Svet
07.06.2021. 13:05
Vesti
08.09.2021. 19:47
Rade Jerinić i Marko R. Petrović
Intervju
Mate Granić: "Hrvatski je interes da Srbija uđe u EU"
"Potrebno je koncentrisati se na rešavanje otvorenih pitanja i na budućnost. A jedna od stvari u budućnosti je i evropski put Srbije. Jedna od stvari je i rešavanje situacije u BiH. Prema tome, i te kako ima posla. Dakle, treba se okrenuti prema budućnosti, a nikakve zapaljive politikantske izjave ne mogu donositi nikakvu korist međusobnim odnosima."
Razgovor sa Matom Granićem ugovarali smo dugo. Ne zato što je, možemo slobodno reći, veteran hrvatske politike i diplomatije, u kojoj je već više od 30 godina, izbegavao da priča za neki medij iz Srbije. Naprotiv. Osim što je za ovakav susret bilo neophodno ispuniti i mnoge protokolarne uslove, ključna je, ipak, bila, želja gospodina Granića da prvi intervju za neki medij iz Srbije da u trenutku kada se zaista ima reći nešto važno, korisno i konstruktivno.
Kako je gospodin Granić danas na funkciji posebnog savetnika predsednika Vlade Hrvatske Andreja Plenkovića za spoljnu politiku, razgovor je, normalno, organizovan u sedištu hrvatske vlade, u Banskim dvorima, na zagrebačkom Trgu Svetog Marka. Dočekao nas je u, verovatno najlepšem, Plavom salonu, u kojem se primaju najznačajniji gosti, i čiju reprezentativnost nisu mogle da naruše ni vidljive pukotine po zidovima i na plafonu, nastale kao posledica prošlogodišnjeg zemljotresa čiji je epicentar bio nedaleko od Zagreba.
Na samom početku razgovora, gospodin Granić jasno nam je stavio do znanja da je otvoren za sve teme. Na pitanja je odgovarao smireno, lagano, pažljivo vagajući svaku reč, što je odlika ljudi svesnih kolika njihova težina može da bude, ali i onih koji drže do svoje reči.
Kako, što i sam kaže, intervjue daje uglavnom kada je reč o strateškim i istorijskim pitanjima, odlučili smo se da razgovor počnemo temom iz novije istorije. A to je potpisivanje Sporazuma o normalizaciji odnosa između Hrvatske i tada SR Jugoslavije, čiji su akteri pre 25 godina bili upravo gospodin Granić i njegov tadašnji jugoslovenski kolega Milan Milutinović. Kako je do toga došlo?
„Dvadeset trećeg avgusta 1996. godine potpisao sam u Beogradu sa ministrom Milutinovićem Sporazum o normalizaciji odnosa i dve države su se prvi put u povijesti međusobno priznale. To je važan datum u povijesti i Hrvatske i Srbije i vrlo važan datum u istoriji hrvatsko-srpskih odnosa“, kaže za „Ekspres“ Mate Granić.
Šta je tome prethodilo?
„Treba napomenuti da smo prva dva dana u Dejtonu razgovarali o mirnoj reintegraciji hrvatskog Podunavlja. Sa jedne strane su pregovarali predsednik Milošević i ministar Milutinović, a sa naše strane predsednik Tuđman, ja i Hrvoje Šarinić. I tek tada smo išli na pregovore o zaustavljanju rata i uspostavi mira u BiH. Tada je dogovoren koncept Erdutskog sporazuma. Nakon toga, prvu polovinu godine smo posvetili isključivo početku sprovođenja Dejtonskog sporazuma. I onda negde u šestom mesecu 1996. godine predsednik grčke vlade Simitis je predložio da se sastanemo u Atini i da razgovaramo o daljoj normalizaciji odnosa. Mi smo prihvatili i 1. jula smo došli u Atinu. Naše izaslanstvo je bilo oko 25 ljudi, predsednika Miloševića još i nešto više. Našli smo se u jednom hotelskom kompleksu od Atine prema moru. U jednom trenutku predsednik Milošević je rekao predsedniku Tuđmanu: ’Franja, predlažem da vi uzmete Matu i ja Milana i da idemo nas četvorica da razgovaramo.’ Predsednik Milošević je, inače, uvek oslovljavao predsednika Tuđmana sa ’Franja’, ili sa ’predsedniče Tuđman’. I mi smo u jednoj sobici pet sati razgovarali o takozvanoj atinskoj deklaraciji, na čijim je temeljima potom postignut sporazum. U jednom trenutku posle skoro tri i po sata razgovora kazao sam: ’Predsedniče, predlažem da uzmemo pauzu.’ Predsednik Milošević je rekao: ’Franja, bolje da ne. Ako vas Mate odvede, neće ništa biti od dogovora, hajde da nastavimo.’ E, to je meni bilo gotovo siguran signal da ćemo postići dogovor. I nakon pet sati smo ga postigli. Ja sam bio zadužen da napravim draft deklaracije i kada su se svi predsednici saglasili dali smo da se prepiše hrvatski, srpski, engleski. I na temelju te deklaracije smo pregovarali i jako brzo postigli dogovor o normalizaciji odnosa. Puno su razgovarali telefonom Šimonović i Jovanović koji su bili zamenici ministara. Kada smo sve to završili, brzo smo se usaglasili i 23. avgusta je potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa.“
Zašto je Milošević mislio da neće biti dogovora ako odete sa predsednikom Tuđmanom na pauzu? Šta je bila tema razgovora u tom kritičnom momentu?
„Razgovarali smo u tom trenutku oko kopnene granice na Prevlaci. Na kraju smo se dogovorili i to je ono što je važno.“
Kažete da ste se brzo dogovorili oko samog Sporazuma. Zbog čega onda odnosi dve države nikako da se ustale na nekom dobrom nivou? Zbog čega su stalno na nekoj klackalici?
„Nakon potpisivanja Sporazuma, uspeo je proces mirne reintegracije hrvatskog Podunavlja. Nakon toga, već tada, mi smo predložili bilateralni sporazum o zaštiti manjina koji je potpisan 2004. godine. Dogovor je postignut i potpisan i oko sukcesije bivše države. Važno je da je privredna saradnja između dve države unapređena. A 2016. godine potpisana je i Subotička deklaracija u kojoj su precizno definisana otvorena pitanja i načini na koji ih rešavati – od graničnog pitanja, pitanja nestalnih, sprovođenja sukcesije, arhiva, privredne saradnje... Mislim da treba uložiti puno više napora u rešavanje ovih otvorenih pitanja, plus naravno pitanje bilateralne zaštite manjina, i okrenuti se prema budućnosti. Postoje sigurno pitanja o kojima nećemo naći brzu saglasnost.“
Oko kojih, na primer?
„Za nas je, na primer, ʼOlujaʼ legalna, legitimna oslobodilačka operacija na temelju rezolucija Saveta bezbednosti UN 871 i Generalne skupštine UN 49/43 o oslobađanju okupiranog područja. Za Srbiju je egzodus i stradanje srpskog naroda iz Hrvatske ili, kako kažete vi, iz Krajine. I zato je potrebno koncentrisati se na rešavanje otvorenih pitanja i na budućnost. A jedna od stvari u budućnosti je i evropski put Srbije. Jedna od stvari je i rešavanje situacije u BiH. Prema tome, i te kako ima posla. Dakle, treba se okrenuti prema budućnosti, a nikakve zapaljive politikantske izjave ne mogu donositi nikakvu korist međusobnim odnosima. I zato verujem da i te kako imamo na čemu raditi, o čemu razgovarati i da se u to treba usmeriti.“
Vesti
28.08.2021. 18:05
Kako postati e-Srbin i zašto je to važno
Da li se u Zagrebu stiče utisak da Beograd kvalifikovanje „Oluje“ postavlja kao neki conditio sine qua non ili to nije prethodno pitanje koje će se u ovoj konstelaciji koju ste naveli posmatrati kao pitanje koje ćemo da rešimo kasnije, a sada da rešimo druga pitanja?
„Svesni smo da je to stvar o kojoj duže vremena neće biti saglasnosti i zato je rešavanje otvorenih pitanja na prvom mestu.“
Odnosi između Beograda i Zagreba takvi su kakvi su. S druge strane, odnosi između Banjaluke i Mostara, da ne kažem između Laktaša i Širokog Brijega, gde takođe žive Srbi i Hrvati, jesu pak primer saradnje i to vrlo dobre.
„Dobro je da sarađuju. Bez obzira na određena otvorena pitanja, ali je jako dobro da sarađuju. A bilo bi dobro da sve tri strane dobro sarađuju.“
Mislite i na bošnjačku stranu?
„Da, i na bošnjačku. Jer, dejtonska Bosna i Hercegovina je država suverena, teritorijalno integrirana, koja se sastoji od dva entiteta i tri suverena konstitutivna naroda, i drugih. I svi građani Bosne i Hercegovine imaju ista, jednaka ljudska građanska i sva ostala prava. Nažalost, pokušaj uvođenja građanske ili takozvane unitarne države destabilizuje BiH i odnose u njoj. Problem koncepta Bosne i Hercegovine rešen je vašingtonskim pregovorima, a potvrđen u Dejtonu. Niko od nas nikad u Dejtonu ne bi mogao pomisliti da će, recimo, predstavnika hrvatskog naroda u Predsedništvu BiH birati drugi narod. Predstavnik hrvatskog naroda u BiH može biti Hrvat, Židov, Srbin, Bošnjak, ali ga mora birati hrvatski narod. Jednako tako kod srpskog naroda ili kod bošnjačkog naroda. I to je ključ. Jer, svaki narod ima kroz Dom naroda i kroz izbor člana Predsedništva takozvanu zaštitu vitalnog interesa. Naravno da nisu dobre izjave o izlasku iz BiH, ali ja ih shvatam kao mehanizam pritiska na situaciju. Ali isto tako pokušaj uvođenja građanske države apsolutno destabilizuje i Bosnu i Hercegovinu i odnose unutar nje. I zato je prirodna saradnja Hrvata i Srba unutar BiH u ovom trenutku. Bilo bi još bolje da se više uključi međunarodna zajednica. Najbolji bi bio dogovor unutar legitimnih predstavnika tri konstitutivna naroda. Ali ako problem postoji, a apsolutno postoji i dugo traje, onda u tom slučaju SAD, koje su organizatori i Vašingtonskih i Dejtonskih sporazuma, i Evropska unija, a posebno neke njene članice koje su bile vrlo aktivne Nemačka, Francuska, pa i Velika Britanija, kao i Ruska Federacija, treba da insistiraju da se jednostavno vrati na temelje Dejtonskog sporazuma, ono što je dogovoreno i potpisano u Vašingtonu i Dejtonu. I recimo to je i razlog zašto Hrvati traže novi izborni zakon, upravo da se vrate na korene, slovo i duh Dejtonskog sporazuma.“
Vesti
29.04.2021. 13:37
"Oni će meni, nema Bosne"
Svet
29.07.2021. 09:47
Na Pelješkom mostu se neće plaćati putarina
Ser Ajvor Roberts je u intervju kod nas pre godinu-dve dana izjavio da je njegovo stanovište da je Dejtonski sporazum danas potpuno prevaziđen i da je potrebno pronaći neko novo rešenje, možda čak i stvaranje nekih novih država po nacionalnom principu.
„To neće prihvatiti nikada ni SAD niti EU sasvim sigurno. Treba se vratiti na korene Dejtona. A legitimno je unapređivati Dejton. Sve što se dogovore legitimni predstavnici tri konstitutivna naroda je legitimno. U ovom trenutku to je jedini način na koji se može naći zajednički jezik. Jer niko nema pravo osporavati Dejton. A zahvaljujući puzajućim promenama Dejtonskog sporazuma, koje su donosili neki visoki predstavnici, mi se sada nalazimo u situaciji u kojoj jesmo.“
Koliko Vas shvatam, ispada da su visoki predstavnici, samim tim i međunarodna zajednica, rušili Dejton?
„Oni su, u svakom slučaju, određenim odlukama apsolutno radili protiv onoga što je dogovoreno i potpisano i u Dejtonu i u Parizu.“
Kada govorimo o odnosima Beograda i Zagreba, dokle ćemo da čekamo na posetu hrvatskog premijera Srbiji? Poziv je upućen još 2017. godine.
„Verujem da će doći u razumnom vremenu. Najvažnija stvar je intenzivnije rešavati otvorena pitanja i stvoriti klimu za takvu posetu i Beogradu i Zagrebu. To je u interesu i jedne i druge države, i u interesu stabilnosti celog ovog prostora i verujem da će do njega doći. A najvažnije je iskreno intenzivirati rešavanje otvorenih pitanja.“
Kojim biste Vi redosledom krenuli sa otvorenim pitanjima?
„Ja ću vam odmah kazati kako gledam na to. Što se tiče graničnih pitanja u svetu, to su česti problemi među demokratskim državama, a ne samo u ratnim zonama. Rešavaju se pregovorima. Što se tiče Evrope, tu je Međunarodni sud u Hagu kao najbolje rešenje. Za države koje imaju more je Međunarodni sud za pravo mora, to su ad hok arbitraže. Pa recimo spor Argentine i Čilea je rešavala Sveta stolica. To su sve demokratski načini i to traje obično dugo. Ali mislim da sasvim sigurno dve države mogu dati neki rok u kojem će pokušati rešiti to bilateralno, a ako ne uspeju, Međunarodni sud pravde u Hagu je odlično rešenje. I jedna i druga strana će unapred svaku odluku prihvatiti, s obzirom na kredibilitet tog suda. To je najbolji način. I onda više to nije opterećujuće pitanje, uopšte.
Druga stvar su nestali. Dakle, Hrvatska traži 1858 osoba, odmah da kažem, bez obzira na nacionalnost. Juče je jedan naš dnevnik objavio imena svih koji se traže. Vidljivo je da je najmanje trećina srpske nacionalnosti. Većinom je to vezano za 1991, 1992. i 1995. godinu. To treba isključivo tretirati kao humanitarno pitanje. Ako se sudbina jedne osobe razjasni, to je već veliki doprinos. Postoji, naravno, i lista osoba koje traži i srpska strana. Dakle, treba iskreno na ovome da se radi. A ako se to tretira kao humanitarno pitanje, onda svaki arhiv mora biti otvoren. To je sa ljudske strane najvažnije pitanje.
Treće je pitanje bilateralna zaštita manjina. Srbi u Hrvatskoj kao što znate imaju tri predstavnika u Saboru i deo su vladajuće koalicije. Što se tiče hrvatske manjine u Srbiji, čiji je broj znatno pao, kao i još znatnije broj srpske u Hrvatskoj, oni nemaju predstavnika u parlamentu. Ne može se reći da nije bilo nekih pozitivnih koraka, evo obnovljena je kuća bana Josipa Jelačića. I neke druge stvari su vidljive. Ali mislim da pitanje bilateralne zaštite manjina i za jednu i za drugu državu treba biti jednako važno, radi vlastitog kredibiliteta države. I to je nešto što izuzetno dobro deluje na atmosferu budućih odnosa. To treba biti stalna tema naših razgovora.
A što se tiče evropskog puta Srbije, mi apsolutno podržavamo evropski put Srbije. Srbija mora ispuniti, kao i svaka druga država što je morala, određene uslove. A dobar duh u rešavanju ovih otvorenih pitanja sigurno će pomoći i u ovom evropskom putu. Dakle, nama je u interesu da Srbija u redovnoj proceduri postane članica EU i da ima tu orijentaciju. Znači, podrška.“
U Beogradu su mnogi skeptični spram te hrvatske podrške.
„Ja sam vam kazao da se poverenje gradi isključivo kroz procese rešavanja otvorenih pitanja i saradnje. Ali interes Hrvatske je da Srbija ima evropsku orijentaciju i da bude članica Evropske unije.“
Podrška Hrvatske nije uslovljena nijednim od ovih pitanja?
„Ne, nije. Treba samo ispuniti sve uslove koje je ispunila i Hrvatska, a koje određuje Evropska unija.“
Non-pejper je bila najkorišćenija sintagma u prvoj polovini godine. Kažete da je jedini non-pejper koji postoji onaj koji je Hrvatska predala, a tiče se izbornog zakonodavstva u Bosni i angažovanja međunarodne zajednice. Da li sve to što ste Vi rekli govori da je BiH nefunkcionalna država?
„Bosna i Hercegovina sasvim sigurno u ovom trenutku slabo funkcioniše kao država. Radi toga su i sve ove inicijative. U non-pejperu je podržan suverenitet, teritorijalni integritet BiH, evropski put BiH, ali jednako tako u non-pejperu se traži i izmena izbornog zakonodavstva. Upravo ovo što smo više puta kazali, da sva tri naroda budu suverena i ravnopravna. I dodatna stvar, traže se potrebne reforme i uključivanje Evropske unije u to. Hrvatska je članica Evropske unije, ali i potpisnica Dejtonskog sporazuma, pa je legitimno da se bori za onu Bosnu i Hercegovinu kako je dogovoreno u Dejtonu i da se bori za funkcionalnu državu, jer su Hrvati konstitutivan i suveren narod. A sa ovim procesima de fakto Hrvati postaju manjina.“
Da li se sećate slučaja Nikole Poplašena koji je izabran za predsednika RS, ali ga je visoki predstavnik smenio?
„Pedi Ešdaun je najviše takvih odluka doneo. I zašto otvoreno o tome ne razgovarati.“
Insistirate da se međunarodna zajednica i EU više uključe u bosansko pitanje. Zar nisu već uključeni upravo preko visokih predstavnika?
„To se pokazalo da nije dovoljno. Veći nivo pažnje je potreban jer upravo ako je niži nivo pažnje neke promene prođu ispod radara.“
Mislite, visoki predstavnici se otmu kontroli?
„Takozvanim bonskim ovlašćenjima visokim predstavnicima data su određena ovlašćenja. Ali potpuno drugo je ono što je u Parizu dogovoreno i što je dogovoreno pre toga u Dejtonu i što je pretočeno u Ustav Bosne i Hercegovine. Bilo bi najbolje kada bi puno snažnije bile prisutne i EU i SAD. Tu naravno da ima interes i Ruska Federacija. Stabilnost ovog prostora u svakom slučaju nije trenutno najkritičnija tačka u svetu. Naročito kad se uporedi sa Avganistanom, Severnom Korejom, Sirijom... Međutim, za Evropu stabilnost ovog prostora je najvažnija. Na nama je zato da se za to borimo i da jednostavno pomognu u tom pitanju.“
Jedno potpuno laičko tumačenje na tragu te Vaše misli. Pa zar onda veća angažovanost Evrope na smirivanju ovog tla ili na stabilizaciji ovog regiona, zar rešenje toga nije ubrzana i potpuna integracija zemalja Jugoistočne Evrope u EU?
„Slažem se sa činjenicom da je brža evropeizacija ovog prostora sasvim sigurno jedno od rešenja i da treba pomoći svim državama u tom procesu.“
Ali kada je gospodin Orban to jasno deklarisao, i kroz čuveni oglas u medijima, zvanični Zagreb nije imao ovakav stav po tom pitanju kao Vi danas?
„Ne. Ovako. Razlika je samo jedna, ali važna. Ja sam vama u intervju kazao da svaka država treba ispuniti uslove za ući u EU, ali da se na taj proces gleda, ja bih rekao, benevolentno. Orban je tu išao korak napred.“
Da se uopšte ne gleda?
„Da se uopšte ne gleda. A onda to nije to. Onda to više nije Evropska unija. Drugim rečima, ovo je vrlo precizno definisano. Orban je išao korak napred u tome. Ja sam u dva-tri navrata spomenuo ispunjavanje uslova, ali benevolentno, gledajući na to pozitivno, a ne, kako bih rekao, kao saplitanja. A Orban je išao potpuno drugim iskorakom koji ne bi prošao nikad u Evropskoj uniji.“
Da li je korak ka stabilnosti regiona i inicijativa „Otvoreni Balkan“?
„Svaka saradnja koja znači stabilnost i koja znači dobru privrednu saradnju je pozitivna. To je, naravno, u ovom vremenu. Kada sve zemlje budu članice EU, to je onda potpuno drugo. Onda si deo EU.“
Nedavno ste rekli da je pitanje granica u Jugoistočnoj Evropi završena priča, da su SAD i Evropska unija protiv promene granica, kao i Hrvatska, te da se to mirnim putem sigurno ne može dogoditi. Možda zlokobno zvuči, čim se spominje mirni put, onda postoji i onaj ratni put.
„Ja sam bio ratni ministar spoljnih poslova, ali čija je temeljna briga i koji je najviše vremena posvetio mirovnim pregovorima i zaustavljanju rata. Hoću kazati, uvek sve treba učiniti da do rata ne dođe. To je najveće zlo.“
Nazivaju Vas ocem savremene hrvatske spoljne politike, a uporište za to nalaze i u činjenici da ste bili šef i današnjem predsedniku Zoranu Milanoviću, i premijeru Andreju Plenkoviću, i predsedniku Sabora Goranu Jandrokoviću, pa i njihovim prethodnicima, Kolindi Grabar Kitarović, Ivi Sanaderu, Željku Reineru... Možemo li na Vas gledati kao na, zapravo, nekakvu sivu eminenciju hrvatske vlasti?
„Ja sam posebni savetnik predsednika vlade Andreja Plenkovića za spoljnu politiku, pretežno strategiju, ne operativne stvari, nego za strategiju spoljne politike. Volonter sam i trudim se da što više pomognem i to je sve. Ništa više, ništa manje. Andrej Plenković je jedan od najuticajnijih političara u EPP-u i EU i čast mi je raditi ovaj posao.“
Bili ste svedok mnogih susreta, da ne kažem svih susreta predsednika Tuđmana i predsednika Miloševića. Koji Vam je bio najteži?
„Ja sam bio potpredsednik vlade od 1. avgusta 1991. godine, a ministar od 1. juna 1993, pa do kraja života pokojnog predsednika. Ali u ovom periodu kada sam postao ministar spoljnih poslova najpre sam se koncentrisao na zaustavljanje rata između Hrvata i Bošnjaka.“
U srednjoj Bosni.
„Da, na to. U svojoj knjizi sam sve to opisao. Onda negde, kako je tada bio u planu najpre Kutiljerov, pa Vens-Ovenov, pa Stoltenbergov plan, od jeseni 1993, pa do kraja, do poslednjeg susreta u Atini, bio sam na svim sastancima predsednika Tuđmana i Miloševića. Svakako najvažniji i najteži razgovori bili su u Dejtonu. Kazao sam, prva dva dana da je bio dogovor o mirnoj reintegraciji, praktično koncept Erdutskog sporazuma je tamo dogovoren. A najteži pregovori su bili oko razgraničenja. O tome i toj čuvenoj noći je BBC snimio Paks amerikana šestu epizodu, Holbruk je pisao u knjizi, ja sam pisao u svojoj knjizi. Celi dan smo predsednik Tuđman, ministar Šušak i ja čekali da nam Amerikanci daju mape. U 11 sati, pa u dva sata posle podne, osam sati, 11 sati uveče, do dva ujutru nisu ih dali. Predsednik kaže – idemo da spavamo. Onda su mene probudili oko četiri sata ujutru. Kristofer Hil me je pozvao da dođem u američki paviljon. Obrijao sam se, obukao, došao sam i u američkom paviljonu su bili Voren Kristofer, Ričard Holbruk, Kristofer Hil, predsednik Milošević, Haris Silajdžić, Vesli Klark, kasnije zapovednik NATO-a... Svi su oni tamo bili. I imaju mape i otvaraju šampanjac. Ja sam rekao da neću da nazdravim dokle ne vidim mape. Kada sam video – Republika Srpska do Livna. Pitam Vorena Kristofera, Kris, ko je to pregovarao. A on kaže iskreno – Milošević, Silajdžić i Holbruk. I Silajdžić je dobro pregovarao za deo oko Sarajeva, i onda naravno cena je trebala biti Republika Srpska do Livna i cela Posavina. Rekao sam da to ne mogu da prihvatim, nikako. I onda oko šest sati, rekli su mi da dovedem predsednika. Otišao sam kod predsednika i predsednik je rekao da se slaže da odbijem i da ako želim da uzmem Gojka Šuška sa sobom. Rado sam to učinio. A sve to piše u onim američkim transkriptima koji su objavljeni, sve jednako to piše. I već ujutru se svi pakuju, kao da će ići kući, kao da je gotovo. I oko tri sata dođe meni Holbruk i pita me: ’Mate, ima li nade da postignemo dogovor?’ Ja kažem: ’Uvek ima. Sve je još na stolu. Ako date razuman predlog.’ Kaže: ’Hajde, dajte ga vi.’ I mi smo onda dali predlog i praktično dejtonski sastanak je završio razgovorom predsednika Klintona i predsednika Tuđmana. Amerikanci su dali završni predlog. Kada je predsednik prihvatio, u našem izaslanstvu vrlo čvrsto protiv toga je bio Krešimir Zubak, najčvršći, nije hteo ni potpisati, specijalno za razgraničenje u Posavini. On je za to bio posebno emotivno vezan. Predsednik je, naravno, gledao sa druge strane, sa državne strane, da se rat završi u Bosni i Hercegovini. Tada je dogovoren i distrikt Brčko. Ta dva dana su bila najteža. Imali smo naravno sutradan i bilateralni razgovor baš oko distrikta Brčko. Najteže je bilo tada u Dejtonu.“
Komentari
