Vesti
05.08.2022. 08:49
Vesti
05.08.2022. 15:18
Mihailo Paunović i Teodora Stojanović
"Oluja"
Slavlje politike duge dva veka
Početak avgusta već punih 27 godina na Balkanu nije ono što u svetu jeste – špic letnje turističke sezone kada se o ozbiljnim temama i problemima malo razmišlja, još manje javno polemiše. Nažalost, u Srbiji su to dani u kojima su neizbežna sećanja na hrvatsku vojnu akciju "Oluja“ pod kojom je, uprkos svakojakim procenama, iz Hrvatske bilo prinuđeno da pobegne oko 250.000 Srba.
U kolonama civila koji su pokušavali da spasu glave i najdraže uspomene iz 25.000 uništenih i spaljenih domova, hrvatski vojnici ubili su gotovo 2000 nedužnih.
Od prvog dana, kako je i danas, hrvatski političari i zvanični mediji o „Oluji“ govore kao o "veličanstvenoj vojno-policijskoj akciji“, nikako o oružanoj operaciji koja je za posledicu imala najveći egzodus naroda u posleratnoj Evropi.
Operacija "Oluja“ trajala je od 4. do 8. avgusta 1995. I ove godine, 27 godina kasnije, u Srbiji i Hrvatskoj obeležavaju se dve verzije događaja. U Zagrebu i Kninu slavi se Dan pobede, a u Beogradu dani se pale sveće za sve stradale, nestale i prognane.
Vesti
03.08.2022. 18:00
"Oluja" je bila pre 27 godina, a problemi izbeglica su ostali
Scena
03.08.2022. 11:03
Pogledajte prvi trejler za film "Oluja"
"Bežeći u koloni dugoj desetine kilometara preko Bosne i Hercegovine ka Srbiji, izbeglo je više od 250.000 Srba, život je izgubilo ili se vodi kao nestalo oko 1700 ljudi“, navodi Komesarijat za izbeglice Srbije. S druge strane, prema hrvatskim izvorima, oko 130.000 Srba je "organizovano u konvojima“ napustilo Hrvatsku u vreme „Oluje“.
Do kraja 1995. godine ubijeno je još oko 400 Srba koji su odlučili da ostanu u svojim kućama, podaci su Helsinškog odbora za ljudska prava. Ukupan broj žrtava predmet je teških sporenja između Srbije i Hrvatske.
Sukob među sudijama
"Hrvatska slavi Dan pobede i domovinske zahvalnosti. Pobede nad kim? Nad dobrim i skromnim ljudima, građanima Knina, Vrginmosta, Dvora, Kostajnice… nad čestitim domaćinima, zemljoradnicima u selima Like, Dalmacije, Banije, Korduna“, izjavio je uoči prošlogodišnjeg sećanja na egzodus srpskog stanovništva predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ponovivši da Srbi nikada neće zaboraviti kolone izbeglica.
Više od četvrt veka traje borba članova porodica žrtava Srba iz Hrvatske u pokušaja da saznaju istinu. "Mi smo umorni od traženja i obećanja, a ništa se ne zna. Prošlo je 26 godina, tela i ostaci stradalih još nisu pronađeni. Da li iko za 26 godina išta radi“, rekla je za „Dojče vele“ prošle godine Slavica Bašić, jedna od nekoliko stotina članova porodica koji i dalje ne znaju gde su tela njihovih najbližih ubijenih tokom "Oluje“ ili nakon nje.
"Nema optuženih za počinjene zločine nad srpskim narodom, a ako su i izrečene neke presude, za nekolicinu izvršenih zločina, kazne nisu adekvatne. Oko 700 osoba još se vode kao nestali, samo iz ’Oluje’. U Hrvatskoj se na institutima za sudsku medicinu nalaze posmrtni ostaci još 896 tela za koje se godinama ne vrši identifikacija“, navela je Dragana Đukić iz Udruženja porodica "Suza“. Ona strahuje da se svemu tome ne nazire kraj i da je jasno zašto nema volje da se to reši: "Kada nema tela, nema ni zločina.“
Veljko Odalović, predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije, rekao je pre dve godine da je, prema tadašnjim podacima, od ukupno 2000 nestalih u Hrvatskoj samo tokom "Oluje“ nestalo blizu 900 Srba. Naveo je da je Hrvatska komisija svojevremeno Srbiji predala protokole o sanaciji koje su oni sami radili posle „Oluje“, da je 1035 tela po protokolu sa grobnim mestima, a da „smo mi još preko 1000 ekshumirali, a 685 su identifikovani iz tih grobnih mesta“. Izneo je i podatak da su u mrtvačnici na „Šalati“ od preko 900 neidentifikovanih tela 350 izvesno Srbi.
"Ali, ono što je važno jeste da je najveći broj ubijenih bilo starije od 60 godina. U ’Oluji’ je ubijeno 540 žena, a one sigurno nisu bile neko ko je ugrožavao bilo kojeg hrvatskog vojnika. Prisustvovao sam i ekshumaciji kada smo preuzimali stogodišnjake. Strašno!“, naveo je Odalović, dodavši:
"Brojni zločini su počinjeni, ne samo u Hrvatskoj, nego i u BiH, i na KiM. I nije zločine činila samo jedna strana. Odnos prema zločinima i zločincima je nešto što je odgovornost i obaveza odgovornih vlada i država. Srbija je to uradila prva.“
Za ubistvo 16 civila hrvatske nacionalnosti u Sotinu u istočnoj Hrvatskoj 1991. godine, u Beogradu su 2015. godine osuđena dvojica pripadnika srpskih paravojnih formacija. Za ubistvo 200 civila, ranjenika i ratnih zarobljenika nakon pada Vukovara 1991. na dobru Ovčara pored Vukovara, na suđenju 2009. je u Beogradu za ratne zločine osuđeno 13 pripadnika paravojnih snaga samoproglašene Krajine.
Prema podacima Državnog odvjetništva Republike Hrvatske, za krivična dela za vreme „Oluje“ i nakon nje, za ubistva, pljačke i paljenje kuća osuđeno je 2380 osoba. Ali, svi oni su suđeni za „obične“ zločine, a ne za ratne zločine. Za ove druge, ubistva starijih srpskih civila, postoje svega dve pravosnažne sudske presude. Niz slučajeva još je u sudskom postupku, ali niko nije osuđen.
Haški tribunal je u prvostepenoj presudi 2011. zbog zločina u "Oluji“ osudio Antu Gotovinu, generala Hrvatske vojske, na 24 godine zatvora i Mladena Markača, prvog čoveka Specijalne policije MUP-a Hrvatske, na 18 godina zatvora.
Tribunal je zaključio da su Gotovina i Markač, zajedno sa drugim hrvatskim zvaničnicima, među kojima je bio i tadašnji predsednik Franjo Tuđman, učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je zajednički cilj bio trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz područja Krajine silom, širenjem straha ili pretnjama nasiljem, progonima, prisilnim preseljenjem i deportacijom, oduzimanjem i uništavanjem imovine ili na druge načine.
Međutim, Žalbeno veće tribunala, godinu kasnije, oslobodilo je Gotovinu i Markača od krivične odgovornosti, iako je naglašeno da su tokom „Oluje“ počinjeni brojni zločini nad srpskim civilima te da se to ne dovodi u pitanje.
Nakon čitanja prvostepene presude, žalbe i zaključaka Žalbenog veća, predsedavajući sudija Teodor Meron saopštio je da su Gotovina i Markač oslobođeni za osam tačaka optužnice, dok je ostala jedna koja se odnosi na to da je Gotovina znao za kaznena dela koja su počinjena i da je ta dela trebalo da istraži, što je on "propustio da učini“. Žalbeno veće prihvatilo je zaključak raspravnog veća da je Markač svojim „propustom“ da istraži zločine specijalne policije stvorio atmosferu nekažnjivosti, što je pripadnike specijalne policije podstaklo na ratne zločine. Ali, epilog je bio da je Žalbeno veće naložilo da Gotovina i Markač odmah budu pušteni na slobodu. Čermak je još ranije oslobođen krivice. Bekstvo srpskog stanovništva okarakterisano je kao "odlazak civila tokom artiljerijskih napada koji ne može da se okarakteriše kao deportacija“.
Konačna presuda doneta je preglasavanjem – dvojica od petorice sudija imali su suprotno mišljenje!
Oslobađajuće presude za Gotovinu i Markača, kao i za Momčila Perišića i Ramuša Haradinaja, bile su okidač za skandal u Haškom tribunalu koji je vezan za sudiju Teodora Merona. Naime, danski sudija tribunala Frederik Harhof je u pismu koje je uputio na pedesetak adresa tvrdio da haški sud ne deli pravdu, već sprovodi političke odluke i da je Meron uticao na oslobađajuće presude Gotovini, Markaču i Perišiću. "Da li su američki ili izraelski zvaničnici vršili pritisak na predsednika suda da bi dobili promenu smera, verovatno nećemo nikada saznati“, naveo je Harhof u pismu. Sudija Meron je državljanin SAD i bio je izraelski diplomata.
Neslaganje među sudijama nastalo je u vezi sa stepenom odgovornosti najviših ratnih komandanata za zločine koje su njihovi potčinjeni počinili. Pojedini tužioci tvrdili su da je Meron vršio pritisak da se promene kriterijumi, što je dovelo do situacije u kojoj je gotovo nemoguće dobiti osudu po komandnoj odgovornosti i da su tako postavljeni pravni presedani koji će zaštititi najviše vojne komandante u budućnosti.
Domovinski po civilima
Vest da je Tužilaštvo Republike Srbije za ratne zločine po komandnoj odgovornosti podiglo optužnicu protiv četvorice hrvatskih visokih oficira zbog granatiranja krajiških izbegličkih kolona 7. i 8. avgusta 1995. na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, koja je objavljena sredinom maja ove godine, izazvala je veliku pažnju u Hrvatskoj.
Kolona srpskih izbeglica kretala se od Donjeg Lapca ka Bačkom Petrovcu kada je 7. avgusta 1995. hrvatski ratni avion MiG-21 na njih ispalio nekoliko projektila. Letelica se uputila iz Splita oko podneva i usred dana gađala kilometarsku kolonu. Piloti su, navodi se, jasno mogli da vide da su u pitanju nenaoružani civili, ali su ipak ispalili više raketa na kolonu kod mesta Janjila. Ubijeno je četvoro dece starih između šest i 13 godina, jedna devojka i četiri starije osobe, a ranjeno više od 50 ljudi, među kojima je bilo najviše dece.
Zbog ovog zločina podignuta je optužnica protiv Vladimira Mikca (67), Zdenka Raculja (69) i Danijela Borovića (64), a u međuvremenu ju je Odeljenje za ratne zločine Višeg suda potvrdilo 3. juna ove godine. General Josip Čuletić preminuo je u Zagrebu u 70. godini, zbog čega nije optužen.
"Ispitujući optužnicu Tužilaštva za ratne zločine krivično vanpretresno veće stalo je na stanovište da dokazi i podaci prikupljeni u dosadašnjem toku postupka pružaju dovoljan osnov za izvođenje zaključka o postojanju opravdane sumnje da su okrivljeni preduzeli radnje iz činjeničnog opisa krivičnog dela koje im se optužnicom stavlja na teret, odnosno da su ispunjeni neophodni materijalni uslovi za optuženje u konkretnom slučaju“, navedeno je na sajtu suda.
"Sud za ratne zločine, kad potvrdi optužnicu i ona stupi na snagu, trebalo bi da odredi pritvor četvorici optuženih, a budući da nisu dostupni srpskim organima, da za njima raspiše međunarodnu poternicu. Hrvatska ih neće sigurno izručiti, ali posle poternice njihovo kretanje biće ograničeno samo na tu zemlju. Ako pređu granicu, biće uhapšeni i kreće postupak za izručenje Srbiji. Videćemo kako će sve to da se razvija. Ovo je teško krivično delo, a optužnica je veoma dobro i ozbiljno urađena, možda i najbolja koju sam imao prilike da vidim. U ranijem periodu rađeno je neozbiljno i gotovo s namerom da nam optuženi ne budu izručeni, a na to je uticalo i to ko je bio na čelu tužilaštva“, izjavio advokat Aleksandar Cvejić.
Posle obelodanjivanja optužnice, Danijelu Boroviću, jednom od optuženih, uručena je nagrada udruženja hrvatskih veterana „Junak Domovinskog rata“. Predsednik ovog udruženja Mladen Pavković rekao je da hrvatski branitelji, kao i Ministarstvo branitelja, hrvatska vlada i mnogi drugi, smatraju da oni nisu zločinci, nego junaci:
"Na ovaj način branitelji žele da to potvrde i kažu: Ne, vi želite da osudite junake Domovinskog rata. Ako želite nekog da sudite, imate svoje, imate one koji su napadali hrvatsku državu, pa njih sudite do mile volje.“
Sam Borović je izjavio: "Nakon 27 godina neko se setio da hoće biti šerif u ovom, kako ga zovu, regionu, bez obzira što je agresor, što je najveća tragedija. Haški sud rekao je da tu nije bilo ničeg nenormalnog, da je sve bilo u sklopu te vojne akcije ’Oluja’ koja je međunarodno priznata, legitimna.“
Državni sekretar u Ministarstvu hrvatskih branitelja Špiro Janović rekao je da je "Borović neosporno jedan od junaka Domovinskog rata“.
Potom je hrvatski premijer Andrej Plenković, kao reakciju na optužnicu, odlučio da se sretne sa optuženima, a svoj stav i hrvatsku poziciju izložio na sednici vlade Hrvatske:
"Nikada u vrijeme Domovinskog rata nije bilo zapovijedi, osobito u vezi Hrvatskog ratnog zrakoplovstva, koje bi na bilo koji način bile usmerene protiv civilnih ciljeva. Vlada Republike Hrvatske će, kao što je postupala i ranije, iskoristiti sve mehanizme koje ima na raspolaganju da zaštiti hrvatske pilote i da zaštiti dignitet Domovinskog rata.“
Komentar na pomenute izjave i zvanični stav Hrvatske na Tviteru je postavila Nataša Kandić, koordinatorka Mreže za pomirenja REKOM i dugogodišnja izvršna direktorka beogradskog Fonda za humanitarno pravo:
"Zabrinjavajuće je da predsednik i premijer Hrvatske smatraju da je zaštita pripadnika Hrvatske vojske od krivične odgovornosti nacionalni prioritet, i kada ima nepobitnih dokaza da je HV bombardovala izbegličku kolonu, u dva navrata, 7. i 8. avgusta 1995, i usmrtila najmanje šestoro dece. Da je u postjugoslovenskim zemljama uspostavljena vladavina prava, ne bi se štitili oficiri nego žrtve bez obzira na etničku pripadnost. Tužilaštvo Hrvatske je odavno trebalo da utvrdi ko je naredio bombardovanje izbegličke kolone i da naredbodavce i izvršioce zločina kazni.“ Prema njenoj oceni, postupak protiv pripadnika Hrvatske vojske trebalo je da pokrene i tužilaštvo Bosne i Hercegovine.
Povodom ovog slučaja zagrebački portal telegram.hr objavio je da je po presudi gospićkog suda od pre četiri godine za naknadu štete koju je tražila porodica žrtve stradale u granatiranju, a čija tužba je naravno odbijena, utvrđeno da je u zbegu uz civile bilo i naoružanje.
"U presudi se prepričavaju dokumenti koje je Republika Hrvatska dostavila da se obrani od tih optužbi, odnosno da dokaže kako je kolona bila legitiman vojni cilj“, rekla je Ana Raić Knežević, novinarka Telegrama.hr za Radio Slobodna Evropa.
"To su dokumenti koji se nalaze u Ministarstvu odbrane, ali i u sudskom spisu gospićkog suda. Prema tome, oni vrlo jednostavno mogu, ako se za to ukaže potreba, biti dati na korišćenje ovim pilotima. Hrvatska pozicija je da je u tom zbegu bilo naoružanja i da je to bio legitiman vojni cilj“, kaže Raić Knežević.
Da će se upravo na ovoj poziciji kakvu je zauzeo gospićki sud temeljiti i obrana pilota ako dođe do postupka, uveren je i bivši hrvatski predsednik i profesor međunarodnog krivičnog prava Ivo Josipović:
"Trebalo bi maknuti politiku iz cele priče. Naše pravosuđe bi trebalo preuzeti postupak, profesionalno ga sprovesti i doneti profesionalnu odluku. Kakva bi ona bila – ostavimo sudu. Mešanje vrhunske politike u taj slučaj zasigurno neće doprineti ni pravdi, a ni pomirenju... Nikako ne bismo smeli politizovati stvari. U ratu je bilo zločina sa svih strana, i ako zločin postoji, treba ga procesuirati.“
Ovaj slučaj pominjan je i u haškom postupku protiv Gotovine, Markača i Čermaka, a ishod je dobro znan.
Dilema ne postoji
U ovom trenutku je nezahvalno pretpostavljati na koji način i kakvim manifestacijama će Hrvatska ove godine obeležiti akciju „Oluja“. Niti kakvim će se govorima i odlukama hrvatski državnici obratiti javnosti. Prošlogodišnju proslavu obeležila je, između ostalog, odluka predsednika Hrvatske Zorana Milanovića da odlikuje Vojnu policiju HVO-a kojom je komandovao Valentin Ćorić, inače haški osuđenik, i Jedinicu za posebne namene „Ludvig Pavlović“ koja se povezuje s ratnim zločinima nad Bošnjacima u Doljanima i Sovićima u Hercegovini.
"Ovde smo večeras i sutra da se radujemo svojim uspesima, a ne da likujemo nad tuđim porazima. Puno je krvi i teških osećaja palo za ovo da bi se pretvorilo u nekakvo likovanje… Ovo nije zamišljeno da se ikoga ponizi, najmanje ljude u BiH, ponavljam to treći put. Verujem da će dobru nameru shvatiti naši prijatelji u BiH, to je dug časti, dug poštovanja prema ljudima koji su dali sve od sebe, koji su se borili za svoju državu, zajedno s Armijom BiH. Ovo su važne stvari i ja ću ih stalno naglašavati“, zaključio je na kninskoj tvrđavi Milanović. Njegovu odluku o odlikovanjima i govor mnogi su protumačili kao svojevrsno upozorenje zvaničnom Sarajevu.
Stav Zagreba koji se tokom poslednjih decenija, uprkos počinjenim zločinima koje je nemoguće osporiti, ni za trunku nije promenio od onoga što je davno nazvano "rešenjem srpskog pitanja u Hrvatskoj“, daje puno osnova za uveravanja pojedinih srpskih istoričara da je "Olujom“, zapravo, okončano ovo poglavlje.
Srpsko pitanje u Hrvatskoj je, prema tumačenjima koja je moguće pronaći čak i laičkom pretragom na internetu, „istoriografski i politikološki pojam kojim se označavaju pitanja koja se odnose na rešavanje političkog i društvenog položaja srpskog naroda u Hrvatskoj“.
Tokom 19. veka u Zagrebu su potpunu legitimnost dobile težnje ka suzbijanju nacionalnog i kulturnog razvoja Srba u Hrvatskoj, s ciljem njihove postepene hrvatizacije ili progona. Takve zamisli primile su radikalne razmere tokom Drugog svetskog rata kada je nad srpskim narodom na prostoru tadašnje NDH izvršen genocid.
"Srbi su došli u naše krajeve s turskim četama, kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti da u našoj državi vladaju dva naroda. Jedan je Bog i jedan je narod koji vlada, a to je hrvatski narod“, rekao je 6. jula 1941. Mirko Puk, ministar pravosuđa NDH.
Procenjuje se da je na teritoriji Nezavisne države Hrvatske od ukupnog broja stanovništva živelo više od 30 odsto Srba. U toku Drugog svetskog rata, tokom četiri godine, ubijeno je više od milion Srba, više od 400.000 prognano, a oko 200.000 pokršteno. Mile Budak, ustaški ministar u vladi NDH, u Gospiću 22. juna 1941. izgovara čuvenu rečenicu: "Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako ih pretopiti u Hrvate.“
Izbacivanjem Srba iz Ustava Hrvatske krajem decembra 1990. godine započelo je novo poglavlje, brojni bi zaključili – konačno „rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj“. Nove vlasti u Zagrebu, predvođene predsednikom Franjom Tuđmanom, pokazale su jasno svoj stav. „Sretan sam što mi žena nije ni Srpkinja ni Židovka“, izjavio je Tuđman 1991. godine.
Ako ništa drugo, činjenice govore za sebe. Zvanični popisi stanovništva sprovedeni u Hrvatskoj 1931, 1991. i 2001. godine pokazuju radikalno smanjenje srpskog stanovništva na području cele zemlje. Od nekadašnjih 30 i više procenata, Srbi danas čine između tri i četiri odsto ukupnog broja stanovnika.
Komentari
