Intervju - Zoran Panović

"Svako od velikih igrača želi alternativni model stabilnosti"

Sa Zoranom Panovićem, programskim direktorom „Demostata“, razgovarali smo dan nakon što je premijer Đuro Macut predložio raspuštanje Skupštine, odnosno dan pre nego što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u skladu sa svojim ovlašćenjima to i uradio.

„Već je bilo očigledno da je prolongiranja bilo dosta i da su neke pripremne radnje, kao što je bila velika Vučićeva pretkampanja, pa isplata para građanima Srbije, bile dovoljni signali da ovoga puta neće biti kao kada je u jednom trenutku Vučić najavljivao, pa odlagao izbore. To je mene podsećalo na ono kad OFAC odlaže, pa daje licencu NIS-u na mesec dana, na 40 dana. Tako je i Vučić prolongirao, i sve se činilo sad će, sad će... Posle svega kredibilitet vlasti bi bio upitan i bila bi zaista neozbiljna da ne bude izbora“, kaže Panović na početku razgovora za „Ekspres“.

Da li možemo sada da kažemo šta će da budu ključne teme u kampanji koja je već počela?

„To je nebitno. Teme za izbore. To je kao sada da pitaš nekoga program koje stranke mu je najbliži. Ti programi ne znače ništa, te formalne stvari.“

Doduše, niko i ne zna za programe stranaka, šta se u njima nalazi, za šta se stranke formalno zalažu...

„Znam da kada radimo istraživanje javnog mnjenja ne možeš da kažeš u upitniku da li podržavate neke autokratske metode. Ljudi ne znaju šta je autokratija. Čak reč ’ustavno’ može da bude problem jer mnogi ljudi nisu načisto ni šta je Ustav, šta znači ustavna kategorija. Tako i stranački programi idu u neke svoje nijanse. Programi ne znače ništa. Faktički, kada pogledamo realno po programima i po zvaničnim stavovima, mi imamo dvotrećinski konsenzus za članstvo u EU u Skupštini. Formalno. Većina partija, uključujući najveću vladajuću, jeste za EU. A opet to ne znači ništa u političkim borbama u Srbiji.“

Na terenu se baš ne oslikava tako.

„Da. Mnogo je bio realniji onaj pravi dvotrećinski konsenzus za EU koji su postigli SNS i DS, odnosno Toma Nikolić i Boris Tadić. To je bio zaista dvotrećinski konsenzus koji je značio istovremeno jednu vrstu otklona SNS-a od radikala. A Tadiću je odgovaralo to. Nije on stvorio SNS, to su gluposti. Ali mu je odgovarao SNS jer je pacifikovao ogromne radikale. Istovremeno bio je dvotrećinski konsenzus jer mu je Tomislav Nikolić obezbeđivao podršku za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Sada je sasvim druga okolnost. Posle svih tih godina, EU je sasvim drugačija kategorija u smislu i naših integracija. Ona je, pre svega, postala bezbednosno pitanje, više nego neko vrednosno. Mislim da greše svi koji misle da je odnos vlasti u Beogradu i EU zasnovan primarno na nekim vrednostima, na nekim kriterijumima. Zato dolazi do poremećaja u percepciji pa se neko čudi zašto Brisel podržava Vučića.“

Misliš da je zapravo tema pre svega ruskog i kineskog uticaja...

„To je jedna od veoma bitnih tema. Sa druge strane, Evropska unija, čak i 2000. i 2012. godine, kada su bile tektonske promene u Srbiji, ako baš nešto nije i bilo po tim EU famoznim kriterijumima, postavljala je pitanje – šta je alternativna stabilnost? Svako od velikih igrača želi alternativni model stabilnosti. Tako je bilo i 2012. godine. Nije Zapad doveo SNS na vlast, nego je Zapad prihvatio SNS kao relevantnog partnera.“

Na osnovu onoga što su rekli da nude.

„Da. Mi ovde još nemamo jasnu definiciju šta je alternativa i šta ona nudi. Malo je neozbiljno kada kažeš nekom spoljnom faktoru samo ‒ alternativa su studenti. To nama ovde deluje onako – studenti. Ali šta to znači konkretno u politici? I to ćemo verovatno saznati. Ali bitna je ta percepcija, da se neko predstavi kao neko ko je partner, potencijalni partner nekome, na primer, od stranih sila. I mislim da tu veoma dugo ova vlast uspeva da održava to partnerstvo, taj odnos sa Zapadom, i sa Istokom, sa svim partnerima. Jer, nije to ništa novo. Mi ovde stalno govorimo o diskontinuitetu. A dosta je kontinuiteta. Kontinuitet između Koštunice i Vučića je politika neutralnosti.“

Vojne neutralnosti.

„Vojne neutralnosti, ali koja implicira političku. Još jedna stvar, vojna neutralnost je često eufemizam za prorusku poziciju. Četiri stuba famozna Peking – Moskva – Brisel – Vašington, to je Tadićev patent i tu je kontinuitet. Nije baš da mi nemamo kontinuiteta. Vučić ne bi ni mogao da vodi ekonomsku spoljnu politiku koja je podigla neke stvari u Srbiji‚ standardu, napravio je potrošačko društvo, a da nije koristio tekovine 5. oktobra, koje su otvorile zemlju ka svetu. Prvo, ne bi mogao da vlada ovako dugo i uspešno da nema toliko konvertita koji su prešli iz tih partija petooktobarskih. To se zaboravlja. Boje SNS-a su crvena, plava i bela, a komotno bi mogle da budu boje recimo žuta i crna. To je neverovatno, ne znam u međunarodnoj praksi, a pratio sam i druge političke scene, da neko toliko masovno pređe kod nekoga. Pogledajte Crnu Goru i DPS Mila Đukanovića. Milo je otišao sa vlasti 2020. godine, a DPS sada ima 25, 26 odsto. I vrlo je moguće da će dogodine ući u vlast. Zamislite sada da Demokratska stranka, koja je izgubila izbore 2012. godine, danas ima 25 odsto podrške. Sama Demokratska stranka.“

A sada čini se da, nažalost, nema ni 2,5 odsto.

„To je to. Ta vrsta isto pogrešno shvaćenog partizma u Srbiji ili imamo antipartizam, ili imamo neke komunističke recidive shvatanja partije i to jeste malo neprijatno.“

Poslednji rok za predaju izbornih lista je 4. oktobar

CRTA

Vesti 10.09.2026. 09:18

Poslednji rok za predaju izbornih lista je 4. oktobar

Kada si govorio o tome da još ne znamo ovde šta je alternativa i da ljudima spolja nije jasno šta je alternativa, rekao si i da vlast uspeva da održi partnerstvo sa silama sa svih strana. To partnerstvo gradi se na osnovu toga šta imaš da ponudiš. Za drugu stranu, koja bi trebalo da bude alternativa, još nije jasno šta ima da ponudi ljudima sa strane.

„Da. Koliko se sećam, SNS je 2012. godine nudio da se otkoče evropske integracije, da se poguraju određene stvari na Kosovu, to je bio Briselski sporazum. Bez Briselskog sporazuma nisu mogle ući investicije i te stvari. Sigurno je da Zapad neće podržati onoga ko će da proglasi okupaciju Kosova kad dođe na vlast. Vučić ne namerava da proglasi okupaciju Kosova.“

Više puta je rekao i da nema smisla ratovati.

„Pa da. Ali vrlo brzo ćemo nešto dobiti. U Srbiji je pre svega podela afektivna. Ide za i protiv Vučića. I tu postoje vrlo jasna dva pola Srbije. Ali i vlast svoju održivost upravo često bazira na toj nejasnoj ideološkoj profilisanosti. Tu ima nekih zanimljivih stvari. Na primer, ja sam se naslušao priča o tome kako Srbija definitivno okreće na ovu ili onu stranu. I to sve zavisi samo od dnevnopolitičke konjunkture. Evo sećaš na primer, 2024. godine, oktobar, pre pada nadstrešnice, dolazio je Donald Tusk, novi premijer Poljske. I šta se dešava? Vučić dobija hvalospeve. Zato što Vučić ne ide u Kazanj, na samit BRIKS-a, gde ga čeka možda Putin i svi kažu evo – Srbija definitivno okrenula leđa Rusiji. Ali sledeće godine, eto ga Vučić na paradi Putinovoj u Moskvi za Dan pobede. Opa, evo sad smo definitivno tamo.“

A onda je primio Zelenskog.

„Onda se stvari vraćaju, onda je Zelenski tu. I taman, evo Srbija presaldumila. Kad, eto sahrane Ratka Mladića. Ruski ambasador na sahrani, jedan narativ, scene za koje ne možemo reći da je to nešto što će se dopasti Evropskoj uniji ili Zapadu. To već toliko dugo traje da je glupo reći da tu nema neke veštine.“

Pa sada 16. septembra treba da ide u Ujedinjene nacije.

„A između je još jedna stvar, to su neke sitnice, ne znam kako to ljudi ne primećuju. Nemoj zaboraviti skup nesvrstanih u Beogradu. Vučić se često poredi sa Titom. Na primer, više smo izgradili puteva nego za vreme Tita. I onda kada dođu nesvrstani, gde je Tito bio glavni u Beogradu, Vučić citira i Nehrua i Nasera, a ne pominje Tita. Pa osnovni red bi bio da odete da položite cveće maršalu na grob. To je osnovni red. Zamisli sutra da se promene okolnosti i da ’Open Balkan’ zaživi u nekom širem obliku. A to je bila dobra ideja, ali nije mogao da uspe strukturalno. I zamisli da neko pravi posle 50 godina proslavu i citira u Novom Sadu Ramu i Zaeva, a ne pominje Vučića. A Rama, Zaev i Vučić su Tito, Nehru, Naser ’Open Balkana’. Tito je Vučić, Nehru je Rama, Naser je Zaev. I to nesvrstavanje koje smo ovde imali je više julovski recidiv, kako julovci shvataju nesvrstavanje. Drugo, šta ćemo mi u nesvrstanima kada smo mi na evropskom putu?“

Ako zvanično kažemo da smo za članstvo u Evropskoj uniji.

„Ako nam smeta toliko Tito, zašto se bavimo tim stvarima. Zašto smo mi naslednici toga. Meni to uopšte nije jasno.“

Da li je to neki peti stub spoljne politike?

„Ja razumem, bili su nesvrstani, ali sada nema Istok‒Zapad. Sada postoji Globalni jug i postoji Sever. Srpski svet je deo Globalnog juga. To je drugačije. Ima dosta te konfuzije. Pokušava nekad da se konfuzija predstavi kao veština, ali nekada ima i veštine manevrisanja, ne možete to ignorisati. Samo, jedno je prilagođavanje, a drugo je kreiranje. To je vrlo bitno. Srbija kolika je ne može da kreira, ali može da se prilagođava. Tito je mogao da kreira i to je suštinski bitna razlika.“

Samo je pitanje čemu ćeš se prilagoditi.

„Da, čemu ćeš se prilagoditi jer su drugačije okolnosti. Jednostavno sve u svoje vreme. E onda mi mešamo ta vremena i dolazi do određenih konfuzija. Nama uvek smeta Jugoslavija, a onda uvek kažemo ‒ pa Zapad je rasturio Jugoslaviju. Trebalo je mi da je rasturimo kada nam je smetala.“

Pomenuo si Mladića i Mladićevu sahranu. Kolika će biti Mladićeva uloga u predizbornoj kampanji? Hoće li je biti? Vidimo da su čak i neki opozicioni lideri otišli na sahranu, na komemoraciju, Miloš Jovanović iz Novog DSS-a, predsednik Dveri isto, a nikog od socijalista nije bilo.

„Da. Nije moglo da se kalkuliše kada će čovek da umre. Zato je paradoksalno da je Vučićeva pretkampanja bila veseljačka, pod šatrama, a svoje finale je dobila, kada je u stvari početak prave kampanje, na sahrani.“

Tog dana je i vlada podnela predlog predsedniku da raspusti parlament.

„To već nije koincidencija, možda. Postoji jedan krak sociologije koji se zove nekrosociologija, to je sociologija smrti. Istraživanje koliko smrti i posthumne harizme ljudi utiču na politiku. To je veoma bitan faktor u politici. Na primer, imamo neke indikativne sahrane, da ne idemo daleko u prošlost. Sahrana Rankovića bila je bitna 1983. godine, Titova 1980. godine, Tuđmanova decembra 1999. godine na Mirogoju, Đinđićeva, Miloševićeva. Pogledajte kakve imamo situacije. Ko je došao Titu? Došao je Brežnjev, nije došao Karter. Ali ne zato što je imao loš odnos sa Jugoslavijom, jer Tito je bio kod Kartera u poseti. Nego je priča da je Karter hteo da izbegne da sretne Brežnjeva u Beogradu. I Karter je poslao majku. A to kada dođe neko od članova porodice je simbolički jak gest. A posle je došao kada nije mogao da sretne Brežnjeva, kada je Cvijetin Mijatović bio predsednik Predsedništva SFRJ. I ima ona scena kada Cvijetin Mijatović i njegova supruga Mira Stupica u kolima sa Karterom i njegovom suprugom mašu po centru Beograda, Terazijama. Za Rankovićevu sahranu se mnogo govori da je to početak nacionalnog buđenja u Srbiji. A pitanje je koliko smo se mi ogrešili o Rankovića. Otkud mi znamo da li bi Ranković podržao na Osmoj sednici Miloševića. Možda bi, a možda i ne bi. To je isto percepcija naroda koji je očekivao nešto od nekoga. Kada pogledate sahrane Miloševića i Đinđića, to je, bukvalno, u Srbiji sukob dve posthumne harizme. Ko više posthumno utiče na politički život, Milošević ili Đinđić? U prvom delu Vučićeve vlasti vidimo da je bliži Đinđiću. U ovom delu se čini da je bliži Miloševiću. Čak se on u odnosu na Dačića ističe da je on taj koji baštini delo Miloševića. Tako isto Tuđmanova sahrana. Evo danas se ljudi ne sećaju koja su samo dva strana državnika bila na Tuđmanovoj sahrani. To su Sulejman Demirel, Turčin, i naš veliki prijatelj Viktor Orban, kao mladi premijer, koji je rekao da je budućnost srednje Evrope da pratimo Tuđmanov put. A Hrvatska je od te maltene međunarodne izolacije postala i članica NATO-a, i EU... Tako će biti veoma interesantno kako će ta Mladićeva nesporna harizma posthumno da funkcioniše, da utiče na društveni i politički život Srbije. Sigurno je da u ovom trenutku ona više ide naruku, u nekom marketinškom smislu, pristalicama sadašnje vlasti u Srbiji. Evo, to je tipičan primer kako nešto mi olako počnemo da radimo. Ova vlast je 2024. godine u maju napravila pompezno Svesrpski sabor u Beogradu, Republika Srpska, Srbija... Deklaracija usvojena u dva parlamenta pompezno. I onda je rečeno da će na svake dve godine da se održava. I ovog juna, mislim da se sem mene niko nije setio tog Svesrpskog sabora. A onda smo mimo nekih pravila dobili neformalni svesrpski sabor na Mladićevoj sahrani.“

Kao što je sve neformalno, i BITEF i filmski festival u Nišu...

„I to isto, da. Ja sam uvek govorio da u Srbiji nama najviše odgovara onaj model prištinskog korzoa nekada, gde su sa jedne strane ulice Albanci, a sa druge Srbi. Kada bi to moglo da tako funkcioniše. Samo što je problem što su onda Albanci pravili alternativni univerzitet, a sada bi vlast mogla da pravi alternativni univerzitet i alternativni festival. I kada bismo mogli da se podelimo na ’DDR Srbiju’ i ’SR Nemačku Srbiju’ pa onda da se dogovorimo posle 50 godina koji model bude uspešniji da se svi tako spojimo.“

Ali onda bismo morali neki zid da dižemo.

„Ali da se dogovorimo da nema bežanja preko zida, da ne bismo pucali jedni na druge.“

Da se vratimo na Mladića. Jedna od prvih reakcija iz Evrope bila je otkazivanje posete Marte Kos. Pa akademska zajednica moli Ursulu fon der Lajen da ne dolazi u Beograd. A onda bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor kaže da bi Evropa trebalo definitivno da prekine sve pregovore sa Srbijom i govori o „necivilizacijskom činu“, na šta joj je prilično oštro odgovorila Bojana Selaković iz EU konventa, u smislu – nemojte vi o necivilizacijskim činovima. U kakvu nas to poziciju stavljaju?

„Da budem ciničan, možda bismo mi i prekinuli evropske integracije kada bi Evropa htela da nas pusti.“

Ali nas nešto i ne drži previše.

„Ne drži nas, ali to je pozicija, kao što je Koštunica govorio da treba da imamo dvosmernu saradnju sa Haškim tribunalom. Mislim da Vučić želi dvosmernu saradnju sa Evropskom unijom, kao da nama Evropska unija treba da ispunjava neke uslove. Očigledno, mi smo ipak geopolitički veoma bitna zemlja da bismo se tek tako razišli sa EU.“

Možda ne moraju da ispunjavaju naše uslove, možda bi mogli da ispune ono što su rekli sami da će da urade.

„Pa da, postoji jedna vrsta i razočaranja u Srbiji. I ova vlast je krenula još brže u evropske integracije. Sećam se kada je Tanja Miščević bila u tom resoru glavna, kada su počeli pregovori o članstvu, pa ona u Briselu, pored nje je bio, ako se neko seća, Štefan File... Toliki je bio entuzijazam da je Tanja Miščević rekla – osećam se kao da sedim za volanom ’ferarija’, samo što ne krenemo.“

Onda je „ferari“ ostao bez goriva.

„Da, dok sada gospodin Nemanja Starović, koji sada drži taj resor, sigurno nije neki ministar koji spada u velike motivatore resora koji drži. On je u Dablinu rekao rutinski da će Srbija da ispunjava sve uslove. Ponekad mi se čini da mi mnogo Zapad ili EU poistovećujemo sa nekim našim regionalnim problemima i frustracijama, odnosa sa Hrvatskom, odnosa sa Crnom Gorom, sa tzv. Kosovom. Ima jedna stvar koju ne možemo da osporimo. Postoji osećaj nepravde, sigurno. Ne kažem da bi u nekoj idealnoj podeli pravde Srbi bolje prošli od nekih drugih niti smatram da treba nivelisati zločine. Ali jednostavno osećaj nekažnjivosti određenih političkih i vojnih lidera nekih drugih naroda u ratovima ’90-ih sigurno deluje frustrirajuće na mnoge Srbe. E sada, ono što je isto neosporno, jeste da smo mi društvo frustriranih nacionalista. Hrvatska koja bukvalno ima renesansu neustaškog resentimana, ali Hrvatsku niko zbog toga neće izbaciti iz Evropske unije. Njihov nacionalizam se pokazao konkurentan za razliku od našeg i oni bukvalno mogu da nam kažu – da, mi smo sve to, ali mi smo EU.“

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"

Intervju - Ognjen Gogić

Vesti 07.09.2026. 15:00

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"

Zašto niko u Briselu ne reaguje na to jer to stvara osećaj nepravde ovde u Srbiji?

„Stvara, ali njima je Hrvatska veoma bitna. Svi nacionalizmi ovde su na neki način karaktera vazalnog: hrvatski prema Nemačkoj, bošnjački prema Turskoj, srpski prema Rusiji, albanski je bio prema SAD, ali tu pre svega na klintonovskoj administraciji. U tim pokroviteljskim stvarima pitanje je koliko nama Rusija zaista može da pomogne u realnim stvarima. Veliki je paradoks da je nama Nemačka najbitniji privredni partner, a nije politički saveznik u pravom smislu te reči. Nekog može da zbuni podrška koju Vučić ima od Angele Merkel, do Ursule fon der Lajen. Pravi puni saveznik Nemačke na ovim prostorima je Hrvatska. I niko ne treba da ima iluzije da je drugačije. Kao što ne treba imati iluzija da bi se, da je neka druga vlast u Srbiji, Zagreb, Sarajevo, Priština, Crna Gora oduševili.“

Ko god da dođe na vlast.

„Isto kao što ova vlast otkriva u nekim stvarima koliko je zaista za Evropsku uniju. A može da kaže – pa dobro, ako mi ne možemo zbog Kosova, drago nam je da bar deo srpskog naroda kroz Crnu Goru uđe u Evropsku uniju. Ali nisu nešto srećni ni zbog toga.“

A mogao bi i deo srpskog naroda u Bosni da uđe u EU.

„Pa, mogao bi, to bi bilo da ulazimo parcijalno u EU, ako bi moglo. Sve su to pitanja konteksta. Nije isto ako mi odbacimo EU i kada odbaci Island, razumete.“

Ali Island je i kao „nečlan“ EU mnogo više vezan za EU nego Srbija.

„Apsolutno. Ne znam, Vučić je rekao da će do 2026. godine da ispuni sve uslove za EU, nezavisno da li će nas primiti ili neće. Meni to ne izgleda baš toliko realno, ali videćemo. Možda nas mogu da prime u EU kao kad te prime na Mundobasket na wild card, ako tako džumle prime nas i ove neke odavde. Očigledno to je geopolitika, ali zaista se prostor suviše dugo drži u nekom limbu.“

Kome to ide naruku?

„Ima jedna knjiga ‒ ’Balkanski duhovi’ Roberta Kaplana. On je iz iskustva posmatrao ceo prostor i imamo tri stvari: ili da vegetiramo u ovom limbu, da se vratimo klanju ’90-ih ili da postanemo deo nečega. Ali ja ne verujem koliko je moguće da ovi prostori postanu Beneluks jugoistočne Evrope. Jer Srbija i Hrvatska su propustile šansu da budu Nemačka, Francuska jugoistoka Evrope, ali nisu propustile šansu da budu Indija i Pakistan ovog prostora. I mislim da to će trajati. Pitali su me to iz zagrebačkih medija, postoji li šansa da Srbija i Hrvatska imaju bolje odnose. Ja sam rekao, vrlo jednostavno. Bile su dve šanse, jedna je propuštena. Nažalost zahvaljujući prirodi, a to je biologija, da je predsednik Hrvatske bio Milan Babić, a predsednik Srbije Dragan Marković Palma. Tad bi se popravili odnosi suštinski. A druga varijanta je da predsednik Srbije bude Rasim Ljajić, a predsednik Hrvatske Milorad Pupovac. U svim drugim varijantama mislim da ne mogu da budu bolji.“

Dakle, nema šanse.

„Teško. Ali ćemo živeti te paralelne dimenzije. Sa jedne strane imamo narative iz ’90-ih. Ovde mnogi, čak i naše kolege govore po inerciji da su ratovi na prostorima bivše Jugoslavije bili građanski. To nije tačno. Građanski rat je rat četnika i partizana, Španski građanski rat, Američki građanski rat Sever – Jug, građanski rat je u Rusiji bio između boljševika crvenih i rojalista belih ili Kuomintang i maoisti u Kini. Ovo su bili etničko-verski ratovi. Nisu ratovali građani, nego su ratovale etničko-verske skupine. I sada imamo te paralelne dimenzije da s jedne strane nekad zaista narativi deluju kao da je rat stao juče i da će početi sutra. A sa druge strane, u privredi, kriminalu, estradi, stvari funkcionišu normalno. I onda imate neke dve paralelne dimenzije koje se nikada se ne sudaraju. Ali postoje situacije kada se one ipak moraju sudariti. Tipičan primer je najava koncerta Dina Merlina u Kraljevu i smrt Ratka Mladića. Bilo je protesta, mislim nekih veteranskih udruženja, da se zabrani koncert Dinu Merlinu. Da nije umro Ratko Mladić, verovatno ga ne bi zabranili. Ali možete da zamislite kada je umro Ratko Mladić, u toj atmosferi, da Dino Merlin ima koncert u Kraljevu? Ko bi došao na taj koncert, a da se očekuje sahrana Ratka Mladića? Isto kao kada se na ovom alternativnom festivalu u Nišu pojavi ’Grand kafa’ kao sponzor. Onda kažu to je hrvatska firma. Ali to je firma koja radi u Srbiji, zapošljava srpske radnike, pa i ’smoki’ je u toj firmi. Pa, je l’ Plenković rekao vrlo otvoreno da mu je stalo do energetske i ekonomske stabilnosti u Srbiji. Pa odakle stiže nafta?“

Zato što to služi i Hrvatskoj.

„A da suštinski hoće da destabilizuje Srbiju valjda bi zavrnuo pipu, ne bi slao naftu. Znači, tokovi idu paralelno. E sada, kada dođe Picula, koji nije baš toliko omiljen i nije baš neki prosrpski lobista, njemu spreme izložbu u Jasenovcu. A kada dođu ovi menadžeri iz ’Janafa’, da li spreme njima izložbu u Jasenovcu? Je l’ kada radila ova vlast istraživanje koliko radnika ’Janafa’ sluša Tompsona i da li idu na koncert Tompsona? Stalno neko licemerje kod nas, sada nam ovi odgovaraju, sada nam ovi ne odgovaraju.“

Kao što je licemerje i na Zapadu jer će vama da traže jedno, a drugima će da tolerišu što vama neće.

„Naravno. Srbija realno nema pevača tog koncepta na nivou Tompsona. Postoje neke estradne zvezde koje bi imale potencijal to da budu, ali to nisu. A ovi koji možda to imaju, koji imaju tu poetiku, nemaju kapacitet da dobace do gabarita Tompsona.“

Ali se Tompson toleriše, kao i „Za dom spremni“.

„To je to licemerje, reustašizovani narativ u Hrvatskoj Evropa neće sankcionisati, ali Srbiju koja se vrati u ’90-e neće sigurno primiti. Jednu stvar zaboravljamo. U nekim tačkama, oni koji su bili saveznici u nekome ratu na ovim prostorima imaju bolji tretman. I to je surova činjenica. Mi zato pokušavamo da rekonstruišemo neka savezništva. Tipičan primer je Amerika. Znam po istraživanjima, antiamerički stav u Srbiji se pre svega odnosi na antiklintonovski stav, na tu administraciju koja je bombardovala Srbiju. Građani Srbije, čak, prema administraciji koja je priznala Kosovo, Džordža Buša mlađeg, nemaju neki negativni stav. Čak smatraju da je to inercija, to je Klintonova administracija. Kada pomenete Kondolizu Rajs, Donalda Ramsfelda, Dika Čejnija, to prolazi. Ali kada pomenete Madlen Olbrajt, to je katastrofa. S time što je Kristofer Hil uspeo donekle da promeni imidž, radio je na tome da ovde neko postane prihvatljiv. I bilo je tu pomaka, i pre Trampa sa Bajdenovom administracijom. Kada je Bajden bio u Skadarliji pa mu je Vučić kupio opanke, bilo je to bolje nego što je moglo da ispadne. A sa Trampom probamo da rekonstruišemo te odnose. Verovatno Tramp neće menjati strateške odluke Amerike, ali neće ideološki insistirati na onome što se zove nekada tamo nezavršeni poslovi na Balkanu. Mi smo najviše šansi propustili poznih ’80-ih jer tada se hvatao voz. Gledam, kada smo radili istraživanja, kako su se kosovski Albanci, njihov separatistički pokret, munjevito prešaltali sa jedne enverhodžističke marksističke paradigme separatističke, na ideologiju ljudskih prava jer su osetili kroz svoju dijasporu šta dolazi.“

Videli su odakle vetar duva.

„Dok Srbija to zvanična nije prepoznala. I ostala je u nekom hladnoratovskom modelu podrške propalim snagama u Kremlju. Tu je izgubila suštinski bitan korak i neka stara savezništva iz dva svetska rata, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama. Mi smo to lako prokockali da jednostavno teško rekonstruišemo taj kapital, stalno nosimo taj bagaž ’90-ih i ratova i bombardovanja. I to je zaista kompleksna situacija.“

Da li možemo da krenemo obrnutom logikom, da li neko razmišlja o tome da li neko ima snage i hrabrosti to da uradi i da kaže – ok, neki ljudi su u naše ime uradili to, to i to. Zločini su počinjeni, mi smo isporučili sve koje je Hag tražio i završili smo taj deo priče. Mi ovde sudimo nekim ljudima koji su činili zločine. Hajde, gospodo, sada je l’ možete vi da uradite svoj deo priče?

„To se čekalo. Evo, sećam se kada je Jelko Kacin bio izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, mada ga je sada Picula zasenio, ali i sa njim su uvek bila neka natezanja. I to je isto naša tragedija što nas demokratiju uče bivši komunisti iz eks ju država, umesto da mi nekog drugog učimo. Ne vidim kako ljudi ne vide taj poraz koji smo doživeli.“

Ili cinizam sa druge strane.

„Cinizam. I to neko očigledno namerno radi, sećam se hapšenja Karadžića, pa Mladića. Onda je bila jedna šarena laža kad se završi saradnja sa Haškim tribunalom, nema prepreka ispred nas da uđemo u Evropsku uniju. Sećam se kada je uhapšen Ratko Mladić onda je Jelko Kacin rekao – dobro, to je veliki korak, ali Goran Hadžić. Pošto je Goran Hadžić na slobodi. To je stvarno licemerje, i onda se to tako razotkrilo i svi koji smo znali malo realno politiku, znalo se da će bez Kosova teško to ići. Hipotetički, da se to reši sa Kosovom, hipotetički jer neće nijedna vlast u Srbiji priznati Kosovo, pitanje je da li bismo ušli u EU. Kada pogledate onaj samit 2003. godine iz Soluna, prvi samit na kojem je ovaj region dobio evropsku perspektivu. Bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten pravio je neke nacrte evropskog ustava, totalni optimizam za ovaj prostor. Tad je Srbiju predstavljao, nažalost, jer je premijer Đinđić ubijen, Zoran Živković. Toliko optimizma i šta se na kraju ispostavilo ‒ da je ceo taj samit bio samo za Hrvatsku. Očigledno je bila politička odluka da se primi samo Hrvatska.“

A da li neko ovde ima smelosti i da li bi to bilo ispravno reći – ok, ne želimo u Evropsku uniju?

„Ako bismo mi mogli da imamo te koristi u saradnji sa Evropskom unijom i neke standarde zbog nas, a ne zbog Evropske unije, samo članstvo ne bi bilo bitno. Ali sve ovde zavisi dosta od spoljne politike, geopolitike. To je suština, da se ne lažemo. Pokazalo se da ovaj region ne može da izgradi nikakav interni mehanizam pacifikacije sukoba. To se kroz istoriju pokazalo. Postojao je Versajski mir, pa bivša neka Kraljevina Jugoslavija, a čim se raspala ta Evropa odmah je došlo ovde do klanja. Dok je trajao hladnoratovski mir, bio je mir. Čim se raspala ta konstelacija Evrope, došlo je do klanja. Sada imamo neki mir, kako da ga nazovemo briselski, ali kada pogledamo sva ova dešavanja od Mladićeve sahrane do svih sahrana ratnih komandanta ili bilo čega, pa svi pretpostavljaju, ne daj bože da se raspadne ova evropska konstelacija, šta će biti ovde. I to je ono što mi je profesor Andrej Mitrović, naš čuveni istoričar, rekao u jednom intervjuu, to je taj ciklični rat koji kruži ovim prostorima, ide, vraća se. Teško je bilo šta ovde uraditi bez spoljnog faktora. Je l’ jedino ono što čini ovaj deo suverenim, u širem smislu to već asocira na neku Jugoslaviju, što je ovde prezirni pojam. Ali za razliku od Jugoslavije, EU je ipak tvorevina gde svi ulaze dobrovoljno. Treba utešiti našu javnost, neće nas niko uterati ako mi nećemo. Ako nećemo, nećemo ući, pa čak i ako nam nude. Ali, po istraživanjima, samo 30 odsto od onih koje mi ispitamo je zaista za EU u smislu da zna šta to znači i u odnosu prema Kosovu i prema Ratku Mladiću, prema ’90-ima. Ima i onih koji su za, ali malo im je nejasno šta sve treba tu da se uradi. Dvotrećinsko raspoloženje javnog mnjenja je za Putina, Rusiju. Putin je najpopularniji političar. E sad opet ono o našoj hipokriziji. Mi sve očekujemo nešto od Rusije, a šta smo mi spremni da damo za Rusiju. Ne uvodimo sankcije, dobro. Ali ovde ljudi vole da idu na Zapad, vole da koriste te neke prednosti Zapada.“

Draži im je evro nego rublja.

„To jeste tajna Vučića da je uspeo da napravi društvo gde će većinski narativ biti proruski, proputinovski, gde će mnogi jedva čekati da Putin baci bombe na London ili ne znam gde, a istovremeno hoće da idu u ’Lidl’, nemački. Hoće da idu u Grčku, NATO zemlju, da se brčkaju. E ljudi malo greše ovde, misle ako Putin stvarno baci atomske bombe da će i dalje imati te slave, prislave, ići na Halkidiki, ići u ’Lidl’. Neće. E tu smo mi malo nekorektni prema samima sebi. Ta naša ekskluzivna pozicija da možemo i ovo i ovo pitanje koliko će moći da traje.“

"Ruska vizija Srbije je da bude Belorusija na Balkanu"