Vesti
08.06.2021. 23:49
Vesti
20.10.2021. 08:10
Vojislav Tufegdžić
Sudbina Sretena Lukića
Uloga "nekih ljudi" u haškom robijanju
Uslovna sloboda na koju je iz Haga pušten general policije Sreten Lukić ima cenu koju verovatno samo on zna. I uslov da bar još pet godina ništa i ni o čemu ne saopštava.
Pravila, po definiciji i elementarnoj logici, postoje da bi se poštovala. U slučaju Srbije i svega što je natkriljuje van granica zemlje, pravila poslednjih decenija služe kako bi se, od slučaja do slučaja, menjala. Ili kršila, svejedno. Ukoliko pravila nisu u funkciji željenog cilja, utoliko gore po njih.
O sudbini generala policije Sretena Lukića, koji je po presudi Haškog tribunala osuđen na 20 godina zatvora po komandnoj odgovornosti za zločine na Kosovu i Metohiji, moglo bi se promišljati i na takav način. Pre svega na osnovu činjenica koje su se u proteklih petnaestak godina negde "zagubile“. I uprkos tome što se, s manjkom informacija i viškom osvetničkog duha, zagovornici "međunarodne pravde i istine“ vode mantrom da se odluke moćnog sveta ne dovode u pitanje.
Sreten Lukić je krajem prošle nedelje pušten iz zatvora u Sheveningenu na uslovnu slobodu. Pre toga je izrečenu kaznu izdržavao u poljskom zatvoru, pa kada je u januaru ove godine izdržao maksimalnih 15 godina koliko iznosi u Poljskoj, vraćen je u Hag. Tada je sudija Karmel Ađijus, predsednik Međunarodnog mehanizma za krivične sudove, naslednika Haškog tribunala, naveo da će Lukić samo privremeno biti u haškom pritvoru dok se ne pronađe druga evropska zemlja u kojoj će odslužiti ostatak kazne.
Lukiću je još u aprilu 2019. istekla dvotrećinska kazna robijanja, što je bio uslov da preko svojih advokata podnese molbu za uslovno puštanje na slobodu. Ništa neobično, s obzirom na to da se Tribunal u Hagu do njegovog slučaja rukovodio tom praksom.
Vesti
24.12.2020. 16:41
Traži se izlaz iz haškog lavirinta
Karmel Ađijus je odlukom da ne odobri njegovo puštanje načinio presedan, čime je praktično policijskom generalu iz Srbije produžio zatvorsku kaznu za dve i po godine. Ađijus je time prekinuo praksu svog prethodnika Teodora Merona koji je usvajao većinu takvih zahteva. U obrazloženju svojih odluka Ađijus uglavnom navodi da se "oni nisu u dovoljnoj meri rehabilitovali“, čak i kada izveštaji iz zatvora u kojima služe kaznu pokazuju suprotno.
Nije Lukić jedini koji je potpao pod diskrecione odluke pomenutog sudije. On je sa "zakašnjenjem“ ipak oslobođen, ali na "milost“ u ovom trenutku čekaju i drugi osuđenici srpske nacionalnosti koji su ispunili pomenuti uslov i podneli molbe: general MUP-a Vlastimir Đorđević, bivši načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, general vojske bosanskih Srba Radivoje Miletić, Radoslav Brđanin, politički vođa Autonomne regije Krajina, i Dragoljub Kunarac.
Policijski general Sreten Lukić osuđen je za ratne zločine po takozvanoj komandnoj odgovornosti za ratne zločine na Kosovu i Metohiji tokom sukoba 1998/1999. godine.
U to vreme bio je načelnik štaba MUP-a Srbije na KiM. U februaru 2009. osuđen je na 22 godine zatvora. Potom mu je kazna smanjena na 20 godina jer je ustanovljeno da nije odgovoran za ubistva Albanaca u Suvoj Reci i selima Mala Kruša i Meja, niti za prisilno preseljavanje stanovništva s pojedinih lokacija na Kosovu.
Iz komentara pojedinih pravnika na izrečenu presudu još tada se moglo saznati, za one koje koji su hteli da znaju, da Lukićeva presuda nije usklađena s dotadašnjom praksom Haškog tribunala. Pre svega jer je sud odstupio od stava koji je primenio u presudama generalu Momčilu Perišiću, kao i hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču, a odnosi se upravo na pomenutu "komandnu odgovornost“.
Kada je o takvoj odgovornosti reč, ilustrativan je primer nekih ovdašnjih novinara čije opsežne elaboracije okolnosti s kojima se nisu sreli sadrže opservacije poput "zločinac se sada slobodno šeta Beogradom“, "neopravdano međunarodno milosrđe“ i slično. Upravo ispod potpisa autora tih tekstova stoji napomena sajtova koji ih objavljuju: "Izraženi stavovi su autorovi i ne moraju nužno da se slažu sa stavovima redakcije.“ Reklo bi se – prekinuta nit komandne odgovornosti.
Jedinstvene su okolnosti Lukićevog "odlaska“ u Hag, o kojima je u to vreme javno govorio Zoran Živković, načelnik Savezne policije u vreme postojanja SR Jugoslavije:
"U postupku provere generala Lukića, pre njegovog postavljenja na mesto načelnika RJB-a, kontaktirali smo s Tribunalom u Hagu kako bismo saznali da li s njihove strane postoji neka prepreka za Lukićevo postavljenje. Tribunal nam je jasno odgovorio da se protiv njega ne vodi nikakav proces i da prepreka nema, da bi se u oktobru 2013. iznenada pojavila optužnica protiv njega.“
Ovu važnu epizodu Živković je ponovio i početkom aprila 2008, kada se kao svedok Lukićeve odbrane pojavio na suđenju u Hagu:
"Koliko sam bio u mogućnosti da pratim rad generala Lukića kao njegov nadređeni, zaključio sam da je pravi profesionalac koji nema nijednu mrlju u svojoj karijeri. On je ozbiljan pripadnik policije koji je dao ogroman doprinos sprovođenju policijske akcije ʼSablja’ nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.“
Mada se i dalje navodi kako se Lukić dobrovoljno predao Hagu, početkom aprila 2005. godine on je, pet dana posle ugrađivanja srčanih stentova, otet iz bolničke postelje u Kliničkom centru Srbije.
Kada je dobila telefonski poziv i čula da nešto s njenim suprugom "nije u redu“, Gordana Lukić se odmah uputila u bolnicu i tamo uočila neuobičajeno mnogo "radnika“. Spazila je i vozilo Vlade Srbije. Po ulasku u zgradu na stepenicama se mimoišla sa Aleksandrom Nikitovićem, savetnikom tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, koji je razgovarao s jednim od lekara. Čula je da Nikitović govori o nečijoj krivici za nastali problem… Nisu je prepoznali.
Od zaposlenih u bolnici nije mogla da dobije nikakav odgovor, sem da su Sretena "odveli neki ljudi“. Zbog toga se uputila u policijsku stanicu:
"Predstavila sam se i prijavila otmicu supruga iz bolnice. Rekla sam da je moj suprug formalno i dalje načelnik Resora javne bezbednosti, da mu je nekoliko dana pre toga ukinuto obezbeđenje koje je imao po zakonu. Bili su potpuno zapanjeni… Nikada nisam dobila bilo kakav odgovor na prijavu otmice.“
Znatno kasnije, kada je imala priliku da ga poseti u haškom pritvoru, od Sretena je saznala da su kod njega došli "neki ljudi“ i ponudili mu da obuče odelo koje su doneli. Odbio je. Odveli su ga do kola Hitne pomoći ispred zgrade i u njima, onako u bademantilu i papučama, odvezli na aerodrom.
Usledio je let za Amsterdam. Sramota zbog sopstvenog izgleda i besmislenost inaćenja naterali su ga da, uoči nastavka puta za Hag, prihvati da obuče odelo. Kupila mu ga je Vlada Srbije. O svom trošku.
Hronika
27.02.2021. 22:25
Fatalna simbioza
Vesti
19.10.2020. 12:58
Nema pravde za Srbe
Država Srbija nikada nije "revidirala“ stav da se Lukić dobrovoljno predao.
Prema svedočenju inspektora i visokopozicioniranih policijskih oficira, Lukić nije mogao ni da nasluti šta bi moglo da ga snađe. Zapravo, do trenutka hapšenja nije uspeo ni da se pribere od događaja tokom "Sablje“, kada su mu političari "isporučivali“ zahteve koga bi sve trebalo da hapsi tokom trajanja vanrednog stanja u Srbiji. Oni "najvatreniji“, a nije teško naslutiti koji su to bili u vreme "Sablje“, tražili su masovna hapšenja tužilaca, sudija, ideoloških protivnika, novinara…
Lukić je uspevao da odoli svim sumnjivim traženjima, urgencijama, uvijenim pretnjama. Možda je zbog toga i platio hašku cenu. Nikada mu nije uručeno rešenje o hapšenju, nikada nije dobio otpusnu bolničku listu, nikada ga zvanično nisu oteli "neki ljudi“, nikada nije odgovoreno na prijavu o njegovoj otmici… Tek tako je osvanuo u haškom pritvoru.
Pre nekoliko godina Gordana Lukić je, odgovarajući na pitanje da li je supruga pitala o njegovoj krivici za događaje na Kosovu i Metohiji, odgovorila:
"Puno puta mi je rekao – da znam zbog čega sam u zavoru, bilo bi mi mnogo lakše.“
Poznanici, pa i prijatelji se u takvim okolnostima promene, zvonjava telefona utihne. "Kada me pojedini ʼprijatelji’ sretnu na ulici i pitaju ʼKako je?’, misleći na Sretena a ne izgovarajući mu ime, odgovorim ʼDobro sam’… Eee… ljudi.“
Zbog Lukićevog tajnog izručenja Tribunalu pokrenuta je inicijativa da se izglasa nepoverenje tadašnjoj Vladi Srbije. Tomislav Nikolić, u to vreme šef odborničke grupe Srpske radikalne stranke, tvrdio je da je vlast otela Lukića i prebacila ga u Hag: "Čak su mu i naočare ostale na krevetu u bolničkoj sobi.“ Vladi je pretila smena, ali je SRS nekako zaboravio da aktivira pomenutu inicijativu.
Pojedini političari tvrdili su da otmica predstavlja "ličnu osvetu Vojislava Koštunice“ zbog Lukićevog angažovanja u policijskoj akciji "Sablja“. I supruga Gordana ispričala je da veruje, odnosno da je to čula, kako slanje njenog supruga u Hag i način kako je to urađeno seže u domen osvete. Nije pominjala imena. Ali je sve ukazivalo na "dva imena“ koja su kasnije dobila ogromnu finansijsku odštetu zbog pritvaranja u vreme vanrednog stanja.
General Lukić na uslovnom otpustu mora da se drži jasnih pravila koja je predložio Tribunal, a na koja je svojim potpisom pristao. Hag mu je kao prve stavke zabranio da do 2026. komunicira s medijima i da odlazi na Kosovo i Metohiju.
"Ni pod kojim okolnostima neću, direktno ili indirektno, javno izraziti slaganje sa veličanjem lica koja je osudio MKSJ ili Mehanizam, niti ću na bilo koji način doprineti veličanju tih lica“, glasi jedan od uslova.
"Neću razgovarati o svom slučaju, uključujući bilo koji aspekt događaja u bivšoj Jugoslaviji koji su bili predmet mog slučaja, sa medijima, putem društvenih mreža ili sa bilo kim osim mojim pravnim savetnikom koga Mehanizam priznaje, ako ga ima, osim ako predsednik Tribunala to nije unapred posebno odobrio. Neću davati nikakve izjave u kojima se negiraju zločini za koje je Haški tribunal bio nadležan, a za koje Mehanizam zadržava nadležnost, a koji su počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji“, neke su od tačaka, među kojima se nalazi i zabrana komunikacije sa svedocima i žrtvama koji su svedočili u njegovom i drugim haškim predmetima.
Sledi i ovo:
"Sve vatreno i drugo oružje za koje je potrebna dozvola pohraniću kod organa vlasti Srbije, neću kupovati, posedovati, upotrebljavati niti rukovati bilo kakvim vatrenim oružjem ili drugim oružjem za koje je potrebna dozvola.“
U slučaju da menja adresu stanovanja u Srbiji, Lukić je morao da se obaveže kako će to prijavi Haškom sudu u roku od najviše 14 dana, kao i da u slučaju bilo kakvog putovanja van Srbije o tome najpre obavesti Hag, pa onda, ako dobije odobrenje, može da putuje.
Navedenih pravila, kako su preneli mediji, mora da se pridržava do 7. januara 2026. godine kada mu ističe puna kazna.
Kao učesnika haških tema Lukića bi u Srbiji malo ko imao šta da pita. Opet, kao svedoka kraha ere Slobodana Miloševića, događaja uoči ubistva premijera Zorana Đinđića, političkih zahteva tokom "Sablje“, te "nekim ljudima“ iz potonje vlasti, bio bi retko poželjan sagovornik.
Komentari
