Vesti
25.01.2023. 13:29
Vesti
16.02.2023. 17:10
Đoko Kesić
Sheveningen
Haška prijateljstva
Dugo već živimo u ubeđenju da o Haškom tribunalu znamo baš sve. O pritvorskoj jedinici Sheveningen – takođe. Opšte znanje svodi se na činjenice da je Haški sud pravde daleko od prava i pravde: primarno on je sudio gotovo isključivo Srbima, uz časne izuzetke. Imao je decidan zadatak da overi ono što su politike SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske u raskopavanju SFRJ mnogo pre rata zapisale.
Ali, ovo nije priča o tom okorelom narativu, ovo je priča o malo poznatom paralelnom životu sheveningenskih pritvorenika, životu koji je više ličio na ljude, u poređenju sa onima iz rata sa sve četiri strane krvavog Balkana. Ova priča svedoči kako su se Srbi, Hrvati, muslimani, Makedonci i Albanci ujedinili da bi doskočili haškim tužiocima i sudijama, priča o nekoj vrsti interesnog prijateljstva koje bi se pre moglo nazvati ljudskošću. I u "Prokletoj avliji“ zatvor je zajednica mnogo prirodnija od ove šarene i kobajagi slobodne, pravila su jasnije definisana, ostavljeno je dovoljno prostora da sumnjate – gde je zatvor, a gde sloboda?
U Sheveningenu su se našli ljudi koju su do juče bili prvi uglednici svoga naciona, sad saterani u ćoše bez prolaza.
"Svi zatvori, pa i međunarodni, jesu prinudna zajednica, i niko od nas robijaša ne bira s kim će robijati, nego šta nas zapadne i s kim nas smeste. Oni su namerno mešali Srbe, Hrvate, muslimane, Albance, Makedonce i nekad su namerno hteli da izazovu i neke konflikte. Ali većina nas nismo bili glupi ljudi, znali smo da njima odgovara neki konflikt ili nešto, shvatili smo da smo svi u istim govnima i vodili smo računa da jedni drugima ne otežavamo robiju. To je možda neki osnovni princip. A onda, kao u svakoj prinudnoj zajednici, družite se sa onim ko vam odgovara po karakteru, po nekim ljudskim osobinama“, govori za "Ekspres“ Vojislav Šešelj.
Gospodin Nikola Šainović, prisećajući se tih sheveningenskih dana, priča kako su se brojni ljudi našli na gomili, svako od njih pritisnut optužnicom i strepnjom – šta će se na kraju desiti. Neki ćute, drugi su nervozni, a treći agresivni. I posle nekog vremena shvatite da morate da živite, ništa to nije kratkoročno, da živite u tim uslovima i da morate da obezbedite elementarne uslove za opstanak. To znači da nađete neki svoj kutak u tom ambijentu, ne birate ga, ali imate te ljude koji su već tu.
"Prvo što se čovek nađe tu, sa svešću da nešto mora da funkcioniše, da ti neko pokaže – to radi ovako, ovde ćeš uključiti mašinu za veš, ovako ćeš ovo, ovako ćeš ono. To je prvi korak. Drugo, svako ima problem u komunikaciji sa porodicom i brine o njoj. To je zajednički imenitelj svih, događaju se teške stvari, od ljudskih drama, patnji, bolesti, umiranja. Koliko god da smo mi u ratu bili na suprotnim stranama, sve su to ljudi. Ovde sad nije rat, nema ga, gotovo, svi smo u posebnim, ali sličnim pozicijama. I sledeća stvar je – svi pratimo sve sudske procese“, priča Šainović.
On pripoveda i kako je pratio procese Hrvatima iz BiH, i proces Haradinaju "zato što se tu čuju stvari koje mogu da imaju uticaj na nas, ali i zato što se vidi kako sud funkcioniše“.
"Pošto vi nigde ne možete da se raspitate o nekim sitnicama ili opštim stvarima iz sudske prakse, jedino možete pitati ljude oko sebe. Iz različitih odgovora izvlačite indirektne zaključke na osnovu različitih primera, pa onda morate da pitate, na primer, nekog Hrvata iz BiH kako je to pitanje koje je slično sa mojim Sudsko veće kod njega raspravljalo. Da bi iskustveno tako pokušao da pročitam sistem. Jer jedan od najvećih haških problema je taj što nema konstante u funkcionisanju suda. Sve se menja, pa se nađete u situaciji, na primer: Hrvate u BiH Tuđman je žrtvovao. Tuđman je dobio Hrvatsku bez Srba, a Hrvate u Bosni je otpisao da bi zadovoljio Amerikance da formiraju tu takozvanu Federaciju BiH. I oni su se našli u poziciji da je Gotovina u Hrvatskoj heroj, a u BiH zločinac, što je pisalo u prvostepenoj presudi. I ti elementi zajedničkog zločinačkog poduhvata prema bosanskim Hrvatima imaju principijelne sličnosti sa zločinačkim poduhvatom za koji smo optuženi mi. Tu smo se našli u srži nametnute komunikacije. A da bi se uopšte komuniciralo bio je ključan dogovor koga su se manje-više svi pridržavali, da ne pričamo o ratu i politici. Ta granica se nije prešla, tako da sve ovo što govorimo to je na nivou funkcionisanja u zatvorenom prostoru“, priča nekadašnji potpredsednik jugoslovenske vlade.
Naši sagovornici Nikola Šainović i Vojislav Šešelj slažu se da najtraumatičnije završe oni koji uđu u izdaju sopstvene strane. Oni izgube svaki odnos. Ne samo strane koju izdaje, nego i druge strane u čiju korist izdajnik svedoči.
"Ja sam progonio samo Srbe koji su ulazili sa Tužilaštvom da bi lažno svedočili protiv drugih i sebi obezbedili manju robiju. Tako sam, možda, najviše zaslužan što se Milan Babić ubio. Što je Miroslav Deronjić dobio neki galopirajući rak pa nije dočekao posle sedam godina da ga oslobode, nego je umro u zatvoru. Biljani Plavšić sam tamo pravio čuda, besnela je zbog mene. Ona je najveći haški izdajnik. I tako još nekima. Ali ko god je svoju robiju podnosio sa nekim ljudskim dostojanstvom u meni je imao, ako ne u pravom smislu reči, prijatelja, onda naklonjenog čoveka koji hoće da pomogne“, svedoči Šešelj.
S Nikolom Šainovićem pričamo o "haškim prijateljstvima“ koja po njegovom svedočenju nikad nisu dosegla nešto familijarno.
"To se nije događalo. Ali događalo se ovo, mi smo sa Hrvatima imali dogovor da oni dođu nama na Božić, mi dođemo njima na Božić. Mislim u smislu dođemo, nema gde da dođemo, mi smo svi bili zatvoreni u jedan prostor. To je krilo zatvora, jedna četvrtina od ukupnog broja. Ne možete sa svim zajedno. Meni je Slobodan Praljak, sa jedne strane susedna ćelija, a sa druge strane Ojdanić. I tako godinama. A taj ko vam je u susednoj ćeliji, to je važno, njemu možda nešto treba ili treba vama, njemu možete da kucnete u zid. Kako god je on tu bio, da li je bio komšija ili sused. Često smo pričali, razmenjivali sudsku praksu kroz sopstvena ili tuđa iskustva. Ja sam razgovarao sa svima jer me interesovala ta situacija, moram da razgovaram da bih dobio informacije. Razgovarao sam i sa Haradinajem, interesovao se za njegov slučaj, zato što me je interesovalo do koje mere će se iz njegovog slučaja preneti teret na moj slučaj. Ne zbog toga što se volimo. Ali iz razgovora saznate dosta toga. Ja sam imao malu prednost, dobro govorim engleski, pa onda rešavam nesporazume sa upravom ili sa stražom. Desi se često da ljudi ne znaju jezik pa onda imaju nesporazum. Onda ja pomognem da se nesporazum razjasni. Jer nesporazum često dovodi do incidenta, a to nije nikome u interesu. Ili čoveku je blokirao kompjuter pa me on zamoli da mu ja pomognem, jer različito se ljudi snalaze sa tim, a celo suđenje je na kompjuteru. Ja popravim pa vidim šta piše. Tako da imam i ja neki svoj interes. I to su ti elementi tog života i haških druženja“, kaže Šainović.
Vraćamo gospodina Šainovića na njegove odnose s hrvatskim generalom Slobodanom Praljkom.
"Dobro sam ga poznavao, ćelija do ćelije godinama. On je imao široko obrazovanje i široka shvatanja. Družili smo se, znao sam mu i porodicu. Ja sam očekivao i znao sam da će on sigurno na kraju da napravi neku scenu. Ali, pravo da vam kažem, nisam očekivao da će biti toliko teatralan i da će da izvrši samoubistvo na tako teatralan način. On je po obrazovanju filmski režiser, tako da je to. Izjavio sam saučešće njegovom posinku, supruzi, njih sam znao. Dolazili su mu u posetu. Mešovita srpsko-hrvatska porodica...
Upoznao sam i generala Antu Gotovinu u Sheveningenu. I on je izbegavao da priča o ratu, čak je prekidao one koji su pokušavali da pričaju o ratu. Svi su izbegavali da pričaju o ratu. Ne samo on. Ko god počne, onda drugi počnu da utiču da se to prekine. Čak i ako se neko u to upusti. Gotovina se držao tako, da bude, da tako kažem, pasivno korektan, nikome se nije udvarao, ni utrpavao, ali je sa svakim porazgovarao na civilizacijskom nivou – dobar dan, kako ste itd. Posle smo razumeli i videli šta je njegova strategija odbrane. Trudio se da dokaže da je on realizovao plan, da nije bio nosilac plana, nego da je realizovao plan u čijoj su izradi učestvovali i Amerikanci. To ga je na kraju oslobodilo u drugostepenom. Jer u prvostepenom činjenice su sve pokazale da je to zločinački poduhvat, ali u drugostepenom je zaštićena Hrvatska kao nova država članica NATO-a i zaštićeni su Amerikanci koji su učestvovali u pripremi plana i u njegovom izvršenju. Još i to da kažem, Hrvatska je sačuvala svoje karijerne oficire iz JNA. Jer Gotovina i Markač nisu oficiri nekadašnje hrvatske vojske iz sastavu JNA. Nisu profesionalni oficiri. Gotovina je došao iz Legije stranaca, a Markač je policajac. Zato su oni na neki način i saosećali s ovima koji su svesno žrtvovani“, govori Šainović.
Hronika
24.01.2023. 18:10
Odbrana Stanišića traži oslobađanje za Bosanski Šamac
Vojislav Šešelj priča da je s generalom Antom Gotovinom bio u pristojnim odnosima. On nikada nije hteo da priča o ratu niti o nacionalno-istorijskim temama. Voleo je da priča o sportu, o fudbalu posebno. Pričao je o egzotičnim zemljama u kojima je bio, od Španije do Latinske Amerike. On je čovek koji je video sveta, prošao je kroz razna iskušenja pa se shodno tome tako i ponašao.
Jovica Stanišić i Franko Simatović su ljudi koji su skretali pažnju svih pritvorenika. Ali, imali su njihovo poštovanje. Njih dvojica držali su se dostojanstveno i s osmehom. Nisu se ni sa kim posebno družili, sa mnogima bi s vremena na vreme pričali...
"Istog dana kad sam došao u Hag, popeo sam se na sprat i zatekao Slobu Miloševića i Mladena Naletilića Tutu. Oni su već bili u vrlo dobrim odnosima, družili su se. Od prvog dana mi smo se prepucavali na istorijske i nacionalne teme. Međutim, to je čovek duhovit, inteligentan, video sveta, nije imao neko naročito obrazovanje, ali jednostavno meni je prijalo to druženje. Ja nisam došao tamo da kukam nad svojom sudbinom, da se žalim da sam nevin, da me nevinog sude, kao što su neki drugi radili. To nije bilo jednostavno društvo za mene. Ja sam gledao prvo da tim duhovitim nastupima olakšam robiju i sebi i drugima. A Tuta i ja kada smo se prepucavali, svi oko nas su se valjali od smeha, bez obzira na nacionalnost. I tako smo mi izgradili neke prijateljske odnose. Mi smo nastavili te kontakte doduše samo telefonom i posle zatvora, nekad i neke informacije razmenjivali. A kada je Tuta umro, ja sam zamolio tamo jednog našeg robijaškog sapatnika da u moje ime ponese venac na Tutin grob, na sahranu. I taj čovek je kupio venac, po mojim instrukcijama ćiriličnim pismom na trakama i došao u Široki Brijeg na sahranu. Ali se uplašio kada je video ko je sve došao na sahranu. Onda je otišao kod Tutinog brata i rekao – imamo jedan problem. Kakav problem? Kaže – Šešelj je poslao venac na sahranu. A ovaj brat Tutin ni pet ni šest kaže – donesi mi taj venac. Tutin brat, jedan koščat gorštak, uzme onaj venac i lično ga odnese na odar. I niko nije ni reagovao na taj moj venac ispisan ćirilicom. Svi su ga videli, niko se nije bunio, niko nije protestovao i tako je to prošlo... Dakle, nađete čoveka negde gde i ne očekujete da ćete ga naći.
Naravno, družio sam se i sa drugim ljudima. Bili smo u korektnim odnosima s Haradinajem. Haradinaj, na primer, nikada tamo ni sa jednim Srbinom nije ušao u konflikt. I ako bi neko od tih njegovih Albanaca koji su zajedno svi robijali napravio neki incident ili nešto, on je odmah sve smirivao i zavodio red. Šljivančanin je došao u sukob radi neke telefonske govornice sa nekim Šiptarima, a Haradinaj je došao i to sredio. Desilo se to nekoliko puta. Na primer, kada su neki Šiptari onom starom generalu Pavlu Strugaru pravili problem, odmah u njegovu zaštitu stao je Milan Lučić, obavestili su Haradinaja i on je intervenisao i sve je to rešeno začas... Nikada nije bilo nekog ozbiljnog incidenta na nacionalnoj ili verskoj osnovi. Jedino što bi se znali posvađati i ukoštac uhvatiti oko fudbala...“, priča Vojislav Šešelj.
Vesti
09.11.2022. 16:05
Kako je, zapravo, došlo do pobune JSO
Zanimljiv i iznenađujući je odnos svih tih ljudi raznih nacionalnosti bio prema Slobodanu Miloševiću. U njegovoj ćeliji česti gosti su bili Naser Orić, njegov bivši telohranitelj, hrvatski generali, Haradinaj... Naser Orić mu je kuvao kafu, peglao mu košulje, Milošević nije stizao da radi bilo šta drugo pošto je ceo dan bio na suđenju. Za svoj rođendan pozvao je sve na vruću prasetinu, došli su svi, nisu mogli da stanu u ćeliju, zauzeli su hodnik... Čak se pričalo da su oni Miloševiću, mimo zakonske zabrane, krišom donosili viski...
"Milošević je uživao poštovanje. Veliki broj tih ljudi mu se obraćao sa – ’gospodine predsedniče’. Neki se nisu obraćali uopšte, ali bili su pasivni, muslimani pre svega. Svi oni koji su bili na njegovom spratu imali su razumevanja da je on predugo na sudu, da ima problema da nešto spremi za ručak, da treba da ispegla košulju, da je danima non-stop na sudu. Oni su imali za Miloševića razumevanje, pomagali mu, neki više, neki manje. Ali u svakom slučaju niko mu ništa nije ometao, niti mu zagorčavao život...
Hronika
23.01.2023. 12:08
Šta će biti sa žalbama na presudu Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću
Bio sam u Beogradu kad je Milošević umro u Sheveningenu. Posredno sam saznao da je većina pritvorenika to teško prihvatila, iako je to bio deo haške sudbine. Znači, boriš se, opireš se, i eto – izgubiš glavu. Recimo, njemu je na sahranu došao sin jednog od hrvatskih haških zatvorenika. Ja sam bio u Požarevcu i video sam momka koga sam video i ranije. Znači video sam ga u Hagu, u poseti. Poštovanje za Miloševićem je bilo nesporno. To je jedan segment te teške sudbine. Jer ko god da je u Hagu nije mu lako. Svako ima svoju optužnicu. Ali, Milošević je uživao, uopšte ne preterujem, tamo među svim pritvorenicima, izuzimajući muslimane, poseban ugled“, završava Šainović.
Naši sagovornici pričaju da su u haškom zatočeništvu skovana brojna prijateljstva, naravno ne ona iskreno bezrezervna, ali ipak prijateljstva. Oni nisu hteli da nabrajaju ko se sve sa kim družio i prijateljevao, ali te emocije iz zatočeništva su ipak posebne. Osenčene su posebnom patnjom, sužanjstvom, mučeništvom verovatno zasluženim.
Komentari
