Život
06.03.2024. 14:00
Vesti
08.04.2024. 12:39
Marko R. Petrović
INTERVJU
Dr Vladimir Reković, NAŠ ČOVEK U CERN-U: "Nuklearna energija nepotrebno stigmatizovana"
Ovaj afirmisani nuklearni fizičar, poreklom Užičanin, sa 17 godina otišao je u Ameriku u školskoj razmeni. Tamo je ostao, doktorirao nuklearnu fiziku i afirmisao se kao naš najperspektivniji stručnjak, da bi 2007. došao u CERN.
Od kada je Srbija 2019. postala punopravna članica CERN-a, Dr Vladimir Reković priključio se timu Instituta “Vinča“ s kojim radi na važnim eksperimentima na CSM detektoru. Pošto CERN među običnim ljudima prati dosta “misterije“, na početku razgovora za “Ekspres“ dr Rekovića pitamo šta je to CERN i zbog čega je bitan za svet.
“Godine 1954. se 12 zemalja saglasilo da napravi zajedničku laboratoriju, na pograničnoj teritoriji Švajcarske i Francuske. To je, zapravo, međudržavni prostor i projekat, napravljen posle Drugog svetskog rata iz sušte potrebe Evrope, koja je u tom trenutku ostala bez velikog broja naučnog kadra, pogotovu fizičara. Deo njih je emigrirao u SAD, a manji broj se nalazio i u SSSR-u. Evropljani su shvatili da bez udruživanja ne mogu da predstavljaju pandan razvijenim naučnim programima u tom trenutku u SSSR-u i SAD, pa su vodeći evropski fizičari predložili da se 12 zemalja ujedini kako bi zajedničkim snagama uspostavili infrastrukturu i sprovodili eksperimentalne poduhvate, pre svega u centralnom delu Evrope. Jugoslavija je bila jedna od potpisnica tog dokumenta.
Pavle Savić, naš akademik koji je i osnivač ’Vinče’, bio je jedan od, da kažemo, otaca CERN-a. Od početka 20. veka ostvaren je veliki broj revolucionarnih naučnih rezultata, otkrića eksperimentalne prirode koja su uporedo sa razvojem u teoriji dovela do boljeg razumevanja elementarnih sastojaka materije i zakona koji njima vladaju. A 1945. godine bačena je i nuklearna bomba, što je, rekao bih, prekretnica u naučnom, geostrateškom značaju nuklearne energije. Ali to što se desilo 1945. godine proizvod je istraživanja koja su se dešavala od početka 20. veka, čak možemo da kažemo u nekim segmentima i s kraja 19. veka, otkrića elementarnih čestica i shvatanja kvantne prirode, osobina fizičkih procesa koji su ograničeni na veoma male i izolovane prostore. Čitav poriv da se razume od čega se sastoji atom, šta je to jezgro, zahtevao je razvoj eksperimentalnih postrojenja koja su tehnološki izazovna. Govorim konkretno o akceleratorima, mašinama koje proizvode snopove čestica koje se kreću velikim brzinama, de facto brzinama svetlosti. Vrlo brzo nakon otvaranja CERN-a, već 1957. godine počeo je sa radom prvi ciklotron. Akceleratori se koriste da bi se jezgra gađala tim snopovima ili da bi se snopovi sudarali. Glavni deo programa CERN-a u vezi je sa akceleratorima i sudaranjem čestica. Kulminacija razvoja CERN-a od ’50-ih je konstruisanje i početak rada Velikog hadronskog sudarača (LHC), do sada najvećeg cirkularnog akceleratora.“
Ono na šta ljudi prvo pomisle kada kažu CERN jeste taj tunel od 27 kilometara ispod površine zemlje, ispod Švajcarske i Francuske.
“LHC akcelerator nije izolovan. On je završni deo kompleksa akceleratora, neki su linijski, neki su kružni, koji u tom lancu postepeno u svakom od koraka povećavaju brzinu protona da bi se na kraju protoni ubacili u veliki prsten od 27 kilometara na 100 metara pod zemljom, u dva snopa koji se paralelno kreću u suprotnim smerovima, do trenutka kada se snopovi ukrštaju i čestice u snopovima dovode do pozicije sudara.“
Da li možemo da kažemo da je suština svega što se radi u CERN-u energija?
“Ne baš. Suština je proučavanje zakona, razumevanje pravila koja vladaju između osnovnih komponenti materije i fizičkih polja koja regulišu interakcije između čestica. Sudari čestica koji su nama zanimljivi u CERN-u nisu elastični, u smislu da to nije kao kada sudarite dve loptice skočice koje se odbiju u različitim pravcima. To su sudari u kojima se čestice, u ovom slučaju kvarkovi ili gluoni koji čine protone, pri sudaru bukvalno anuliraju. Sva energija koju imaju pri velikoj brzini kretanja, zbog zakona kvantne mehanike, pri sudaru se pretvori u jednu energiju dostupnu da dođe do procesa koji su mogući, po pravilima koja priroda ima. Te procese ne uslovljavamo niti namećemo mi kao eksperimentalni fizičari. Ono što eksperimentalni fizičari rade jeste dovođenje do tog stanja gde se mimikuje stanje kosmosa iz prvih mikrosekundi, kada je velika količina energije bila koncentrisana na jednom prostoru. Ako zamislimo veliki prasak i kretanje univerzuma u prvim mikrosekundama, to jest njegovo inicijalno širenje, imali smo stanje u kome je ogromna količina energije bila koncentrisana na mali prostor. Fizičke pojave koje su se dešavale u tom trenutku nisu iste kao fizičke pojave koje se dešavaju na Zemlji trenutno, na energijama na kojima mi živimo. Sudaranje čestica je kontrolisani način stvaranja uslova koji mogu da se porede sa prvim epohama razvoja univerzuma. To nije sam početak. Sam početak je jedan singularum u kome je sva energija čitavog kosmosa u jednoj tački, a ovo što se dešava u CERN-u pri sudarima dveju čestica je energetski neuporedivo niže ispod čitave energije kosmosa ili Velikog praska, kao što možete i zamisliti.“
Dakle, opet dođemo do energije...
“Ali ne stvaranje energije u smislu eksploatacije, već razumevanja osnovnih procesa koje priroda ima u sebi. Mi ubrzavanjem čestica u snopovima ubrizgavamo energiju i ta energija se pri sudaru dve čestice ponovo oslobađa. Mogu se desiti procesi koje priroda po svojim zakonima u tim uslovima dozvoljava. Nama je važno da možemo da posmatramo takve procese i pažljivo ih proučavamo, pošto nemamo mogućnost da putujemo 14 milijardi godina unazad da bismo posmatrali kosmos u tom prvobitnom stanju. Naš osnovni cilj je da otkrijemo i što dublje razumemo zakone našeg univerzuma...“
U trenutku Velikog praska...
“...ili mikrosekunde nakon toga, jedan od načina je da barem deliće kosmosa dovodite do sudara i da oko tog precizno određenog mesta konstruišete kamere, to jest detektore elementarnih čestica. Kada dođe do sudara i kroz različite mehanizme dođe do stvaranja drugih čestica, veliki broj njih se raspadne veoma brzo. Kao na primer Higs bozon. Praktično govoreći, Higs se raspadne na istom mestu gde se i stvorio. Zadatak detektora je da na veoma precizan način ’snime’ sve što se desi kao proizvod sudara, kao i raspade proizvoda sudara kada na kraju lanca nastaju čestice koje su stabilne. Kamere mogu da registruju samo nešto što je stabilno ili opstaje dovoljno dugo da ima vremena da ostavi trag svog prolaska kroz detektor.“
Na kraju krajeva, i u prirodi opstaje ono što je stabilno i što može dalje da nam koristi što možemo da upotrebimo za nešto.
“Ovde je više u pitanju mogućnost da zabeležite događaj i da ga opišete. Mi jedino možemo da napravimo detektore koji registruju nešto na šta detektor može da reaguje. Na primer, ukoliko imate kameru koja ne reaguje na svetlost, vi ne možete snimiti fotografiju. Ili obrnuto, ukoliko kamera detektuje samo svetlost, a pred njom je događaj u kome su se uglavnom emitovali protoni, ta kamera će ostati ’slepa’ na takav događaj. Zbog raznovrsnosti proizvoda sudara, kamera je u ovom slučaju veoma kompleksna. Možete je zamisliti kao koncentrične cilindre ispunjene senzorima od različitih materijala i svojstava, teških 14.000 tona. Zadatak kamere je da identifikuje i razluči koje su sve čestice nastale pri svakom sudaru i da, pored te klasifikacije čestica, takođe izmeri i njihove osobine, tj. pravac u kom se kreću, energiju koju poseduju. Sve to je bitno da bi se rekonstruisala tj. vremenski unazad vratila slika i napravio zaključak o tome šta se u stvari desilo pri sudaru dve inicijalne čestice.“
Praktično svaki taj deo kamere registruje određeni segment...
“Određenu osobinu čestice koja prolazi kroz nju. Kombinacijom različitih informacija stvara se kompletna slika. Govorimo o oko milion kanala, oko milion različitih senzora. Da bih vam ilustrovao kompleksnost i izazovnost ovog projekta, nagomilani sudari o kojima govorim dešavaju se svakih 25 nanosekundi. To znači 40 miliona puta u sekundi dolazi do sudara. Ta kamera mora da radi 40 miliona puta u sekundi da sa dovoljno dobrom rezolucijom razluči svaku česticu i svaki sudar.“
Izazovno.
“A razlog je što su nama interesantni procesi koje nismo još proučili. To su retki procesi. U prevodu, morate mnogo puta da dovedete čestice do sudara da bi se ti retki sudari nagomilali, to jest da biste snimili dovoljan broj tih retkih sudara.“
I sada ljudi kažu, ok, šta može konkretno da bude korisno za obične ljude od analiza koje se rade u CERN-u?
“Ovo su fundamentalna istraživanja. To znači da glavni motiv nije razvoj primene nekog prirodnog procesa za nešto što je korisno za čovečanstvo, u smislu nekog industrijskog rešenja. Glavni motiv je spoznaja osnovnih zakona koji vladaju u prirodi. Vaše pitanje je apsolutno legitimno i to je pitanje koje se stalno postavlja. Za ovakav jedan kolosalan projekat kao što je LHC i detektori na njemu, naravno da se nameće pitanje zašto mi to sve radimo. A odgovor je upravo ovo što sam sada rekao – razumevanje osnovnih zakona koji vladaju između osnovnih sastojaka materije i polja u kojima se materija nalazi. Svet je sačinjen od dve vrste čestica, jedne koja čini materiju, ali i od čestica koje su prenosioci sile. Kao što je, na primer, foton koja je čestica svetlosti. Ona je prenosilac elektromagnetne sile. Postoje i druge čestice koje su nosioci drugih sila, sa kojima se mi ne susrećemo toliko često, kao što je jaka sila koja drži delove protona zajedno, ili druga sila koja drži jezgro atoma zajedno, koju nazivamo slaba nuklearna sila, a za koju su odgovorni W i Z bozoni. Prošle godine obeležili smo 40 godina od otkrića upravo ove dve čestice u CERN-u, a pre dve godine 10 godina od otkrića Higs bozona. To su epohalni doprinosi nauci koji su rezultirali Nobelovim nagradama u fizici. Ispostavlja se da su upravo fundamentalna i osnovna istraživanja često bila katalizator revolucionarnih tehnoloških pomaka kroz koje je čovečanstvo prošlo. Imate niz primera. Najčešće se dovodi u vezu sa CERN-om “www’ odnosno world wide web koji je sačinjen od velikog broja kompleksnih algoritama na internetu kojim je omogućena veoma efikasna i brza podela podataka, na organizovan način.“
Odnosno prenos podataka.
“A razvijen je upravo u CERN-u krajem ’80-ih od strane ljudi koji su bili zaduženi za tehnička IT rešenja. Sama egzekucija eksperimenta se dešava u CERN-u, ali mnogi istraživači rade u matičnim institutima koji su na mnogo mesta u svetu, od Vinče, do Tokija, do Brazila itd. Samim tim potreba da podaci koji se skupe pri sudarima u CERN-u budu dostupni za analize kolegama u svetu je upravo dovela do ovog tehničkog rešenja koji nazivamo www. Ali i samo otkriće čestice elektrona dovelo je do ogromnog industrijskog pomaka u čitavom 20. veku. Proučavanje jezgra dovelo je do spoznaje nuklearne energije i kasnije njene eksploatacije. Nekada su ti skokovi revolucionarne prirode upravo zato što su fundamentalna istraživanja sama po sebi izazovna, a u pokušajima da nađete odgovore vrlo često je potrebno da izađete iz zone komfora i tražite tehnička rešenja koja su u datom trenutku možda nemoguća. Taj napor dolazi od potreba istraživača da otkriju i objasne prirodne zakone koji nisu istraženi, što vrlo često iziskuje od njih da osmisle i primene rešenja koja nisu motivisana nekom komercijalnom potrebom čovečanstva u tom trenutku.“
I na kraju imamo www bez kojeg ne možemo da zamislimo svet.
“Tako je.“
Iako je osmišljen za nešto drugo.
“Naravno. Neko može reći, pa da, ali mi bismo to smislili. Moguće, ali se nije tako desilo.“
Spomenuli smo pitanje nuklearne energije koje se ponovo javlja kroz priču hoće li biti izgradnje nuklearnih elektrana ili ne. Postoji moratorijum na izgradnju iz 1989. godine. Jedni kažu da od toga ne treba odustati, drugi – da su se vremena promenila. Pretpostavljam da Vi pripadate ovoj drugoj grupi.
“Da.“
Šta je osnovna promena u odnosu na vreme od pre 35 godina? Zbog čega mislite da je sada vreme da se govori o potencijalnoj izgradnji nuklearne elektrane?
“Ako mene pitate, mislim da je vreme bilo i pre 20 godina. Ovo kroz šta smo prošli civilizacijski, ne isključujući tu Srbiju, jeste posledica određenih nemilih događaja. Konkretno govorim na zastoj u konstruisanju nuklearnih centrala. Imali smo nekoliko katastrofa koje su bile tehničke prirode, ali koje su dovele do ekoloških katastrofa. Jednu u Černobilju, drugu u Pensilvaniji krajem ’70-ih i ’80-ih godina, što je kreiralo, s razlogom, rekao bih averziju.“
I nepoverenje.
“Nepoverenje, skepsu prema toj vrsti tehnologije konkretno, uzimajući u obzir skale do kojih katastrofa može da dovede. Ali evo imali smo i Fukušimu pre 13 godina. Međutim, ako pogledate veliki deo sveta, konkretno deo naučne javnosti, nikada nije prestajao sa istraživanjem u eksploataciji nuklearne energije. Moratorijum iz 1989. godine je direktno posledica Černobilja. I ne samo kod nas, u nekim evropskim zemljama čitave političke platforme su napravljene na premisi da bi nuklearna energija trebalo da bude izopštena. Međutim, što se tiče naučnog sveta, to vam mogu reći iz mojih studija u SAD, fizičari, najveći deo njih je i te kako svestan da je nuklearna energija nepotrebno stigmatizovana.
Ako se posmatraju problemi sa kojima se susrećemo danas, kao što je emisija gasova staklene bašte, kao što je ekonomska zavisnost od fosilnih goriva, više je nego očigledno da ono što sam rekao da je i pre 20 i pre 30 godina trebalo raditi, da je eksploatacija nuklearne energije sigurno jedno od najboljih rešenja. Pogotovu što je tehnologija eksploatacije nuklearne energije unapređena u smislu dizajna atomskih centrala, u smislu tehnologija za skladištenje ili odstranjivanje otpada, ali takođe i modernih tehnologija zaštite od zračenja. U SAD je takođe među naučnicima ova tema bila prisutna još pre 15-ak godina i na više simpozijuma smo razgovarali na tu temu.
Uglavnom je konsenzus upravo oko toga da treba demistifikovati nuklearnu energiju i objasniti ljudima zbog čega je ona najbolje rešenje za ovaj stadijum civilizacije u kojem se nalazimo. Ne znam da li znate ovaj podatak, čak je i Jugoslavija za koju znate da je napravila jednu atomsku centralu u Krškom, koja je u stvari bila projekat dve republike, Hrvatske i Slovenije, imala plan da sagradi do 20 nuklearnih atomskih centrala do kraja prošlog veka. Taj projekat je zaustavljen, naravno, pod pritiskom javnosti. Paralelno sa moratorijumom koji je uveden kod nas, druge zemlje se nisu zaustavljale, i te kako su radile i na razvoju tehnologija za eksploataciju, ali i na izgradnjama atomskih centrala.“
Ono o čemu ljudi uglavnom brinu jeste zagađenje, bezbednost, pa onda dolaze ljudi koji se pitaju koliko je to isplativo, s obzirom na cenu izgradnje elektrane, da li je ta energija jeftinija od ove koju dobijamo sada. Pritom, kada govorimo o bezbednosti, tu ima više faktora, od ljudskog pa do više sile poput zemljotresa.
“Tako je. Ovo nije prva inicijativa na svetu, ako govorimo konkretno o inicijativi Srbije da se ozbiljnije pozabavi ovom temom. Puno atomskih elektrana na svetu je napravljeno. Studije o isplativosti atomskih centrala postoje i naravno one imaju svoje specifičnosti od zemlje do zemlje. Brige koje ste pomenuli su legitimne i hvala bogu Srbija nije na ekstremno seizmički trusnom području, kao što je Japan. Ne mislim da je to primarna briga. To ne abolira čitav projekat, inicijativu, od zauzimanja veoma ozbiljnog stava prema svim mogućim rizicima. Sve to mora biti adresirano. Ali opet ponavljam, ne bismo mi bili prvi koji adresiraju te probleme. Iz tog razloga, emocije i predrasude treba u ovom konkretnom slučaju izbaciti. Treba posmatrati šta se dešava u svetu u poslednjih 20-30 godina i da li je realno da su atomske centrale toliko problematične kao što se mislilo ’80-ih godina. Ja mislim da nisu. I iza toga stoji niz studija i kao što sam pomenuo naučni i tehnološki pomak ostvaren u poslednjih 30 godina.“
Antimaterija
U CERN-u se, sem sudara čestica, takođe ispituju karakteristike antimaterije, kako se ona ponaša u uslovima gravitacionog polja, zašto je pri ranom razvoju univerzuma došlo da favorizovanja materije nad antimaterijom koje je ostalo malo. Dizajniraju se i razvijaju detektori koji registruju kosmičke zrake, analiziraju podaci prikupljeni u nadi da ćemo razumeti prirodu tamne materije u kosmosu. Alpha Magnetic Spectrometar je jedan takav detektor postavljen na International Space Station-u sa koga se podaci analiziraju u CERN-u. U drugim eksperimentalnim postrojenjima koriste se sekundarni proizvodi akceleratorskog kompleksa za ispitivanje prirodne oscilacije materije koja je u prirodi moguća, ali je eksperimentalno teško merljiva. Nadograđuju se postojeće akceleratorske tehnologije za primene u medicinske svrhe, kao što je tretiranje malignih oboljenja visokoenergetskim snopovima čestica koje ostavljaju zdravo tkivo gotovo potpuno netaknuto.
Suština u tom procesu, pa kakav god ishod da bude, jeste da treba pristupiti krajnje ozbiljno, ne populistički, šarlatanski, da naučnici vode glavnu reč. Ako je javna rasprava, da u toj javnoj raspravi učestvuju ljudi koji se razumeju u to.
“Apsolutno. To je prerogativ. Moramo pristupati maksimalno naučno i gde je mogućno koristiti prethodno postojeće studije i iskustva, naučiti od naših kolega koji već aktivno rade na tome i u drugim zemljama. Bitno je oformiti koherentan multidisciplinarni stručni tim koji će identifikovati i evaluirati potrebe, kao i rešenja za našu zemlju. Mislim da je trenutak pravi, ako ne bih rekao čak i krajnji, posebno uzimajući u obzir projekciju rasta naše ekonomije i njene buduće potrebe. Potpuno se slažem sa vama da nauka da svoju reč i tu ne sme biti prostora nedostatku profesionalizma ili skrivenim namerama. Kod nas je nuklearni program bio poprilično razvijen u Jugoslaviji i do napretka je došlo veoma, veoma brzo posle Drugog svetskog rata upravo zbog ozbiljnosti države da se pozabavi ovim pitanjem. Motivi nisu bili isti.“
Motiv je prvo bio nuklearna bomba, ako se ne varam.
“Ne znam baš da li samo nuklearna bomba, ali je sigurno da su državnici morali imati to na umu, imajući u obzir šta se desilo u Japanu i kako je to odredilo odnose posle Drugog svetskog rata. Ali kažem da je projekat bio veoma ozbiljan jer je država i finansijski, ali i politički stala iza razvoja nuklearnog programa u Jugoslaviji. Do kraja ’60-ih godina imali smo oko 1000 ljudi koji su radili u tom sektoru. Imali smo već 300 doktorskih disertacija koje su direktno ili indirektno imali veze sa nuklearnom naukom.“
Gde smo danas na tom polju?
“Nažalost, zbog moratorijuma, zbog neprilika koje smo prošli ’90-ih godina, zbog nametnutih sankcija, deo kadra je otišao u inostranstvo, deo kadra je penzionisan, ali deo kadra je nastavio da se bavi time, konkretno govorim za nuklearne nauke. Programi na univerzitetima i saradnja sa laboratorijama koji su neophodni bili za formiranje kadra veoma su dobro funkcionisali. Tu je bio uključen i Fakultet za fizičku hemiju, Prirodno-matematički fakultet, ETF sa nekoliko svojih odseka...“
Institut za fiziku.
“Pre svega to je bio Institut ’Vinča’ na kome su podignuti svi eksperimentalni kapaciteti u vezi sa istraživanjem, tj. dva reaktora koji su postavljeni ’50-ih godina. Oni su doveli do osposobljavanja velikog broja istraživača i tehnički obučili osoblje, koji su u tom trenutku bili sposobni da održavaju reaktore i sprovode eksperimente. Programi na univerzitetima, doduše, nisu bili na toliko univerziteta kao što je to slučaj danas. Vi sada imate studije i na Univerzitetu Beograd, Univerzitetu Niš, Kragujevac i Novi Sad koje imaju veze sa nuklearnom fizikom. Dakle, nastavni programi iz te oblasti fizike postoje, potrebno bi bilo dodatno ih prilagoditi i intenzivirati. Skoro je Srpsko udruženje nuklearnih naučnika postalo član Evropskog udruženja nuklearnih naučnika. Takođe, postoji jedan zanimljiv impuls, rekao bih, a to je mreža mladih istraživača iz oblasti nuklearne nauke koji su se organizovali i koji su u međuvremenu organizovali nekoliko predavanja, simpozijuma. Uporedo, Institut ’Vinča’ ima dugu tradiciju fizike elementarnih čestica, učestvovanjem na više eksperimenata na akceleratorima u CERN-u i van njega, sa najviše eksperimentalnih fizičara doktora nauka iz ove oblasti koncentrisanih na jednom mestu u Srbiji, koje u timovima moraju da prate inženjeri i u budućnosti nadamo se još više mladih saradnika.“
Da li smo uspeli da premostimo taj jaz koji je nastao od 1989. pa do 2000-ih?
“U velikoj meri nije. Na primer, ne možemo dozvoliti da imamo samo jednog polaznika na redovnim studijama opšte fizike. Mi mladima moramo dati podstrek i dobre perspektive u naučnoj profesiji, a mi još na nekim mestima imamo najvidljivije ljude koji su već dugo van aktivnog rada u nauci. Nedostaju eksperimentalna postrojenja iz oblasti nuklearne fizike. Obogaćeni uranijum, gorivo koje smo imali u Vinči je odstranjeno i transportovano nazad u Rusiju. Samim tim i istraživanja u vezi sa nuklearnim eksperimentima svedena su na niže grane.“
Ako se uzme u obzir stanje objekata u kojima se to nalazilo, a čini mi se da nije bilo ni dovoljno kadrova koji su se time bavili, možda je bolje što je vraćeno.
“Pa, ne znam. Ne bih baš da pravim tu ocenu oko toga. Mislim da je ekonomsko stanje bilo jako teško posle svega kroz šta smo prošli ’90-ih. Meni je lično žao što to prostrojenje nije u funkciji kao što je bilo.“
Obične ljude najviše interesuje bezbednost, kada je u pitanju nuklearna energija. Kako biste Vi običnom čoveku najlakše objasnili koliko je upotreba nuklearne energije, za dobijanje električne energije pre svega, danas bezbedna. Šta biste rekli kada neko kaže Černobilj, Pensilvanija?
“Predložio bih da se javnosti objasne razlike u tehnologijama koje su se koristile tada, a koje se koriste danas. Na plastičan način objasniti dostupna rešenja kako bi se destigmatizovala ova važna naučna oblast i postojeća tehnologija. Znate, kada je Tesla radio eksperimente sa visokonaponskom i naizmeničnom strujom, jedan od glavnih argumenata koje su njegovi protivnici koristili je upravo letalnost, opasnost koja preti od takvih rešenja. I naravno problem je prevaziđen tako što je eksperimentalno pokazano na koji način to može da se predupredi. Apostrofirao bih da je veoma bitno da se, ukoliko dođe do materijalizacije ove inicijative u zemlji, država ozbiljno pozabavi raznim aspektima, jer je ovo projekat koji traje duže vreme. Ne možete vi samo postaviti centralu. Bitno je da imamo svoje kadrove. Treba intenzivirati saradnju između Vinče i drugih univerzitetskih programa u zemlji, i u narodnom periodu od 5 do 10 godina osposobiti dovoljan broj naših mladih stručnjaka za sve aspekte poduhvata.
Jedna od bitnih oblasti u fizici je i računarstvo. Kada smo govorili o tehnološkim iskoracima koji su proizvod fundamentalnih istraživanja, jedan od njih je i pronalazak elektronskih logička kola koja se koriste u računarima. Smislili su ih fizičari da bi mogli da brzo i tačno rešavaju probleme još u prvoj polovini 20. veka. Za naučnu oblast fizike je jako bitno imati dobru infrastrukturu u računarstvu. Zbog toga sam i napravio i inicijativu za pravljenje Tier 1 računarskog centra u Kragujevcu za koji je Srbija potpisala memorandum o razumevanju sa CERN-om, gde ćemo upravo najnovijom tehnologijom obrade velike količine podataka, sa velikim protokom podataka, moći da doprinesemo prvom prstenu računarskog sistema CERN-a koji je postavio osnovne stubove samo u najrazvijenijim zemljama. Ta vrsta kompjuting centra (za CMS eksperiment) postoji samo u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji, Rusiji, to je od Evrope, i u Čikagu. Tom krugu je sada dodata i Srbija, Kragujevac. Ali, ovaj projekat treba da bude sproveden prema standardima koji postoje u radu CERN-a, inače će se od velikih prednosti stvoriti veliki problemi.“
To znači da će imati pristup podacima...
“Ne samo to, nego što ćemo u našem centru u Kragujevcu moći da koristimo tehnologiju koja je razvijena u CERN-u i drugim centara koje sam vam naveo, i da ovladamo tom tehnologijom brze obrade podataka, skladištenjem podataka i njihovim šerovanjem. To je poprilično izazovno kada imate u glavi brojke od stotine i stotine petabajta podataka. Osim što će Srbija biti deo tog kruga, što je samo po sebi značajno, meni je kao idejnom tvorcu ovog eksperimenta cilj da mladi ljudi učestvuju ne samo u izvršavanju poslova tog kompjuting centra, već da kao što je to slučaj i u drugim centrima aktivno učestvuju u razvoju novih rešenja za probleme koji nastaju pri takvom projektu. A tu mislim konkretno na nova rešenja za obradu podataka, na nova rešenja za skladištenje, na nova rešenja za autentikaciju ili za identifikaciju podataka, bezbednost podataka...“
Što je danas vrlo važno.
“Da. A jako je dobro da se u ovom sistemu koji u Srbiji već neko vreme postoji, a to je poprilično dobar IT sektor, uključimo i u deo koji je razvojno-istraživački i bitan za nauku.“
Članstvo u CERN-u
Veliki doprinos današnjem članstvu Srbije u CERN-u imaju, pored vlade, i fizičari, naučnici koji su učestvovali na eksperimentima, koji su održavali naučnu razmenu, i koji su sada u penziji. Pored otvaranja profesionalnih prilika za mlade naučnike, inženjere, eksperte, punopravno članstvo takođe otvara vrata privredi i industriji Srbije da ravnopravno učestvuje u realizaciji tehničkih i tehnoloških rešenja u vezi sa postojećim akceleratorom, infrastrukturom, postojećim i budućim eksperimentalnim okruženjem u CERN-u. Sve više pažnje poklanjamo i tom segmentu saradnje Srbije i CERN-a, kao i aspektu usavršavanja mladih. Na primer, velike su šanse da ce CERN-ova velika škola računarstva na leto 2025. godine biti održana na Univerzitetu u Kragujevcu.
Život
13.12.2022. 14:05
Važno otkriće u nuklearnoj fuziji: Otkriven "sveti gral" čiste enerije?
Život
27.12.2022. 19:05
Nuklearna fuzija: Da li je zaista učinjen veliki iskorak za čovečanstvo?
Komentari
