Kriza odgovornosti

Ako niste čitali Stanislava Krakova, toplo preporučujemo. Ne zbog kontroverzi njegovog životopisa kojima obiluje, rodbinskim i drugim vezama sa generalom Milanom Nedićem i Dimitrijem Ljotićem, već pre svega zbog sjajnih dela. Naročito zbog „Života čoveka na Balkanu“, autobiografskog dela iz njegovog opusa. O ukusima i bojama ne vredi raspravljati, bar podjednako koliko nije moguće raspravljati o literarnoj vrednosti Krakovljevog opusa. To nije moguće poreći, a sve drugo može biti predmet diskusije. Jednom rečju, čovek je sjajno pisao i verovatno je najbolji pisac koji se ikada bavio ratnom tematikom a da je pisao na srpskom i sličnim mu jezicima. Daleko ispred perjanica socrealizma Mihaila Lalića, Dobrice Ćosića i sličnih koji su rat gledali sa pristojne razdaljine i nikada nisu bili u nekom ozbiljnom krvavom sukobu. Bar ne onoliko dugo i onoliko blizu kao što je to činio Krakov. On nije bio pisac ili društveno politički radnik koga je rat zadesio. On je bio vojnik dok je bio rat, pisac je postao posle. Vojnički zanat ubijanja mu je bio poziv, a pero tek beznačajan hobi.

Ipak nije on tema. Tema je zapravo nešto drugo. Jednom prilikom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić apelovao je usred krize sa koronavirusom na građane da budu disciplinovani, da nose maske, drže distancu i ne izlaze iz kuće. Rekao je, parafraziram: Možete vi to, vi ste potomci onih sa Cera i Kolubare, onih koji su prešli Albaniju i Kajmakčalan. Shvatamo da mi zapravo ne znamo kakvi su bili ti što su prešli albanske gudure, ostrvo Krf i Vido, jer malo je onih koji pamte te ljude. Odatle Krakov. Ako želite da saznate kakvi su to ljudi bili iz prve ruke, možete čitajući njegovu knjigu. Besprekorno seciranje psihologije i karaktera tadašnjih ljudi kroz najteža moguća iskušenja koji ljudski um nije kadar čak ni zamisliti. Možete, ako se potrudite, shvatiti i kakvi su to bili ljudi, ti Srbi od pre sto godina. Da li ćete uporediti njih tad i nas danas to je već drugo pitanje. Pre svega hrabrosti.

Povezane vesti - Koga, ako ne njih?

Saznaćete dosta i o našim komšijama iz tog vremena, Bugarima, Albancima, Austrijancima, Mađarima, muslimanima, Crnogorcima. Zanimljivo je na primer da je njegova četa u odstupanju 1915. godine prešla preko teritorije Kosova i Metohije a da nigde nije platila za hranu ili prenoćište. Prvi put su im postelja i obrok naplaćeni kada su preko Čakora stupili na teritoriju Crne Gore. Neke stvari i karakter ljudi se ipak ne menjaju. Što se za nas, nažalost, ne može reći. Ja danas ne poznajem nikoga ko bi bio u stanju da ostavi porodicu i sa puškom u ruci gonjen kao zver pređe više od 1.500 kilometara po bespuću, po najvećoj zimi, bez hrane. I da samo posle par meseci sretan ponovo uzme pušku u ruke i da se tuče na 2.525 metara nadmorske visine (to je visina kote Kajmakčalan) gde nikada nijedna vojska pre i posle nije ratovala. Retki od nas imaju sličnosti sa tim dobroćudnim seljacima gorštacima koji su bili u stanju da se po mrklom mraku kolju bajonetima sa neprijateljem, a sutradan da taj isti rizikuje život da bi dodao čuturicu sa vodom neprijateljskom ranjeniku zaostalom na ničijoj zemlji, da ne umre od žeđi i u mukama kad mu je smrt već suđena.

Nažalost, ništa više sem imena mi nemamo sa tim ljudima. Mi danas nismo u stanju da nosimo masku i da držimo distancu. Kakva Albanija, kakav Kajmakčalan. Nismo u stanju da nosimo parče platna na ustima i nosu, a ne nekoga na leđima svaki dan po desetine kilometara po snegu i ledu bez hrane i vode. Da se ne zavaravamo, ono je bila istorija. Ovaj generacijski naraštaj će najverovatnije biti farsa. Farsa nedostojna svoje istorije i imena, koja nije spremna da žrtvuje milimetar komoditeta sopstvene guzice zarad dobrobiti drugog ljudskog bića. Strašno je što nam se ova vrsta odgovornosti i humanosti uteruje pod pretnjom kazne od 5.000 dinara za nenošenje maske kojom štitimo sebe i druge, od sebe pre svega. Ovo je najveći poraz našeg naraštaja. Na to smo, nažalost, spali i što je takođe poražavajuće, čini se da niko u javnom diskursu nema sa tim problem.

Niko od inih intelektualaca da progovori o jednoj strašnoj moralnoj krizi ovog društva. Skupo će nas to koštati i taj dan nije tako daleko. Već ga plaćamo ljudskim životima koji možda nisu morali biti izgubljeni. A mi smo skloni da za sve okrivimo nekog drugog a da se pritom ne zapitamo šta mi sami činimo da štitimo sebe i ljude oko sebe. Pa naravno ništa. Ali ne, nisu oni krivi nego je kriv Krizni štab, Vučić obavezno, on je kriv za sve, Kon, Darija, država... Svako od nas zna bar nekoga ko je danas sa saznanjem da je pozitivan na virus izašao napolje jer pošto je bez simptoma smatra da je sasvim legitimno da se kreće, ide do prodavnice, kafića... jer mu, jelte, nije ništa. A nekom drugom, prijatelju? Nekom drugom će možda biti loše baš zbog tebe.

Danas je, na primer, umrlo 27 ljudi i svako od tih nosi deo odgovornosti svojim činjenjem/nečinjenjem. Nije problem što je on nesvestan toga, problem je što i kada postane svestan jednostavno mu to ništa ne znači. O tome je, nažalost, ovde reč.