Vesti
12.11.2025. 16:38
Vesti
14.11.2025. 16:10
Marko R. Petrović
Aktuelno
Novija istorija štrajkova glađu u Srbiji
Štrajk glađu spada u red najradikalnijih oblika nenasilne borbe, odnosno sredstava izražavanja (uglavnom) političkog protesta i borbe za iznuđivanje određenih odluka vlasti.
U najradikalnije ga svrstava ne to što može da dovede do nekakvog masovnog uništenja ili što može da izazove nesagledive posledice po vlast, odnosno onoga kome su zahtevi upućeni, već zbog toga što najpre može da naudi onome ko ga primenjuje.
U Srbiji trenutno troje ljudi štrajkuje glađu. I sva tri štrajka su nekako povezana sa padom nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine, koja je usmrtila 16 i teško povredila jednu osobu.
Prvi je u štrajk stupio narodni poslanik SNS-a, koji je i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, Uglješa Mrdić – 31. oktobra. Mrdić se na štrajk glađu ispred Doma Narodne skupštine, u čemu mu se pridružilo i pet veterana, odlučio zahtevajući da nadležno tužilaštvo uhapsi bivšeg predsednika Skupštine akcionara Infrastrukture Železnice Srbije Nebojšu Bojovića i bivšeg izvršnog direktora te kompanije Milutina Miloševića zbog, kako je naveo, njihove odgovornosti za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Posle 11 dana on je, međutim, prevezen u Urgentni centar, gde mu je ukazana prva pomoć, a lekari su mu saopštili da mu parametri nisu dobri.
Dva dana kasnije, 2. novembra u štrajk glađu stupila je Dijana Hrka, majka Stefana Hrke koji je poginuo u padu nadstrešnice. Ona ima tri zahteva: saslušavanje i pritvor za sve osumnjičene za pad nadstrešnice, puštanje na slobodu svih "protivpravno pritvorenih studenata“ i raspisivanje vanrednih izbora.
Poslednji je u štrajk glađu stupio autoprevoznik Milomir Jaćimović sa sinom, zahtevajući da mu se vrate autobusi kojima je prevozio novosadske studente na proteste širom Srbije. Njih dvojica su svoj štrajk glađu otpočeli ispred zgrade Banovine u Novom Sadu.
Štrajk glađu svakako nije novi i nepoznati metod borbe i iskazivanja protesta. U prethodnih 35 godina u Srbiji je bilo više javnih ličnosti, uglavnom političara, koji su se opredeljivali za ovaj vid borbe. Ono što je, međutim, reklo bi se srpska specifičnost, jeste da su ovom metodu borbe pribegavali čak i pripadnici vladajućih slojeva (kao i gorepomenuti Mrdić), dok su svojevremeno pojedini ministri najavljivali štrajk glađu, da bi potom i odustali od njega.
No, krenimo redom. U poslednje tri i po decenije prvi zabeleženi štrajk glađu jeste onaj kojem je pribegao Vuk Drašković, lider SPO-a, jula 1993. godine. On je tada bio u bolnici, zajedno sa suprugom Danicom, gde su prebačeni posle hapšenja (prilikom kojeg su brutalno prebijeni), nakon nereda i sukoba policije sa demonstrantima ispred tadašnje Savezne skupštine 1. juna. Sukobima je prethodio nokaut koji je poslanik SRS-a Branislav Vakić u Skupštini zadao poslaniku SPO-a Mihailu Markoviću. Posle devet dana, Draškoviće je abolirao Slobodan Milošević, pa su oni prekinuli štrajk glađu.
Tri godine kasnije, tokom lokalnih izbora u štrajk glađu stupio je Zoran Živković, tadašnji predsednik niških demokrata. Živkoviću je posle dvodnevnog štrajka Gradska izborna komisija ispunila zahtev da opozicija dobije kontrolore na biračkim mestima.
No, posle izborne krađe, koju je tadašnja vlast organizovala, u štrajk glađu stupili su poslanici SPO-a, DS-a i GSS-a u Skupštini Srbije.
"Na zajedničkoj sednici poslaničkih klubova tih stranaka odlučeno je da ostanu u zgradi republičkog parlamenta sve dok rukovodstvo SPS-a ne prizna rezultate lokalnih izbora koji su obavljeni regularno i po demokratskim standardima. Poslanici štrajkuju u znak solidarnosti sa desetinama građana koji na ulicama i trgovima brane svoju izbornu volju“, rekao je tada Zoran Đinđić i pozvao sve građane da javnim protestima podrže akciju opozicije. Šta se desilo potom, poznato je.
Prošlo je, potom, desetak godina pre nego što se neko sa srpske političke scene ponovo opredelio za ovaj vid borbe. Bio je to ovog puta Vojislav Šešelj, lider SRS-a, koji je u tom trenutku već bio u pritvoru Haškog tribunala. Šešelj je tada, navodno čak 28 dana štrajkovao glađu, zahtevajući pravo da se sam brani pred sudom. Dana 9. decembra, nakon što mu je ispunjen zahtev te takođe odlučeno da suđenje počne ponovo, kada se on potpuno oporavi, Šešelj je prekinuo štrajk. Tadašnji štrajkačev politički zamenik Toma Nikolić pokušao je "crkveno“ da opravda štrajk nazvavši ga romantično "post do smrti“ ("Politika“, 5. decembra 2006). Vrh SPC je potom jasno i glasno obznanio da nije reč ni o kakvom postu, već o pokušaju samoubistva koji Crkva ne opravdava i ne odobrava.
Sledeći Šešeljev primer i sam Tomislav Nikolić počeo je štrajk glađu 16. aprila 2011. godine, zahtevajući od tadašnje vlasti Demokratske stranke vanredne parlamentarne izbore. Apeli za obustavu štrajka došli su čak i od tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, kao i od strane tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja.
"Nije hrišćanski ubijati i mučiti svoje telo“, rekao je patrijarh Irinej u poruci tadašnjem predsedniku SNS-a.
Nikolić nije prekinuo štrajk nakon posete i apela predsednika Srbije Borisa Tadića, ali jeste na molbu tadašnjeg patrijarha Irineja. Prvo je 21. aprila prekinuo štrajk žeđu, a tri dana kasnije, simbolično, na Uskrs i štrajk glađu.
Njegov zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora tada nije ispunjen. Izbor su bili raspisani tek posle godinu dana, u manje-više predviđenom roku, i to predsednički. Nikolić je na tim izborima pobedio.
U još bližoj političkoj istoriji Srbije, na red dolazi štrajk glađu Boška Obradovića, tadašnjeg lidera pokreta Dveri, koji je počeo 10. maja 2020. godine. On je tražio da se u Skupštini Srbije pokrene rasprava o stanju na Kosovu i Metohiji, ali je umesto rasprave kao odgovor dobio kontraštrajk glađu poslanika vladajuće većine Aleksandra Martinovića i Sandre Božić.
Prethodno je štrajk sa istim zahtevom počeo poslanik Miladin Ševarlić, ali je odustao posle samo jednog dana, navodeći da je ovo jedinstven slučaj da je kao idejni tvorac štrajka bio medijski ugušen sa jedne strane štrajkom Dveri, a sa druge strane štrajkom glađu poslanika Srpske napredne stranke.
Naprednjaci su svoj štrajk prekinuli nakon dva dana, 12. maja, istog dana kada se Obradoviću pridružio stranački kolega Ivan Kostić. Njih dvojica su, naposletku, štrajk obustavili 20. maja, iako njihov zahtev nije bio ispunjen.
Pre dve godine je sa istim uspehom kao i Obradović, glađu štrajkovala i poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić. Ona je 18. decembra 2023. godine stupila u štrajk glađu, zahtevajući poništavanje izbora. Tri dana kasnije pridružile su joj se još dve članice tadašnje opozicione koalicije, Jelena Milošević i Danijela Grujić. Njima je trebao da se pridruži još jedna opoziciona vedeta, Miroslav Aleksić, ali je on naknadno objasnio da je na božićnom postu – neironično.
Tepićeva, Miloševićeva i Grujićeva štrajkovale su do 31. decembra. Koliko je štrajk bio uspešan, govori i to da niti su im zahtevi bili ispunjeni, niti je naišao na veću podršku javnosti.
Jedan od, možda najbizarnijih slučajeva jeste najava, pa potom i odlaganje štrajka glađu, koji su aprila 2019. godine najavili tadašnji ministar odbrane i zamenik gradonačelnika Beograda Aleksandar Vulin i Goran Vesić. Njih dvojica najavili su da će od 12. aprila početi štrajk glađu zbog, kako navode, nasilja opozicije na ulicama Beograda.
Vesić je najavio da će zajedno sa odbornicima vladajuće većine u Skupštini grada, kao i sa izabranim funkcionerima SNS-a u gradskoj upravi započeti štrajk glađu kako bi se na jedini razuman i civilizovan način suprotstavili huliganizmu i nasilju koje lideri dela opozicije nedeljama sprovode u prestonici Srbije.
"Ne vidim drugi način da se civilizovano i razumno odupremo huliganizmu dela opozicije koju predvode Dragan Đilas, Boško Obradović i Vuk Jeremić, koji ometaju radove u centru Beograda, uništavaju imovinu svih građana i teraju investitore iz našeg grada, osim da započnemo štrajk glađu“, poručio je Vesić.
Isto obrazloženje imao je i Aleksandar Vulin navodeći da namerava da štrajk glađu započne tačno u 11.55 sati, zajedno sa više od 30 poslanika vladajuće većine u Skupštini Srbije, kao i velikim brojem odbornika u skupštinama gradova širom Srbije.
Međutim, kao što kažu – tresla se gora, rodio se miš, od svega nije bilo ništa. Posle jednog razgovora sa predsednikom Srbije, Vulin je od najavljenog štrajka odustao.
"Jutros sam imao dug razgovor sa Vučićem. Nas dvojica smo saborci, a kao i svi saborci umemo i da se ne složimo. Ja mu verujem, u njegove procene, jer bez svake sumnje dobija izbore imenom i prezimenom. Zato sam prihvatio sugestiju saborca i prvog u lancu komandovanja vojskom da odložimo štrajk“, naveo je Vulin.
Goran Vesić rekao je da je njegova odluka o početku štrajka glađu odložena, ali da je i dalje na snazi. Poručio je da će započeti štrajk onog trenutka kada "huligani“ budu nastavili da ucenjuju državu i prete štrajkom glađu.
Vesti
07.11.2025. 16:05
Šta je rešenje za izlazak Srbije iz političke i društvene krize
Komentari
