TREĆI DEO

DOSIJE “KUPLJENI NOVINARI“: Rokfeler i Soros oblikuju svet po ukusu SAD

Soros 29. 5 2024. — Izvor: EPA / MALTON DIBRA

Dugo u našem medijsko-političkom prostoru, i ne samo našem, svaki pokušaj da se razne”humanitarne“ organizacije poput”Amnesti internešenela“,”Reportera bez granica“ definišu kao produžena ruka liberalnog kapitalizma, trpane su u sramotni džak”teorija zavere“!

Udo Ulfkote, poznati nemački novinar, u knjizi “Kupljeni novinari“, koju je beogradska izdavačka kuća “Informatika“ objavila na srpskom jeziku, između ostalog demistifikuje ih kao organizacije koje su pod direktnom kontrolom Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

“Kupljeni novinari“ Uda Ulfkotea je dragoceno svedočenje da ovaj globalni zapadni svet počiva na temeljima beskrupulozne kontrole ljudskog uma, čemu služe i “demokratski objektivni mediji kao osnov moderne demokratije“. Uostalom, na naslovnoj stranici knjige Ulfkote je pojam moderne “demokratije“ opisao u rečenici “Kako političari, tajne službe i visoke finansije upravljaju nemačkim medijima“!

Na stanici 209. knjige, u tom kontekstu pomenutih saznanja stoji naslov “Rokfelerov duh – Trilateralna komisija“. Ulfkote objašnjava da je članstvo u privatnim elitnim udruženjima u principu legitimno i niko građaninu zbog toga ne može da prigovori ili zameri. To važi i kad su u pitanju organizacije kojima pripadaju isključivo uticajni, moćni ljudi.

“Jedino je neobična činjenica da javnost malo zna o postojanju takvih elitnih udruženja i njihovih razigranih veza. A sve što je nepoznato, zagonetno i tajno prirodno podstiče maštu i nastaju teorije zavere. Onda se zapitate šta konkretno rade novinari u organizacijama gde glavnu reč vode uticajni ljudi? Pored kluba Bilderberg, Trilateralna komisija je jedna od najvažnijih organizacija finansijske i političke elite Zapada. Osnovana je 1973. pod pokroviteljstvom Dejvida Rokfelera i još jedan je zagonetni ogranak kluba Bilderberg.

Prema rečima beogradskog stručnjaka za međunarodno pravo Smilje Avramov – koja je napisala knjigu o toj organizaciji – Trilateralna komisija nije “ništa drugo do svetska vlada u senci. Na njihovim konferencijama pregovara se o savremenim globalnim problemima i donose se važne odluke“. Tako je pre nekoliko godina, prema izvorima Trilateralne komisije, na sastanku rešeno da se Jugoslavija uništi.

Neko bi mogao ovo protumačiti kao teoriju zavere. Ali eksperti i poznavaoci tih stvari tvrde da je Trilateralna komisija bitno uticala i na druge važne političke događaje u Evropi i svetu. Da je, na primer, odlučila da evropski građani sami snose posledice evropske ekonomske i finansijske krize. Ovo piše argentinski ekonomista Adrijan Salbuči u knjizi “Socijalizacija gubitaka“.

Ulfkote dalje piše da se godinama Trilaterala prvenstveno bavila spasavanjem imovine bogatih, a vodeći i najuticajniji mediji imaju zadatak da ovu akciju orvelovskog metoda predstave tako da bi je običan građanin prihvatio kao normalnu.

Najuticajniji mediji pišu u korist elite, zato i nisu ništa drugo do sluge Trilateralne komisije. Stručnjak za medije i informacije iz Lajpciga Uve Kriger opisuje Trilateralu kao organizaciju u kojoj finansijske i političke elite prvo pregovaraju o svojim “interesima“ i, kad se dogovore, posredstvom medija “saopšte javnosti svoje odluke“.

Štampa, a samim tim i javnost, isključeni su sa sastanaka “Trilateralne komisije“. Učesnici opravdavaju tu praksu, da im je tako daleko prijatnije i da onda mogu otvoreno i slobodno da razmenjuju ideje i informacije. Ovakvi sastanci pre liče na mafiju ili njenu organizaciju, nego na otvorenu akademsku diskusiju. Pouzdane informacije o predavanjima i diskusijama ostaju javnosti nedostupne.

O ovome Smilja Avramov piše:

“Za Trilateralnu komisiju globalno upravljanje svetom znači upravljanje bez učestvovanja nacionalnih vlada, vladanje svetom a da pri tom uticaj nemaju vlade pojedinih država. Tako se u celom svetu sprovodi uništavanje nacionalnih država, a jača se uloga ’nevladinih organizacija’ koje su instrument Trilateralne komisije i tako ’nevladin sektor’ postaje moćniji od nacionalnih država.“

Sorošev Fond dobio novu predsednicu

Promene i otpuštanja

Svet 12.03.2024. 08:27

Sorošev Fond dobio novu predsednicu

DOSIJE “KUPLJENI NOVINARI“: Novinari kao saradnici obaveštajne službe

DRUGI DEO

Vesti 22.05.2024. 21:00

DOSIJE “KUPLJENI NOVINARI“: Novinari kao saradnici obaveštajne službe

Ovo vodi jasnom zaključku. Sadašnje krize nisu slučajne. A njih donose zagonetne, opskurne organizacije poput Trilateralne komisije. Pomenute krize služe novom svetskom poretku, a čiji je krajnji cilj diktatura finansijske i političke elite.

O važnosti tih tajnih sastanaka govori ne samo mesto održavanja: 1977. godine, godišnji sastanak održan je u Nemačkoj, baš u birou nemačkog kancelara. Kancelar Helmut Šmit naredio je da se u njegovu kancelariju donese dovoljan broj stolica kako bi svi članovi Trilaterale mogli da se udobno smeste…

Trilateralna komisija je u Briselu 2010. godine odlučila da građani EU treba da daju evropskoj centrali u Briselu veća politička ovlašćenja. Novinska agencija Rojters – da bi građani lakše prihvatili diktat birokratije iz Brisela – proširila je informaciju kako smanjenje suvereniteta nacionalnih država i nije strašno jer je konačni cilj “ekonomske unije“ interes svih građana EU.

Nacionalne države u EU igraju sve manju ulogu, a više ovlašćenja daje se Briselu. Da li se sa ovim političkim procesom slaže većina građana EU? Kako mogu da se slažu kad ih niko nije ni obavestio šta se odlučuje iza zatvorenih vrata?

Lobipedija (projekat lobi-kontrole) tvrdi da “Trilateralna komisija jeste lobi-organizacija privredne elite. Na sastanku Trilateralne komisije uvek je prisutan i novinar Klaus-Diter Frankenberger, glavni urednik lista “Frankfurter algemajne cajtung“ za spoljnu politiku.

Ostali članovi Trilaterale su milijarder Dejvid Rokfeler, Mario Monti, pripada Bilderberg klubu, Žan-Klod Triše, bivši predsednik Evropske centralne banke, šef Dojče banke Jirgen Fičen, bivši državni sekretar SAD Medlin Olbrajt, bivši ministar odbrane Džon Dojč, bivši direktor američke obaveštajne službe Džon Negroponte i Henri Kisindžer. Da li je novinaru mesto u ovakvom društvu? Kako to spojiti sa istinskim pozivom novinara da predstavlja kontrolne funkcije politike i ekonomije.

Povodom godišnjeg sastanka Trilateralne komisije u Berlinu 2013. godine, novinar Frankenberger u FAZ-u u podnaslovu piše: “Nema svetionika ili on ipak postoji?“ A tekst počinje: “Pre 40 godina Dejvid Rokfeler je osnovao Trilateralnu komisiju.“ Da li čitalac ima pojma da član udruženja piše zapravo o svom udruženju? Ako pogledate arhivu FAZ-a, naći ćete niz članaka Frankenbergera koje je posvetio Trilateralnoj komisiji i Dejvidu Rokfeleru. U aprilu 2003. ispod naslova “Američki novi prijatelj“ piše “Pre trideset godina Dejvid Rokfeler imao je dobru ideju i on je stvorio jedinstven debatni forum“…

Godinama sam izbliza gledao kako rade “alfa novinari“ kao što je Frankenberger. Njihov rad može se uporediti sa omiljenim turističkim suvenirom u Rusiji: “matrjona“ ili “babuška“. Reč je o drvenoj igrački koja se sastoji od lutaka koje se rasklapaju i unutar kojih nalazite sve manje lutke. Tako piše Frankenberger. Vi vidite jednu lutku pa u njoj otkrijete još jednu, pa još jednu... Za Frankenbergera “matrjonu“ predstavlja savetodavni odbor Atlantske inicijative, kao i upravni odbor Instituta za evropsku politiku, ili učešće na “minhenskim konferencijama za bezbednost i mir“.

Ili članstvo u kontroverznoj Trilateralnoj komisiji. Ali novinar nikako ne bi trebalo da bude “matrjona“ ili “babuška“.

Autor bestselera “Kupljeni novinari“ dalje piše kako ne čudi što su izjave raznih političara, ali i predstavnika privrede i štampe, gotovo identične, kad se recimo govori o nemačkoj spoljnoj politici. To je naročito vidljivo u krugovima nemačke elite koji vode spoljnu politiku.

Uve Kriger je dobro opisao kako transatlantske organizacije SAD stvaraju kontakte usmerene samo ka interesima SAD i NATO-u. Prema Krigeru, ove proameričke veze su tako čvrsto i gusto međusobno umrežene da druga mišljenja nemaju šanse.

“Ko ne misli kako je elita propisala biće oklevetan. Ako neko pokuša da se ozbiljno bavi tom temom, elita će da ga ismeje i proglasiće ga zagovornikom teorije zavere. Pored Trilateralne komisije milijardera Rokfelera, u Nemačkoj važnu ulogu imaju Američka akademija, Američki jevrejski komitet, Aspen institut, Atlantski most, Atlantska inicijativa, Nemačko atlantsko društvo, Nemačko društvo za spoljnu politiku (finansira ga milijarder Džordž Soros).“

Ulfkote tvrdi da milijarderi Rokfeler i Soros u svim pomenutim organizacijama vuku konce i vode glavnu reč, što samim tim postaje sve jasnije. On navodi primer renomiranog levičarski liberalnog britanskog nedeljnika “Nju stejtsmen“, osnovanog 1913, u dugom izveštaju iz 2003. kome je milijarder Džordž Soros poverio zadatak da upravlja navodno neprofitnom organizacijom, a koju je on finansirao. Ljudi koji u ime Sorosa vode poslove u tim organizacijama često su bivši agenti američkih tajnih službi ili su radili u organizacijama bliskim tim američkim obaveštajnim službama ili američkoj vojsci.

“Nju stejtsmen“ navodi kako Džordža Sorosa možda ne možemo nazvati plaćenim agentom CIA-e u pravom smislu te reči, kao što su to neki pogrešno učinili. Ali nema sumnje da su njegove firme i nevladine organizacije blisko uključene i usklađene sa interesima službene politike Sjedinjenih Američkih Država.

Soros, Rokfeler i transatlantski istraživački centri Sjedinjenih Država podržavali su i delom organizovali državne udare u zemljama bivšeg istočnog, Varšavskog bloka, na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Sve to su radili zbog strateških interesa Vašingtona.

Na Evropskom savetu za spoljne odnose (ECFR) – na konferenciji koju je organizovao i platio milijarder Soros – procedura je uvek ista: događaj kao što je izborni rezultat u nekoj zemlji Evrope ili sveta, a koji je nepoželjan za poslovne interese Sorosa ili Vašingtona, javno se kleveće kao “nedemokratski“, kao manipulacija, kao izborna krađa.

Na primer, događaj u Tunisu – gde je, navodno, došlo do samospaljivanja građanina koji prodaje povrće i voće – pokrenut je na tragediji koja je iskorišćena kao povod za dugotrajni protest. Masovne demonstracije organizovane su preko novih medija – društvenih mreža. Planirano je da traju dok vlast u Tunisu ne podnese ostavku. Krajnji je cilj, naravno, da na vlast dođe vlada koja odgovara interesima Sjedinjenih Država i služi Sorosovim neoliberalnim ekonomskim interesima...

Ulfkote podseća na berlinski nedeljni list “Frajtag“ koji piše kako funkcioniše Sorosova mašina za sprovođenje subverzivne delatnosti i državnih udara:

“Soros je poznat po tome što priznaje svoju umešanost u ’promene režima’ i revolucije u stranim zemljama samo kad je to za njega bezbedno. Kad se, na primer, uspešno izvrši smena režima, kao u slučaju pokreta Solidarnost u Poljskoj 1980-ih. Ili kad je Soros uložio stotine miliona dolara i srušio Miloševića, a na vlаst u Srbiji doveo ljude koji odgovaraju interesima Vašingtona i Sorosa. Posle uspešno izvedenih državnih udara, Soros voli da se hvali kako je on doprineo da dođe do smene režima.

U ’Revoluciju ruža’ u Gruziji, gde je Sorosova mašina za smenu režima takođe bila uspešna, na vlast je doveden Sakašvili. Ali u slučaju Gruzije, Soros je postao nešto oprezniji. Međutim, u metežu egipatskih borbi za vlast i ’Revoluciji jasmina’ nismo bili svedoci pisma samoproglašenog filantropa Sorosa, gde bi se javno pohvalio da je pokušao da uništi egipatsku državu i društvo Egipta“, piše Frajtag.

“Naši novinari se prave naivni i, navodno, ne vide da je na delu kontrolisana medijska kampanja. Ili je reč o čistom neznanju? Uzmite samo izveštaj novinara Petera Rizbeka u Frankfurter rundšau i Berliner cajtungu u julu 2013. On je pisao o navodnim proevropskim nemirima u Bugarskoj. Počinje: ’Dimitar Bečev poznaje situaciju u Sofiji’. A onda čitalac saznaje: ’Bečev radi u Sofiji za Evropski savet za spoljne odnose (ECFR). U pitanju je evropski istraživački institut sa kancelarijama u Sofiji, Berlinu i Londonu.’“

Ni reči o Sorosu, da je “Evropski istraživački institut“ osnovan i plaćen od strane Sorosa. I Bečev koji ne samo da radi za Evropski savet, kako Rizbek tvrdi, već vodi i kancelariju Evropskog saveta u Sofiji. Ali on “ponekad i sam izlazi na ulice i to iz čistog interesa kao naučnik – sociolog“. Kako su plemeniti motivi demonstranata u Sofiji! “Mi govorimo o pravoj demokratiji“, piše u članku Rizbeka.

Kao i kod protesta u arapskom svetu, pravi se slika mladih, obrazovanih i navodno potpuno zapadno orijentisanih demonstranata. Njihove želje za promenama su uvek opravdane. “Demonstranti u Sofiji pozivaju i prizivaju evropsku integraciju u Bugarskoj. O tom događaju svi mediji u Nemačkoj pišu isto.

Navodno, imamo posla sa eksplozijom zgražavanja i narodnog besa, a zapravo je na delu manipulisani scenario kako bi te države postale poslušne i služile interesima Sjedinjenih Država i malom broju milijardera. To je slučaj sa ’revolucijama’ u zemljama bivšeg istočnog ’Varšavskog bloka’. Najvažnije je Zapadu bilo da istočnoevropske zemlje ne budu više pod uticajem Rusije. Za ovo su potrebni finansijeri. A lako ih je pronaći kada takve ’revolucije’ služe i njihovim interesima, pre svega milijarderima iz porodice Rokfeler i Džordžu Sorosu.“

Sam Soros je rekao: “Moje finansije i ’nevladine organizacije’ doprinele su promenama režima u Slovačkoj (1998), u Hrvatskoj (1999) i u Srbiji (2000).“ Mobilisao je “nevladine organizacije“ i “civilno društvo“ te mu je pošlo za rukom da “obori režime Vladimira Mečjara, Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića“.

Fondacija “Otvoreno društvo“ ubraja se među najzapaženije organizacije Džordža Sorosa... “Alfa novinari takođe su igrali važnu ulogu u pripremanju državnih udara i smenama režima jer su u vodećim medijima uvek služili interesima Sjedinjenih država i malom broju milijardera. Tako je bilo od Avganistana do Egipta, od Sirije i Iraka do Ukrajine“, piše Ulfkote.

Da podsetimo, Udo Ulfkote objavio je ovu knjigu 2014. godine, a u međuvremenu brza istorija i događaji, uz Ukrajinu i Gazu, potvrđuju njegova saznanja.

(Nastaviće se)

DOSIJE “KUPLJENI NOVINARI“: Školovani da lažu