Momčilo Pavlović

"Srpska elita nema jasan plan, viziju, šta mi u stvari hoćemo"

U Srbiji često ljudi doživljavaju kao da je scenario za njihov život pisao Šekspir jer sve je uvek – biti ili ne biti. Kao da su sve odluke sudbinske, životne, te da stalno živimo u odsudnim vremenima. Da li je zaista tako? Da li je, zaista, vreme u kojem živimo odsudno, baš kao što su, kako mnogi veruju, bila i ona vremena pre 30, 80, 100 ili 200 godina? Ili je sve to samo naša uobrazilja? Odgovore na ta, ali mnoga druga pitanja potražili smo od prof. dr Momčila Pavlovića, istoričara i nekadašnjeg direktora Instituta za savremenu istoriju.

„To je hod istorije. Svaka generacija smatra da živi u nekim bitnim momentima. Hod istorije ne zavisi od običnog čoveka. Ne zavisi čak ni od malih država. Elite u Moskvi, u Vašingtonu, u Jerusalimu donose odluke koje u trenutku poremete geostrateški položaj. Elite odlučuju, elite kreiraju istoriju, a narod trpi. Običan čovek ne stvara istoriju. On stvara događaje koji su važni za njega, ali na planetarnom nivou običan čovek retko kada može da stvori događaje koji utiču na narode, države itd. Moderno doba ima ubrzani hod istorije. Šta to znači? Ranije su između glavnih pronalazaka ‒ parne mašine, telefona, kako god hoćete ‒ proticale decenije, da ne kažem vekovi. U novije vreme, ono što se dešavalo za jedan vek, desi za jednu deceniju. Od pronalaska interneta prošlo je 30-40 godina, ali u poslednjih desetak godina pojavila se veštačka inteligencija, pojavile su se društvene mreže, pojavili su se ratovi pomoću ekrana, da tako kažem. Pored toga, neprestano bombardovanje krizama i konfliktima preko medija, mreža i interneta stvara osećaj da su ovo istorijski trenuci, prekretnice i da zaista živimo u odsudnim trenucima“, kaže na početku razgovora za „Ekspres“ istoričar, prof. dr Momčilo Pavlović.

Govorite i o ratovima „na daljinu“.

„Ratujete daljinskim upravljačem, kao u igricama. Ono što su naša deca radila, kada smo ih kritikovali kada su igrali igrice, to vam je sada realnost u Ukrajini, na Bliskom istoku, u Iranu. Ti događaji direktno utiču i na ljude u Srbiji. Mi i ako ne učestvujemo u tim događajima, mi to posmatramo, slušamo i smatramo da smo svedoci velikih promena, svedoci velikih sukoba. Vi možete u realnom trenutku da posmatrate i rat i žrtve, i razaranja, ali uz ogromnu cenzuru... Kada na taj opšti kontekst dodate i našu unutrašnju scenu, dodate trenutne izborne borbe, makar većina političara ih tako doživljava govoreći ‒ pobedićemo, borićemo se i slično, onda se stvara osećaj odsudnih vremena. Obratite pažnju na vokabular, na javni govor, na apsurdne podele, koji u Srbiji stvaraju atmosferu poluratnog stanja. I običan čovek sada se pita da li je ovo zaista sudbonosni trenutak za Srbiju i za Srbe. Kao istoričar znam da nije, ništa se bitno neće desiti. Sve što se najavljuje i obećava jeste predizborna galama, to je politička kultura. U Srbiji u politici se ljudi lako mire. Dojučerašnji politički protivnici će se sutra zagrliti.“

Bez obzira na to šta su rekli jedni drugima.

„Bez obzira, i na uvrede i na sve ostalo. Ne postoje programi. Ljudi se ne takmiče u programima ni u idejama, već u praktičnim kombinacijama. Stranke u Srbiji su uglavnom svedene na društva za eksploataciju vlasti, da tako kažem.“

Na interesne grupe.

„I interesne grupe. Dakle, vlast po svaku cenu, jer vlast ima cenu. Navešću jedan primer. Ivica Dačić je na vlasti i uz vlast duže od 30 godina. Premda nije isto, on će vrlo brzo da sustigne Tita u raznim kombinacijama opstanka na vlasti ili uz vlast. Pritom, on je i potpisnik Briselskog sporazuma, odnosno briselskog nesporazuma iz 2013. godine. I on se ljubio u bele obraze, kako bi rekli, sa Keti Ešton, ako se sećate. Gde je Keti Ešton da garantuje norme, odnosno ono što je dogovoreno, prvih 7 ili 12 tačaka? A Ivica je tu i svi ostali su tu, sporazum nije ispunjen. I kada se sada kaže normalizacija odnosa sa Kosovom, to znači da priznamo Kosovo. Ili kada kažu da se suočimo s prošlošću, to mi je omiljena tema, to znači da priznamo genocid i da priznamo narativ koji je njihov, a ne da se stvarno suočimo sa prošlošću. Hajde da se stvarno suočimo sa prošlošću i sagledamo šta je Evropa uradila Srbiji?“

To znači da se sve strane suoče sa prošlošću.

„To je metodološki ispravno. To je tako. Hajde da se svi suočimo sa prošlošću.“

I to je zapravo pravi put ka pomirenju.

„To su komisije za istinu i pomirenje koje su pominjane, i učestvovali smo u tome. To vam je početak pomirenja naroda. A ne možete vi sada da insistirate na normalizaciji na način da priznate faktičku nezavisnost Kosova. Čak i da to uradite, ništa se bitno neće promeniti u pogledu Evrope na Srbiju i na Srbe. Tu smo cenu platili i to nam pokazuje iskustvo sa Miloševićem. Dobili smo velika obećanja, na sraman način je isporučen, bez obzira na sve njegove i odluke i mane...“

I da je trebalo da mu se sudi u Srbiji.

„Apsolutno. I ne samo njemu. Jer Srbija tako treba da se pročisti, a ne na način da ga isporučite. I šta se desilo posle? Uglavnom sve je ostalo isto. Prema tome, ništa se bitno neće promeniti ni 25, ni 26. oktobra. Neće biti ni bolje ni gore, biće samo drugačije. I mi nismo isti, a i društvo. Ako neko misli da se vekovi razvoja, vekovi kulturne emancipacije, evropeizacije, kako god hoćete, mogu izvesti za mesec dana sa drugim ljudima, za godinu dana, taj se grdno vara. Istorija ne nudi takve primere. Naravno, mogući su sukobi, mogući su nemiri, i sve je to deo istorije.“

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"

Intervju - Ognjen Gogić

Vesti 07.09.2026. 15:00

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"

Ali što nije baš dobra opcija.

„To stvara dodatne probleme i probleme koji će se javiti kasnije. Mi sada, recimo, plaćamo cenu revolucionarnog prevrata u Srbiji iz 1944. godine. Komunisti su, pod međunarodnim okolnostima, doveli svoje saveznike, Crvenu armiju, koja je napravila invaziju istočne Jugoslavije, da ne kažem Srbije, i pomogla komunistima da postanu pobednici. I taj revolucionarni prevrat je bio pozdravljen. Ukinuli smo monarhiju, zabranili smo povratak kralja, Tito se uselio u njegov dvor i pre nego što je kralj detronizovan, u propagandi rešeno je nacionalno pitanje na taj način da se svi narodi oslobode od takozvanog velikosrpskog ugnjetavanja i uspostavljene druge mere. Pobijeno je po kratkom postupku negde oko šezdesetak hiljada ljudi. Ja sam kao direktor Instituta za savremenu istoriju sa svojim saradnicima i ’Večernjim novostima’ pokrenuo inicijativu za istraživanje zločina oslobodilaca. Mi smo napravili jednu bazu, koja je još uvek mislim dostupna u Ministarstvu pravde, u kojoj je navedeno da je na razne načine u Srbiji ubijeno oko 60.000 ljudi, po raznim osnovama. Naravno, nisu svi bili nevini. Pravljena su nekakva suđenja. Ali mene su zanimale vansudske likvidacije, koliko je vansudski ljudi likvidirano. Označenog, prema svojim merilima, za protivnika ili narodnog neprijatelja ubijete, bez ikakvog suđenja, bez ikakvog zapisnika, ne zna vam se grob, kao u slučaju suđenom Mihailoviću, i nikom ništa. E to je zločin. To ne sme da se ni zaboravi ni ponovi u Srbiji, bilo kad, bilo gde. Znači, posledice događaja iz 1944‒1945. godine došle su na naplatu 1990‒1991. godine. Srbi su i sada u konfuziji, još se ne snalaze dovoljno između jugoslovenstva i komunizma. Refleksi jugoslovenstva i komunizma opterećuju srpsko društvo na svakom koraku.“

I sve to što ste pobrojali, uz to što velike sile kroje celu priču, doprinosi tome da imamo utisak da stalno živimo u odsudnim vremenima.

„Da. I da smo važni i na planetarnom nivou, i da od naših odluka ili od naše pozicije zavise međunarodni odnosi. To u stvari nije tačno.“

Koliko u stvari mi sami podgrevamo takva osećanja?

„Podgrevamo zato što se mi, kako da vam kažem, ili svađamo sa Evropom u toj bespomoćnoj srdžbi ili prigovaramo Evropi. Ima valjanih razloga za to, razume se. Ali ništa se neće desiti u Evropi ako se mi njima rugamo, prigovaramo itd., nego se nama dešava. Oni to prate, to su izveštaji, sve ovo što se dešava neko to beleži. I vi imate tu predstavu da mi se rugamo Evropi i da od toga imamo samo štete, nikakvu korist. Okreni, obrni, srpska politička elita ili ako hoćete intelektualna elita, na Univerzitetu ili bilo gde, nema, prema mom mišljenju, jasan plan, viziju, ozbiljnu diskusiju kao što mi sada pričamo o tome – npr. Srbija za deset godina, Srbija za dvadeset godina. Šta mi to u stvari hoćemo.“

Zapravo nemamo nacionalnu strategiju.

„Da li je to nekakva strategija ili neki plan. Takvih planova je u istoriji bilo od Načertanija Ilije Garašanina, ’Srbi svi i svuda’ Vuka Karadžića...“

Da li je Memorandum SANU bio tako nešto?

„Ne. Memorandum SANU je radni papir koji je izašao u javnost, a ti Jugosloveni koji su hteli da ruše Jugoslaviju uhvatili su se njega. Ko je u Srbiji po tom planu radio? To je samo skica jednog stanja, znači nedovršena. Pa i danas Akademija da izađe, a ne može, sa bilo kakvim planom, to niti će obavezivati ikoga, niti ima nekog velikog uticaja. Mislim da su tom dokumentu pridali veliku važnost oni koji su želeli da sruše Jugoslaviju. U toj antisrpskoj separatističkoj, šovinističkoj propagandi povezano je i Načertanije i Stevan Moljević sa svojom ’Homogenom Srbijom’. To nema nikakve veze. Moljević je jedan činovnik, advokat, koji uopšte nije bio kod Draže kada je napravio taj dokument ’Homogena Srbija’ i amaterski nacrtao granice tzv. homogene Srbije. Ali to se uzima kao ključni argument srpskog nacionalizma i da i sada Srbi rade po tom planu. To nije tačno. Ali je sa stanovišta njihove politike destrukcije države bilo korisno.“

I šta je potrebno Srbiji danas?

„Srbiji je potrebno spuštanje unutrašnje tenzije, mir i jedinstvo prema spolja. Potpuno su apsurdne podele i bespotrebno plašenje naroda ‒ ako ovi pobede biće to, a ako oni pobede biće to. Ne, neće biti. To je isti narod. Čak ta atmosfera koja je stvorena u društvu ne tiče se da su jedni mnogo bolji, a drugi mnogo gori. Ne, mi smo isti i mi reagujemo isto. A suština je u tome da ako je, na primer, određenu funkciju imao čovek koji je doveden sa ulice, odavde, odande, masa ljudi će reći, čekajte, ja sam profesor pa mene niko nije pozvao. Reč je o tome ne da se promeni društvo, da se unapredi, ne da se nađu najkompetentniji ljudi, nego da se promeni onaj koji je gore, ko je na vlasti. I to vam je politička borba od 19. veka, na naše i vaše.“

Kome odgovara, da li nekom iznutra odgovara to stanje odsudnosti i rešavanja sudbonosnih pitanja, predstavljanje situacije takvom?

„Ne verujem da postoji nekakva organizovana i sinhronizovana grupa. Pritom ne tvrdim da nema uticaja spoljnog faktora, kao što sam rekao. To vam je sada preko raznih organizacija, udruženja, centara... Čak imate sada opservatorije, tako se zovu, za ljudska prava, za udžbenike... Masa ljudi, ne znam koliko, živi pristojno od tih aktivnosti. To su vam projektne aktivnosti. Kao bajagi neki projekti. Vi napravite projekte, aplicirate, oni vas finansiraju, dobro vi od toga živite, podnosite neki izveštaj, uz to imate obavezu da to u javnost artikulišete. A pritom niste svesni da je izveštaj koji pošaljete samo segment nekog većeg istraživanja ili pogleda na politiku, na narod, na političke stranke, na ekonomiju, na međunacionalne odnose itd. I to iznutra rovarenje je verovatno od tih grupa i pojedinaca koji su na jedan ili drugi način vezani za sve strane i koji promovišu određene ideje, ekskluzivizam, udaraju u ratne bubnjeve... A to direktno šteti i Srbiji i srpskom imidžu, i srpskoj politici. Prirodno je da se razlikujemo i ne treba svi da mislimo isto. Ali potrebna je razložna i razumna kritika, kritika pojava i prakse, a ne optuživanje i vređanje, poželjna je kritika onih na vlasti, odnosno uprave jer Srbiji je iznad svega potrebna sposobna i časna uprava, kao što je govorio kralj Aleksandar. Ali ako vi svesno radite na urušavanju ili institucija ili srpske istorije, relativizujete sve, pa to neki na Zapadu upravo i traže. Na primer, povodom 100 godina od početka Prvog svetskog rata lansirane su teze od jednog britanskog istoričara, a kasnije i drugih, da su Srbi krivi za izazivanje Prvog svetskog rata, da je Gavrilo Princip ni manje ni više terorista, učitavajući današnju formulaciju na neke odnose od pre 100 godina. Dakle, srpsko savezništvo, srpsko herojstvo, priznato i od tih zapadnih saveznika, posle 100 godina pretvoreno je u srpski terorizam, u srpski zločin i da je Evropa, odnosno ceo svet ušao u rat zbog Gavrila Principa. Gavrila Principa su posle mesec dana svi zaboravili kada su se velike sile uhvatile za gušu. Na kraju tog rata koji je izazvao velike posledice niko više to nije pominjao. Niti je Srbija označena za krivca za izazivanje rata.“

Nesumnjivo je atentat u Sarajevu bio povod za izbijanje rata, ali uzroci su bili mnogo dublji.

„Da, scena je 1914. godine na evropskom nivou bila postavljena za ratnu predstavu. Kao što je i danas scena za sukob i na ovim prostorima dobrano postavljena. Nekoliko pogrešnih koraka može da dovede do sukoba i u Bosni, a posebno na Kosovu i Metohiji ili u Makedoniji. U to nema sumnje.“

Kome je to u interesu i kako to sprečiti?

„Srbija ne sme da napravi nijedan pogrešan korak u tom smeru. Suština je u savezništvu. Srbija mora da ima saveznike kakve je imala 1914. godine. Kada je, na primer, naš poslanik Spalajković izlazio iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije, susreo se sa francuskim predsednikom Poenkareom, koji je ulazio na razgovor. Navodno je Spalajković pitao francuskog predsednika: ’Šta će biti sa nama?’ A on mu je odgovorio: ’Mi ćemo vam pomoći.’ To je detalj iz istorije, koji ne mora da bude tačan, ali ga ima u Spalajkovićevim spisima. Taj događaj govori o tome da Srbija mora da ima saveznike. Kao što sam rekao na početku, odluke ne zavise samo od nas, zavise i od drugih. Ako, recimo, Rusija bombarduje Rumuniju, a ona je prva zemlja koja će stradati u nekom većem sukobu, a ne Poljska, jer su tu najveće američke baze, ili baze NATO saveza direktno uperene protiv Rusije, eto nam rata na granici. To je po meni ključna stvar ‒ čuvanje mira jer u ratu svi stradaju, a najviše civili. Apsurdno je, ali Srbija ni 1914. godine nije želela rat, ni 1941. godine nismo želeli rat, pa i 1991. godine Srbija nije želela rat. Drugi su razbijali Jugoslaviju, Srbija je pokušavala da spasava i zemlju i narod, i potonuli smo u građanski rat.“

Ali na pogrešan način.

„Naravno. Posejano je seme za buduće sukobe i za revanš.“

Strani uticaji i domaća politika: Говорит Москва, London calling

U fokusu

Vesti 29.09.2026. 15:10

Strani uticaji i domaća politika: Говорит Москва, London calling

Pomenuli ste kako događaje iz 1914. tumače iz današnje perspektive pa je Princip terorista itd. Koliko smo sami skloni da posmatramo događaje, čak ne iz toliko bliske prošlosti, i da ih tumačimo iz današnje perspektive? I onda stvaramo mitove ‒ od Kosova pa nadalje. I kako da se oslobodimo toga?

„Sva vam je istorija u sadašnjosti. Vi iz istorije izvlačite, kao kad iz svog plakara uzimate ono što želite da obučete, ono što vam odgovara. Posebno istoričari imaju asocijaciju na događaje koji su se desili, premda nikada se istorija ne ponavlja, ali se mogu sagledati neka istorijska iskustva. Jedno od istorijskih iskustava je da Srbija mora da ima saveznika, i to velikog saveznika, za bilo kakvu stabilnost. Ukoliko je sama i nema saveznika, ne može ništa. Idealizovanu sliku prošlosti imaju svi narodi, posebno mali narodi. Ali recimo 1912. godine, kada su balkanski saveznici objavili rat Osmanskom carstvu, glavne bitke srpska vojska je vodila kod današnjeg Kumanova, Prilepa, Bitolja, Skoplja itd. Ali te bitke nisu bile protiv današnjih Makedonaca, te nacije koja je dobila republiku pod komunistima, ali samo na srpskom južnom krilu, ne i u pirinskoj Makedoniji u Bugarskoj, ili egejskog Makedoniji, u Grčkoj. Ali danas u Makedoniji kada posetite ta mesta i vidite grobove, spomenike srpskih žrtava, vi ćete videti potpunu devastaciju, nemar i uklanjanje tragova srpske prošlosti na tim prostorima. Bez obzira na to što, kako sam rekao, oni nisu ratovali protiv Makedonaca, nego protiv Osmanskog carstva. Ali Makedonci se identifikuju da je to njihova teritorija današnja i da su to činili ’golemosrpski zavojevateli’. Znači, svi mali narodi, pa i Srbi, idealizuju prošlost i učitavaju je u sadašnje vreme. Car Dušan i srpsko carstvo, to nije Srbija danas niti je Dušan Srbin na način na koji današnji Srbi imaju osećaj nacionalnog.“

Tada još nacije nisu ni bile formirane na način kako danas postoje.

„Naravno. Nacija i nacionalne države su plod 19. veka. A nacija, osećanje, identitet, to nije u krvi, to je u glavi. To se stvara. Nema razlike između Manića u Pčinji ili u Pirotu, i Maneva ili Manevskog u Makedoniji i Bugarskoj. To je isto, to je isti narod, isto slave, isto kukaju, siromašni su i jedni i drugi. Ali tu je prošla granica, ovaj je sada veliki Bugarin, ovaj veliki Makedonac, ovaj veliki Srbin, i reaguju na isti način i sukobljavaju se zato što su isti, a ne zato što su različiti.“

Kao i Srbi i Hrvati?

„U suštini, to je ista etnička osnova, slovenska grupa. Isto reaguju, isto pevaju, isto se vesele itd. Ali vi ne možete sada da ubedite ni onoga u Raškoj oblasti ili u Sjenici, koji zna da mu je pradeda promenio veru iz egzistencijalnih razlika, i još uvek ima ikonu negde, ali on je sada veliki Bošnjak, i on se oseća tako. I nema smisla ubeđivati ga sada da je on srpskog porekla. To su vam procesi.“

Ali ih treba ubediti da možemo da živimo zajedno.

„Apsolutno. Diskusija o tome ko se kako oseća je bespredmetna. Evo, recimo Crnogorci, sada se kreira da je to posebna nacija, poseban jezik, posebna istorija. Do juče smo učili u udžbenicima da je to prva srpska država, da su Crnogorci najbolji Srbi itd. Sada je to sasvim drugačije u toj propagandi. I ako se neko oseća da je Crnogorac, nema smisla ubeđivati ga u suprotno, u njegovo srpstvo ili montenegrinstvo. Ako oni u brdima žele da žive kao Crnogorci, neće da budu Srbi, neka im bude, ništa se u suštini neće desiti. Ali dozvolite onima koji se osećaju Srbima da uživaju sva prava. Međutim, i mediji i neodgovorni političari kreiraju te sukobe i to pada na običan svet. Diskusija o tome ko se kako oseća je, ponavljam, potpuno bespredmetna. U redu je, budi Crnogorac i šta. Ali obratite pažnju, nema navale iz vašeg valjevskog kraja ili iz Pomoravlja da ljudi odlaze da žive na Cetinje, u Kolašin. Nema te velike migracije, premda Crnogorci imaju veće plate. Ali obrnut proces postoji, evo primer Vračara, o kome se priča. I dalje su Srbi i srpska država ipak dominantan faktor na prostoru Balkana. Ne može bez Srbije i Srba bilo šta tako veliko da se uradi na ovim prostorima. Mislim i po geografiji i po potencijalima i po svemu. Ipak Srbija je ključna zemlja na Balkanu, od stabilnosti Srbije, od njenog prosperiteta zavisi prosperitet i ostalih bivših republika i naroda.“

I stabilnost regiona.

„Da, i stabilnost regiona. I dalje reka, ne samo Srba, nego i drugih dolazi u Srbiju. Srbi ne idu u Bosnu ili u Crnu Goru, Kosovo, nego idu u zapadne zemlje. Ali ovi dolaze još uvek sa tih prostora uglavnom u Beograd. I ovo je još uvek taj miks jugoslovenstva. To jugoslovenstvo imaće uticaja na razvoj Srbije i u narednim decenijama.“

Da li sada kad sve ovo gledamo imate utisak da mi, zapravo, živimo u nekom velikom projektu, nečijem?

„Verovatno živimo u projektu tih megakorporacija i apsolutno smo uhvaćeni u mrežu Ilona Maska i njemu jednakih i sličnih. Zavisimo od njega na svaki mogući način u smislu interneta, u smislu telefona. Njegove odluke padaju i na nas, premda možda on ni ne zna gde je Srbija i ne znam da li je bio ikada. Dakle, velike korporacije, veliki sistemi, veliki novčani zavodi direktno utiču na položaj svih zemalja. Svetska banka će vam dati kredit, ali će vas usloviti da taj kredit koji uzmete se uopšte ne odnosi na Kosovo, niti smete da pomenete Kosovo u nekom kreditu koji uzmete od Svetske banke. Jer oni smatraju da je Kosovo nezavisna država. A mi uzimamo kredite od Svetske banke i trošimo ih tako kako ih trošimo, zadužujući naše potomke. U tom smislu, mislim da postoje centri moći koji imaju uticaja. A što se tiče politike prema Srbiji, mislim da je to samo jedan od referata, jedan od fajlova u velikim zemljama. U Britaniji je to poseban fajl, u okviru tog fajla su Srbija, Kosovo itd. Oni imaju svoje interese i strpljivo ih ostvaruju. Naše je da mi definišemo i da se borimo za svoje nacionalne interese.“

"Mi smo loš đak, mnogo više nego što su oni zlonamerni učitelji"