Dosije "Istraživanja": Kako su “istraživači“ krojili granice na Balkanu

Sjedinjene Američke Države objavile su rat Austrougarskoj mnogo kasnije, tako da ovakva gledanja sigurno nisu bila po volji austrougarskih diplomata koji su i inače veoma burno reagovali na svaki negativan ton u američkoj javnosti.

Ovakvi pogledi nisu bili usamljeni, nego su ih, naprotiv, usvajali brojni novinari u Americi koji su svakodnevno kreirali javnost. Mlada novinarska zvezda Volter Lipman iste godine, 1915, pisao je u svojoj knjizi da je “neposredni uzrok rata pitanje da li će Srbija postati satelit nemačko-mađarske kombinacije ili Ruske imperije“.

Predsednik Vudro Vilson je u decembru 1917. tražio da novostvorena grupa stručnjaka u “Istraživanju“ (“The Inquiry“) kojoj je “pukovnik“ Edvard Haus bio na čelu, pripremi predlog za rešavanje balkanskog pitanja, pošto su tada SAD objavile rat Austrougarskoj. Predlog ratnih ciljeva Amerike “Istraživanje“ će uputiti predsedniku Vilsonu, a on će ih predstaviti u Kongresu početkom januara, na zasedanju na kojem je prisustvovala i srpska vojna delegacija kao jedina strana delegacija na tom činu.

Važnost Sjedinjenih Američkih Država kod srpskih političara među prvima je uočio Pašić, delom podstaknut i pismima koja je dobijao od Dimitrija Mitrinovića, koji se tada nalazio u Londonu, ali i putovanjem bivšeg srpskog ministra i ambasadora Čedomilja Mijatovića, koji je takođe boravio u Londonu.

Predlog da putuje u Ameriku Mijatoviću je dao ataše u srpskoj ambasadi u Londonu Vojislav M. Petrović. Iako je imao 74 godine, Mijatović je prihvatio taj predlog uz uslov da ga vlada odobri i pokrije troškove. Pašić ne samo da je ovo odobrio, nego mu je stavio na raspolaganje 5000 franaka za put. Pre polaska, Mijatović je rekao Petroviću da on zna “kako da od naroda izvuče pare“, ali da “ne zna da moli za novac“, pa mu je Petrović predložio da sa njim na put pođe veoma rečita prijateljica Srbije i pobornik prava žena, gospođa Emelin Pankherst.

Rad “Istraživanja“ nigde nije bio tako stvaralački kao u centralnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Najteži problem stvaranja država i povlačenja granica u Parizu uključivao je ceo region. Tokom 1918. socijalističke revolucije su zapretile Evropi, zahvatajući Nemačku i Mađarsku. Na konferenciji biće uspostavljene nove veze između “Istraživanja“ i obaveštajne službe, što će kasnije poslužiti brojnim publicistima da ustvrde kako su u “versajskoj bašti“ procvetala istovremeno dva cveta na istom stablu: američka obaveštajna služba, koja će pred Drugi svetski rat biti OSS, a kasnije CIA i Savet za spoljne odnose.

Pukovnik Haus je još prilikom obrazovanja grupe u aprilu 1917. godine skicirao nekoliko najvažnijih ciljeva koji bi bili ostvareni na mirovnoj konferenciji po okončanju rata. Obnova nezavisnosti, zajedno sa Belgijom i Rumunijom, bila je jedna od prvih tačaka u nacrtu koji je skicirao američki arheolog Vilijam Bakler i predao Hausu.

Kada se pred “Istraživanjem“ pojavilo studiranje srpskog pitanja, zaključeno je da je dotadašnji sistem rada na čisto geografskom kriterijumu neodgovarajući. Prema njemu, srpsko pitanje bi razmatralo balkansko odeljenje, ali ono uključuje Austriju i Italiju, ekonomske stručnjake i međunarodne pravnike, pa je bio potreban multidisciplinarni pristup.

Početkom februara 1918. kasnije poznati američki novinar Volter Lipman predložio je prioritete u radu, ukupno 12, gde se prikupljanje podataka za Srbiju našlo u sredini. Kasnije je Bauman tražio da se prikupe podaci popisa za Srbiju i Crnu Goru, “koje su bile pod okupacijom tevtonskih snaga“.

Na drugoj strani, britanski Forin ofis spremao je svoja polazišta za mirovne pregovore. Šef istorijskog odeljenja Forin ofisa ser Džordž Protero predao je početkom februara 1917. niz preporuka. Tražilo se obnavljanje Belgije, a nakon toga trajni savez Belgije, Francuske i Britanije; protivljenje svakom značajnom anektiranju nemačke teritorije od strane Francuske, stvaranje kraljevine Poljske koja bi bila tampon između Nemačke i Rusije, razbijanje Austrougarske imperije, predavanje nemačkog uglja iz Šlezije Poljskoj, poštovanje savezničkog ugovora sa Italijom, čak i po cenu narušavanja principa “nacionalnosti“ (samoopredeljenja), Crna Gora treba da bude apsorbovana od strane Srbije, a Velika Britanija će ohrabriti savez Južnih Slovena, austrijske provincije treba da budu anektirane od strane Nemačke, čime će se povećati katolički uticaj u Nemačkoj.

Za Bohemiju (Češku) bile su predložene tri opcije: nezavisnost, uključivanje u južnoslovensku konfederaciju, uključivanje u novu poljsku državu. Trebalo je i da bude stvorena nezavisna Mađarska.

Američka pozicija bila je sasvim drugačija. Vilsonova IX tačka jasno je navodila da granice Italije treba da se usklade s principom “nacionalnosti“, odnosno prava naroda na samoopredeljenje. To je istaknuto u jednom od prvih dokumenata grupe.

“Istraživanje“ teško da je delovalo dva meseca, ali Izvršni komitet već 22. decembra 1917. predao je pukovniku Hausu memorandum koji je imao prve preporuke za posleratni poredak. Članovi Izvršnog komiteta bili su Sidni Mizis, Dejvid Hanter Miler i Volter Lipman.

Kada je Haus posetio predsednika Vilsona 4. januara 1918, on mu je predao memorandum kao pripremu za njegovo obraćanje Kongresu kada je predstavio svojih čuvenih 14 tačaka. Njegov predmet bilo je teritorijalno pitanje posle rata.

Što se tiče Rusije, autori su tvrdili da boljševička Rusija neće lako dozvoliti da njome dominira Nemačka. Antikapitalističke tendencije u Rusiji, “religiozna ljubav prema Rusiji koja je duhovno antagonistička protestantskoj Nemačkoj i snažna nacionalistička osećanja među umerenjacima mogu da se očekuju kao potezi koji će ograničiti nemački pokušaj da iskoriste i kapitalizuju haotičnu situaciju u Rusiji“.

Kada je reč o italijanskim pretenzijama na celokupnu dalmatinsku obalu, predstavljen je strah od italijanske ekspanzije na Balkanu.

Dosije "Istraživanja": Jugoslavija nije imala alternativu

PRVI DEO

PRVI DEO

Život 12.02.2024. 15:00

Dosije "Istraživanja": Jugoslavija nije imala alternativu

“Ostvarenje italijanske vladavine na celom Jadranu bila bi pretnja nezavisnosti Austrije, Srbije, Crne Gore i Grčke. To bi stavilo u italijanske ruke trgovinsku snagu nesrazmernu njenom stvarnom trgovinskom i industrijskom značaju u regionu. Taj zahtev ne predstavlja legitimnu italijansku potrebu. Pošto Italija nema ni ekonomska, ni demografska prava na istočnu obalu Jadrana, njen zahtev prvenstveno mora da se smatra agresivnim. Jednom kada zagospodare obalom, logika strateške bezbednosti nalagaće im da dalje prodiru u unutrašnjost i da šire italijanski imperijalistički uticaj na balkanske države“, upozorili su autori Memoranduma.

Memorandum je izrazio nezadovoljstvo Bukureštanskim mirom, koji je opisan kao “proizvod opake diplomatije koju su narodi sveta danas odlučni da okončaju“. Naglašeno je da je potrebno da se okupatori evakuišu iz Srbije i da rešenje treba da se traži u ravnoteži ekonomskih i nacionalističkih argumenata. Srbiji treba da se dozvoli izlaz na more preko luke u Solunu.

Što se tiče Makedonije, njena budućnost je trebalo da bude odlučena posle dodatnog proučavanja. Na drugoj strani, konačne preporuke su napravljene prema Albaniji kao “skoro sigurno jednom neželjenom entitetu“. Drač je trebalo da pripadne Srbiji, Skadar Crnoj Gori, a Valona Grčkoj. Predsednik Vilson uočavao je da je balkansko pitanje veoma složeno, ali je jedino zahtevao da se Srbiji da slobodan i siguran pristup moru. Pisci Memoranduma naglasili su da ekonomski faktori na Balkanu treba da prevagnu nad nacionalnim gledištima.

Državni sekretar Lensing zabeležio je neka veoma kritička gledišta prema predsednikovom nastupu u svom dnevniku od 10. januara 1918. Glavna zamerka bila je da će biti nemoguće uskladiti odredbe tajnih ugovora s principima pravde, kako je to Vilson tražio.

Kako princip samoopredeljenja može da se primeni u kolonijama, gde su stanovnici “isuviše nisko na skali civilizacije da bi mogli da donesu inteligentne odluke“, pitao se on. On je smatrao da italijanska bezbednost ne može da se osigura sve dok Italija ne ovlada Dalmacijom i čak Albanijom.

On je bio duboko sumnjičav prema mogućnostima da se balkanski problemi reše na osnovu principa samoopredeljenja, pošto je bilo mnogo etničkih, ekonomskih i istorijskih teškoća i smetnji. On je smatrao da je najnesrećniji Vilsonov predlog koji se tiče Austrougarske i koji je implicirao njen mogućni opstanak.

Lensing je upozorio da nije mudar nijedan stav koji bi ukazivao na nastavak postojanja Austrougarske.

“Istraživanje“ je pripremilo nekoliko opcija za budućnost Austrougarske imperije: razbijanje imperije, federalizam, trijalizam za nemačko, mađarsko i slovensko stanovništvo i reformisani dualizam.

Robert Kerner bio je jedan od najplodnijih autora organizacije. On je sačinio početkom marta 1918. godine studiju u kojoj je uporedio odnose između centralne i istočne Evrope – nemačke i slovenske Evrope. On je zaključio da je rat Centralnih sila do sada postigao glavni cilj – osvajanje Slovena.

Ono je ostvareno prvo uništavanjem srpske države, zatim diskreditacijom ruskog cara preko vojnog poraza i ruskom revolucijom. Kerner je naveo da će “samoopredeljenje u Centralnoj Evropi može da znači samo jednu stvar – porobljavanje ili vazalni status novih država prema Nemačkoj na ekonomskoj osnovi i sprečavanje bilo kakve vojne opasnosti sa istoka“.

Kerner je koristio više proročke formulacije u svom provokativnom izveštaju, nego što se držao podataka ili istorijskih činjenica. On, u svakom slučaju, nije bio spreman da prihvati dalje postojanje Austrougarske, a za jačanje Nemačke, tvrdio je, rade “tri skrivene grupacije“: katolička crkva, međunarodno jevrejstvo i pacifistički pokret.

Papin interes je da sačuva jednu veliku i važnu katoličku državu u Evropi, posebno kada je Rusija pala pod boljševičku vlast. Međunarodno jevrejstvo želi da spase Austriju kako bi eksploatisalo naročito teritorije Južnih Slovena, od Beča, Budimpešte, do Soluna. Zapadni pacifisti radili su u korist Nemačke jer su podržavali status kvo u Austriji.

Da bi ostvario svoj glavni cilj – smanjenje nemačkog uticaja u centralnoj i istočnoj Evropi, Kerner se nije slagao sa opštom primenom samoopredeljenja. Tražio je da je potrebno da se ohrabre federalistički elementi poput Čehoslovaka, Jugoslovena, Ukrajinaca, Poljaka, umesto da se podržavaju centralistički elementi u Austriji. On je bio čvrsto ubeđen u efikasnost federalizma u centralnoj Evropi. Federalizam je značio autonomnu organizaciju glavnih etničkih grupa koje su postojale u Austrougarskoj imperiji.

Kerner je napisao više izveštaja u kojima se bavio mogućnošću stvaranja jugoslovenske države. On je tvrdio da je Jugoslavija bila proizvod “prirodne evolucije“ koja je uspela uprkos pokušajima Nemaca, Austrijanaca i Mađara da je zaustave, ukazujući da je to bila “gotovo čudesna evolucija prema nacionalnom jedinstvu“.

On je u svakoj naciji našao snažnu podršku za život unutar istih granica. “Drugim rečima, Hrvatska je bukvalno cela jugoslovenska. Narodi Srbije i Crne Gore pozdraviće stvaranje Jugoslavije kao ispunjenje svojih snova. Opozicija koja se nalazi unutar etničkih granica Jugoslavije sastoji se od Nemaca, Italijana i Mađara i Jevreja u gradovima (ali oni će se pretvoriti u Jugoslovene tokom decenije) i muhamedanskih aga u Bosni (koji su u stvarnosti Srbi). Naučnik može slobodno da zaključi da je svako rešenje koje ne posmatra Jugoslovene kao jednu naciju zasnovano na nenaučnim osnovama, pa prema tome ne može da se smatra trajnim rešenjem“, napisao je Kerner.

On je u avgustu 1918. snažno protestovao zbog načina na koji se “Istraživanje“ bavilo balkanskim pitanjem. “Istraživanje Balkana je u stanju haosa. Nigde se Balkan ne posmatra kao celina, nigde na naučni način nije opisana diplomatska istorija. Umesto toga, tri četvrtine izveštaja bave se etnografijom ili geografijom, uz ulaganje ogromnih napora na granična ili nacionalistička neslaganja“.

Ubrzo je privremeni izveštaj “Istraživanja“ sačinjen 21. januara 1919. predložio brojne promene granica na Balkanu. Uopšteno, on je preporučio da granice koje su uspostavljene između Srbije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Albanije posle Drugog balkanskog rata budu priznate kao granice nove države. Država Južnih Slovena trebalo je da bude federacija sa nekoliko autonomnih delova, radi prevazilaženja etničkih, religioznih i istorijskih razlika između Srba, Crnogoraca, Hrvata i Slovenaca. Na severozapadu, Rijeka je trebalo da pripadne Jugoslaviji zbog njenog životnog interesa. Na jugu, sever Albanije trebalo bi da pripadne Jugoslaviji, pod mandatom Lige naroda. Takav aranžman trebalo bi da obezbedi veće mogućnosti za Srbe i Albance.

(nastaviće se)

Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu

Dragan Bisenić

Dragan Bisenić

Vesti 05.09.2023. 17:05

Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu