Dosije "Istraživanja": Četiri opcije za Južne Slovene

To bi marginalizovalo “Istraživanje“ i svelo ga na grupu koja bi radila materijale za podršku. Bauman je odmah protestovao tražeći direktan pristup obaveštajnoj službi. Posle tri dana u Parizu, Vilson je to odobrio, tako da je “Istraživanju“ dato centralno mesto, sa Stejt departmentom, Vojnoobaveštajnom službom i specijalistima za statistiku Džona Fostera Dalsa.

Titula Isaiji Baumanu bila je promenjena tako da je on bio šef Odeljenja za teritorijalna, ekonomska i političko-obaveštajna pitanja. Ovo obaveštajno odeljenje obezbeđivalo je činjenične i kartografske materijale američkoj delegaciji. Ono je imalo gotovo 100 službenika podeljenih u 18 odeljenja, od kojih je 11 bilo “teritorijalno“ gde je sedam bilo usmereno ka evropskim regionima, a četiri van Evrope. Vojnoobaveštajna služba, koju je vodio general Marlboro Čerčil, uz pomoć Ralfa van Demana, radila je nezavisno i bila sumnjičava prema svima, tako da je i u Parizu imala svoje posebne prostorije.

Pukovnik Edvard Haus shvatio je koliko je važna kontrola nad informacijama. To je shvatio i državni sekretar Robert Lensing. On je pokušao da od Stejt departmenta napravi put kroz koji su morale da prolaze informacije da bi stigle do vlade, ali da i na svoju ruku sačini nacrt mirovnog ugovora koji bi trebalo usvojiti na Konferenciji.

On je već 21. septembra 1918. pripremio memorandum koji je imao 29 tačaka, s tim što Lensing napominje da u to vreme nije znao da će Vilson lično da bude za pregovaračkim stolom i da je svrha memoranduma bila da bude uručen predsedniku kada bude došlo vreme za pripreme mirovnih pregovora. Počeo je razmatranjima kako da se spreči dalji nemački uticaj i ograniče pokušaji da se ostvari koncept “Mittel Europe“, pošto bi dominacija Nemačke nad južnom Rusijom dala priliku za put prema Persijskom zalivu preko “turbulentnog Balkana“ i “nepouzdane Turske“. Ako bi uspela da kontroliše pravce severno i južno od Crnog mora, Nemačka bi mogla da dobije i više nego što je ikada mogla da sanja.

Njegova osma tačka bila je da teritorije u kojima dominiraju “Jugo – sloveni“, Hrvatska, Slavonija, Bosna i Hercegovina, treba da se ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom, stvarajući unitarnu ili federativnu državu. On ukazuje da pitanje suvereniteta nad Trstom treba da se reši kasnije ugovorom sa Italijom, odajući da bi tamo trebalo da bude “dobra jugoslovenska luka“.

U 12. tački precizirao je da granice Srbije, Bugarske i Grčke treba da budu one koje su stvorene posle Drugog balkanskog rata. Tačka 13 ne podrazumeva postojanje Albanije, nego se traži da ona bude pod suverenitetom Italije ili Srbije ili da bude uključena u jugoslovensku državu.

Kada je Vilson odlučio da lično prisustvuje konferenciji, Lensing je “uvideo da američka delegacija nema nikakav dokument koji bi jasno i konkretno dao do znanja šta Amerika hoće“, nego su američki predstavnici čak i u neformalnim susretima delovali “kontradiktorno“ i “bez plana“. Pre odlaska američke delegacije u Pariz i dve nedelje nakon njenog dolaska, on je očekivao da će predsednik poslati uputstva koja će služiti američkim delegatima ili predlog mirovnog ugovora, ali ništa nije učinjeno.

“Bilo je očigledno da je predsednik Vilson bez ikakvog programa ili čak liste pitanja koja su podesna za pripremu programa“, zaključio je Lensing.

On je, stoga, zamolio dvojicu pravnih stručnjaka, Džemsa Brauna i Dejvida Hantera Milera, da načine “skelet mirovnog ugovora“. Posle nekoliko sastanaka, pripremljen je dokument koji je poslat američkim komesarima, ali ga Lensing nije poslao Vilsonu, pošto je nameravao da čuje druga mišljenja pre nego što to učini.

Lensing je sam skicirao nekoliko tačaka koje je smatrao da su osnova i garancija budućeg mira.

“Postoje tri doktrine koje treba da budu uključene u Ugovor o miru kako bi se izbegli ratovi i obezbedila pravda jednaka za sve u međunarodnim odnosima. Te tri doktrine možemo popularno da zovemo ’hands off’, ’open Door’ i ’publicity’. Prva garantuje nacionalni suverenitet i nacionalna prava, druga međunarodnu trgovinu i ekonomske uslove, a treća međunarodne ugovore“, naveo je Lensing.

Kada je na konferenciji 10. januara 1919. u Vilsonovom prisustvu rekao da su njegovi eksperti napravili “kostur ugovora“, Vudro Vilson je reagovao s velikim negodovanjem. Lensing je pretpostavljao da je predsednik to doživeo kao “uzurpaciju njegovog prava da rukovodi radom komisije“.

U svojim beleškama 16. januara 1919. Lensing je zapisao da “predsednik treba sam da pripremi nacrt ugovora, ali on to ne čini“. Ukoliko predsednik Vilson ne počne da se sistematično bavi ovim pitanjem, mirovni ugovor neće biti potpisan pre juna, upozoravao je Lensing, mada je predviđeno da se mirovni ugovor potpiše do 1. aprila. Ovo Lensingovo predviđanje se i ostvarilo pošto je mirovni ugovor potpisan 28. juna 1919. Američku delegaciju on je uporedio sa sposobnim radnicima na izgradnji kuće koji imaju i materijal i znanje, ali nemaju plan i stoga besciljno lutaju okolo. Za sve to on je krivio Vilsona.

Intrige, međutim, nisu prestajale tako lako, a ni sam predsednik Vilson, očigledno, nije im bio nesklon. Vilson je jasno stavio do znanja, prema dnevniku pukovnika Hausa, da nisu u pitanju samo Lensingovi srčani problemi niti njegova “nepobitna glupost“, već još više njegovo društvo – “uglavnom društvo svetine i reakcionara“ – čime se Hausu preporučivalo da se bavi svim pitanjima. Haus je tada, kao i obično, potvrdio predsednikova shvatanja.

Nešto posle ovih incidenta sa usmeravanjem obaveštajnih informacija preko Stejt departmenta i nacrta ugovora, Lensing je izgubio interesovanje, ali je dnevna koordinacija obaveštajnih pitanja pripala dvojici veterana s Grotona, škole koja je Americi dala vrhunske diplomate i utemeljivače njene spoljne politike, savetniku u Stejt departmentu Frenku Polku i Gordonu Ošinklosu.

Dosije "Istraživanja": Jugoslavija nije imala alternativu

PRVI DEO

PRVI DEO

Život 12.02.2024. 15:00

Dosije "Istraživanja": Jugoslavija nije imala alternativu

Ošinklos je bio Hausov zet, ali to nije navelo Hausa da sve stvari prepusti Stejt departmentu. Izveštaji i podaci dolazili su od vojnoobaveštajnog odeljenja koje je vodio pukovnik Ralf van Deman (koji je kasnije postao slavan pronalaskom “crne komore“ za dešifrovanje kodiranih poruka i sistema), obaveštajne službe mornarice, tajne službe, Biroa za istraživanja, Ministarstva finansija i Džona O’ Brajana i njegovog odeljenja za hitna ratna pitanja koje je pokušavalo da uspostavi kakvu-takvu kontrolu nad vojnom obaveštajnom službom.

Riječka afera

Pre nego što su i došli u Pariz, Amerikanci su znali da je rešenje “Jadranskog pitanja“ jedno od najosetljivijih. Tada niko nije mogao ni da pretpostavi da će intenzivni pregovori o zahtevima Italije od nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dovesti do nepovratnog raskida između američkog predsednika i njegovog najbližeg savetnika niti da će ti pregovori značajno uticati na Vilsonovu sudbinu u Vašingtonu. Vodeća ličnost “Istraživanja“ Isaija Bauman biće ključna figura nadolazeće intrige. Odmah po dolasku u Pariz, eksperti “Istraživanja“ odgovorili su na zahtev predsednika Vilsona i sačinili Memorandum o teritorijalnom rešenju jugoslovenskog problema.

U njemu su predviđena četiri mogućna rešenja za južnoslovenske narode:

 

Stvaranje ujedinjene države koju bi činili Srbi, Crnogorci i južnoslovensko stanovništvo Austrougarske;

 

Stvaranje odvojene južnoslovenske države koja bi bila sastavljena od Srbo-Hrvata i slovenskog stanovništva Austrougarske i politički ne bi bila povezana sa Srbijom;

 

Stvaranje Velike Hrvatske koja bi bila sastavljena od Dalmacije, Hrvatske – Slavonije i Bosne i Hercegovine;

 

Odvojene i posebne južnoslovenske države (Hrvatska, Slovenija, Bosna, Dalmacija i Slavonija) pod međunarodnom zaštitom.

 

Autori predloga izjasnili su se u korist prve varijante pošto ona daje najviše mogućnosti za zadovoljavajuće rešenje tog pitanja i koje bi bilo okvir protiv stvari koje su otežavale povezivanje južnoslovenskih naroda.

Bile su to tvrdnje iz katoličkih krugova o podređenosti pravoslavnoj većini, netrpeljivost prema republikanstvu koje je među Slovencima i Hrvatima bilo razvijeno kao reakcija na habsburšku dinastiju, tvrdnja da će Srbija igrati ulogu Pruske u centralizovanom savezu. Sve ove tvrdnje poticale su iz klerikalnih krugova.

Američki stručnjaci zapažali su da i pored ovoga rastu težnje za zajedničkom državom. Austrijski Južni Sloveni smatrali su da ujedinjeni sa Srbijom mogu da ojačaju svoje zahteve za Jadranom, a bez Srbije to ne bi mogli ni da postave kao problem.

U novoj državi videli su i snažnu branu od boljševizma, a slovenački republikanci su, prema zapažanju stručnjaka iz “Istraživanja“, bili spremni da prihvate dinastiju Karađorđevića kao privremenu jer su bili čvrsto uvereni da će novu državu, bez prolivanja krvi, transformisati u republiku. Na kraju, zajednička država bila je najsnažnija odbrana od Italije.

U istom dokumentu, eksperti “Istraživanja“ smatrali su da bi podela Južnih Slovena u Austrougarskoj na samostalne države pod međunarodnom zaštitom bila protiv njihovih interesa i u korist Italije i Mađarske. Italija bi taj položaj iskoristila za protektorat nad Dalmacijom. Amerikanci su, osim toga, navodili da bi u takvim državama ubrzo došlo do revolucije. Predlog je, ovoga puta, bio usklađen sa mišljenjem državnog sekretara Lensinga da bi “duž Dunava i Jadrana i zapadnih granica Nemačke trebalo stvoriti snažne nezavisne države – tampone kako bi se teritorija Austrougarske i Rusije bitno smanjila“.

Stvaranje Jugoslavije smatralo se rezultatom prirodne evolucije, a zahtevi Italije bili su odbacivani uz primedbe da je ona u rat ušla zahtevajući “previše“.

Deveta od 14 Vilsonovih tačaka imala je nameru da odbije svako teritorijalno proširenje Italije, dogovoreno Londonskim ugovorom, ali je jezik bio namerno pažljiv i uopšten, obećavajući samo “prilagođavanje granica“ duž “prepoznatljivih etničkih linija“. Znajući za američko protivljenje, italijanska vlada ojačala je svoje zahteve uoči konferencije, tražeći da se proširi znatno dalje od svojih nacionalnih teritorija, a Britanci i Francuzi, koji su to obećali, sada su bili na strani južnoslovenskih zahteva. Italijani su posebno želeli da uključe riječku luku i vlast nad gradom postala je centralno pitanje u italijanskim pregovorima.

Bauman je sa američke strane bio uključen u ovo pitanje od prvog dana u Parizu, ali do početka februara 1919. ovo pitanje nije izbilo na površinu u svoj svojoj ozbiljnosti. Pišući o Balkanu, on je zaključio da je “proterivanje Turaka bila zajednička ambicija balkanskih država“, ali je “Srbija imala poseban cilj – da se ujedini sa drugim slovenskim grupama van svojih granica i da formira jugoslovensku državu, pošto je Srbija u svojim granicama uključivala samo trećinu jugoslovenske populacije“.

Pre samo deset godina “Jugosloveni su živeli pod šest različitih vlada i njihovi poslanici su sedeli u šesnaest različitih parlamenata, nacionalnih ili pokrajinskih“, zapazio je Bauman, a da bi se ostvarilo njihovo jedinstvo, morali su da “razgrade dve imperije – Austrougarsku i Otomansku“. “Srpski državnici obezbedili su osnovu za proširenje jugoslovenske teritorije i uključivanje Hrvata i Slovenaca, bez obzira na Londonski sporazum“, pisao je Bauman. Taj sporazum sačinjen je pod pretpostavkom da će Austrougarska opstati kao politički entitet i da bi teritorija koja je u pitanju bila dobijena na račun neprijatelja. Italiji je zatraženo da preda nešto što joj je bilo obećano kao dobitak na račun neprijatelja i da to preda veoma mnogo uvećanoj državi“, ukazao je Bauman.

Prema Baumanovim opisima u knjizi “Novi svet“, Jugosloveni nikada nisu sporili prava Italijana da uživaju pomorsku nadmoć na Jadranu, ali su naglašavali da Italijani više nemaju razloga da se plaše pomorskog napada sa istočne obale Jadrana. U skladu sa ovim mišljenjem Jugosloveni su bili spremni da prepuste Trst Italiji, kao i Pulu na Istarskom poluostrvu, gde bi bile velike italijanske pomorske baze.

Na drugoj strani, oni su želeli da zadrže Rijeku. Računajući prigradski Sušak, grad je imao slovensku većinu (26.000 Jugoslovena i 25.000 Italijana), a okolna teritorija bila je pretežno jugoslovenska. U rukama Jugoslovena, trgovina bi rasla i luka bi postala rival tršćanskoj luci. Ako bi Italija vladala obema lukama, Rijeka bi stagnirala, bio je argument Jugoslovena, a vreme je potvrdilo ovo verovanje. Italijani se nisu, međutim, zaustavljali na ovome. Cela jadranska obala bila je meta, posebno zaleđe Zadra, gde je linija Londonskog ugovora ušla duboko u kopno, predočavao je Bauman.

Dosije "Istraživanja": Kako su “istraživači“ krojili granice na Balkanu

DRUGI DEO

DRUGI DEO

Vesti 20.02.2024. 11:58

Dosije "Istraživanja": Kako su “istraživači“ krojili granice na Balkanu