Od šezdesetosmaša do antivakcinaša

Retko ko će o ponašanju studenata javno izneti loše mišljenje, ali i u kritikama na događaje koje su nedavno inicirali naslućuju se tonovi koji nemaju notu razumevanja. Pokušaj da se organizovanje takozvanih kovid žurki, kao izraz protesta zbog okolnosti u kojima živimo, poredi sa studentskim aktivizmom od pre dve ili pet decenija, što jeste predstavljalo simbol nekih pređašnjih generacija, jeste merenje neuporedivog.

Kako je rekao Vladimir Mihić, socijalni psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koliko god i studentima i svim građanima bilo muka od situacije koja traje duže od godinu dana, reč je o neodgovornom i opasnom ponašanju:

„Nema opravdanja za ovakvo ponašanje, ono je opasno sa aspekta pandemije i bilo je nepotrebno. Problematično je i što su zabave organizovane na Dan studenata, datum kada bi trebalo da se promoviše neki studentski aktivizam. Ovo nije reprezent studentskog života, on bi trebalo mnogo više da bude usmeren na promovisanje prava. Možemo i moramo razumeti mlade koji imaju potrebu da se druže, ali koliko god da nam je muka od ove situacije, nemamo alternativu.“

Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, kaže za „Ekspres“ da je teško uspostaviti paralelu između delovanja studenata ’68 ili ’90-ih godina sa današnjim:

„Vrlo su različita vremena, različiti su problemi sa kojima se mladi sreću. Pravo da vam kažem, mene mnogo više brine ovo kolo koje se igra iz dana u dan. Mislim da je to strašno neodgovorno i u kontekstu toga me brine okupljanje studenata u velikim grupama. Zbunjuje me što veliki broj njih ne želi da primi vakcinu jer očigledno nedovoljno ozbiljno i odgovorno shvataju situaciju sa pandemijom, a oni su ti koji će graditi našu budućnost. Studenti bi morali da se odnose mnogo odgovornije. Razumem mladost i shvatam koliko im je teško bez intenzivnog kontakta. Ne vidim to kao jednoznačan problem. Mislim da je on mnogo složeniji. Ali, u svakom slučaju, ne bih studentski aktivizam svodila na samo taj jedan aspekt.“
 
Na pitanje šta misli da je uzrok takvog odnosa studenata, Liht napominje da je to pre svega zbog klime koja vlada u društvu:

„Uvek je klima u društvu bila glavni okidač za ono što se dešavalo među studentima. Ono što mene iznenađuje kada je vakcinacija u pitanju jeste da oni kao da ne razmišljaju dovoljno o tome koje će sve probleme imati ukoliko se ne vakcinišu. Da zanemarimo najstrašnije – bolest i bolnicu – ali kao da ne razmišljaju da će im to doneti probleme u profesionalnom životu, napretku, mogućnostima, putovanjima... Mene iznenađuje do koje ih je mere nužnost u kojoj živimo omela da misle o dimenziji budućnosti. To me zbunjuje.“

Razbijanje sopstvenog straha

Vladimir Vuletić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, veruje da je okupljanje u Studentskom gradu u skladu s duhom vremena koje je postideološko:

„Teško je tu prepoznati bilo kakvu kristalizovanu političku orijentaciju. Više je reč o situacionom protestu usmerenom ka ’razbijanju sopstvenog straha’ i prkosu prema merama koje ograničavaju druženje kao jednu od najvažnijih potreba mlade generacije. Ovde je više reč o okupljanju mladih nego o autentičnom studentskom skupu. U ovom trenutku niko ne zna šta najviše tišti studentsku populaciju i šta bi se s tim u vezi moglo popraviti. Okolnosti stvaraju određeni stepen nepredvidljivosti. To bi moralo sistemski da se reši, ali je, bez ozbiljnih uvida u kompletnu situaciju u kojoj se studenti nalaze, to lakše reći nego ostvariti.“

Sonja Liht kaže da nema dovoljno kontakata sa studentima, ali da onlajn nastava nije isto što i nastava kada su svi zajedno i debatuju:

„Ljudi se razvijaju kroz dijalog. Verujem da im to jako nedostaje. To je životna dimenzija koju oni u ovom današnjem vremenu gube. Kako će se to dalje razvijati, teško je reći... Jako bih pazila i da ne ispadne kao mehaničko poređenje s tim izazovima koji su bili pred nama 1968. godine. Dobro se sećam kako sam bila vrlo razočarana godinu dana nakon ’68, kada smo imali ubeđenje i uzbuđenje da menjamo svet nabolje, pa sam se zapanjila kada je jedna grupa na Filozofskom fakultetu organizovala štrajk jer su dobili previše knjiga u svom programu. Osećala sam se povređeno. Godinu dana posle toga što mi hoćemo da menjamo svet, neko štrajkuje jer ima previše da čita!“
 
Novi izazovi
 
Profesor Vuletić podseća da su studenti tokom ’80-ih i ’90-ih godina aktivno učestvovali u političkim zbivanjima, te da su 1988. podržali Slobodana Miloševića u borbi s pokrajinskim vlastima na Kosovu:

„Od tada, do kraja njegove vlasti, studenti su više puta protestovali. Najpre protiv izvođenja tenkova na ulice u martu 1991, zatim tražeći ostavku Miloševića zbog uvođenja sankcija u leto 1992, i posebno zbog nepriznavanja lokalnih izbora u zimu 1996/7. godine. Povremeni protesti i blokade nastave trajali su sporadično do oktobra 2000. Nakon smene Miloševića politički protesti su utihnuli, a bunt se okrenuo ka neoliberalnim reformama u oblasti obrazovanja. Protesti 2006, zatim blokada Filozofskog fakulteta 2011. i 2014. bili su najvidljiviji protesti usmereni na zahteve u vezi sa uslovima i cenom studiranja.“

Vidite još

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Broj se ipak smanjuje

Deca i korona: Dvoje dece na Institutu

Svadbe od jula?

Maske još tri meseca

Svadbe od jula?

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

"U" sa krstom

Oskrnavljen mural Đorđa Balaševića

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Prijatelj Srbije

Handke: Kad god pomislim na Srbiju ja vidim Belog anđela

Profesora Mihića zabrinjava apatija koja se uvukla u studente poslednjih 10–15 godina:

„Studenti su ’90-ih bili generator promena u društvu, danas su oni potpuno skrajnuti, što je na neki način i namerno rađeno. Ne aboliram ni nas kao deo akademske zajednice... Onda se s vremena na vreme desi neki ovakav ispad, koji možda nije najgori, ali jeste najvidljiviji, pa se onda pitamo kakva nam je budućnost.“

Današnje generacije, veruje Sonja Liht, ne interesuje šta su oni ’68. uopšte hteli, kao ni za šta su se druge generacije borile ’90-ih:

„To su druge generacije s drugim preokupacijama, drugačijim brigama, izazovima. Ne zaboravimo da je srednjoškolka Greta Tunberg pokrenula sasvim novi talas aktivizma oko klimatskih promena. I naši mladi ljudi su pokazali veliko interesovanje za tu temu. Da li će jednog dana pitanje brige za životnu sredinu postati generalno pitanje ka kom će se okrenuti studentski aktivizam ili će to biti neka politička pitanja, tek ćemo videti. Veliko je pitanje kako će izgledati postkovid situacija, ali bih rekla da će se to kretati u smeru klimatskih promena i velikih izazova za celu planetu.“