Dragan Bisenić: Uspeh Rusije može dosta da nas košta, neuspeh još više

U razgovoru za "Ekspres“ Bisenić vrlo precizno i razložno analizira krizu koja je eskalirala ruskim napadom na Ukrajinu, ali što je još važnije, pokušava da ponudi odgovor kako u celoj situaciji treba da se postavi Srbija, kako bi neminovne posledice koje će da oseti bile najmanje.

Na početku razgovora pitamo Bisenića – da li je ovo zaista kraj sveta kakav smo do sada poznavali, odnosno da li se to moglo i očekivati ili je ipak u pitanju iznenađenje?

"Ma koliko da je ovo tragičan i nesrećan ishod nesporazuma u odnosima dva najbliža naroda i iako još ne znamo kuda vodi ovaj sukob, koliko će da traje i koji su mu rezultati, čini se da neke posledice već sada mogu da se uoče. On podvlači crtu ispod čitave ere koja je počela raspadom sovjetskog bloka i SSSR-a, kada je prilično stabilan bipolarni svetski poredak zamenjen onim što je kasnije nazvano liberalnim svetskim poretkom. Njegova suština bila je dominacija Sjedinjenih Američkih Država“, objašnjava Bisenić za „Ekspres“ i nastavlja: „Ovo čemu sada prisustvujemo jeste druga, oružana verzija okončanja Hladnog rata, drugim sredstvima i s drugim posledicama koja ima samo dva ishoda: da Rusija uspe ili da Rusija ne uspe u svojim namerama. I jedan i drugi ishod imaće kolosalne posledice, a za samu Rusiju sasvim egzistencijalne, od opstanka vlasti pa do ruske državnosti. Ako smo pre trideset godina imali umiljatu Rusiju koja se prikradala pod skute Zapadu, danas imamo Rusiju sa opasnim licem; ako je tada bila Rusija koja se širom otvorila svetu, danas je to Rusija koja se pretvara u naoružanu tvrđavu.

Ukoliko Rusija uspe u onome što je naumila, a to je da na vojni način stavi Ukrajinu pod svoju kontrolu, onda je ona učinila istorijski korak koji do sada nije viđen, a koji u suštini znači potpuni prekid sa Zapadom, a u prvom redu sa Evropom, za naredne decenije. SAD i Evropa biće u stanju permanentnog ekonomskog rata s Rusijom. Rusija će biti anarhično prisutna – ponekad stvarno, ponekad izmišljeno – u svakom slučaju evropske političke nestabilnosti. Širom evropskog kontinenta uslediće geopolitička borba i ekonomski rat Rusije i Zapada od koga ni mi nećemo moći da pobegnemo i koji će imati ogroman uticaj na nas. Toga moramo da budemo svesni i da nađemo modalitet kako da u tim uslovima živimo i preživimo.

To će biti najveća promena toka evropske istorije s kojom će da se suoči ova generacija čovečanstva. Ukoliko ne uspe, Rusija će se survati u provaliju istorijske beznačajnosti s malim izgledima da se više ikada vrati na pozornicu u ulozi svetske veličine. To će biti teži pad, nego posle rata sa Avganistanom, posle kojeg i zbog kojeg je došlo do raspada Sovjetskog Saveza. Neuspeh u ovom ratu sveo bi budući značaj Rusije na ravan Lihtenštajna.“

Ako Rusija uspe, kuda je to vodi?

"Neosporno je da će posle rata u Ukrajini, ako se on završi prema planovima Moskve, biti onemogućeni gotovo svi odnosi Rusije i Zapada, osim trgovine gasom i još nekih područja. Sankcije koje su uvedene neće biti ni lako ni brzo skinute. Mi to bar znamo. Rusija može da se odluči da to ni ne pokušava.

Tako radikalni prekid u odnosima sa Zapadom nije imao čak ni Staljin. Staljin nije imao odnose sa Zapadom, ali ih je želeo. Buduća Rusija ih neće imati, a neće ih ne želeti.

Ova pozicija je prvi put razrađena u idejama nekadašnjeg ruskog premijera Jevgenija Primakova. U knjizi proročkog imena ‚Svet bez Rusije‘ koju je objavio 2009. on je predskazao da će Rusija, ukoliko zbog ’natocentrizma’ ne bude mogla da se integriše u svetsku ekonomiju i politiku, biti primorana da traži partnere u Kini i Indiji, što će dovesti do nove svetske podele i moguće nove konfrontacije na globalnom nivou. Primakovljevo nasleđe inače je u Rusiji najsnažnija spoljnopolitička doktrina. Čini se da je u Rusiji naišao taj momenat spoznaje.

To najavljuju strateški radovi ruskih eksperata blisko povezanih s Kremljom. U njima se konstatuje da je 2021. Rusija započela novu fazu u svojoj spoljnoj politici. Oni tu fazu nazivaju ‚konstruktivnom destrukcijom‘ dosadašnjeg modela odnosa sa Zapadom. Kraj 2021. godine, sa ultimativnim zahtevima Rusije prema Sjedinjenim Državama i NATO-u da prestanu da izgrađuju vojnu infrastrukturu u blizini ruskih granica, širenje bloka na istok označilo je početak tog 'konstruktivnog razaranja‘.

Iz tog procesa treba da nastane 'tvrđava Rusija‘. 'U ovom raspadajućem svetu, bolje bi bilo da sedimo duže u neoizolacionističkoj ’tvrđavi Rusije’, radeći istrajno na njenom unutrašnjem uređenju...’, poručuju ovi dokumenti.

Prema ovom konceptu, ne treba se mešati niti pokušavati da se utiče na unutrašnje procese Zapada, čije su elite, u očaju, i pokrenule novi hladni rat protiv Rusije. Neophodno je ograničiti ih, uključujući i vojne instrumente, pružajući priliku da taj rat preraste u tendencije moralnog, političkog i ekonomskog propadanja zapadnog sistema. To neminovno vodi ka jačanju geopolitičkih, geoekonomskih i geoideoloških – kulturnih – pozicija ne-Zapada, od kojih je istorija Rusiju učinila najvažnijom komponentom. U krajnjem ishodu, to znači da se Rusija okreće dvema destinacijama – svom Sibiru i Kini.“

Komičar u ozbiljnoj tragediji

Volodimir Zelenski

Volodimir Zelenski

Svet 06.03.2022. 17:20

Komičar u ozbiljnoj tragediji

Novo pisanje istorije

Rat u Ukrajini

Rat u Ukrajini

Svet 05.03.2022. 08:10

Novo pisanje istorije

Kako se ova promena tiče Kine?

"Duboko je istorijsko utemeljenje ove politike. Polazi se od toga da je aneksija Sibira pod carem Ivanom Vasiljevičem Groznim, a ne aneksija Ukrajine pod ’najmirnijim’ Aleksejem Mihajlovičem, učinila Rusiju velikom silom. ’Vreme je da prestanemo da ponavljamo lukavu i poljski generisanu tvrdnju Zbignjeva Bžežinskog da Rusija bez Ukrajine ne može biti velika sila’, navodi se u ovim dokumentima. ’Mnogo bliža istini je suprotna tvrdnja: Rusija ne može biti velika sila sa ukrajinskim jarmom, koji postaje potpuno nepodnošljiv, stvoren od Lenjina, proširen na Zapad pod Staljinom’.

Stoga se kao ’prirodni i najperspektivniji pravac’ uzima razvoj i jačanje odnosa sa Kinom. To će u velikoj meri povećati sposobnosti obe zemlje. Ako Zapad i dalje bude žestoko neprijateljski raspoložen, Rusija će sklopiti prvi privremeni odbrambeni savez s Kinom ograničen na pet godina. Ova Rusija odstupa od svakog istorijskog modela tako što se odlučuje da ’mora da pomogne Pekingu na bilo koji način, kako bi sprečila da bude čak i privremeno poražen u ratu koji je protiv njega pokrenut, jer bi taj poraz oslabio i Rusiju’.“

Koja bi bila najoptimističnija, a koja najpesimističnija prognoza budućih dešavanja? Naravno iz srpskog ugla.

"Ne može da se odrekne da se jednim važnim delom sudbina Balkana rešava u Ukrajini i da je to novo, neočekivano opterećenje za naš region, a posebno za Srbiju. Optimistička prognoza je brzo okončanje sukoba i uspešno završavanje pregovora Rusije i Ukrajine. Svako produženo trajanje sukoba nije dobro za nas, kao uostalom ni za koga drugog, ali za nas nosi posebne rizike konfliktnog povezivanja ova dva regiona. Ukrajina i Balkan imaju veoma bitnu zajedničku formu kulturne geopolitike jer kroz Balkan i Ukrajinu prolaze ’linije dodira’ ili ’linije razdvajanja’ civilizacija kako se one navode u čuvenoj knjizi Semjuela Hantingtona ’Sukob civilizacija’. To je koncept koji je obnovio svoju snagu u prethodnoj deceniji. Na Balkanu to je ’Teodosijeva linija’ koja ima svoj ekvivalent u Ukrajini. Američki državni sekretar Džon Keri to je nazvao ’linijom vatre’. E, ta ’linija vatre’ može veoma lako da se zapali.“  

Koliko daleko bi mogao da ide sukob između Rusije i NATO-a, jer ovo jeste sukob sa NATO-om, ali preko ukrajinskih leđa?

"On je samo počeo preko ukrajinskih leđa, a proširiće se za koju nedelju na celu Evropu, a to znači na Zapadni Balkan s posebnim važenjem za Srbiju. Zapad će učiniti sve kako bi oslabio Rusiju i sprečio da diktira uslove ishoda konflikta. Rusija i NATO su već decenijama na suprotnim stranama, ali ovo je prvi put da se Rusija silom suprotstavlja direktnim NATO planovima. Za sada izgleda da je mala verovatnoća da će NATO i Rusija da dođu u direktan sukob, ali on ne može da bude u potpunosti isključen. Pre svega, do njega može da dođe na moru. Drugi način se naslućuje preko poziva ukrajinskog predsednika dobrovoljcima širom sveta da se bore. To je u suštini poziv da se Bliski istok preseli u Evropu, ali i mogućnost da u toj formi NATO pešadija stigne u Ukrajinu i počne borbu s Rusima.“

Rusija se suočava sa sankcijama, ekonomskim, političkim, izbacivanjem iz Saveta Evrope... Šta bi značilo kompletno odsustvo Rusije iz svetskih organizacija poput, na primer, OEBS-a, bez obzira na to da li bi bili izbačeni ili bi se sami povukli iz njih?

"Američki predsednik Bajden najavio je da će da od Rusije napravi ’pariju’ u međunarodnim odnosima. Čini se da je ruski predsednik Putin već unapred odlučio da Rusiju dugoročno povuče iz sveta, ukoliko to bude morao, pa je spreman da plati svaku cenu za to. Imaćemo permanentno stanje eskalacije između Rusije i Evrope. Dmitrij Medvedev već je najavio zatvaranje ruskih ambasada i prekid diplomatskih odnosa u državama koje su bile posebno revnosne u uvođenju sankcija uz preteću poruku: ’Gledaćemo se preko dvogleda i nišana.’

Sve ovo, najverovatnije, uticaće na obim i kvalitet naših odnosa s Rusijom, od trgovine do vojne saradnje. Osim ukoliko pod određenim uslovima ne bude tolerisan aranžman naših ’specijalnih odnosa’ s Rusijom. Pored mnogo truda, za ovo će biti potrebno i nešto sreće.“

Odluka i stav Beograda su, kako se čini, bili logični i jedino mogući u datoj situaciji. Da li se to može promeniti i na koji način ukoliko dođe do dalje eskalacije sukoba?

"Još je rano dati konačnu ocenu o tome, ali može se očekivati jačanje pritisaka prema Srbiji uz postavljanje novih zahteva koji se tiču našeg odnosa prema Rusiji. Treba biti oprezan i pratiti dalji razvoj jer je veoma verovatno da se pojave novi momenti. Naša pozicija, mora se reći, zakomplikovana je i otežana ovim sukobom. SAD i zapadne države će primeniti široku lepezu sankcija protiv Rusije i ruskih zvaničnika. Lako je mogućno da se ta lista u nekom trenutku prenese i na one koji s njima održavaju odnose ili bar da im se zapreti sankcijama. A u toj grupi je i Srbija. Bajdenova administracija već je odavno najavila široko korišćenje sankcija kao spoljnopolitičkog instrumenta.

Beograd je morao da se postavi prema načelima međunarodnog prava, političke realnosti i reciprociteta, vodeći računa da nijedan od ovih principa ne ugrozi borbu za poštovanje međunarodnog prava u našem slučaju i očuvanje naše teritorijalne celovitosti, već da ih osnaži. To znači da odbija upotrebu sile u međunarodnim odnosima, da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, ali i da vodi računa da se ne ponaša nezahvalno prema onima koji se prema njemu ponašaju prijateljski i saveznički.“

Prve reakcije iz SAD, posle saopštenog stava Beograda, bile su, mogli bismo reći, pune razumevanja, bez bilo kakvog vida pretnji. Evropska unija, na prvi pogled, nema takav stav. Po izjavama pojedinaca, oni čak dovode u pitanje i evropsku budućnost Srbije. Mislite li da će Brisel, ipak, da "progleda kroz prste“ Beogradu?

"Veliko je pitanje šta u ovim uslovima predstavlja ’evropska budućnost’ Srbije. Brisel će sigurno tražiti usklađivanje sa spoljnom politikom EU, a to znači uvođenje sankcija Rusiji. U otvorenom razgovoru sa EU na visokom nivou treba predstaviti poziciju Srbije i šta bi taj potez značio za Srbiju. Pretpostavljam da bi Evropskoj komisiji bilo svrsishodnije da uvaži ovaj stav i sagleda druge kapacitete Beograda u ovoj situaciji i činjenicu da Beograd može da uliva poverenje svim stranama uključenim u ovaj sukob kako bi se iz njega izašlo. Beograd je možda kapija kroz koju će EU moći da prođe u Moskvu i te potencijale ne bi trebalo rušiti. Dugogodišnji predsednik austrijske Privredne komore Kristof Lajtl upravo je pre neki dan primetio da EU uopšte nije dobro iskoristila te potencijale Beograda.

Drugi trend koji vidimo, a koji ovome protivureči, jeste jedna vrsta spoljnopolitičke revolucije u Evropi. Švedska i Švajcarska su napustile svoju neutralnost. Nemačka se direktno uključuje u ukrajinske ratne napore i najavljuje ogromno povećanje vojnog budžeta na 100 milijardi evra i militarizaciju Nemačke. Nemačka će preko noći sa socijaldemokratskim kancelarom da postane država s najvećom vojnom potrošnjom u Evropi. To je događaj koji nije prošao neprimećen. Švedska, Finska, pa čak i Kosovo traže članstvo u NATO. To su uslovi koji dodatno otežavaju srpsko očuvanje koncepta neutralnosti. U tim uslovima, mogućno je da će biti iluzorno očekivanje da će neko da nam ’gleda kroz prste’, kako vi kažete.“

Ima, međutim, i onih koji vide i mogućnost zaustavljanja pregovora Beograda sa EU. Da li Vam to deluje verovatno?

"Deluje mnogo verovatnije nego što se u prvi mah čini, ali ne zbog toga što je Karl Bilt to tražio. Ako Rusija svoje političke ciljeve u Ukrajini ostvari vojnim putem, Evropa neće biti ono što je bila pre rata. Ne samo da će prvenstvo SAD u Evropi biti dovedeno u pitanje, već će svaki osećaj da Evropska unija ili NATO mogu da obezbede mir na kontinentu biti artefakt izgubljenog doba. Umesto toga, bezbednost u Evropi moraće da se svede na odbranu ključnih članica EU i NATO-a. Svi van klubova će biti sami, osim Finske i Švedske. Zato sada vidimo grčevite pokušaje Ukrajine i Kosova da preko noći postanu članice EU, odnosno NATO-a, a Švedske i Finske da se ukrcaju u NATO. Ovo ne mora nužno biti svesna odluka o okončanju politike proširenja ili pridruživanja; ali će to biti de fakto politika. Pod percipiranom opsadom Rusije, EU i NATO više neće imati kapacitet za ambiciozne politike van svojih granica, ni za Srbiju, ni za Zapadni Balkan.“

Kurt Volker, saradnik Centra za analizu evropske politike i nekadašnji ambasador SAD pri NATO-u, upozorava da bi Putin mogao da instrumentalizuje Srbiju i Republiku Srpsku za izazivanje kriza u drugim delovima regiona i na taj način odvuče pažnju Zapada sa Ukrajine. Da li Vam ta pretnja deluje verovatna i da li je Beograd toga svestan?

"Ne mora Putin tu ništa da instrumentalizuje jer ne može ni na koji način da odvuče pažnju, najmanje svoju, sa Ukrajine. Napušteni Zapadni Balkan neminovno bi se pretvorio u ’bure baruta’. Pitanje za Evropu je da li ona to doista želi.“

Postoji li neka "crvena linija“, neka situacija, posle koje bi Srbija morala da se odluči i opredeli za jednu od strana? Šta bi to moglo da bude?

"Postoji. A to je da Srbija ostane bez izbora, jer će cela Evropa narednih godina zavisiti od Amerike. Nas uspeh našeg najbližeg saveznika može dosta da košta. A neuspeh još više. U jednom slučaju ostajemo sigurno bez njega, a u drugom možemo da budemo na to primorani.

To bi svakako bilo dalje ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije daljim jednostranim aktima. Mi se doista krećemo po veoma tankoj liniji u nastojanju da izbegnemo da budemo ’kamen u tuđoj ruci’, a na drugoj strani, da ne platimo ceh koji nije naš.

Pitanje Kosova može da se pojavi u sasvim drugoj perspektivi. Mogućno je tako zamisliti da NATO primi Kosovo u članstvo i tako ’anektira’ Kosovo, kao protivmeru za rusko anektiranje Krima. Pošto je kosovski ministar odbrane verbalno zatražio prijem Kosova u NATO, ovogodišnji samit u Madridu logično je vreme kada bi to moglo da se dogodi. Potrebno je, stoga, blagovremeno preduzeti diplomatske korake, ali i izbeći beskorisnu agresivnu retoriku s naše strane.“

Ili, da postavimo to pitanje iz drugog ugla, postoji li nešto što bi bilo koja od strana mogla da ponudi Srbiji kako bi je u potpunosti pridobila?

"Takav pristup unapred mora da bude za Srbiju neprihvatljiv. Ne mogu da zamislim da bi neko Srbiji ponudio članstvo u EU u zamenu za uvođenje sankcija Rusiji. Srbija u ovoj situaciji ne bi smela da trguje i da se nudi na političkoj pijaci, pa ko da više. Poverenje je među najvažnijim resursima spoljne politike. Dugo se gradi i teško stiče. Ako ga jednom izigrate, ta cena koja vam se učinila povoljna vremenom će se pretvoriti u robu koju od vas niko neće da uzme, pa makar uz nju davali još i doplatu.“

Rusija je sa Krimom, a potom Donjeckom i Luganskom, uradila gotovo istu stvar koju su SAD i NATO Srbiji uradili sa Kosovom. Koliko te činjenice otežavaju poziciju Srbije u vezi sa Kosovom, ako se zna da je Moskva jedan od glavnih saveznika Beograda po tom pitanju?

"U zavisnosti od ishoda u Ukrajini, Srbija može da bude odsečena od dalje ruske podrške povodom Kosova i to može značajno da oslabi diplomatsku poziciju Srbije. Ili ta podrška može da bude moralno kompromitovana. Srbija će možda biti prinuđena da traži nove alternative. Dalji nepovoljan razvoj može da usledi u slučaju da ne uspe da se održi i očuva teritorijalno jedinstvo Ukrajine i da se Ukrajina i Srbija nađu na istoj ravni na kojoj bi se rešavali ’zamrznuti sukobi’.

Samo nekoliko dana pre ratnih dejstava objavljen je predlog rusko-američkih stručnjaka o rešavanju zamrznutih sukoba koji nudi razmenu ’prihvatanja realnosti’, tako što bi se podelili interesi Rusije i Zapada.

Autori su ocenili da su ’aktuelni i zamrznuti sukobi na postsovjetskom prostoru i na Balkanu, uključujući Krim, Kosovo i Donbas, nekako povezani sa secesijom’.

Međusobno prebijanje ’zamrznutih konflikata’ potvrdilo bi ono što ’većina nepristrasnih posmatrača zna’: Kosovo će ostati nezavisno, a Krim se nikad neće vratiti Ukrajini, zaključili su autori ovog predloga.

Iako su ovo samo ekspertska mišljenja, vredno je da se o njima razmišlja i da se ona imaju na umu jer ima dovoljno osnova da se pretpostavi kako će i ona biti deo ’diplomatskog paketa’, kad se o njemu bude razgovaralo.“

Kada se prate javne rasprave, komentari po sajtovima i društvenim mrežama, izgleda kao da se ljudi ovde više bave opravdavanjem ili kritikovanjem jedne ili druge strane u sukobu, a manje onim šta je interes Srbije u ovom trenutku. Kako to komentarišete?

"Takva je priroda današnjih komunikacija na društvenim mrežama, ali i osećanja ljudi da se u Ukrajini dešava nešto što će i po nas imati velike posledice.“

Ima li alternative ovakvom razvoju?

"Možda. Budućnost rusko-američkih odnosa i budućnost Evrope zavisiće od američkih izbora 2024. Izbor Donalda Trampa ili Trampovog kandidata mogao bi da uništi transatlantske odnose u trenutku najveće opasnosti za Evropu, dovodeći u pitanje poziciju NATO-a i njegove bezbednosne garancije za Evropu, sa svim posledicama koje uz to idu.“