „bavi poslovima koji su direktno vezani za rad Vlade, a to je intenziviranje, pojačavanje i osnaživanje procesa evrointegracija“.

Na to se nadovezao kasnije i sam Aleksandar Vučić, rekavši u intervju KRIK-u da Popović nikada nije bio njegov savetnik, već je samo pomagao „onim što je mogao, u sferi medijskih saveta“.

U izveštaju Državne revizorske institucije koji je objavljen decembra 2020. godine, međutim, navedeno je da je SNS Popovićevom institutu platila za stručno usavršavanje članova stranke na Akademiji mladih lidera SNS. Račun za te usluge iznosio je oko 13.600 evra.

Posebna grupa ljudi koji su nekada bili u Đinđićevom okruženju jesu predstavnici tzv. ekspertskog dela njegovog kabineta.

Foto: EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Kao što se možda i moglo očekivati, oni su od svih ministara verovatno ponajbolje finansijski prošli nakon što su prestali da se bave politikom. Neki od njih su povremeno pokušavali da se vrate političkim aktivnostima, poput, recimo Božidara Đelića, Đinđićevog ministra finansija, koji je potom bio i ministar za nauku i tehnologiju. U međuvremenu bio je direktor Kredi agrikol grupe za Istočnu Evropu i predsednik Upravnog odbora Meridijan banke.

Đelić - Vlahović

Od 2014. godine  nema privatan biznis, ali njegova zarada i poslovi koje je radio nakon izlaska iz Vlade često su bili u žiži javnosti. Đelić je danas zaposlen u menadžmentu investicione banke „Lazard“ u Parizu, koja je savetovala državu u vezi sa koncesijom Aerodroma „Nikola Tesla“, koju je dobio francuski „Vinci Airports“. U regionu je ova francuska konsultantska kuća, u kojoj je Božidar Đelić zadužen za finansijsko savetovanje, savetovao slovenački državni fond prilikom prodaje Nove kreditne banke Maribor. Sam Đelić rekao je kako pokriva tridesetak zemalja u Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu i Tursku, ali ne i Srbiju.

Aleksandar Vlahović, ministar za privredu i privatizaciju u vladi Zorana Đinđića, imao je iskustva u biznisu i pre nego što je ušao u politiku. Danas ima vlasništvo u četiri kompanije. On je jedini vlasnik i direktor u firmi „AV holding“ koja se bavi razradom građevinskih projekata. Firmu je osnovao 2011. godine, a prema podacima Agencije za privredne registre, „AV holding“ ima jednog zaposlenog. Ovaj bivši ministar je vlasnik i 50 odsto kapitala u firmi „Via partners“ koja se od 2016. godine bavi prodajom bankarske opreme. Njegov partner, koji je vlasnik preostalog udela, jeste Vladimir Skenderija, koji poseduje hrvatski pasoš. U firmi „Aviff group“, osnovanoj takođe 2016. godine, Vlahović je vlasnik 75 odsto udela, dok je preostali kapital u rukama Filipa Firtela koji je i direktor firme. Suvlasnik je i u firmi „Belgrade capital Group“ koja se od 2011. bavi konsultantskim uslugama. Decembra 2011. godine izabran je i za predsednika Saveza ekonomista Srbije, u čijoj se organizaciji godinama održava tradicionalni Kopaonik biznis forum.

Medijski možda najmanje eksponiran, ali svakako ne i najmanje zanimljiv je nekadašnji ministar energetike Goran Novaković. I on je u biznisu veoma aktivan. Kako je sam napisao u jednoj od svojih biografija, osnivač je kompanije NIS „Energovind”. Danas kompanija NIS MET „Energovind“ radi na projektu izgradnje vetroparka Plandište, koji će se sastojati od 34 vetroturbine, instalisane snage 102 megavata. Projekat je, kako je ranije saopštio NIS, vredan 160 miliona evra.

Pre ulaska u Vladu bio je direktor moskovskog odseka firme „Enron”. Prema podacima Agencije za privredne registre, Novaković je danas aktivni zakonski zastupnik kompanije „Tenderson“.