Šta je, zapravo, "digitalna armija“?

O tome se, doduše, govori već duže vreme, a sada koincidira i sa pričom o finalizaciji priprema za doček prvih regruta koji bi, po novim pravilima, vojni rok koji bi trebalo da opet bude obavezan služili samo 75 dana.

Šta je zapravo „digitalna armija“? Da li su to kiborzi umesto vojnika-pešaka, prikazani robotski psi ili nešto treće? Vlade Radulović, vojni analitičar i direktor Centra za geostrategiju i terorizam, kaže da ljudi ovde, uglavnom, imaju pogrešnu percepciju, i ne prepoznaju suštinu pojma „digitalna armija“.

„S jedne strane to zvuči sjajno i moderno, ali s druge predstavlja dosta nepoznanica. Ljudi ne prepoznaju suštinu. Kada kažete ’digitalna armija’ i ’digitalizacija oružanih snaga’, to ne podrazumeva da vojska sada samo sedi za nekakvim superračunarima sa 1000 dugmića oko sebe. Suština je u sledećem, da svi elementi oružanih snaga – od vojnika na prvoj liniji fronta, preko pretpostavljenih komandnih struktura, do logistike i samog srca sistema ‒ budu umreženi u jedan bezbedan, informacioni sistem, da se prikupljanje, razmena i obrada podataka vrši u realnom vremenu. Suština koncepta armije bazirane na ovom principu jeste da se podaci sa različitih senzora, dronova, bespilotnih letelica, radara, satelita, vozila itd. trenutno pretvaraju u operativnu svest i skraćuju vreme donošenja odluka“, objašnjava Vlade Radulović za „Ekspres“.

Postavlja se, naravno, pitanje koliki bi taj stepen digitalizacije trebalo da bude postignut da bismo za jednu armiju mogli da kažemo da je digitalna. Kako kaže Radulović, da bismo o jednoj armiji mogli da govorimo kao o digitalnoj armiji, pre svega mora bude izvršena potpuna mrežna centralizacija.

„To se zove ’mrežnocentrično ratovanje’. Šta to znači? Svi borbeni sistemi, artiljerija, tenkovi, pešadija, dele podatke kroz zaštićenu komunikaciju. To se ne odnosi samo na jedinice kopnene vojske. Tu su i bespilotne letelice, dronovi, borbena vozila, helikopteri, avioni i ljudi na terenu, izviđačka vozila... Sve te platforme dele podatke kroz taj sistem komunikacije u realnom vremenu.

Drugi uslov koji bi trebalo da bude ispunjen je automatizovano upravljanje vatrom. To je proces koji je već neko vreme prisutan. Dakle, ključni cilj je da se skrati vreme između otkrivanja i uništenja ciljeva na svega nekoliko sekundi zahvaljujući integrisanim sistemima za upravljanje vatrom, zahvaljujući automatizaciji tih sistema. Ranije se to merilo desetinama minuta, naročito kad je vučna artiljerija bila u pitanju, a sada govorimo o doslovno desetinama sekundi.

Dobije se podatak od vojnika, izviđača, drona, neke platforme, računar istovremeno obrađuje te podatke, definiše elemente gađanja, dejstvuje po cilju i odmah nakon dejstva se sklanja sa bojišta da bi izbegao da bude otkriven i uništen“, kaže Radulović.

Postoji, prema njegovim rečima, još jedan element, a to su sajber prostor i elektronska otpornost, odnosno sposobnost sistema da u uslovima masovnog elektronskog ometanja i sajber napada neprijatelja preživi i nastavlja da izvršava zadatke.

„To je suština jer džabe mi govorimo o digitalizaciji ako nemamo otpornost upravo u tom prostoru. Ako nemamo mogućnost da se zaštitimo, onda nam ceo koncept pada u vodu“, dodaje sagovornik „Ekspresa“.

Ako govorimo o vremenu neophodnom da se proces digitalizacije okonča, direktor CeGIT-a ističe da se proces tranzicije iz klasične u digitalnu armiju nikad ne završava u potpunosti jer sama tehnologija napreduje.

„Ako bih pokušao da definišem taj vremenski okvir kroz neke faze, onda bih rekao da prvo sledi definisanje svih pravaca, odluka o početku procesa, u skladu sa tim nabavka i uvođenje novih tehnologija, potom obuka kadrova, integracija celokupnog sistema u jednu celinu, i na kraju, kad se sve to završi, tek tada idemo sa različitim dokumentima, doktrinama, strategijama. Vojna doktrina se u potpunosti menja i to će i nas pratiti ovde. Digitalna armija definitivno i nužno sa sobom nosi i prilagođavanje vojne doktrine tom procesu i novim mogućnostima“, kaže Radulović.

Večito pitanje u ovakvim situacijama su i finansije, odnosno koliko će sve to da košta državu.

„Jasno je da je to izuzetno zahtevan i dug proces. Nekako se na prvu loptu tu odmah zamišljaju nekakvi roboti i superkompjuteri... Nabavka hardvera i softvera je samo jedna stvar. Mi ovde govorimo pre svega o troškovima istraživanja i razvoja. Moramo od nečega da krenemo. A nakon toga ide infrastruktura koja mora da prihvati sve te buduće platforme. Dakle, razni data centri, satelitske veze, komunikacija... E onda idemo sa hardverom i softverom, programom koji mora da nosi celu tu priču. I kada se sve to završi, dok dođemo do kraja procesa, suštinski je tehnologija toliko napredovala, a trendovi moraju da se prate, pa vi već morate da ulažete u modernizaciju kako biste držali korak sa vremenom. Zato je nezahvalno govoriti o vremenu, mada možemo kroz ove faze da ga definišemo, a isto tako je nezahvalno govoriti o finansijama“, ocenjuje Radulović.

Kada je reč o tome da bi, konkretno u slučaju Srbije, i u ovom segmentu država bila oslonjena u najvećem delu na uvoz, postavlja se pitanje zavisnosti. Radulović, međutim, primećuje da čak ni najrazvijenije zemlje sveta, globalne supersile nisu u apsolutnoj meri samodovoljne.

„Uvek se morate osloniti na nešto ‒ ili na specifične materijale, čipove i poluprovodnike ili na neke retke rude i slično. Prosto, direktno ili indirektno se na kraju bude u nekoj meri zavisan. Naravno, ide se na to da se zavisnost u što je moguće većoj meri smanji i predupredi, ali je suština da će ona uvek postojati, bar dok se neke stvari ne budu promenile“, kaže Radulović i navodi kao primer i oruđa koja Srbija sada pravi i koja su nominalno domaća, ali kad uđete u njih vidite da je pancirni čelik uvezen iz recimo Slovenije, da su motori američki, da je nezavisno vešanje francusko, da je transmisija američka.

„S druge strane, tu je ono čuveno pitanje diverzifikacije, pa ako jedni neće da izađu u susret ili počnu da prave probleme u vašem odnosu, onda tražite to na drugoj strani“, dodaje naš sagovornik.

Poklapanje priče o digitalnoj armiji sa vraćanjem vojnog roka, prema njegovom mišljenju, ne predstavlja kontradiktornost jer je jasno da se ne može očekivati od nekoga ko odsluži rok od 75 dana da može da bude „digitalni vojnik“.

„Pre svega, za rukovanje složenim digitalnim sistemima uvezanim i sa veštačkom inteligencijom i sajber odbranom potreban je visokokvalifikovan profesionalni kadar koji se obučava i koji stiče iskustvo godinama. Nije ideja da to dobijete od čoveka koji odsluži vojni rok od 75 dana. Ukoliko i kada zaživi taj model obaveznog vojnog roka koji je predložen, on može da služi samo za stvaranje pre svega rezerve koja je prošla bar osnovnu obuku, ali ništa više od toga. Naravno, to je baza i ako neko od njih poželi da postane profesionalni vojnik i ostane u oružanim snagama“, kaže Radulović.

Digitalna armija podrazumeva upotrebu veštačke inteligencije, baš zbog skraćivanja vremena odlučivanja. Na Zapadu je bilo dosta kontroverzi oko toga, naročito u SAD.

Sagovornik „Ekspresa“ se slaže sa time i ponavlja da je fokus na skraćenju vremena odlučivanja.

„Veštačka inteligencija na osnovu ulaznih podataka predlaže, u skladu sa konfiguracijom terena, najoptimalniji scenario pretpostavljenoj komandi, a komanda donosi konačnu odluku. Veštačka inteligencija samo omogućava da se to vreme skrati. Naročito kad su ulazni podaci jasni.

Istina jeste da to nosi kontroverze i da ih je već bilo. Mi smo još na početku. Još su sve to samo obrisi uvođenja veštačke inteligencije i digitalizacije armije. Nisu to samo pitanja tehničke funkcionalnosti. Jedno od pitanja je i pitanje same etike. Tu se najviše lome koplja. Ko je, na primer, kriv ako veštačka inteligencija predloži neku odluku i povuče se određeni potez, a on se ispostavi kao pogrešan? Ko snosi odgovornost ukoliko autonomna platforma, podržana VI-jem, dejstvuje po cilju koji nije bio legitiman vojni cilj? Da li je kriv operater koji stoji iza te platforme, da li proizvođač koji je napravio tu platformu i VI, da li je kriva pretpostavljena komanda... Mnogo je još nepoznanica i mnogo se na teoretskom nivou koplja lome oko toga. Nema dileme da će čovek i dalje ostati kontrolni faktor i ključ. On drži poluge moći. Ovo je samo ubrzavanje određenih procesa. Strahovi jesu opravdani, ali mislim da nije realno očekivati da će doći do potpunog gubitka ljudske kontrole nad smrtonosnom silom. Ipak, čovek je na kraju lanca i kočnice su suštinski kod njega“, zaključuje Vlade Radulović.