Nedostajaćeš nam...
REČI LEGENDE: Ovako je za "Ekspres" pisao Voja Tufegdžić
Naš dragi kolega i legendarni novinar Vojislav Tufegdžić preminuo je 1. juna. Voja je otišao prerano ali ne zauvek - njegove reči, koje je sa lakoćom i impresivnošću prenosio na papir, ostaće večno deo naše redakcije.
Voji ćemo zauvek biti zahvalni na tome što je iz nedelje u nedelju doprinosio tome da "Eskpres" bude kvalitetniji, profesionalniji i zabavniji čitaocima.
Teško je izdvojiti samo nekoliko tekstova sa njegovim potpisom, još teže iz takvih, takoreći umetničkih dela, citirati samo pojedine pasuse jer se članci, reportaže, intervjui, analize... Vojislava Tufegdžića čitaju sa užitkom i pažnjom, od naslova do zaključka.
Vojo, nedostajaćeš nam mnogo, ali hvala ti za sve tekstove koje si nam podario i kojima ćemo se vraćati.
Metri problema pod tepihom - šta nam se desilo i zašto
Nikada se toliko učestalo u Srbiji nije čula reč empatija. Termin koji bi trebalo da poveže, u manjoj meri objasni, dve tragedije u kojima je maloletni dečak star 13 godina u školi ubio osmoro učenika, svojih vršnjaka, radnika obezbeđenja, teško ranio još sedmoro, a gotovo u istom danu tek punoletni mladić u okolini Mladenovca hicima iz automatske puške ubio osmoro jednako mladih i još 14 teško ranio.
Obojica počinilaca su uhapšena. Ali, osim zadovoljenja nužnih zakonskih normi, pitanje je u kojoj meri će stradalnici, njihovi najbliži i čitavo društvo moći da pomisle kako je pravda, bez obzira na visinu kazni koje bi mogle da im budu izrečene, bar u promilima zadovoljena.
Empatija je prethodnih dana intenzivno navođena u smislu shvatanja pozicije i osećanja drugih osoba. Iz bližeg ili daljeg okruženja. U slobodnijoj definiciji – stavljanje u tuđu poziciju, doživljavanje osećanja onih koji iz nekog razloga pate ili bi mogli da pate. U poslednjim tragičnim događajima razumevanje i osećanja dečaka, svejedno da li starih 13 ili 20 godina, ni najmanje nije bilo. To nije pitanje samo krivice, reč je i o svemu drugom.
Saosećanje s nevoljama drugih, što je možda umesniji termin od empatije, odavno nije kategorija koja bi u Srbiji mogla da se smatra podrazumevajućom. Ko god da se pita, u sebi ili naglas, gde se izgubila mogao bi da pokuša da pruži odgovor na upit – kada je poslednji put ovde uopšte obitavala?
Užasni događaji dokaz su da ničim ne možemo da se pohvalimo u pokušaju da relativizujemo odgovornost prema veoma mladima kojima dajemo primer sopstvenim lošim učinkom ili apsolutnim nečinjenjem. Imetak, status, nazoviuvažavanje okruženja nikoga neće abolirati. Pojedine to neće dotaći, pojedini neće biti u stanju da shvate.
...
U ljubavi s besmislom ili "uništavanje starovremenskog duha Beograda“
Nezahvalno je opovrgavati ili podržavati bilo koju ocenu zasnovanu na ličnom utisku. Kao umesna zamerka pre bi se mogla navesti okolnost da je zgrada stare Građanske štedionice do pre tri godine imala status zaštićenog kulturnog dobra od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali je “zaštita“ u međuvremenu istekla. Zbog čega, razložno je pitanje.
Čim je prvi bager razrušio jedan od uveliko napuštenih objekata komentari nezadovoljnih su se kanalisali ka tvrdnji da je sve učinjeno u sprezi finansijski veoma zainteresovanih investitora i predstavnika gradskih vlasti. Na to su nadograđene tvrdnje da je reč samo o nizu rušenja desetina starih zdanja kako bi se “izgradile neke višespratnice“ te da Beogradom “vlada sila čiji je isključivi interes da se zaradi velika količina novca“.
Dobit iz snova
U istom maniru pojedine arhitekte ocenile su da je profit postao preči od kulturnog nasleđa, uveravajući da su postojala rešenja koja ne bi nužno nalagala rušenje zgrada. To je, laicima teško razumljivo, podrazumevalo nadogradnju sada srušenih objekata uz novoizgrađeni kompleks.
Veoma bitna činjenica u ovom sukobu mišljenja i utisaka jeste zapuštenost i potpuno propadanje pomenutog kvarta na Slaviji, ali se toga retko ko doticao jer bi nemoguće bilo izostaviti konstataciju da se radi o devastiranim prizemljušama i ruglu u centru grada. Retko ko bi se odvažio da kaže kako je kvart, kakav je decenijama bio, na bilo koga mogao da ostavi pozitivan utisak. Pogotovo ne na goste jednog od najnovijih, najzvučnijih i najskupljih hotela direktno naspram njega.
...
Rodno osetljiv jezik, ali i sve ostalo - postaje malo nepodnošljivo
Dugo uvažavana civilizacijska tekovina da je čoveku dozvoljeno sve što ne ugrožava pravo drugog godinama intenzivno, postaje isprazna floskula.
Svojevremeno je ovo geslo trebalo da pruži utočište pre svega ugroženim kategorijama stanovnika po rasnoj, verskoj i seksualnoj osnovi. Ali, nekako teško objašnjivo, izmetnulo se u nipodaštavanje i izvrgavanje ruglu čak i onih koji su se za prava ugroženih borili.
Nije neophodno da čudo pokuca na vrata kako bismo shvatili njegovo postojanje i ono što nosi sa sobom. Dovoljno je nekad osvrnuti se oko sebe ma koliko čudo naizgled daleko bilo. Kao običan kuriozitet nedavno je objavljena informacija da je dvoje direktora studentskih domova malog hrišćanskog univerziteta u američkoj državi Njujork dobilo otkaz. Razlog tome bilo je što su u svojim potpisima elektronske pošte naznačili ko je od njih žensko, a ko muško, odnosno takozvani rodni identitet. A to je, prema pravilima univerziteta – zabranjeno. Dakle, "on“ i "ona“ su postali nedozvoljeni u komunikaciji.
"TO JE LUDOST“
Šua Vilmot i Regan Zelaja, nekada direktori studentskih domova, objasnili su da su njihova imena neuobičajena, pa su priložili rodni identitet svojim potpisima u e-pošti na poslu. Vilmot za sebe piše da je "on“, a Zelaja da je "ona“.
Univerzitet Hauton tražio je da ne koriste takvu identifikaciju u skladu s novom politikom koja se primenjuje od septembra prošle godine. Oboje je to odbilo i zato su dobilo otkaze.
"Moje ime je Šua. To je neobično ime. I završava se samoglasnikom ’a’ koji tradicionalno označava ženski rod na mnogim jezicima. Ako dobijete e-poštu od mene i ne znate ko sam, možda nećete znati kako da me oslovite“, rekao je Vilmot u videu koji su on i Zelaja postavili na svom YouTube kanalu.
...
Viber, WhatsApp, Signal... nevažno - sve se prisluškuje!
Razumljiva je sklonost mladih generacija ka tehnološkim inovacijama. Lagodnost koje pružaju u skladu je sa željom da im, bez truda i bojazni od potencijalnih neprijatnosti, u svetu komunikacija sve u najkraćem roku bude nadohvat ruke.
Shodno tome nije im zameriti odsustvo promišljanja da kupovinom pametnog mobilnog telefona i aktiviranjem svakojakih aplikacija "potpisuju“ odustajanje od privatnosti.
Ono što mlađim i sasvim mladima nije u vidokrugu interesovanja nipošto ne bi trebalo da predstavlja način razmišljanja starijih. Pogotovo onih koji žele da sačuvaju kakvu-takvu privatnost ili imaju opravdanog razloga da strepe od mogućnosti da im neko sluša razgovore, presretne i čita poruke koje šalju. Bilo da je reč o preljubnicima, onima koji bi da sačuvaju poslovne tajne, planerima nepodopština, do ozbiljnih kriminalaca.
Samo letimičan pogled na mogućnosti koje pruža legalna nabavka opreme za praćenje, prisluškivanje, presretanje razgovara, nadzora fizičkog i komunikacijskog prostora u kojem se pojedinci nalaze ili kreću upozorava da je pokušaj skrivanja svakog pojedinca koji koristi današnje takozvane pametne telefone banalna iluzija. Prostije rečeno – posledica užasnog neznanja, ispraznog poverenja u skupe aplikacije koje nude "apsolutnu sigurnost“, gotovo infantilnog zanosa da postoji način koji će pobediti sistem koji niko nije nadmudrio. I po svemu sudeći nikada neće.
...
Dilema bez dobrog odgovora: Za i protiv legalizacije prostitucije
Tek povremeno se, nekako iz drugog plana, u javnosti savremenih država postavlja pitanje – šta činiti sa prostitucijom? Većina bi da, ako je ikako moguće, na to pitanje žmuri i ne odgovara
Novo vreme
Osvajanje "novih sloboda", pre svega seksualnog opredeljenja, potom i legalizacije korišćenja takozvanih rekreativnih narkotika, tokom poslednje tri decenije dobilo je izuzetno ubrzanje. Nekadašnje tabu teme na zapadnom delu hemisfere postale su uobičajen poligon rasprava na kojima se određuje ko je "savremenih", a ko "zastarelih i rigidnih" stanovišta.
Sredine, jednostavno, nema, odnosno ne dozvoljavaju je po pravilu oni koji insistiraju na novom oblikovanju mišljenja i stavova koji moraju da budu opšteprihvaćeni. Ono što se nekada smatralo krivičnim delom, ili vrlo često i izopačenošću, danas je postala nova normalnost. Krivično delo je, u praksi, postalo drugačije stanovište.
Za sve to vreme jedna od tema koja je u velikoj meri opstala kao nerado prihvaćena u javnim i ličnim debatama, pogotovo decidiranim izjašnjavanjima, kao i jasnom definisanju društvenih zajednica prema njoj i dalje je – prostitucija.
...
Ovo su samo od nekih tekstova koje je Voja Tufegdžić napisao za "Ekspres", a bilo ih je mnogo.