Vesti
09.06.2023. 18:00
Đoko Kesić

HAG

Presuda Stanišiću i Frenkiju ili osuda Srbije?

jovica stanišić i frenki simatović 9.6.2023.
Izvor: EPA/ REUTERS POOL / MICHAEL KOOREN / REUTERS POOL

Pred Haškim tribunalom za ratne zločine (koga sad zovu Mehanizam za krivične sudove) počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, poslednjeg dana maja okončan je najduži sudski proces. Istovremeno to je bio poslednji proces gde je suđeno značajnim ljudima sa ovih prostora. Jovica Stanišić, bivši načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, i njegov prvi operativac Franko Simatović u trećem pokušaju osuđeni su na po 15 godina zatvora.

Dvadesetogodišnji proces pratile su neverovatne kontroverze, koje međunarodno sudsko pravo nije zabeležilo. Stanišić i Simatović isporučeni su Hagu u maju, odnosno u junu 2003. godine. Prvom presudom 30. maja 2013. oslobođeni su po svim tačkama optužbe. Tužilaštvo se žalilo na ovu presudu, što je Žalbeno veće prihvatilo 2015. Pet godina kasnije, 30 juna 2021. Haški sud osuđuje ih na po 12 godina robije. Na ovu presudu Stanišić i Simatović su se žalili i u ponovljenom procesu dobili su veću kaznu.

Haški sud, koji je za sve misleće ljude u svetu politički mehanizam koji ispunjava političke projekcije Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, to je potvrdio i ovom presudom. Od početka do kraja ostao je antisrpski. A ovo je zapravo najteža presuda državi Srbiji i Republici Srpskoj, čiju dalekosežnu projekciju tek treba da vidimo. Srbija je osuđena zbog toga što je "tajno učestvovala u građanskom ratu 1991–1995. godine u BiH i Hrvatskoj“.

Stanišić i Simatović proglašeni su krivim po svih pet tačaka optužnice kao pomagači, ali i kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata. Osuđeni su zbog, kako se navodi, učešća u finansiranju i opremanju srpske milicije tokom raspada Jugoslavije, zbog progona, ubistava, deportacije i nehumanih dela, a po jednoj tački za kršenje zakona i običaja ratovanja, da su sa tih pozicija rukovodili, organizovali, opremali, obučavali, naoružavali i finansirali specijalne jedinice DB-a i druge srpske snage u BiH i Hrvatskoj. Žalbeno veće je još konstatovalo da su oni posedovali zajedničku nameru da ostvare zajednički zločinački cilj, da su, kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata, odgovorni za zločine koje su razne srpske snage počinile...

Preciznije, presudom je potvrđeno učešće državnih organa Srbije u sukobima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, što zakonski podrazumeva da su stvoreni uslovi da porodice žrtava ovih ratnih zločina parničnim postupcima mogu da traže odštetu od Republike Srbije jer je "Srbija učestvovala u navedenom udruženom zločinačkom poduhvatu“.

 "Oni su ’našli’ najteže delo. Njih dvojica u ranijim procesima u Hagu nisu uopšte bili povezivani niti im je suđeno za izvršene zločine. U drugoj presudi oni su bili osuđeni zbog toga što su pripadnici DB-a pre izbijanja rata obučavali ljude iz Vojske Republike Srpske, a da su onda oni zloupotrebili tu obuku pa vršili ta krivična dela za koja su osuđeni. Dakle, uopšte nisu nalazili ikakvu vezu između zločina i radnji i onoga za šta su ova dvojica bili optuženi. To je suština“, objašnjava za "Ekspres“ ugledni srpski advokat Branislav Tapušković, koji je godinama službeno boravio u Tribunalu.

"Sada su to kapitalno promenili. Cela priča, ono što je na neki način bilo projektovano u samom startu, osnivanje tog Tribunala 1993. godine, bilo je reči o agresiji Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije na Bosnu i Hercegovinu i da je to bio međunarodni rat.

Međutim, ni u jednoj presudi, od one dve koje se izrečene Mladiću i Karadžiću, nije utvrđeno da je Srbija, odnosno Slobodan Milošević imao ikakve naredbodavne radnje u odnosu na njih dvojicu. Bilo je utvrđeno, kao što su i svi drugi pomagali svoje sunarodnike i njihove vojske koje su tamo postojale, da je pomagano u oružju, da je pomagano u hrani, u odeći, ali ne i da ima ikakve veze sa zločinima. Sada su ovom presudom ’utvrdili’, posle 20 godina, da je to sad zaokružen sudski dokaz –  kao da sada rešavaju čitav taj proces i da su to bili međunarodni sukobi“, kaže Tapušković.

Gospodin Tapušković objašnjava da, koliko se mogu sagledati činjenice iz obrazlaganja iz Haga, da su Stanišić i Simatović izdavali ratne naredbe, a o tome nema nijednog utemeljenog dokaza, nego kao da je to radila obaveštajna služba Savezne Republike Jugoslavije.

"Obaveštajne službe zaraćenih i zainteresovanih strana, agenti velikih sila, u svim ratovima, u svim ratnim sukobima, delovale su na terenu. U Iraku, Siriji, Avganistanu, Iraku, Iranu... One su bile važan činilac u ratnim zbivanjima, ali one nisu imali nikakve naredbodavne funkcije. I sad, umesto da ova presuda bude nešto na putu pomirenja, što je i smisao suda bio, Tribunal opet izriče presudu bez čvrstih dokaza, da je to radila obaveštajna služba Srbije. Jer oni su učinili zločine i bili glavni akteri u ’udruženom zločinačkom poduhvatu’. Pa još da oštećene strane u ovom građanskom ratu mogu da traže odštetu od Srbije, za sve ono što se tamo događalo. Sud sad utvrđuje da to nisu bili sukobi unutar Bosne i Hercegovine, između Vojske Republike Srpske, Armije Bosne i Hercegovine i HVO, da to nije bio građanski rat, nego da je to bio međunarodni rat. Napad jedne države na drugu.“
 

Podsećamo gospodina Tapuškovića da u presudi stoji da su Stanišić i Simatović naoružavali "srpsku policiju u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj“. Takođe je poznato da su velike sile naoružavale Slovence, Hrvate i muslimane, kršile su embargo UN...

"Da, oni su na to imali pravo, baš oni jedini, a ostali nisu imali to pravo. Tu je reč o klasičnoj hipokriziji. Uostalom, oružja posle raspada SSSR-a i SRJ bilo je koliko je ko hteo i koliko je imao novca da plati. Za Hrvatsku je već izrečena presuda da je njihova regularna vojska bila na teritoriji Bosne i Hercegovine skoro sve vreme rata. Za Srbiju takve presude nije bilo do sada. Apsolutno. A pogotovo kada je bilo suđenje za ratne zločine koji su se dogodili pod komandom Karadžića i Mladića. Nijednom prilikom, čak ni u aluziji, nije bilo reči da je Srbija učestvovala u ratu ili u bilo kojem drugom smislu. Sad sud slavodobitno utvrđuje, 20 godina kasnije, da je Srbija učestvovala u tim sukobima. Pa, molim vas, to nije suđenje, to je nekakva globalistička predstava, koja nema veze s međunarodnim pravom. Stanišić i Simatović, najpre, bili su oslobođeni u Hagu, pa osuđeni uz neprimereno sudsko obrazloženje. Na kraju krajeva, sud utvrđuje da su obaveštajci na neki način komandovali Vojskom Republike Srpske. Ne postoji takav dokaz, ja nisam bio njihov branilac, ali na osnovu onog što su rekli zvaničnici u Tribunalu, to se da zaključiti. Gospodin Bramerc kaže ’agresija i međunarodni ratovi’.

Podsećam, presude donete u procesu protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića, predsednika Republike Srpske i komandanta VRS, na osnovu sudskih dokaza na neki način su zaokružile suštinu građanskog sukoba u BiH. Sada sud utvrđuje nešto drugo. Iz ovog se jasno naslućuje nešto drugo. Ne samo što će mnogi tražiti odštetu od Srbije, nego će pod tim plaštom ’zločina koje su učinili Srbija i Srbi uopšte’ otvoriti politički prostor u ovom globalnom prestrojavanju da se Srbija svede na poslednju marginu, a Republika Srpska svede na entitet bez ikakvih dejtonskih nadležnosti. Tako će da obore Dejtonski sporazum. Ova presuda to diskretno najavljuje. Srbi su opet indirektno obeleženi kao genocidan narod, mada to ne piše u presudi Stanišiću i Simatoviću, ali to će već sutra biti glavni politički narativ i praksa“, zaključuje Tapušković.

Posle presude Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, Srbija ćuti. A mediji su to zabeležili kao informaciju, slično nekom slučaju saobraćajne nesreće u Doljevcu, bez žrtava. Država Srbija ćuti, verovatno zbog kosovskih i drugih zbivanja koja su je ophrvala.

U ovom procesu, svakako, veoma je važno šta je rekao glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc jer ovo je početak neke nove istorije. Ne samo pisanje udžbenika istorije pod budnim okom Tribunala!

"Presuda Žalbenog veća potvrdila je da je udruženi zločinački poduhvat obuhvatio mnoge delove BiH i Hrvatske. Kazna je povećana sa 12 na 15 godina za obojicu, što je odraz težine zločina. Ovo je poslednja presuda pred Tribunalom koja pokazuje da to nije bio građanski rat niti unutrašnji sukob unutar granica BiH, već se radilo o međunarodnom sukobu u kojem su učestvovala politička rukovodstva susednih zemalja, u ovom slučaju Srbije. Ponovo ističem da se radi o individualnoj krivici političkog i vojnog rukovodstva, u ovom slučaju rukovodilaca obaveštajne službe“, rekao je Bramerc.
 

Obrazloženje gospodina Bramerca, bez obzira na zvaničnu funkciju, jeste prvenstveno političko. Krivi su obaveštajci, nije narod, a narod će da plaća i biva obeležen zbog navodnog zločina dvojice obaveštajaca.

Za priču o presudi Stanišiću i Simatoviću teško je naći valjane sagovornike. Izuzev gore citiranog gospodina Tapuškovića. Između retkih, koji su se pojavili u medijima, citiramo srpskog advokata Novaka Lukića, koji je govorio za "Insajder“.

Gospodin Lukić tumači da Statut Tribunala kao i u svim pravnim sistemima može ukinuti, preinačiti ili potvrditi presudu. "Haški sud se držao toga da ne ukida presude, a čak i kada je nalazio razloge za to, onda su žalbenim odlukama nalazili da to nije suštinski važno pa su presude potvrđivane ili preinačavane“, kaže Lukić koji je branio haške optuženike. On ocenjuje da se to dešavalo zbog toga što je Haški sud imao vremenski ograničene mandate.

Lukić podseća da se u odbranu Stanišića još na početku postupka jednim pismom uključila i CIA. Pohvalili su njegovu saradnju do 1991. godine, pa i zasluge za to što su pronađene masovne grobnice. U tome je tražen i uzrok što su u prvom postupku oslobođeni. Govoreći o tome, Lukić je rekao da su to priče koje kruže oko svih haških presuda koje su "neobične“.

"Da li je neka presuda oslobađajuća, a očekivalo se da bude osuđujuća pa su uticali neki strani faktori – od suđenja Gotovini do predmeta Perišića, koji sam ja branio, kada se tvrdilo da je on bio američki čovek, što je bilo netačno. Ovde se htelo da se napravi konstrukcija, kako je to moguće da budu oslobođeni“, rekao je on.
 

Na pitanje da li je, s obzirom na kaznenu politiku Haškog suda, 15 godina zatvora očekivano, Lukić je odgovorio da je to specifično pitanje jer se kazne moraju porediti sa delom za koje su lica oglašena krivim.

Komentarišući izjavu tužioca Serža Bramerca da ta presuda pokazuje da rat u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj nije bio unutrašnji konflikt, već da je imao međunarodni karakter, Lukić je ocenio da je ta izjava izvučena iz konteksta, a da presudom nije utvrđeno ništa novo u odnosu na ranije procese.

Na kraju, zloupotrebiću reči Jovice Stanišića, koje mi je izgovorio jednom prilikom u privatnom razgovoru. Objavljujem ih bez njegovog odobrenja, zbog toga što mislim da su važne:

"Moja jedina saradnja s Amerikancima bila je da posle Dejtona na neki način ubedim određene grupe ratnika iz Bosne i Hercegovine da ne pucaju na pripadnike mirovnih snaga u BiH, jer to bi direktno ugrozilo mir postignut u Dejtonu. Ne samo to, otvorio bi se novi sukob gde bi doslovce ceo svet javno i tajno bio protiv Srba u Republici Srpskoj. Uspeo sam nekako da do toga nije došlo.

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Pare su presudile
Slobodan Milošević

Izručenje Miloševića Hagu

28.06.2021. 06:00

Pare su presudile

Udovoljavanje međunarodnoj pravdi i pravu nisu bili osnovni motiv za izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
Close
Vremenska prognoza
moderate rain
5°C
11.12.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve