Strahinja Sekulić: Partizani ne odstupaju sa Dedinja

Voditi Agenciju za restituciju u zemlji koja do juče nije imala validna akta o vlasništvu nad privatnom svojinom, bez adekvatnih katastarskih i drugih podataka nije lako. Naš sagovornik Strahinja Sekulić kaže da je on samo državni službenik koji sprovodi zakon.

Da li ste Vi zadovoljni rezultatima rada Agencije?

"Jesam zato što imamo rezultate crno na belo, to nije nikakva tajna. Obradili smo 63.000 predmeta i doneli odluke. A ostali pristigli zahtevi su u radu. To je uspeh. Pogotovo ako se uporedimo sa drugim državama koje su radile restituciju. Evo Slovenija sa duplo više ljudi, 300, još uvek nije završila restituciju. To je država koja ima jako dobru administraciju, dobre zemljišne knjige. Naš uspeh je veći i zbog toga što je država Srbija dala građanima široku lepezu za dokazivanje restitucije. Ne ograničava nikoga. Vrlo mala ograničenja vezana su za ono što je privatizovano, što služi neposrednim državnim funkcijama, ostalo je sve slobodno. Nije ograničavala ni strance da podnose zahtev. Sve to je stvorilo jedan obim od 75.000 predmeta, plus crkvena restitucija, plus restitucija kao otklanjanje posledica Holokausta, sve to rade isti ljudi. To su odlični i stručni ljudi, rade dobro, disciplinovani su, i rezultati su tu. Nije hvalisanje, imamo niz ocena od posmatrača EU, njihovog parlamenta, ali i naših nadležnih državnih službi. Ali, ne samo Agencije, nego i procesa restitucije. Tu je država Srbija položila ispit. Nije bilo onih sistemskih opstrukcija koje su moguće u svakom postupku, nego je bio realan posao, istina u svakom poslu ima nekih neusklađenosti koji se u poslu reše. Ne samo Agencija, nego, uvek podvlačim – cela država."

Koji zakon određuje prostor u kojem Agencija deluje?

"Tri su zakona koji se bave radom Agencije. Jedan je Zakon o crkvenoj restituciji, drugi je Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju, to je građanska restitucija, i treći je Zakon o posledicama Holokausta, to je vraćanje jevrejskim zajednicama onoga što je oduzeto u toku i posle rata. A inače se primenjuje i Zakon o opštem upravnom postupku, i gotovo svi imovinski zakoni koji postoje, propisi iz privrednog prava, propisi iz opšteg građanskog prava, Zakon o nasleđivanju, međunarodno privatno pravo tzv. javno pravo s obzirom na to da postoji niz sporazuma sa stranim državama koje su vezane za regulisanje odnosa reciprociteta i sprovođenje postupka restitucija u drugim zemljama. Znači, to je sveobuhvatna primena propisa... Mi smo to izneli dosta dobro."

Pominjali ste i to da se zna kada Agencija za restituciju prestaje sa radom?

"To uopšte nije teško odrediti. Mi u ovom trenutku imamo zadatak da donesemo još 11.500 odluka. Naš kapacitet je između 2500 i 3000 rešenja godišnje, što znači četiri, četiri i po godine su potrebne da donesemo sva prvostepena rešenja. To je ono što je do Agencije. Naravno, sada dominira obeštećenje, pošto je restitucija manje-više završena. Tako da nakon toga ide jedan, ja ga zovem vrlo težak i zahtevam proces, a to je proces okončanja postupka restitucije u svakom smislu. To znači moraju se sačekati i odluke drugostepenih organa, odluke sudova, eventualno ponavljanja postupka koja mogu biti tražena da bi se sve pravno završilo. Drugi deo je tehnički, a to znači softverski ili arhivski, a to znači sva ta dokumentacija koja je ogromna, radi se o milionima dokumenata, treba da bude potpuno klasifikovana, digitalizovana i predata državi i građanima na uvid. Zašto je to bitno. U momentu kada se to uradi ne mogu se više otvarati postupci koji su urađeni. Imamo mi u našoj praksi dosta slučajeva da zbog nedovoljno dobro urađene analitike ili neuređenih arhiva često je država znala da pretrpi štetu."

Za obeštećenje je predviđeno negde oko dve milijarde evra?

"Tačno dve milijarde. To je ograničenje, svaka država ga ima pa i naša, koje je uslovljeno materijalnim mogućnostima i da bi mogla da kontroliše trošak restitucije. Pošto je obim oduzimanja zbog ideoloških razloga bio ogroman, nijedna država na svetu nije mogla da potpuno uradi restituciju potpuno. Daću vam primer, da je na više od 13.000 milijardi procenjena imovina koja ne može da se vrati. Pa se to onda stavi sa dve milijarde, dobije se koeficijent od 0,15. Pitanje je realnosti i mogućnosti kapaciteta države, a ne nikako dobre volje jer mora da se čuva makroekonomska stabilnost zemlje. Postupak restitucije je dobrovoljan, ne postoji nijedan međunarodni dokument koji bi obavezivao državu da sprovodi restituciju. Međutim, svaka država je suverena da restituciju uradi sa poštovanjem opštih propisa prava. I to je Srbija uradila, dosta široko postavila fundus prava, to mogu da tvrdim, to je lako i dokazati u okviru ostavine i naslednih prava i kruga imovine. Znači nije bilo ograničenja značajnih u imovini, ni ograničenja u krugu podnosilaca zahteva."

Pravda i pravosuđe su često išli različitim kolosecima?

"Kod Justinijana su razdvojeni pojmovi. Pravo je merilo pravde. Da li se manifestuje kao apsolutna pravednost – ne. To je filozofsko pitanje. Kao i svaka pojava, kao svaka ostvarenja, ona se definišu realno uslovima u skladu sa mogućnostima. I u realnom vremenu. To je jako bitno. Mislim da je ovo rešenje obuhvatilo veliki broj ljudi i kojima će država dati kompenzaciju, nekom manju, nekom veću, sve zavisi od okolnosti slučajeva, koja je vrlo značajna i koja će velikom broju ljudi u ekonomskom smislu promeniti život. Ja se nadam. To mi daje i motiv za rad. Srećan sam jer znam da će neka porodica tamo da možda neke probleme reši. Neće sve, ali neke hoće."

Ko je Volt Bogdanić i zašto njime treba da se ponosimo svi u Srbiji

Tri Pulicerove nagrade

Tri Pulicerove nagrade

U fokusu 14.09.2021. 06:05

Ko je Volt Bogdanić i zašto njime treba da se ponosimo svi u Srbiji

Naš ugledni kolega iz "Njujork tajmsa" Volt Bogdanić, trostruki laureat Pulicera, odnosno njegova porodica, polagali su navodno pravo nasledstva na beogradski hotel „Prag“?

"Nažalost, to smo ponovo proverili, njegova porodica nije validni vlasnik hotela ’Prag’. Čitao sam i u novinama o porodici Bogdanić i njihovim zahtevima, ali nažalost njihovo pravo vlasništva nije dokazano. A za slične prilike, poput hotela ’Prag’, postoje i druge ograničavajuće činjenice. Naš zakon ne dozvoljava vraćanje imovine koja je privatizovana. Hotel ’Prag’ je privatizovan 2011. godine. Imali smo postupak, on nije okončan, odbijen je jer se ne radi o zakonskim naslednicima."

Kakva su prava naslednika imovine koja je privatizovana?

"Ide se na obeštećenje. Ali ima i ovakvih slučajeva: imate zgradu sa lokalima u prizemlju, a gore, recimo, ima tri sprata stanova. Devedesetih godina su svi stanovi privatizovani, ali lokali nisu. I onda naslednici dobijaju lokale u prizemlju koji su uvek u državnoj svojini. A ono što je privatizovano ide na obeštećenje.“

Kako se određuje visina obeštećenja?

"Kad utvrdimo da imovinu ne možemo da vratimo iz pomenutih razloga, Poreska uprava proceni vrednost imovine. Poreska uprava to redovno procenjuje vrlo visokim cenama, često i većim od tržišne cene. Prvo zakonsko ograničenje je da iznos obeštećenja koje se isplaćuje ne može biti veći od 500.000 evra po starom vlasniku ili po podnosiocu zahteva. Idealno je ako je stari vlasnik zbog proteklog vremena teško da se pojavi, jer imali smo slučajeva da je od istog lica i oduzeto i vraćeno. Ali uglavnom naknada se isplaćuje naslednicima. Ako je jedan naslednik dobiće 500.000, ako su dva – 250.000... To je maksimalni iznos obeštećenja po jednom zahtevu. Po podnosiocu se obračunava i po bivšem vlasniku. Procenjena imovina obeštećuje se sa 15 odsto od procenjene vrednosti. Ako je ta vrednost 100.000 evra, 15.000 će biti obeštećenje. To su dva ograničenja koja je zakon postavio što se tiče obeštećenja. I, naravno, ukupan je iznos dve milijarde evra koje je izdvojila država."

Da li to znači da pre 2012. godine nije postojala?

"Ona je formirana 2011. godine, a registrovana je 12. januara 2012. godine, pre deset godina. Kažem uvek treba posmatrati realne mogućnosti. Da nije bilo rata, osnovali bi je ’90-ih godina i bila bi šira, jer ne bi bilo ni privatizacije koja se događala kasnih ’90-ih i 2000-ih godina. Bilo bi sve drugačije, obim imovine bio bi veći. S druge strane, imamo problem legalizacije. Mnogo nelegalnih objekata niklo je na tuđem zemljištu, prvenstveno državnom, koje bi moglo da bude predmet restitucije. Međutim, zakon je opet, vodeći računa da ne pravi veliki poremećaj, jer imate legitimne interese sa više strana. Ne može se apsolutizovati samo jedan interes. Ja to razumem, koliko god razumem frustraciju ljudi što je to tako. Pa onda kažete ne možete vratiti dok se ne reši legalizacija...

U okviru tih velikih ograničenja opet smo vratili toliko imovine. Više od 560.000 kvadratnih metara poslovnog i stambenog prostora, 86.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 7000 hektara šuma, 560 hektara građevinskog zemljišta. To je velika imovina. Znači, uspelo se. Recimo, naša država mogla je da zauzme stav da ne ide preko 1958. godine, da Zakon o legalizaciji preko toga ne interveniše. A mi smo rekli do 1968. godine. Uvek imate u toj ravnoteži zakona i traženju balansa da je negde da kažemo proširen obim prava na restituciju, a negde je realnim okolnostima. Jer su sve ovo procesi koji su morali da se događaju.“

Imali ste problema sa katastrom, nerešenim imovinskim odnosima...?

"Veoma je teško zamrznuti imovinske odnose u našoj zemlji kojoj je posle rata i sankcija došlo do nekih haotičnih i ne baš kontrolisanih događaja u pravnom sistemu. I plus loša evidencija, neuređenost. Katastar je formiran tek pre pet-šest godina, šta je sve išlo paralelno što... Najnegativniji, po meni jedan od najnegativnijih uticaja na državu od strane ideoloških prethodnika je u imovinskim odnosima. Potpuno zapuštanje. Ne vođenje, zapuštanje zemljišnih knjiga, zapuštanje katastra, evidencija imovine. Pa planiranje, urbanizam, to je bilo jako zapušteno u socijalizmu. To je baš teško nasleđe. U nekim opštinama imamo čak dobru evidenciju, ali niko nije vodio jedinstvo na sprovođenju propisa na celoj teritoriji zemlje. To je tek kasnije stiglo i sada, naravno, imamo situaciju koja je značajno, značajno bolja.“

Šta je bilo sa restitucijom vile u Užičkoj 15, rezidencije Josipa Broza pa posle i Slobodana Miloševića, i Belog dvora?

"U slučaju Užička 15 odluka je doneta, vraćena je polovina Užičke 15. Radi se o uglednoj beogradskoj porodici, zapravo jednom delu porodice, pošto je to po žalbi. To je rešeno. Inače, u našem zakonu predviđeno je da će se sudbina Belog dvora rešavati posebnim propisima. Van Zakona o restituciji.“

Zbog čega?

"Zbog njegovog ogromnog istorijskog i kulturnog značaja. Mi smo odbili zahtev porodice Karađorđević jer Agencija po zakonu nije nadležna da odlučuje o tome, nego da treba da se posebno reguliše. Međutim, zastupnici Karađorđevića su išli i na drugi stepen i na sud i sud nam je praktično naložio da idemo na obeštećenje. Mi sada procenjujemo celu imovinu Karađorđevića, ne samo Beli dvor. Mada ja mislim da je prva varijanta bila bolja da se posebnim zakonom to reši. Ali moramo da poštujemo odluke suda i sprovešćemo to. Imate različite kategorije. Zadužbina Karađorđevića je već rešena, njen imovinski status. Beli dvor je jedna kategorija. Ovo ostalo nije od značaja, to je zgrada RTS-a. Neke kuće u Krunskoj ulici, srušene, ne postoje više. Onda rudna bogatstva, nikada nisu bila vlasništvo pojedinca, nego se radilo o preduzećima koja su imala koncesiju na eksploataciju, a nisu bila vlasništvo porodice Karađorđević. Kneginji Jelisaveti i pokojnom Aleksandru Karađorđeviću vraćena je vila ’Bokeljka’, koja je bila dodeljena Crnoj Gori kao rezidencija.“

Koji su hoteli u Beogradu vraćeni starim vlasnicima?

"Što se tiče hotela, dva hotela u Beogradu su vraćena. To je hotel ’Splendid’, prekoputa Gradske skupštine i hotel ’Beograd’. Prethodno su bili privatizovani. Ali ova dva hotela smo uspeli da vratimo.“

Nedavno je Beogradski univerzitet tražio da mu se vrati nekakva imovina?

"Beogradskog univerzitet je državni univerzitet. Shodno tome, sve eventualne sporove rešavaju Beogradski univerzitet i Vlada Srbije. Restitucija sa tim nema nikakve veze. Država finansira univerzitet, objekti su mahom vlasništvo države, tako da u smislu tog nekog regulisanja može lako da se postigne sporazum između Univerziteta i Vlade Srbije koja je ovlašćena da raspolaže državnom imovinom.“

Široj srpskoj javnosti je pod posebnom lupom elitno beogradsko naselje Dedinje, odnosno vile i rezidencije srpske elite, devastirane pre 1945. godine.

"Na Dedinju je uglavnom sve privatizovano, tako da nismo mogli da vratimo ništa od imovine starim vlasnicima. Tu su i ambasade koje su zakonom izuzete od vraćanja. Neke zemljišne parcele smo vratili, one koje nisu privatizovane na Dedinju. Jednostavno zakon koji je donet 2011. godine ne dozvoljava da se pravim vlasnicima vrati njihova imovina, ako je ta imovina ranije privatizovana. Dedinje je, da tako kažem, neki simbol toga, i meni bio. Ali sve te vile ili su rezidencije danas, manji broj, ili su otkupljene.“

Znači, partizani su opet pobedili. Oni partizani koji su 1944. u belim vunenim čarapama ušli u tuđe kuće, danas je to njihovo?

"Da.... Tako je. To mi je isto palo na pamet. Često razmišljam o tome. Zato što, da stavimo to u širi istorijski kontekst, da je te istorijske promene u dramatičnim vremenima nemoguće anulirati. To nikome nije uspelo. One se menjaju, koriguju, ali neke stvari ostaju. Ostaju posledice. Nemoguće je. Kao što je nemoguće izmestiti posledice ratova ’90-ih godina. A mi smo mislili da može to, i to lako.“

Za javnost je uvek interesantna restitucija imovine verskim zajednicama u Srbiji?

"Kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zakonom je predviđeno da dok važi Rezolucija 1244 UN za Kosovo i Metohiju ne možemo donositi odluke o restituciji. Ali mi tu imamo 755 predmeta sa područja Kosova i Metohije, evidentirani su i spremni za odlučivanje. Čekamo da se otvore zakonske mogućnosti. To se ne odnosi na imovinu manastira Dečani, ta odluka je doneta pre proglašenja tzv. nezavisnosti Kosova. Odluke koje su donete pre proglašenja nezavisnosti, koliko ja znam, moraju da se sprovedu. Da vrate, odnosno da omoguće nesmetano korišćenje imovine, pre svega Pećke patrijaršije i Dečanima. To su najveći posedi na Kosovu.

Mimo Kosova i Metohije, SPC je vraćeno 56.657 hektara, 32 ara i 11 kvadratnih metara zemljišta, od čega 24.237 hektara, 82 ara i 22 metra kvadratna obradivog zemljišta, 32.326 hektara, 54 ara i 35 metara kvadratnih šuma i šumskog zemljišta, 92 hektara, 90 ari i 54 metra kvadratna građevinskog zemljišta. Vraćeno je i 51.528 metara kvadratnih objekata, slika „Portret Mihajla Pupina“, rad Uroša Predića.

Rimokatoličkoj crkvi vraćeno je 1938 hektara, 5 ari i 62 metra kvadratna zemljišta, od čega: 1932 hektara, 95 ari i 35 metara kvadratnih poljoprivrednog zemljišta, 5 hektara, 10 ari i 27 metara kvadratnih građevinskog zemljišta, 23.266 metara kvadratnih objekata.

Ostalim crkvama i verskim zajednicama vraćeno je 2422 hektara 19 ari 33 metra kvadratna zemljišta, od čega: 2414 hektara, 82 ara i 54 metra kvadratna poljoprivrednog zemljišta, 1 hektar, 45 ari i 19 metara kvadratnih šume i šumskog zemljišta, 5 hektara, 91 ar i 60 metara kvadratnih građevinskog zemljišta i 19.348 metara kvadratnih objekata.

Imovinu Islamske verske zajednice nismo do kraja završili zbog specifičnosti takozvane vakufske imovine, vrlo specifičnog oblika imovinskog prava.

Ali u Novom Pazaru je vraćena zgrada u centru grada, mislim da je tu sada fakultet, a inače se zvao Islamski centar. To je jedan značajni objekat. Vraćeni su zemljište i objekti u Novopazarskoj banji. Imamo još predmeta vezanih za vakufsku imovinu. Radimo veliki predmet zemljišta kod bolnice u Novom Pazaru. Tu još uvek čekamo odluku o eventualnoj promeni namene, pa da vidimo da li je moguće vratiti u naturi, ali ako ne može što se tiče crkava i verskih zajednica oni dobijaju zamensku restituciju ili potpunu novčanu... Oni imaju nešto bolju poziciju. Ali obim nije toliki da bi to ugrozilo državu. Zato je to tako i postavljeno.“