Ne voli da sluša diktate
Kurti na dva fronta
Odbacivanjem Vašingtonskog sporazuma Kurti kao da testira Sjedinjene Američke Države, dok se odbijanjem da Kosovo pristupi inicijativi „Otvoreni Balkan“ praktično otvoreno sukobio sa Edijem Ramom.
Kada se prethodni put sa pozicije premijera usprotivio željama Amerike, Aljbin Kurti je posle samo pedesetak dana okončao svoj mandat. Danas Kurti ponovo prkosi Americi, odbijajući da prihvati Vašingtonski sporazum, nazivajući ga neustavnim.
Da li će ga i ovo iskakanje koštati novog mandata? Izostanak reakcije Sjedinjenih Država na nedavno odbijanje kosovskog parlamenta da izglasa rezoluciju kojom se podržava Vašingtonski sporazum sugeriše da je, bar za sada, Kurti bezbedan na funkciji.
Lider „Samoopredeljenja“ odranije je poznat kao osoba koja ne voli da sluša diktate sa strane. Uz to uživa i podršku kosovskih birača. S druge strane, ti isti kosovski birači imaju i poseban respekt prema Sjedinjenim Državama, kojima su zahvalni za nezavisnost Kosova.
Kurti je, međutim, ovog puta očigledno procenio da sadašnja administracija Džoa Bajdena nije u potpunosti sigurna šta želi da uradi sa Vašingtonskim sporazumom, koji je „Trampovo čedo“.
Reklo bi se, uostalom, da je ključna stvar, sa američke tačke gledišta, ostvarena – a to je međusobno priznanje između Izraela i Kosova. To je, naravno, bilo bitno i za Prištinu, pa se Kurti zbog tog dela sporazuma ne buni.
Sve drugo izgleda kao da je manje bitno, kako za Prištinu tako i za SAD. To, naravno, ne mora da znači da će tako i da ostane.
Kurtijev potez bi se, ipak, mogao protumačiti i kao uvod u novu akciju lobiranja za priznavanje kosovske nezavisnosti, koja je faktički već počela. A upravo Vašingtonski sporazum predviđao je jednogodišnji moratorijum na slične akcije Prištine (baš kao i na akcije Srbije usmerene ka „otpriznavanju“ Kosova).
Jedan od delova Vašingtonskog sporazuma koji Kurti, takođe, „ne miriše“ predviđao je i priključivanje Kosova inicijativi „Mini-Šengen“, koja odnedavno nosi ime „Otvoreni Balkan“. Protivljenje Kurtija ovoj inicijativi, koju on vidi kao još jedan korak ka srpskoj, pre svega ekonomskoj, dominaciji u regionu, dovelo ga je, istovremeno, u sukob sa jednim od trojice pokretača ove ideje – albanskim premijerom Edijem Ramom.
Dok Kurti tvrdi da je to „inicijativa bez vizije“, za Ramu „ʼOtvoreni Balkanʼ nije samo put budućnosti za prosperitet albanske nacije kao evropske, koja ima svoju pripadnost u ujedinjenoj Evropi, već je to i nova, veća prilika, na putu ka priznanju Kosova od strane Srbije“.
Uz to, Rama postavlja i retoričko pitanje da li Kosovo može da zadobije trajni mir i može li albanska nacija da napreduje ako zahladi odnose sa SAD, Nemačkom, Francuskom ili samom Evropskom unijom. Više nego očigledno je, reklo bi se, da je pitanje upućeno upravo Kurtiju.
Neka vrsta upozorenja stigla je i od Metjua Palmera, još uvek aktuelnog pomoćnika državnog sekretara i specijalnog izaslanika za Balkan, da Kurti može da ide zajedno sa SAD kao partnerom u realizaciju svih aktivnosti koje su u vezi sa dijalogom sa Srbijom, ili može da ide sam svojim putem.
Kojim god putem Kurti da krene, sigurno je jedino da trenutna politika prištinskih vlasti ne ide u prilog nastavku dijaloga. Pitanje je jedino šta će na to da kažu Brisel i Vašington.