Kako ga pamtimo

Sećanje na VOJU TUFEGDŽIĆA: “Ma, pusti sada to...“

Iznenadilo me je koliko me je ljudi, pa i onih koji rade u medijima, na vest da nas je Voja zauvek napustio, sa čuđenjem pitalo: „A on je radio u ’Ekspresu’? Nisam znao.“ Nije to, naravno, nešto što je svako morao da zna. Ali na neki način, zapravo, priča o Voji Tufegdžiću je i priča o srpskom novinarstvu danas.

U toj priči, izgleda, "računaju se“ samo oni koji su "vidljivi“. A ta "vidljivost“ gotovo po pravilu nije vezana za kvalitet, profesionalni integritet, ideju...

Voja nije bio osoba koja će sebe da stavlja u prvi plan – ni privatno ni profesionalno. A mogao je i imao je sve pravo da to čini. Ali ovo "brzo medijsko vreme“, gde je brzina često sinonim za površnost, Voju nije zanimalo.

Svemu što je radio pristupao je temeljno. Ali zbog toga je čitanje svakog teksta koji je potpisao bilo pravo uživanje.

Raditi sa Vojom bilo je lako

Dogovori sa njim trajali su kratko – uvek je imao jasnu ideju šta želi da uradi. A kada se završi taj formalni deo, obavezno "uleti“ poneka šala, suptilna upadica i priča o omiljenom mu "Vest Hemu“, Đokoviću, knjigama koje je pročitao, filmovima koje je gledao i preporučivao drugima, muzici (svirao je violinu)...

Imao sam utisak da Voja nije umeo da se naljuti. Čak i kada bi ga neko primetno iznervirao, a dešavalo se, na to bi ukazao suptilno, kroz šalu, kako nikoga ne bi uvredio.

Pisanje o kriminalu jeste ga izbacilo u prvi plan i od toga nije mogao da se "odbrani“ ni 30 godina od kada su se pojavile prvo knjiga "Kriminal koji je izmenio Srbiju“ i film snimljen po njoj, "Vidimo se u čitulji“, koje je radio sa kolegom Aleksandrom Kneževićem.

Pojedinci, koji očigledno niti su knjigu pročitali, niti su film pogledali, pričali su kasnije kako su na taj način oni promovisali kriminalce i "žestoke momke sa asfalta“... Koliko samo nisu bili u pravu.

Kako je to primetio kolega Momčilo Petrović: "Jeste Srbija bila pod sankcijama, i jesu kriminalci, sa džemperima uvučenim u trenerke, izašli na ulice i u klubove, i bilo je na stotine novinara, ali samo su ova dvojica umela ‒ i smela! ‒ da zadobiju poverenje tog sveta i navedu ih da se u pero i u kameru ispovede, da pričaju o svom shvatanju pravde i smisla života. I što je najvažnije, da te ispovesti novinarski uobliče tako da njihovo poverenje ne iznevere, a da ih opet ne slave i ne veličaju...“

U NJEGOVIM TEKSTOVIMA NIJE BILO FRAZA

A mnogi ni ne shvataju šta je taj deo posla nosio sa sobom. Ne shvataju, jer Voja ni tome, bar na prvi pogled, nije pridavao previše pažnje. Jer za njega je to bio profesionalni izazov, sa svim rizicima koje je profesija nosila. A u njegovom slučaju, s obzirom na to ko su bili "glavni likovi“ njegovih priča, taj rizik se množio sa 10!

A kada bih ga i upitao da li je sve ok, da li ima nekih problema, odgovarao bi uz osmeh: "Markoni, ma pusti sada to.“

E, to njegovo "Ma pusti sada to“ bilo je odgovor na svaki problem koji je njega mučio, ali nije dozvoljavao da drugi o tome brinu. Ponos mu nije dozvoljavao da druge opterećuje svojim mukama.

Čak ni onda kada je bio suočen sa očiglednom nepravdom, šmekerski je to podnosio. Nije se spuštao na nivo onih koji su nepravdu činili i, svesni toga, pravdali je "višim interesima“, "politikom kuće“ i ostalim frazama koje ne znače ništa. Frazama kojih u Vojinim tekstovima nije bilo.

Nema potrebe reći koliko je srpsko novinarstvo mnogo izgubilo Vojinim odlaskom.

Tim pre što novinarstvo u Srbiji na način kako ga je Voja doživljavao i čiji je on bio biser, odavno postoji samo u tragovima.

"Imala sam privilegiju da radim sa Vojom Tufegdžićem, LEGENDOM NOVINARSTVA"