Pravo na zdravlje je iznad svega

Sve je više zemalja koje se zbog nedovoljne imunizacije stanovništva odlučuju za uvođenje obavezne vakcinacije za pojedine profesije, kao i ograničavajuće mere za nevakcinisano stanovništvo. Srbija je, uprkos početnom zamahu nakon nabavke vakcina, "posustala“, pa je i dalje daleko od kolektivnog imuniteta.

Zbog toga se poslednjih nedelja povela široka debata o merama koje je moguće primeniti protiv građana koji odbijaju vakcinaciju, tokom koje su pojedini pravnici izneli stav da se zbog očuvanja zdravlja, kao javnog interesa, granica zaštite ljudskih prava može pomerati ka izvesnim uskraćivanjima i nametanjima. Osnovni razlog za tako radikalan pristup jeste bojazan od četvrtog talasa virusa korona, za koji stručnjaci veruju da je već uzeo maha u našoj zemlji, a da nas na jesen očekuje kulminacija sa nepredvidivim brojem zaraženih.

"Bojim se da će ovaj talas biti talas nevakcinisanih i da će se virus ubrzano širiti upravo u tom delu populacije“, rekao je savetnik Unicefa za imunizaciju Dragoslav Popović.

Imunizacija se do sada u Srbiji stimulisala podelom vaučera i uplaćivanjem novca vakcinisanim građanima. Pojedine države poput Francuske, Austrije, Nemačke, Grčke… zauzele su drugačiji pristup. Građani posredstvom digitalne aplikacije mogu da dobiju potvrdu o vakcinaciji koju imaju obavezu da pokažu zaposlenima u objektima u koje ulaze, a ulazak u zatvorena mesta poput pozorišta, teretana, mesta za zabavu i prisustvo sportskim priredbama dozvoljeni su samo vakcinisanima. Restorani, kafići i barovi zatvorenog tipa ne dozvoljavaju ulazak onima koji nisu vakcinisani.

Željeni ishod

"Niko nikoga ne bi trebalo da ugrožava. Ne bih ulazio u pravni aspekt, ali lično bih ograničio nevakcinisanima prisustvo događajima, bioskopu, pozorištu, utakmicama, koncertima... Ne postoji način da nekoga prisilite da primi vakcinu ako to ne želi, ali je zato potrebno ograničiti im mogućnost učestvovanja u, nazovimo ga, normalnom životu. To se na Zapadu već događa. Ako već ne postoji pravna regulativa koja bi to izričito regulisala, možda je taj model primenljiv i u našim uslovima“, kaže za "Ekspres“ Radan Stojanović, profesor kliničke farmakologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Profesor Stojanović objašnjava da je od svog pojavljivanja do danas, uoči izvesnog naleta četvrtog talasa zaražavanja, virus korona doživeo očekivane promene:  

"Suštinski, još ne možemo ništa da zaključimo o tome da li će novi soj usloviti jačanje ili slabljenje virusa. Poslednja mutacija koju nazivamo delta soj dovela je do toga da virus efikasnije kruži među ljudima, ali da, na svu sreću i bar za sada, ne izaziva teške kliničke slike. Ne mora nužno da znači da će delta soj dovesti do neke katastrofe. Moguće je da će neka naredna mutacija dovesti do slabljenja virusa, što bi, na neki način, bio željeni ishod.

A kada je u pitanju ponašanje ljudi... ovo traje dugo, godinu i po dana. I u suštini svi možemo da se složimo da nam je dosta ovakvog stanja. Međutim, pažnja ne sme da nam popusti. Znano je da vojnici u rovovima najviše stradaju kada ne mogu više da izdrže pritisak i napuste rov. Mi smo i dalje u rovu, moramo da se pridržavamo onoga što je poznato i efikasno, a to su epidemiološke mere.“  

Prof. dr Slobodan Savić: Vakcina bi trebalo da je obavezna

Intervju

Intervju

Zdravlje 26.07.2021. 15:00

Prof. dr Slobodan Savić: Vakcina bi trebalo da je obavezna

Najefikasnija zaštita u imunizaciji stanovništva je vakcinacija. Ali, u Srbiji se, doduše i u dobrom delu sveta, ona svela na odluku pojedinca da li će je prihvatiti, bez obzira na činjenicu da negativan stav ugrožava ne samo zdravlje njenih protivnika, već celokupnog građanstva. Na pitanje da li je sa ustavnog stanovišta izvodljivo propisivanje obavezne vakcinacije, Slobodan Orlović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, za "Ekspres“ kaže:

"Kad je Ustav donošen, nije se moglo znati za ovakvu pandemiju. Stoga je Ustav sada na neki način smetnja obaveznoj vakcinaciji, a s druge strane ʼtvrdʼ je i nepokolebljiv zaštitnik ljudskih prava. Ovde mislim na nekoliko ustavnih odredbi sa kojima bi se teško bilo ne sukobiti ako bi se uvela obavezna vakcinacija.

Da je obavezna vakcinacija uopšte moguća ne može se zaključiti iz primarne ustavne odredbe o zdravlju – ʼsvako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravljaʼ po članu 68/1. Ustav jasno kaže da je zdravlje čovekovo pravo, i to neograničeno, a ne obaveza koju bi naturio bilo ko.

Ustavna smetnja vakcinalnoj obavezi je i pravilo da se ʼdostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivatiʼ po članu 20/2. Ustavni sud je svojevremeno protumačio ovu odredbu tako da se ona tiče prava koja su zajemčena samim Ustavom, a da je ʼdostignuti nivoʼ zapravo vrsta prava koje je zajemčeno. Uvođenje obavezne vakcinacije smanjilo bi dostignuti nivo slobode uverenja i prava na zaštitu svog zdravlja. Uverenje više ne bi bilo neograničeno, a pravo na zdravlje ne bi bilo individualno pravo o kome sami odlučujemo.“

Treća doza: Koju vakcinu ćemo moći da primimo u Srbiji

.

.

Život 23.07.2021. 22:28

Treća doza: Koju vakcinu ćemo moći da primimo u Srbiji

Edukacija pre svega

Stručnjak za ustavno pravo, koji zbog prirode posla nije u mogućnosti da govori pod imenom, za "Ekspres“ kaže:

"U Ustavu nemamo utemeljenje za obaveznu vakcinaciju svih građana. Jako je teško da se to pravda. S druge strane, obaveznu vakcinaciju određenih kategorija građana bilo bi izvodljivo pravdati, imajući u vidu potrebu da se štiti pravo na život i zdravlje ljudi. Pod tim podrazumevam vakcinaciju naročito ugroženih kategorija ili medicinskih radnika. Ustavnopravno bi to bilo prihvatljivo. To bi predstavljalo ravnotežu između onoga što se štiti, elementarno pravo na zdravlje i život, i zadiranja u privatnost i slobodnu volju pojedinca. Kada govorimo o grupama građana kao što su medicinski radnici, oni kao pojedinci imaju slobodnu volju, ali kao pripadnici takvog sektora, koji je jedan od najugroženijih, imaju obavezu da štite druge, ali i sebe.“

Kao jedan od većih problema navodi se odbijanje pojedinih zdravstvenih radnika da se vakcinišu, čime daju loš primer i zamah teoretičarima zavera o pogubnosti vakcinacije. Zato se učestalo čuju zahtevi da za njih, kao i za druge zaposlene u javnim službama, vakcinacija postane obavezna.

„Provlači se po medijima teza da se zdravstveni radnici nisu u velikom broju odazvali na poziv za vakcinaciju. Zaista, nemam takve podatke. Ono što znam jesu lična saznanja i odgovorno tvrdim da je 99 odsto zdravstvenih radnika s kojima sam u kontaktu, a to nije mali broj, vakcinisano. Ogromna većina zdravstvenih radnika je svesna da je vakcinacija glavno oruđe u borbi protiv ove bolesti. Ali, mislim da je nama svima potrebna edukacija. Ljudima je potrebna istinita kampanja, kao i generalno poverenje u važne institucije našeg sistema koje je, priznaćemo, malo poljuljano. Mnogo sam više za edukaciju, ne samo kada je vakcinacija u pitanju, već za brojne druge aktivnosti. Samo edukovan građanin Srbije može da bude konkurentan građanima Evropske unije,“ navodi profesor Stojanović.

Profesor Orlović iznosi da bi uvođenje obavezne vakcinacije za zdravstvene radnike bilo lakše izvodljivo, te da zakonski koraci za takvu mogućnost već postoje:

„Vakcinacija samo zdravstvenih radnika bi se lakše obrazložila jer su oni najviše izloženi bolesti, ali bi njena ustavnost ostala pod znakom pitanja jer su i zdravstveni radnici građani sa svim ustavnim pravima. Međutim, od kako je izmenama zakona među bolesti naveden i kovid 19, dato je zakonsko pravo ministru zdravlja da uvede obaveznu vakcinaciju – za sve ili određene grupe građana.“

Mera diskriminacije

Početkom nedelje Dragana Maletić, specijalista zdravstvenog prava Kliničkog centra Srbije, izjavila je da bismo „mogli da propišemo obaveznu vakcinaciju u Srbiji ukoliko bismo dobili preporuku SZO-a, saglasnost Komisije za zarazne bolesti i preporuku Instituta za javno zdravlje ʼBatutʼ“. Ona je potvrdila da naš pravni sistem ne poznaje prisilnu vakcinaciju, ali da će, ukoliko bude uvedena kao obavezna, biti propisane sankcije za neodazivanje pozivu za vakcinaciju.

„Ustav nije ograničavajući faktor za uvođenje obavezne vakcinacije. Ustav proklamuje određena prava čoveka i građanina, ali takođe dopušta i mogućnost da se ta prava ograniče, odnosno sasvim suspenduju. Ne određuje način na koji se ta prava ostvaruju, to uređuju zakoni. U ovom slučaju to su zakoni o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, o pravima pacijenta i o zdravstvenoj zaštiti“, rekla je Maletić.

Dodala je da ne zna se da li će se to posmatrati kao prekršaj ili krivično delo. Prekršajne sankcije su propisane, kazne se kreću od 50.000 do 150.000 dinara, pa ako se ni tada ljudi ne odazovu, onda će odgovarati krivično, a propisana kazna je do tri godine zatvora.

„Prava mera bila bi da se uvede obavezna vakcinacija za zdravstvene radnike. Oni spadaju u kategoriju lica koja podležu obaveznoj vakcinaciji zbog pozicije na kojoj rade“, kaže Maletić.

Veoma izričit po pitanju vakcinacije je pravnik Milan Antonijević:

„Nije bitno da li građani žele ili ne, već je neophodno jednom konačno uzeti u svoje ruke težu meru i reći građanima iskreno šta se dešava, kako se iz toga može izaći i da je vakcinacija nešto što je izlaz iz ove krize.“

S obzirom na Ustav i prava građana koja su im garantovana, pitanje je do koje granice država ima mogućnost da uvede ograničavajuće mere za nevakcinisane.

„Granica se i te kako pomera ka mogućnosti uskraćivanja određenih prava, ka mogućnosti i nametanju obavezne vakcinacije, naročito za profesije koje imaju dodira sa pacijentima“, tvrdi Antonijević.

Ipak, profesor Orlović upozorava da bi, ukoliko bi ministar zdravlja iskoristio mogućnost koju ima po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, naredio obaveznu vakcinaciju, time građane koji to i dalje ne žele stavio u diskriminatorni položaj:

„U nemogućnosti da se neposredno prisile na vakcinaciju, pretpostavljam da bi se građani na to primoravali pretnjom lepezom sankcija – na primer ograničenjem slobode kretanja odlaskom na koncert, novčanim kaznama uz prekršajni nalog, suspenzijom nekih prava, poput, recimo, registracije automobila... To bi stvorilo društvenu provaliju u kojoj bi se našli nevakcinisani, a diskriminisani građani. Oni bi bili u nejednakom položaju ʼpo bilo kom osnovuʼ iz člana 21/3 Ustava, odnosno u ovom slučaju po osnovu nevakcinisanja. Što bi u većem broju prava bili ograničeni, to bi diskriminacija nevakcinisanih bila očiglednija.

Dakle, postoji zakonski osnov za obaveznu vakcinaciju, ali je ustavni osnov pod znakom pitanja. Dok, i ako, Ustavni sud ne utvrdi da su te odredbe zakona neustavne, postojaće pretpostavka da je zakon u skladu sa Ustavom.“