Uticaj na slovenačku intelektualnu klimu

Pirjevec, koji je završio kao hajdegerijanac, odnosno “evrocentrik“, svojevremeno je još 1966. godine držao predavanje “Slovenci i Evropa“ u kojem je razvio ideju kako Slovenci imaju kompleks da nisu Evropa i citirao čuvenu Prešernovu rečenicu na nemačkom iz pisma Stanku Vrazu: “Radim sedam sati kod gospodina Hrobata da bih mogao da pijem dva sata kod stare Metke.“

Pirjevec i Rade Konstantinović bili su redovni saradnici Trećeg programa Radio Beograda. Časopis “Treći program“ izlazio je četiri puta godišnje, donosio izbor emitovanih govornih emisija i u proseku brojao 400 do 500 stranica. Radio i časopis “Treći program“ su osobito u prvoj deceniji svog života, zahvaljujući svakako tadašnjem glavnom uredniku, Aleksandru Ackoviću (1922–1974), ali i urednici Radmili Gligić, koja je često dolazila u Ljubljanu da bi snimila pojedine priloge za Radio Beograd, imali intenzivnu saradnju sa slovenačkim intelektualcima i umetnicima.

U takvoj klimi sretali su se Pirjevec i Konstantinović, “Ahac“ i “Bidža“ kako su ih, prema sećanju Marije Mitrović, oslovljavali njihovi tadašnji prijatelji (mada je pravi Konstantinovićev nadimak bio “Biđa“, što jeste bilo tepanje od “Bidža“ kako je njihovim prijateljima bilo lakše da izgovore, kako navodi Konstantinovićev biograf Radivoj Cvetićanin). Pirjevec je tako sasvim promenio srpske sagovornike, pa je od “Gedže“ (Dobrice Ćosića), stigao do “Bidže“ (Radeta Konstantinovića). “Gedža“ (Ćosić), više nije bio na političkoj sceni, uklonjeni su Ranković i svi drugi koji su se našli na putu jedinstvene nacionalne afirmacije i novog tipa “ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije“.

Altiserov prezir prema “marksističkom humanizmu“ istovremeno je značio i potpuno odbacivanje jugoslovenskog iskustva, kako oficijelnog tako i neoficijelnog. Altiser nije nikada ni na jednom mestu razmatrao niti pominjao Jugoslaviju i njeno iskustvo “nacionalnog socijalizma“. On je hvalio kinesku kulturnu revoluciju kao alternative staljinizmu i kapitalizmu. Slovenačko opredeljenje za Altisera tako je, možda i nehotično, imalo još jednu znakovitu dimenziju.

Ko su bili i šta su radili članovi "Praksis" škole u Srbiji

Humanisti i Staljinisti

Humanisti i Staljinisti

Vesti 30.08.2023. 18:00

Ko su bili i šta su radili članovi "Praksis" škole u Srbiji

Iduće, 1970. godine Altiser objavljuje mnogo slavljeni esej “Ideologije i ideološki državni aparati“. Sredinom decenije, učestvuje u unutrašnjim raspravama u partiji i odbacuje “evrokomunizam“, kao i napuštanje koncepta “diktature proletarijata“ od strane francuskih komunista u čemu je on video novu “oportunističku verziju marksističkog humanizma“. Više godina utrošio je na kritiku evrokomunističkog kursa francuske partije.

Ipak, prvi koji je doista bio na Altiserovim predavanjima bio je profesor Fakulteta političkih nauka Zdravko Munišić, koji je slušao Altiserova predavanja od 1964. do 1966, dok je bio stipendista francuske vlade, a 1973. doktorirao radom o Altiseru i nešto kasnije objavio je o njemu knjigu. Profesor Najdan Pašić samostalno je u više knjiga pisao o “aparatu ideološke kontrole“ u političkim sistemima u svetu koji se deklarišu i svrstavaju u demokratske. Altiserove knjige prevode se i štampaju u Beogradu, kao i čitavog niza strukturalista, a da se ne pominje primena strukturalizma u umetnosti i arhitekturi. Altiser je i pored toga u Srbiji ostao samo u senci slave i nikada nije ni smatran velikim izazovom, dok je u Sloveniji diktirao intelektualnu klimu.

Značajno je bilo osnivanje Društva za teoretsku psihoanalizu u Ljubljani i posebno škole Sigmunda Frojda pri ovom društvu, odnosno pokretanje edicije “Filozofija skozi psihoanalizo“. Najistaknutiji pripadnik ovog kruga bio je Slavoj Žižek koji se nalazio i u drugim inicijativama koje su povezivale Altisera, Frojda i Lakana.

Bilo je i drugih razloga zbog kojih su mnogi intelektualci izbegavali Altisera, ne samo zbog toga što je smatran “neostaljinistom“, “antihumanistom“ ili revizionistom. Kada je 1980. bio u poseti kod istoričara Erika Hobsbauma u Londonu, britanskog istoričara i takođe marksiste, Hobsbaumov biograf beleži kako se Hobsbaum susreo sa Altiserovom “maničnom zabludom“. Altiser je prvo pokušavao da kupi “najveći beli klavir“, a zatim je “strastveno insistirao“ da poseti “rols-rojs“ dilera u Mejferu. Pošto nije kupio ni klavir ni “rols-rojs“, vratio se u Pariz i ubio svoju ženu!?

Ali posle nedelje, 16. novembra 1980, Altiserovo ime je postalo poznato široj javnosti u Francuskoj. U osam ili devet tog jutra potrčao je iz svojih soba u dvorište škole, u kućnom ogrtaču preko pidžame. Histerično je vikao: “Žena mi je mrtva, žena mi je mrtva!“ Plakao je iznova i iznova i iznova. Doktor Etjen je pozvan i odmah je došao. Otkrio je da je ona zaista mrtva. Ali do tada je Altiser vikao: “Ubio sam svoju ženu, zadavio sam je, ubio sam je!“ Bio je u strašnoj konfuziji i uzbuđenju, a dok je lutao okolo, njegovi krici privlačili su značajnu pažnju, posebno učenika koji su stajali okolo, zbunjeni, ne znajući šta mogu ili treba da urade.

Doktor Etjen poznavao je Altisera dugo godina i on je, bolje nego iko, znao da ima dugu istoriju mentalne poremećenosti. Zapravo, bilo je to pravo ludilo. Otišao je kod direktora Ecole normale i rekao mu da će morati da pozove policiju. Čini se da direktor ne samo da je to uradio, već je i konsultovao različite organe o tome šta treba da se uradi i koji su, kako može da se nasluti, zauzeli zaštitnički stav prema slavnom francuskom umnom bolesniku.

Kao rezultat ovih konsultacija odlučeno je da Altisera treba odmah odvesti u mentalnu bolnicu Svete Ane gde je bio pacijent u nekoliko navrata. Tako je, kada je stigla policija iz lokalnog komesarijata, Altiser već bio nestao, a hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu desetak minuta ranije.

Policija u početku nije mogla da pronađe tragove davljenja na grlu mrtve žene. Niti je bilo znakova nasilja. Činilo se mogućim da je Altiser, skrhan ovom smrću, u svom očaju zamislio da je on odgovoran. Tek sledećeg dana, nakon obdukcije, otkriveno je da je Helen Altiser zapravo zadavljena i da joj je nasilno polomljen dušnik.

Imenovan je istražni sudija. On je odmah krenuo uveče 17. novembra u bolnicu Svete Ane, kako bi obavestio Altisera da je optužen za ubistvo. Ali tamo mu je rečeno da je Altiser u potpunom mentalnom kolapsu i da nije u stanju da razume pravni postupak. Nije mu mogao biti uručen nikakav nalog. Sudija nije imao alternativu osim da imenuje komisiju od tri psihijatra, koja je trebalo da ispita Altisera. Nakon što je primio njihove izveštaje, više od dva meseca nakon ubistva, sudija za prekršaje izjavio je da daljeg postupka neće biti.

Altiser je ostao u bolnici do 1983. Zatim je sam otišao da živi na severu Pariza, daleko od Latinske četvrti u kojoj se nalazi Ecole normale. Redovno ga je posećivalo nekoliko odanih prijatelja, koji su mu pomogli na mnogo načina. Među njima je bio i njegov bivši učenik, Režis Debre, koji se borio sa Če Gevarom, ali koji je do tada bio savetnik predsednika Miterana.

Dao je nekoliko intervjua, obično o filozofiji i psihologiji. Pisao je povremeno pismo štampi, ponekad protestujući da je njegov rad pogrešno shvaćen ili da su delovi objavljeni bez njegovog pristanka. S vremena na vreme, u svom očaju, šetao bi ulicama severnog Pariza kao otrcana, ostarela figura, i zaprepastio bi prolaznike dok je vikao: “Je suis le grand Althusser“ (“Ja sam veliki Altiser“).

Uvek je ulazio i izlazio iz bolnica. U jednoj od njih, u departmanu Ivelin, umro je od srčanog udara 22. oktobra 1990. Imao je 72 godine. Iste godine Slovenija je već bila pred napuštanjem Jugoslavije i de fakto njenim razbijanjem, što je usledilo samo nekoliko meseci kasnije.

Altiser je predavao na prestižnoj Ecole normale superieure više od trideset godina. Imao je značajan uticaj na modernu društvenu misao, imao je sledbenike u različitim delovima sveta: Velikoj Britaniji, SAD, Italiji, Latinskoj Americi.

Mnogi njegovi učenici, uključujući Mišela Fukoa, Pjera Burdijea, Žaka Deridu, kasnije su postali vodeći i najznačajniji francuski intelektualci. Njih je, po svom praktičnom uticaju, sve nadmašio Bernar-Anri Levi koji je bio najbliži Altiserov učenik. Godine 1968. upisao je Ecole normale superieure, gde je studirao kod Žaka Deride i Luja Altisera, i od koje je (1971) dobio licencu za predavača filozofije. Luj Altiser bio je učitelj i mentor Bernar-Anrija Levija na Ecole normale superieure u Ulici d’Ulm. Upravo ga je on uveo u filozofiju i bio taj koji ga je povezao sa Čarlsom Betelhajmom kada je ovaj otišao u Bangladeš i otvorio put za Levijevu međunarodnu aktivnost.

Betelhajm je savetovao Nasera, Nehrua, Če Gevaru, Ben Belu, a posebno kineske komuniste. Levi, u svakom slučaju, nikada nije porekao svoj dug. U “Varvarstvu s ljudskim licem“, odnosno u knjizi koja je obeležila njegov razvod od marksizma, on je za Altisera rekao da mu je “skoro dugovao sve“. I trideset godina kasnije, 18. decembra 2008, odgovarajući na pitanja Sebastijena Lapaka za “Figaro“, ponovo je potvrdio svoju lojalnost Luju Altiseru koji je jedan od Levijevih kompasa. Od Levija o Altiseru čitaće se i stranice 370 do 378 četvrtog dela “Pitanja po principu“, stranice posvećene njemu u “Avanturama slobode“; kao i u “Le Diable en tete“, i u “De la Guerre en philosophie“.

Bernar-Anri Levi započeo je svoju karijeru 1970-ih knjigom “La Barbarie a visage humain“ (Varvarstvo sa ljudskim licem), napadom na komunizam, i koji je u decenijama od tada napisao još tri desetine knjiga, većinom o aktuelnosti, a mnoge od njih su i bestseleri. BHL, kako su ga zvali u časopisima za tračeve, bio je veoma bogati naslednik starog bogatstva, koji je posedovao staru palatu Džona Pola Getija u Marakešu, koji se oženio manekenkom i koji je među svoje lične prijatelje ubrajao tri poslednja predsednika Francuske. Glamur i Levijeve privilegije sukobljavali su se sa ulogama koje je Levi sebi pridavao u svojim spisima – tribuna demokratije i savesti Francuske. Levi je imao drugu teoriju. Verovao je da izaziva jaka osećanja među Francuzima jer je često bio u pravu. “Zato što sam bio u pravu za Bosnu“, rekao je. “Zato što sam bio u pravu za Ruandu. Zato što sam bio u pravu za Darfur. Zato što sam bio u pravu u vezi s komunizmom.“

Drugi, poput Serža Alimija, jasno tvrde da što se tiče intelektualnog rezultata, “ništa neće ostati iza Levija“. Kada je britanski istoričar Peri Anderson ispitivao “krah“ francuske misli, naročitu je pažnju obratio na “pažnju koja je u francuskoj javnoj sferi posvećena ovom velikom glupanu (Leviju), uprkos bezbrojnim dokazima o njegovoj nesposobnosti da pravilno shvati činjenicu ili ideju“.

Njemu se pripisuje – ili se on okrivljuje – što je započeo rat koji je NATO vodio u Libiji. Levi je unajmio avion krajem februara 2011, odleteo na granicu Egipta i Libije i uspostavio kontakt sa Prelaznim nacionalnim savetom (NTC), pobunjeničkom grupom u Bengaziju. To je bilo u trenutku kada se činilo da libijska pobuna ima dobre šanse da otera Muamera Gadafija sa vlasti, iako je on započeo kontraofanzivu.

Levi je tada nazvao Nikolasa Sarkozija – prijatelja duže od tri decenije, sa kojim je nekoliko puta bio na odmoru – da ga podstakne da podrži pobunjeničku grupu vazdušnim napadima. Levi je organizovao sastanak između pobunjenika i Sarkozija 10. marta, a Hilari Klinton se nekoliko dana kasnije u Parizu sastala sa njihovim de fakto vođom Mahmudom Džibrilom. Britanski premijer Dejvid Kameron počeo je i sam da poziva na vazdušne udare. Dana 17. marta, deset zemalja u Savetu bezbednosti UN donelo je Rezoluciju 1973, a francusko vazduhoplovstvo je krenulo u akciju da blokira Gadafijevu vojsku na vratima Bengazija.

Odlazak u rat je od tada izgledao kao manje dobra ideja. Sarkozi i Kameron, piše vojni istoričar Maks Hejstings u “Fajnenšel tajmsu“, “podržali su slabiju frakciju u građanskom ratu ne znajući ko su pobunjenici ili da li je njihov cilj održiv. Barak Obama bio je spreman da priloži američku mašineriju u rat (uključujući dronove), ali ne i trupe ili politički kapital. Jedna je stvar povesti svoju zemlju u rat nakon konsultacije sa promišljenim moralnim filozofom, a sasvim druga to učiniti na nagovor bogatog i uticajnog prijatelja.

“U Bengaziju je, još jednom, pet minuta do ponoći“, napisao je sredinom aprila u svojoj “beležnici“ u francuskom nedeljniku “Point“, ismevajući “stav Obame za koga ljudi ovde u Bengaziju počinju da sumnjaju da sanja o novom Dejtonskom sporazumu, sporazumu o podeli zemlja“. Rezultat liči na žuto novinarstvo, samo što sentimentalna ideja humanosti zauzima mesto uobičajenog nacionalizma. “Pošteni vetar demokratije“, da upotrebimo Levijevu frazu, uvek duva snažno. Upravo je on upoznao bosanskog lidera Aliju Izetbegovića sa Fransoa Miteranom u nadi da će Miterana naterati da stane na stranu Bosne u balkanskim ratovima ranih 1990-ih. Istina je da Levijev militarizovani humanitarizam, za razliku od Bušovog, zahteva zastarelost i odbacivanje nacionalne države. Levi ima malo strpljenja sa onima koji ne dele njegov entuzijazam za novi humanitarni rat ili ne slede njegovo rezonovanje. Leviju ne pada na pamet da se razumni ljudi mogu razlikovati oko toga da li bi vazdušni napadi ili bez vazdušnih napada više podsećali na nacističku prošlost.

Levi je nedavno napisao o svom pokojnom mentoru na Ecole normale superieure, “briljantnom i osuđenom na propast marksisti“ Luju Altiseru: “U ’delanju filozofije’“, govorio je Altiser, “važna reč nije ’filozofija’, već ’delanje’“. Levi tvrdi da filozof mora biti čovek od akcije, za razliku od onih koji veruju da je njegova svrha da “razmišlja ili meditira ili razmišlja“. Za njega je jedini intelektualac javni intelektualac. On ne želi da tumači svet, već da ga menja.

Veliki poljski filozof Lešek Kolakovski zaključio je da je cela Altiserova teorija sastavljena od sledećih elemenata: 1. zdravorazumskih banalnosti izraženih uz pomoć nepotrebno komplikovanih neologizama; 2. tradicionalnih marksističkih koncepata koji su nejasni i dvosmisleni kod samog Marksa (ili kod Engelsa) i koji ostaju, posle Altiserovog objašnjenja, isto tako nejasni i dvosmisleni kao što su bili i ranije; 3. nekih veoma upadljivih istorijskih netačnosti.

Posle svega, Rusi su nedavno ocenili da je Altiser dao značajan doprinos stvaralačkom razvoju marksističke teorije revolucije i marksizma uopšte pri čemu posebno ističu da je teorijski dokazao neminovnost Oktobarske revolucije u članku “Protivurečnost i preodređenost” (“Contradiction et surdetermination“), prvi put objavljenom 1962. godine, a zatim uvršćenom u zbirku “Za Marksa“. Pored toga, ističe se da je njegov “koncept uticao na formiranje Ljubljanske filozofske škole“ u kojoj su “Slavoj Žižek i drugi njeni predstavnici analizirali ideologije totalitarnih režima (fašizam i staljinizam) koristeći teoriju državnog ideološkog aparata“.