Sa Čedomirom Antićem o situaciji u regionu, o Dejtonskom sporazumu...

Tako gledano, oni predstavljaju svojevrsnu hroniku stanja prava koja (ne)uživaju pripadnici srpskog naroda u nekadašnjim jugoslovenskim republikama, ali i u obližnjim državama koje su se nekada graničile sa SFR Jugoslavijom.

Stoga je logično što je prvo pitanje koje upućujemo osnivaču i predsedniku Naprednog kluba, istoričaru dr Čedomiru Antiću, to kako bi on, kada pogleda unazad tih 16 godina, u najkraćem opisao i ocenio kretanje prava Srba u regionu u tom periodu.

“Reč je svakako većinom o procesu urušavanja ili sistematskog poništavanja ovih prava. Srpski narod u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji u ovom razdoblju potpuno je obespravljen, slično je i u Albaniji.

Nije došlo do značajnijih promena u Sloveniji, gde Srbi uprkos tome što su najbrojniji narod posle Slovenaca, nisu priznati ni za nacionalnu manjinu. Došlo je do pomaka nabolje u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, ali s obzirom na imperijalnu i kultur-rasističku politiku SAD i SR Nemačke, sila dominantnih na Balkanu, bojim se da su ta poboljšanja makar delom taktičko popuštanje u jednoj široj strategiji koja je šira od našeg regiona, ali je posledično antisrpska“, kaže dr Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba za “Ekspres“.

Gde je napravljen najveći pozitivni pomak, a gde se najviše nazadovalo?

“Svakako u Crnoj Gori, gde je dugogodišnja, strpljiva i uporna, borba srpskog naroda omogućila demokratizaciju. Srbi su tamo protiv sebe imali ne samo Crnogorce i druge manjine, velike sile uključujući doskora i Rusku Federaciju, već i Srbe sa dva identiteta (takozvane Ratluke) koji su najpre do 2006. godine bili odaniji jugoslovenstvu, a potom crnogorstvu, negoli srpstvu koje zvanično ispovedaju. Pobedivši uprkos svemu, danas su Srbi u Crnoj Gori na pragu pune nacionalne ravnopravnosti.“

Koliko je fokusiranost Zapada na rat u Ukrajini, a potom i na sukob na Bliskom istoku, pružio mogućnosti vlastima u pojedinim državama regiona da, uz pomoć određenih faktora iz inostranstva, rade na daljem obespravljivanju srpskog naroda?

“To ubrzanje počelo je ranije, verovatno 2018. godine sa mogućnošću da se Srbija samostalno sporazume sa kosovskometohijskim Albancima, koju su SR Nemačka i SAD sprečili. Veoma je važna ubrzana radikalizacija zapadnih sila iz tog vremena, okrunjena pobedom demokrata 2020. i tek posledično izbijanjem velikog rata u Ukrajini. Vašington se nakon svega toga na više nivoa vratio u devedesete godine.“

Možete li da zamislite šta bi se dogodilo kada bi se vlasti u Beogradu odnosile prema nekim nacionalnim manjima onako kako se njihove matične države odnose prema srpskoj manjini kod njih?

“Iskreno, to je nemoguće i zamisliti, zato što je pretpostavka tome da iza Srbije stoje SAD i NATO. Obespravljivanje srpskog naroda je istorijski delo velikih sila, nacionalizmi susednih naroda kao instrument su istorijski nov podizvođač tih radova. Siguran sam da bi srpski narod u Crnoj Gori, Hrvatskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, (baš kao i Rusi u Ukrajini, Kazahstanu i Estoniji), nekad i sad bio presrećan stepenom autonomije koji je promenama Ustava SR Srbije 1989. Miloševićev režim ostavio Kosovu i Metohiji. Naprotiv, SAD i NATO nisu spremni da Srbima dozvole samoupravu na Kosovu i Metohiji čak ni po uvredljivo malom opsegu predviđenom prvim Briselskim sporazumom. Čujemo kako diplomate EU parafraziraju genocidnu misao jednog od najvećih diktatora i zločinaca u istoriji o tome kako gde ’nema Srba – nema ni problema’.“

Naročito je specifična situacija u Bosni i Hercegovini, gde se često pitamo koga zapravo visoki predstavnik Kristijan Šmit predstavlja i u čijem interesu radi. Da li se, zapravo, zalaganjem za “sekularnu bosansku naciju“, “građansku Bosnu“, nesvesno (ili možda svesno) radi na stvaranju “monolitne muslimanske nezavisne države“?

“U Bosni i Hercegovini odlučuje se hoće li politički Zapad i Evropska unija biti imperijalne sile koje na kršenju principa potčinjavaju druge narode i države ili će zaista predstavljati nekakvu zajedicu vrednosti. Slovenci su činili sedam odsto stanovništva SFR Jugoslavije, a samo su oni i Albanci (koji su bili nacionalna manjina) 1990. godine većinski hteli rušenje Jugoslavije. Taj cilj odgovarao je SR Nemačkoj i saveznicima pa je do raspada uz mnogo podrške spolja konačno i došlo. U Bosni i Hercegovini 51 odsto stanovništva ne želi zajedničku državu, ali njima nameću zajedništvo silom. Čak 1992. referendum nije uspeo iz bar dva razloga i SR BiH se raspala. SAD i saveznici žive u vakuumu, zagledani u prošlost. Oni, međutim, greše. Sa uspostavom unitarne velikobošnjačke države, ako do nje jednom uspeju da dovedu, islamska crta identiteta će prevagnuti, Bošnjaci nisu jezikom i kulturom odvojeni od Srba i Hrvata, niti su slabo islamizovani kao Albanci. Ovo više nije vreme Čerčila i njegovog ciničnog pitanja: ’Da li ćete živeti tamo (u državi gde je Britanija svoje saveznike predala komunističkom režimu)?’ Radikalni islam u Bosni i Hercegovini posle hipotetičkog preuzimanja vlasti svakako neće svoje poglede upirati u Leskovac, Ražanj i Batočinu, već na Zapad. Iz ’Prorokove zadužbine’ nikako neće napadati svoje globalno bezvredne susede, već direktno SAD i EU -  ’Velikog satanu i njegove sluge’.“

Mislite li da će neko pokušati i da ide na formalnu reviziju Dejtonskog sporazuma?

“Njih to ne zanima u formalnom smislu. Pokušaće da od Republike Srpske, golom silom, prevarom i kršenjem Ustava i zakona stvore praznu ljušturu. Vremenom bi elita napustila Republiku Srpsku, a za njom i narod. Recept smo videli od Hrvatske 1990. do Kosova 2024, to je sve nemačko-američki zločinački rukopis. Siguran sam da će im se to u narednim vekovima vratiti u njihovim zemljama, ali apelujem da se ujedinimo i odbranimo.“

Ima li u svemu što se dešava u BiH i odgovornosti rukovodstva Republike Srpske? Da li su oni u svakoj situaciji odreagovali kako treba?

“Republika Srpska pokazala je neobičnu vitalnost i verujem da je tvorce politike SAD i EU istinski neprijatno iznenadila. Milorad Dodik je do sada verovatno najveći političar koga smo imali tokom proteklih stotinu godina. Nema tu mnogo grešaka kad je reč o odnosu prema Zapadu ili Bošnjacima i Hrvatima. Mislim, ipak, da Dodik ima nekoliko problema i nedostataka od kojih su neki utemeljeni u samoj njegovoj ličnosti. Srpska brani svoj status i prava svim silama, junački. Ovaj status zavisi i od spoljnih faktora, koji su joj do 2022. i velikog rata u Ukrajini išli naruku. Ipak, unutrašnja politika je problem. Ustanove moraju da budu bolje i efikasnije, što je teško jer snaga neprijatelja i njegov uticaj nameću autoritarnu vladavinu. Dugoročno će loši demografski trendovi, slab obrazovni sistem, nedostatak unutrašnjeg tržišta i provincijalizam, ako se ovako nastavi, svakako dovesti do nestanka države i naroda na tim prostorima. Dodik i njegova vlast u ovim pitanjima nisu uspeli da naprave dovoljan pomak, mada je pitanje da li su sami uopšte mogli da učine dovoljno. Ipak, Dodikovo držanje, povremeni ispadi i politika prema opoziciji u Srpskoj i vlastima u Srbiji, pokazuju da je u nekim pitanjima njegov karakter, nažalost, zasenio njegovu mudrost. To je šteta.“

Objavljivanje ovogodišnjeg Izveštaja Naprednog kluba poklapa se i sa obeležavanjem 29. godišnjice akcije “Oluja“ i pogroma Srba iz RSK. Posle parlamentarnih izbora Srba ponovo nema u hrvatskoj vlasti, ali je u nju ušao Domovinski pokret Ivana Penave. Mislite li da će se predstavnici srpske manjine ikad više naći u sastavu neke hrvatske vlade?

“Srbi nikada nisu bili racionalni problem Hrvatskoj i Hrvatima. Bunili su se samo kada ih ubijaju ili potpuno obesprave. Sada u Hrvatskoj postoje u tragovima, nisu politički faktor, pa je očigledno da je taj loš odnos problem kolektivne psihe hrvatske nacije. Oni su tu bili samo kao nezgodan svedok hrvatskih nedostataka i nemanja. Ključan problem Hrvata i Hrvatske je identitet, oni ga, nažalost, dokazuju negativnim određivanjem – tako što dokazuju da nisu Srbi. Srbija od 1918. do 1990. nije vodila računa o Srbima na prostoru današnje Hrvatske. Kriza koju je generisala vlast HDZ-a da bi prognala Srbe i integrisala Hrvate iznenadila je Miloševićev režim. U strahu od posledica raspada Jugoslavije i obespravljivanja Srba, a posebno od konkurenata za vlast u Srbiji ‒ u JNA, SPO i saveznoj vladi, on je od aprila 1991. zaigrao jednu igru sa Tuđmanovim režimom. Trebalo je pobediti političke protivnike u Srbiji i održati se na vlasti, dobiti protiv volje SAD i NATO nekakav status za srpski narod u BiH, sačuvati federaciju sa Crnom Gorom, i ubediti srpsku javnost da je alternativa bolnim ustupcima u Hrvatskoj, delu Bosne i Makedoniji veliki i opšti poraz.  Sve to je završilo prvo neprihvatanjem, potom radikalizacijom i dvostrukom predajom Srpske Krajine. Za Hrvate ’Oluja’ je zamena za vekove istorije – obeležene služenjem tuđinu i odnarođavanjem ‒ koje su spremni da pamte samo naučnici. Pobeda nad osam puta slabijim Srbima koje su dve generacije ranije masakrirali u logorima ili bacali u jame, za njih je zamena za naše Kosovo, Deligrad, Kumanovo, Kolubaru, Kajmakčalan, ustanak iz 1941... Godine 1996.

Hrvatska je, u dogovoru sa SR Nemačkom, diktirala status koji je dat preostalim Srbima. SDSS su vodili ljudi koji su, u vreme kada je njihov narod progonjen i većinski se izjasnio za Srpsku Krajinu, ostali u Zagrebu. Čak i takvi, oni su većinskoj Hrvatskoj bili kost u grlu. Primili su ih u vladu 2005. godine, ali čak nisu sproveli sve obaveze koje je Hrvatska preuzela Erdutskim sporazumom i Ustavnim zakonom o manjinskim i ljudskim pravima. Nakon što je Hrvatska praktično bezuslovno primljena u NATO i EU, Srbi im više nisu bili potrebni. I 2015. privremeno su ih izbacili iz vlade, podigli su lestvicu i zarad ostanka na vlasti ih naterali da slave hrvatske zločine u ’Oluji’. No, nakon toga su i dalje ostali ostrašćeni i gnevni. Srbija je tada pomogla Zagrebu, pa je jedan NVO-novinar kao izaslanik predsednika Vučića išao u Knin da sekundira i drži prohrvatske besede na mestu masakra Srba u Varivodama. Nije ni bitno da li će hrvatski nacionalni pokret pronaći nove Srbe za dekor u vlasti ili će zadržati stare, cilj je laganje sveta i istovremeno mobilizacija i podjarivanje sopstvene javnosti. Recimo, oni u Zagrebu imaju perverznog čoveka koji se predstavlja kao Srbin i čije su pretke, kako tvrdi, ustaše ubijale, dok on godinama pokušava da naučno dokaže kako Jasenovac nije bio ništa više od radnog logora. Konačno, i Pavelić je imao ministra ’pravoslavnog Hrvata’.“

"Sukob Karađorđevića i Obrenovića bio je neformalni građanski rat"

Čedomir Antić, intervju

Čedomir Antić, intervju

Vesti 04.03.2024. 14:00

"Sukob Karađorđevića i Obrenovića bio je neformalni građanski rat"

Konstatujete izvestan napredak u položaju Srba u Crnoj Gori. Ono što zabrinjava jeste, čini mi se, prilično velika politička nestabilnost u ovoj državi gde stvari deluju tako da gotovo preko neći mogu da se preokrenu.

“U Crnoj Gori je u socijalizmu i atlantizmu stvorena crnogorska nacija. Reč je o ’slučajno pravoslavnim Hrvatima albanskog mentaliteta’. Sva besmislenost i zloćudnost hrvatskog nacionalnog projekta pokazala se u tim pokušajima Đukanovićevog režima da stvori ratnu traumu, da za sve okrivi Srbe, da ih obespravi i asimiluje u meri da nestanu. U tome nije uspeo. Srbi su pobedili. Ipak, borba nije završena. Dok ne budu ustavno i međunarodno zaštićeni, Srbi će biti u dugoročnoj opasnosti. Jugoslavija nam je pokazala da ta borba za identitet nikada ne prestaje. Kao i u Hrvatskoj, mi ni tamo u 20. veku nismo imali jasnu i konzistentnu politiku. Do danas nije jasno definisano šta žele Srbi, a šta Srbija? Tako je od nekadašnjih Srba koji su činili 90 odsto građana Crne Gore, sadašnjih 75 odsto pravoslavnih pretvoreno u tri nacije – Crnogorce, Srbe i Ratluke (one sa dva identiteta, koji uglavnom hoće Srbe da obesprave a srpstvom se okoriste). Za srpske stranke glasalo je tako manje građana nego što ima Srba i oni su po tome jedini od crnogorskih naroda. Ipak, srpske stranke konačno su, posle tri i po godine borbe, ušle u vlast. One drže 15 odsto ministarstava, a Andrija Mandić je predsednik Skupštine Crne Gore, dakle drugi čovek države.

Srbima je u Crnoj Gori bolje nego nekada, oni su zaštićeni, sve manja je razlika u njihovoj zastupljenosti u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, srpska kultura ponovo je počela da bude afirmisana. Ipak, postavlja se pitanje održivosti. Šta ako sa sledećom promenom vlasti ponovo počne obespravljivanje? Ravnopravnost i konsenzualne elemente zaštite treba utkati u Ustav Crne Gore, baš kao što je to slučaj u Belgiji, Švajcarskoj, BiH, Severnoj Makedoniji. No, ovo što ću na kraju reći u Crnoj Gori za sada malo ko želi, ali mislim da bi za sve najbolje bilo kada bi srpski narod u ovoj državi dobio svoj entitet.“

Ne deluje baš ni da je srpski nacionalni korpus u Crnoj Gori potpuno jedinstven. Koliko je takva situacija opasna?

“Tako je. To je posledica izostanka delovanja moderne države na afirmaciji i razvoju srpskog nacionalnog pokreta. Jugoslovenstvo i atlantizam doveli su do stvaranja novih identiteta. Pritom, ne mislim samo na Crnu Goru već i na maticu Srbiju, ali i Republiku Srpsku. U naše vreme, sve regionalne i evropske integracije ovde treba povezati sa afirmacijom nacionalnog (pritom ne govorim državnog) jedinstva srpskog naroda. U suprotnom, sva baština srpskog naroda jednom će postati ’crnogorska’, to je jedna manipulacija koju Srbija, ali ni Ratluci, do sada nisu razumeli.“

Šta očekujete da će pokazati rezultati popisa u Crnoj Gori, u delu koji se tiče identitetskih pitanja, kada budu objavljeni, i ako budu objavljeni? Ko to koči?

“Strane se optužuju međusobno. Izvesno je da odlaganje odgovara nerazmontiranoj autoritarnoj crnogorskoj dubokoj državi. Oni žele da manipulišu makar delom rezultata. Po svemu sudeći, a znamo praktično sve, srpski jezik je kao maternji odabralo više od 50 odsto građana, SPC kao svoju crkvu prihvata više od 60 odsto građana. Izgleda da deklarisanih Srba ima oko 38 odsto, nešto više nego Crnogoraca, odlaganje je verovatno izvršeno da bi u interesu duboke države bilo izmenjeno makar izjašnjavanje po nacionalnosti.“

Nema sumnje da se u najtežem položaju nalaze Srbi na Kosovu i Metohiji. A i tu se, kada se govori o kosovskometohijskim Srbima, najčešće govori samo o Srbima na severu Kosmeta. A šta je sa onima koji su južno od Ibra?

“I jedni i drugi su uz dozvolu zvanične Srbije integrisani u ustavni poredak albanske kosovske paradržave. Stanje njihovih prava takođe je loše. Vlast u Prištini nema za cilj stvaranje funkcionalne države, već etnički čiste albanske teritorije.“

Priština i dalje na sve moguće načine izbegava da formira Zajednicu srpskih opština, a tamošnje vlasti gotovo svakodnevno šikaniraju i maltretiraju pripadnike srpskog naroda. Zbog čega svet, a pod tim mislim pre svega na zemlje Zapada, ćuti na sve to?

“Slučaj Zapadne obale i Palestine pokazuje nam da za Zapad postoje žrtve raznih kategorija. Politički Zapad gospodari Albancima. Oni su njegov zemljani nosač aviona. Poslušni svim osvajačima, još od osmanskog vremena, oni su na svaki način, pa i geopolitički, idealni za SAD i NATO. Ponašanje SAD i saveznika, a oni se na Balkanu najviše pitaju, sramotno je. Prošle godine imali smo izmeštanje spomenika na srpskom vojničkom groblju zato što ćirilica i spomen na srpske vojnike smetaju ambasadorima Francuske i Nemačke. Slušamo od nemačkog ambasadora kako, ako Srba ne bude na Kosovu, neće biti ni problema. Neprekidno se vajkaju kako ne žele novu Srpsku i novog Dodika. To govore u krajevima gde Srbe ubijaju, tuku i obespravljuju. U Srpskoj vlasti nikoga ne tuku, ne ubijaju niti progone. Oni žele da Zajednica srpskih opština bude jedan mamac, šargarepa koja će Srbima izmamiti ustupke, a na kraju će je oni pojesti. Naše vlasti treba da imaju u vidu da u Republici Hrvatskoj (Slavoniji) postoji Zajedničko vijeće srpskih opština koje nema nikakva ovlašćenja i postoji na nivou udruženja građana. Takva je namera i sa ZSO.“

Na koji način bi Srbija najbolje mogla da zaštiti interese Srba u susednim i obližnjim državama?

“Srbija treba da bude slobodna i demokratska, koliko god je to moguće. Borba za prava srpskog naroda treba da objedinjuje našu naciju, umesto da afirmiše jednu stranku i jednog vladara. Treba da sledimo politiku Mađarske, Hrvatske, Turske i albanskog nacionalnog pokreta, prema njihovim narodima izvan granica matične države. Za sada, mi to ne činimo. Politika treba da bude trajna, ustanove neprekidno osnaživane, a ulaganja velika, jasna i transparentna.“

Može li se to uraditi bez saveznika iz inostranstva? Ima li Srbija saveznike u inostranstvu?

“Srbija mora da se opredeli šta hoće i gde želi da ide. Potom treba da proceni šta trenutno može da uradi. Čak i ako budemo neutralni, a mi osim deklaracije u Narodnoj skupštini nismo mnogo uradili na tom polju, onaj ko ukida prava Srba, ne može biti naš prijatelj i saveznik, niti treba da budemo članovi EU koja to sponzoriše. Iako sam po ovom pitanju zadovoljniji sadašnjom vladom nego Tadićevom, treba reći da je reč samo o nijansama. Onaj ko je pre osam godina plaćao štampanje prođukanovićevskog, crnogorskog nacionalističkog lista “Informer“ u Podgorici, a 2016. tvrdio da je u Crnoj Gori pokušan srpsko-ruski državni udar, teško da je mnogo iskreno sada kada glasno govori ispravno i pravedno. Posebno kada rečima ne slede adekvatna dela.“

Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"

Intervju

Intervju

Vesti 19.09.2023. 14:00

Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"