Vesti
22.11.2021. 07:05
Marko R. Petrović

Intervju

Milorad Pupovac: Destruktivan odnos prema Srbima još je prisutan u Hrvatskoj

Milorad Pupovac, 19. 11. 2021.
Izvor: TANJUG / MILOS MILIVOJEVIC

Ime Milorada Pupovca za mnoge predstavlja sinonim za političkog predstavnika Srba u Hrvatskoj. To i ne čudi ako se u obzir uzme da je u političkom životu ove zemlje već više od 30 godina, da je za saborskog zastupnika biran već sedam puta, te da u hrvatskom parlamentu sedi neprekidno punih 18 godina, još od izbora decembra 2003. godine.

Ima, naravno, i onih koji mu osporavaju reprezentativnost, drugi ga optužuju da više radi za sebe nego za srpsku zajednicu u Hrvatskoj (jedan od njih je i hrvatski predsednik Zoran Milanović), ali je činjenica da njegova Samostalna demokratska srpska stranka, čiji je predsednik, na izborima dobija više glasova nego druge srpske partije u Hrvatskoj. Uz to, Pupovac je i na čelu Srpskog narodnog veća, čije je stvaranje i inicirao još 1997. godine. I upravo u tom svojstvu je u danu kada smo razgovarali sa njim, u utorak 16. novembra, išao u Vukovar da oda počast nastradalima u borbama 1991. godine.

A na pitanje kako danas gleda na vukovarska događanja od pre 30 godina, Pupovac u razgovoru za "Ekspres“ kaže: "To je tragedija ratnog raspada zajedničke zemlje, ratnog razaranja, uništavanja života, raseljavanja ljudi, čije posledice osećamo i danas, i čiji smo taoci do današnjega dana. Ne puca se, ljudi ne ginu, ali podele, mržnje, politike sećanja koje produžavaju ratne traume i koje produžavaju konfrontacije iz rata, još uvek su tu. Znatno duže nego što su bile one nakon Drugog svetskog rata.“

Ko je najviše odgovoran za takvu situaciju danas?

"Ne može se to adresirati na jednu adresu. U svakom slučaju kao odgovorni narodi, Hrvati i Srbi i njihove države, mogli smo i trebali smo učiniti više. To što smo činili na izmirenju, na prevazilaženju ratnih trauma i poštivanju uzajamnih žrtava, nedugo nakon toga bismo u većoj ili manjoj meri poništili i vratili se na međusobno sukobljavanje. U političkoj sferi u prvom redu.“

Milorad Pupovac, 19. 11. 2021.
Izvor: TANJUG / MILOS MILIVOJEVIC

Kome to odgovara?

"Naravno, reći ću da ne odgovara narodu, ni hrvatskom ni srpskom. Reći ću da nije u interesu države, ni jedne, ni druge. Zato što i jedan i drugi narod trpi mnogo. Vukovar danas nema stanovnika onoliko koliko je pred rat imao zaposlenih. A slično je i na drugim mestima. I slično je i sa jedne i sa druge strane obale Dunava. Dakle, gubimo stanovništvo, demografski slabimo, ekonomski se teško oporavljamo, tehnološki zaostajemo i infrastrukturno i komunikacijski smo tamo gde smo bili u pogledu komunikacije između Zagreba i Beograda do ratnog raspada. A političke elite, mi koji smo u politici, dakle i sebe u to ubrajam, bez obzira na razlike u pristupu, mi svoje delovanje, a onda i narode i države koje predstavljamo, još uvek ne uspevamo da oslobodimo od onoga što nam je ostalo kao ratno nasleđe. Dakle, mislim da je mnogo bolje da se, umesto da pitamo ko je najviše kriv, pitamo šta smo propustili napraviti, da se odmaknemo od rata, bilo onog u kojem se raspala Jugoslavija, bilo Drugog svetskog rata.“

A kako to učiniti kada nas svaki čas neko vraća na ta dva rata, bilo postavljanjem tabli HOS-ovih, bilo prozivkama u Saboru ili negde drugde? Kako to učiniti?

"Prvo, mislim da trebamo politike sećanja na stradanje Hrvata, sa jedne, i Srba s druge strane, da menjamo. Da budu takve da u njima ima mesta i za drugu stranu. U srpskoj za Hrvate, u hrvatskoj za Srbe. S druge strane, i ako ne nađemo toliko mesta koliko bi možda trebalo biti, da Srbi ne budu toliko naopako prisutni u hrvatskoj komemorativnoj praksi, a niti Hrvati u srpskoj. Drugim rečima, da gledamo da se sećamo tako da to nije sećanje u kojem ćemo se nakon rata gledati na ratni način. Drugo, mislim da je veoma važno da pogledamo da nas to ne zaustavlja u razvoju, u rastu. Navešću primer. ’Za dom spremni’ predstavlja težak uteg za hrvatsko društvo i hrvatsku državu. ’Za dom spremni’, koji je prisutan u Hrvatskoj, prema kome nema još uvek adekvatnog odnosa, nema jasnog stava i jasnih mera. A takav pozdrav i ono što ide i stoji iza njega ne bi smeo nigde i nikad u Hrvatskoj imati pravo građanstva. Jer taj pozdrav sukobljava Hrvate unutar same Hrvatske. Taj pozdrav sukobljava Hrvate sa Židovima, Srbima, Romima, sa civiliziranim progresivnim svetom. I taj pozdrav je civilizacijska sramota ideje slobode i samostalnosti hrvatskog naroda i hrvatske države. Dakle, nema nikakve sumnje da taj pozdrav predstavlja veoma težak uteg za Hrvatsku, za hrvatsko društvo jednako tako kao što nema nikakve sumnje da zločini počinjeni u ratnom raspadu Jugoslavije i zločini i zločinci koji su počinili te zločine nigde, pa ni u Srbiji, ne bi smeli imati drugačiji tretman osim osveštenog jasnog stava osude i pijeteta prema njihovim žrtvama gde god i kad god je to moguće.“

Milorad Pupovac, 19. 11. 2021.
Izvor: TANJUG / MILOS MILIVOJEVIC

Spominjete sada zločine i zločince. Pre dve godine delovalo je da se nešto menja, gospodin Milošević je otišao u Knin, gospodin Plenković je otišao u Varivode i podsetio da oni koji su odgovorni za zločin u tom mestu nisu osuđeni, čak nisu ni suđeni, ali je obećao da će se nešto uraditi tim povodom. Ništa se nije uradilo još.

"Hrvatska potražuje nestale, kao što ih potražuje i Srbija. Hrvatska ima obavezu suđenja za ratne zločine koji su počinjeni prema Srbima. I ta dva posla, kao što sam danas spomenuo u Vukovaru, jesu stvar zajedničke odgovornosti u kojem niko nije lišen te odgovornosti. I niko ne može zadržati status ’bezodgovornosti’. Srbija i Srbi imaju jednu vrstu odgovornosti, Hrvatska ima drugu vrstu odgovornosti u istoj stvari. Prema tome, ako Hrvatska potražuje određen broj nestalih, i ako Srbi i Srbija s pravom primećuju da zločini protiv Srba nisu sankcionirani u čitavom nizu mesta, jer to sankcioniranje stoji, onda se te činjenice ne mogu prekriti političkim zahtevima ili političkim pristupima bilo u pitanju nestalih, bilo u pitanju ratnih zločina. Prošlo je vreme kada smo i pitanju nestalih i pitanju suđenja za ratne zločine mogli jednostrano pristupati. I kao što sam danas u završnim delovima svoga govora rekao u Vukovaru, to je pitanje podeljene odgovornosti u kojem se samo zajedničkim naporom može doći do rešenja. I to iziskuje da hrvatska i srpska strana obnove razgovore oko nestalih, samostalno ili u saradnji sa trećom stranom, pred međunarodnim institucijama, ako je to potrebno. Da Hrvatska i Srbija oko neprocesuiranih ratnih zločina takođe naprave određenu vrstu iskoraka. Posebno da Srbi u Hrvatskoj ne budu taoci toga. Da se ne događa svako malo kao što se događa da se pokreću kampanje zbog tobože neprocesuiranih ratnih zločina u Vukovaru ili negde drugde. A mi istovremeno dobro znamo kakvo je stanje sa procesuiranjem takvih zločina počinjenih prema Srbima.“

Imamo i situaciju da je Branimiru Glavašu, ratnom zapovedniku u Osijeku, koji je bio osuđen za ratne zločine, ali je presuda poništena zbog "proceduralnih propusta“ u suđenju, vraćen čin i odlikovanje.

"Nažalost, imamo različite situacije koje su nas vratile unazad. Među te spada i činjenica da je predsednik Milanović vratio činove i odlikovanja Branimiru Glavašu. Među te spada i mogućnost i opasnost da sudovi ne odrade svoj deo posla. Ni u tom predmetu, kao što nisu odradili i u mnogim drugim.“

Kada govorimo o nestalima, gospodin Mate Granić je baš u intervjuu koji je "Ekspres“ objavio početkom septembra, predložio da bi to trebalo pre svega posmatrati kao humanitarno, a ne kao političko pitanje.

"Potpuno sam saglasan sa bivšim ministrom vanjskih poslova, a sadašnjim posebnim savetnikom za spoljnu politiku premijera Plenkovića. To ne bi ni smelo ni biti drugačije pitanje osim humanitarnog. A ono je dugo vremena ispolitizirano i pretvoreno u političko pitanje u kojem kao da ima više interesa, da tu više nema odgovora i nema ozbiljnog traženja negoli da ima i odgovora i ozbiljnog traženja. Kao da neko od te politizacije očekuje neku korist, a ne da ta korist bude za one koji potražuju svoje nestale. U pogledu nestalih, po svim podacima koje znamo, mnogo je napravljeno. Mnogo više nego u nizu ratova pre ratnog raspada zajedničke države. Ali to je bolno pitanje. I ono što je ostalo treba se rešavati, ali bez politizacije. I kada sam se prvi put pre tri godine uključio u to, i na inicijativu sadašnjeg potpredsednika vlade i ministra branitelja gospodina Medveda obavio razgovore i prihvatio da se uključim u to i da podstaknem komunikaciju između Zagreba i Beograda, mislio sam da će upravo na takvoj poziciji stvari ići napred. I izgledalo je da će ići, ali su ponovo stale. Ponovo su stale iz razloga za koje, bez obzira na to što ih prepoznajem, ne vidim dovoljno opravdanja. Ne vidim dovoljno opravdanja da ti razlozi budu jači negoli naši motivi da to pitanje držimo na dnevnom redu, rešavamo ga, da ga oslobodimo politizacije i da ono bude isključivo humanitarno. I da onda na takav način stvorimo prostor da komemorativne prakse i komemorativne geste budu još snažnije u hrvatsko-srpskim odnosima nego što su bile do sada.“

Kada ste već spomenuli komemoracije i komemorativne gestove, pretpostavljam da ste čitali kolumnu gospodina Borisa Dežulovića pod naslovom "Jebo vas Vukovar“.

"Jesam, naravno.“

On je doživeo brojne napade u Hrvatskoj zbog toga.

"Boris Dežulović nije bio shvaćen u onome što je njegova osnovna poruka. Boris Dežulović je novinar osobenoga stila i snažne reči, koja može ponekad zbuniti one koji to čitaju i navesti na pogrešno razumevanje. Ali Boris Dežulović je samo hteo reći da prema žrtvama trebamo imati drugačiji odnos. Da je prema sećanju na žrtve trebalo imati drugačiji odnos. I kada sam danas govorio u Vukovaru, šaljući poruku da mi trebamo živeti svoje živote, a ne smrti svojih mrtvih, poručio sam nešto što je poručio i sam Dežulović. A to je da trebamo izaći iz kruga u kojem ćemo biti taoci, zarobljenici jedne politike sećanja koja živima, budućim naraštajima neće dati priliku da rasplamsaju svoj život, da razigraju svoj život u punoj životnoj snazi. A da svoje mrtve, svoje stradale poštuju, sećaju ih se na način koji neće biti takav da sputava taj život. To je Dežulovićeva poruka. Tu vidim i odnose između Hrvata i Srba. Tu vidim i razvijanje života između Hrvata i Srba. A hteo bih dodati još nešto. Kada ste pitali za to kome se može adresirati ta krivica. Svi smo očekivati da će Evropa biti integrativan faktor, da će Evropa svoje primere preneti na nas. Svoj način kako je prebrodila Drugi svetski rat, preneti na nas. Nažalost, to se ne događa. Ili zato što je preumorna, ili zato što je presebična. Ili zato što ne vidi šta treba napraviti na prostoru bivše Jugoslavije i Balkana. Pa nas Evropa dodatno deli. Pa nas Evropa dodatno drži distanciranim. Pa nas pušta da se sa svojim ratovima međusobno ucenjujemo i prenosimo ih na evropsku stranu. Dakle, mislim da uz našu odgovornost, koju smo ranije spomenuli, postoji ozbiljna, velika količina odgovornosti Evropske unije. Bilo zbog nedelovanja, bilo zbog pogrešnog gledanja na to kakvi trebaju biti odnosi između nas na prostoru bivše Jugoslavije i kojom brzinom trebamo biti integrisani na evropski prostor.“

Kada već spominjete Evropsku uniju, setimo se da su Srbi izgubili svoju konstitutivnost u Hrvatskoj pre 30 godina, a dobili su potom status nacionalne manjine, koja bi prema standardima Evrope unije trebalo da uživa određenu zaštitu i određeni položaj. Nemamo utisak da je to tako.

"Priča o gubitku konstitutivnosti Srba u Hrvatskoj je duga i sasvim sigurno je dominantna nacionalistička ideja Hrvatske kao zemlje koja je bila netolerantna prema takvom istorijskom statusu Srba. I duboko je posejala nesporazume između Srba i Hrvatske. Ali smo unatoč stradanju koje smo proživeli u ratu došli do nekog rešenja i to rešenje nastojimo primeniti u što je moguće većoj meri i na što je moguće bolji način. Međutim, obnovljeni nacionalizam u Hrvatskoj nakon ulaska u Evropsku uniju i tu manjinsku poziciju Srba i stečena manjinska prava, koja se temelje na Erdutskom sporazumu i Pismu o namerama, na Ustavnom zakonu o pravima nacionalnih manjina koji je konstitutivni elemenat međunarodnog priznanja Republike Hrvatske i njenog članstva u Evropskoj uniji. Konstitutivni zato što je bio jedan od najvažnijih po proceni onih koji su odlučivali o tome hoće li Hrvatska biti priznata ili neće. Hoće li postati članica Evropske unije ili neće. Hoće li postati članica Saveta Evrope ili neće postati. I danas imamo snage koje jesu zaustavljene u svojim najradikalnijim zahtevima da se Srbima oduzme političko predstavništvo u Saboru, da im se oduzme političko predstavništvo na različitim nivoima, kao što se nastojalo učiniti sa ćirilicom u Vukovaru. Drugim rečima, da sve ono što su Srbi i Hrvatska nakon završetka ratnog sukoba, nakon potpisivanja Erdutskog sporazuma, nakon mirne reintegracije, izgradili do ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, da to sada treba odbaciti i uništiti. To je veliki rizik u Hrvatskoj i danas, unatoč nastojanjima i nas u vladajućoj koaliciji i vladajuće koalicije i vlade da se to sačuva. Još uvek je pod velikim pritiskom snaga koje nisu bez uticaja koje to nastoje ograničiti.“

Ako ostavimo ta politička prava po strani, šta je moguće uraditi da makar sva sela u kojima žive Srbi u Hrvatskoj dobiju struju?

"Gotova sva sela u kojima imamo stanovništvo, bilo trajno naseljeno, bilo da žive dobar deo godine, na putu su da unutar godinu dana dobiju struju. To je jako mali broj naselja koja nemaju struju.“

Ali priznaćete da je zaista sumanuto u 21. veku pričati o tome da neko nema struju.

"Sumanuta priča je i za struju, i za vodu, i za društvene domove, i za socijalno-komunalne ustanove, puteve i ostalo... To je sigurno sumanuta priča. Ponoviću, dakle, ono što je sa ukupnim pravima, uključujući ne samo politička nego i ova infrastrukturno-komunalna prava, taj celi rad je zaustavljen 2014–2015. godine. Čak bi se moglo reći pre negoli ćirilica. I obnovljen je posao na reelektrifikaciji, na spajanju vodovoda, na izgradnji društvenih domova i kulturnih centara negde 2017. godine. I sada se na tome radi. Dakle, sa vama se slažem, struju smo priveli kraju. Sada je pokrenut ozbiljan napor da sva naselja imaju vodu. Islam Grčki, selo koje će biti upamćeno po tome što se nalazi između dva susedna sela, Islama Latinskog na zapadu i Smilčića na istoku, dakle dva sela koja oba imaju vodu, a Islam Grčki nije godinama imao vodu, i tek pre nepunih nekoliko meseci je počela obnova vodovoda za Islam Grčki i za Kašić. Dakle, otpori tome da Srbi budu ravnopravni građani, da imaju ono što su imali pre rata, o onome što njihovi susedi Hrvati imaju do danas, doista su bili golemi u razdoblju od 2014. pa do 2017. godine. Danas postoje otpori, ali više nisu tako snažni i otvoren je prostor da se to rešava. Samo, uvek se postavlja pitanje koje vi meni sada postavljate – a kako je moguće da se tako nešto događa? Da, moguće je zato što postoji taj potencijal destruktivnog odnosa prema Srbima i njihovim pravima. Moguće je zato što postoje političke snage koje taj destruktivni politički potencijal pretvaraju u svoj politički potencijal i onda se vraćamo na pozicije koje smo imali neposredno nakon rata.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Mate Granić: "Hrvatski je interes da Srbija uđe u EU"
Mate Granić 7.9.2021.

Intervju

08.09.2021. 19:47

Mate Granić: "Hrvatski je interes da Srbija uđe u EU"

"Potrebno je koncentrisati se na rešavanje otvorenih pitanja i na budućnost. A jedna od stvari u budućnosti je i evropski put Srbije. Jedna od stvari je i rešavanje situacije u BiH. Prema tome, i te kako ima posla. Dakle, treba se okrenuti prema budućnosti, a nikakve zapaljive politikantske izjave ne mogu donositi nikakvu korist međusobnim odnosima."
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
17°C
28.05.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve