Zdravlje
20.12.2022. 15:05
R.E./Stetoskop

Lična priča

Život sa dijabetesom iz prve ruke

Dijabetes
Izvor: Shutterstock

Mnogi od nas su ljubitelji adrenalina i svi to kanališemo na različite načine. Neko voli da vozi karting, neko voli rafting, dok neko voli da se penje na lažnu stenu ili pak da ode na paraglajding. Zamislite sad da imate dijabetes i da radite sve navedeno. Zvuči neverovatno, ali Jovana Živić je dokaz da ništa nije nemoguće!

Dijabetes u kostimu puberteta

Jovana je saznala da boluje od dijabetesa tip 1 2006. godine, kada je imala samo 12 godina. Rekla je za sajt Stetoskop da su njeni prvi simptomi bili vrlo karakteristični - apetit joj se znatno povećao, a konstantno je gubila na težini, bila je jako žedna, a gubila mnogo vode: 'Sećam se momenta kada su me roditelji vodili analize. Imala sam osećaj da mi usta gore od žeđi, a stomak mi je bio pun vode, toliko da sam mislila da će pući. Bila sam dete, nisam imala pojma šta se dešava, a moji su do tada sve moje simptome pripisivali pubertetu. Međutim, nakon što mi je urađena krva slika, odmah su videli šta je u pitanju. Istog momenta sam bila hospitalizovana i stavljena na insulin.'

U bolnici u Zaječaru je bila zadržana oko mesec dana, ali nažalost, to nije jedini put kada je Jovana bila posetilac bolničke sobe: 'Kao dete sam često završavala na bolničkom lečenju. Kada osoba s dijabetesom, još u to vreme, ima bilo koji zdravstveni problem, lekari su morali s mnogo više opreza da joj pristupe. Svaka prehlada, svaki grip, može potpuno da poremeti glikoregulaciju.'

'Česte posete lekarima su jedan od razloga što sam želela da naučim kako da pomognem sebi i drugima. Morala sam da preuzmem kontrolu nad svojim zdravljem. Lekar može dati smernice, ali vi sami sa sobom morate pronaći sopstvenu formulu za kvalitetan život.'

Rekla je da joj je u tom trenutku saznanja da ima bolest kao što je dijabetes osećala veliki strah: 'Mislila sam da ću umreti. Imala sam komšinicu za koju su govorili da je preminula jer je bila 'šećeraš'. Žena je zaista imala ozbiljne komplikacije dijabetesa i ja sam bila ubeđena da mene ista sudbina čeka. Bila sam u velikom šoku i panici, dok mi doktorka nije objasnila da se od dijabetesa ne umire, već se s njim živi i može da se kontroliše. Te reči me zaista jesu utešile, te sam nakon toga prihvatila dijabetes kao deo sebe. Naravno, tokom odrastanja i sazrevanja, dešavale su se prepreke i barijere, ali je činjenica da je šećerna bolest stanje koje se kontroliše.'

ishrana, dijabetes
Izvor: Shutterstock

Teorija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo

 

Objasnila je da u vreme kad je ona dobila dijabetes, čak ni lekari nisu imali validne informacije i da je zaista bilo izazovno odrastati s lošom regulacijom šećera: 'Nakon što sam izašla iz bolnice, život je krenuo da bude mnogo haotičan. Ne možeš sa istom terapijom da budeš u bolnici i u normalnom životu, zato što tamo dobijaš bolničku hranu i ležiš, a kod kuće imaš izazove, imaš školu i obaveze. Niko me nije naučio kako se broje ugljeni hidratikako se ponašati kada se nešto van šablona pojede. Kao dete sam bila izuzetno fizički aktivna i nisam znala kako se sport slaže sa stanjem u kom se nalazim, a nikako nisam želela toga da se odreknem. Drago mi je što je sad situacija mnogo bolja i što deca s dijabetesom imaju kvalitetnu edukaciju i lečenje, te tim stručnjaka koji su im u svakom momentu dostupni.'

'Kada sam dobila dijabetes, rekli su mi da treba da šetam, a ja sam išla na balet do tada i bila izuzetno fizički aktivna.' - rekla nam je i dodala: 'Odlazila sam na treninge i završavala s veoma lošom glikoregulacijom, jer nisam imala bilo koga da mi objasni kako treba da se ponašam i šta treba da radim kada se bavim sportom. Da sam bolje znala fiziologiju, kakav šećer treba da bude pre, kakav posle treninga, šta treba da jedem pre, a šta posle, mnogo bih manje grešila.'

Objasnila je da je terapija tada za nju bila veliko mučenje: 'Kad god bi uvideli da mi je glikoregulacija loša, samo bi mi promenili terapiju i povećavali doze. Sećam se da mi je jednom prilikom šećer bio jako visok i da mi je tata rekao da će me odmah odvesti u hitnu, ali sam to odbila, jer sam znala da ću opet dobiti infuziju, fiziološki rastvor i insulin, ležaću par dana u bolnici i opet ću se vratiti kući i sve će se nastaviti po starom.'

'U jednom momentu sam se razbesnela i rekla sebi: "Sada ćeš sve sama da naučiš!" Nakon toga sam upisala Višu medicinsku školu i završila smer za nutricionistu, dok sam u toku života kasnije saznala još mnogo informacija, te sada mogu da dam nekome kome treba, kompletnu negu.'

Izazovi tokom školskih dana

Na pitanje - kako je bilo školovati se s dijabetesom, rekla je da nikada nije obraćala pažnju na komentare drugih u školi, ali da u isto vreme nikad nije osetila odbacivanje od svojih vršnjaka zbog toga: 'Naučena sam da ne reagujem na svakojake komentare, jer se iza njih uvek krije neznanje. Jedino što me je pogađalo i stvaralo mi mentalnu barijeru jeste insulinska pumpa. Nju sam dobila u adolescentnom periodu, kada kreću prve ljubavi. Imala sam osećaj da me svi gledaju zbog nje i da sam potpuno drugačija od drugih, oa sam neko vreme odbijala da je nosim. Moji roditelji su dali sve od sebe da me u tom periodu urazume i objasne mi da je svaka devojka lepa sa 16 godina, ali da je jako važno da budem živa i lepa sa 40 ili 50. Nikada neću zaboraviti očeve reči: "Ti si nam potrebna za života. Ako te neko voli, voleće te kakva god da si i prihvatiće te. Ko to ne uradi, taj ti ne treba u životu." Tada sam presekla u svojoj glavi i rešila da me više ničije mišljenje neće dotaći toliko da dovedem svoje zdravlje u opasnost.'

Objasnila je da je tokom srednjeg školovanja imala lošu glikoregulaciju. Kako nam je rekla, navikla je svoje telo na visoke glikemije, jer se mnogo plašila padova šećera i nesvestice: 'Jednom prilikom mi je pao šećer i ja zajedno s njim. To mi je ostavilo veliki strah, pa sam navikla sebe na visoke šećere. Kada sam počela da spuštam šećer na normalne nivoe, bilo je teško da se na to naviknem i da počnem da verujem svom telu.'

Jovani je daleko izazovniji bio period fakultetskog obrazovanja: 'Imala sam problem sa novim tempom života. Imala sam mnogo obaveza i stresova. Pritom sam se tada i odselila od svojih roditelja zbog studija, te sam bila potpuno ostavljena samoj sebi. Ceo dan sam bila na fakultetu, a htela sam i društveni život, pa je teško bilo pratiti korak i voditi računa o dijabetesu. Sad je tehnologija modernija, na insulinskoj pumpi sam već deset godina i imam senzore, ali i dalje to nije jednostavna stvar - uvek moram da pratim nivo šećera u krvi, računam kad i šta treba da jedem. S obzirom na moju struku, ne dozvoljavam sebi da jedem nezdravo i neredovno.'

'Cela moja porodica mi je, sa saznanjem da ću ceo život živeti s dijabetesom, ukazala veliku podršku. Moja starija sestra mi je mnogo pomagala. Svi smo krenuli veoma zdravo da se hranimo od prvog dana. Kasnije sam shvatila da nekad mogu pojesti i nešto slatko, uz dobro pokriće insulinom, tako da smo svi mi učili u hodu.'

dijabetes
Izvor: Shutterstock

'Greške u dijabetesu su prirodna stvar'

 

Kako je napomenula, greške su prirodna stvar u dijabetesu: 'Niko te neće naučiti kako je kada se zaljubiš, kada popiješ alkohol, pa čak ni kako je kad si žena, koja ima mesečni ciklus. Treba proći kroz sve osamnaeste rođendane, ljubavi, iskušenja... Da sam znala sve ove stvari koje znam danas, mnogo bi manje grešaka bilo. I dalje pamtim situacije kada su mi šećeri previše skakali i padali. Roditelji su mnogo brinuli za mene i dok sam odrastala, kao i svaki drugi tinejdžer bih nekad bila nesaradljiva, pa mi je zbog toga danas žao, jer danas mogu da razumem njihovu brigu.'

'Što se treninga tiče, mnogo sam morala da lutam, da bih došla do ove tačke. Svašta sam trenirala i mnogo aktivnosti isprobala.' - napomenula je. 'Onda sam krenula da treniram power-jogu i tu se zadržala 5 godina. Ona mi je izuzetno prijala i vrlo je blagotvorno delovala na moj šećer. U jednom trenutku sam postala i instruktor i upoznala se sa personalnim pristupom treningu. To me je izuzetno zanimalo - od fiziologije ljudskog tela, anatomije do nutricije i fizičke aktivnosti u skladu s njom. Sada zaista smatram da je trening i personalni pristup istom spas za nas koji živimo s dijabetesom!'

'Fizička aktivnost je sastavni deo mog života'

Jovana kaže da fizička aktivnost nikad nije prestala da bude sastavni deo njenog života: 'Trenirala sam zumbu, trčala različite trke, trenutno vozim kajak, penjem se na lažnu stenu, a skakala sam i paraglajdingom, što je bilo jedno neverovatno iskustvo! Želim da naučim da ronim profesionalno, tako da sam vam živ primer da je sve to moguće, ali mora se naučiti sve do detalja o dijabetesu pre toga.'

Danas je ona fitnes instruktor i trener, završavala je različite edukacije, te ima licence vezane za ishranu i fitnes u trudnoći, a najviše je posvećena upravo osobama s dijabetesom: 'Takođe sam i aktivnistkinja Dijabetološkog saveza Srbije i udruženja Plavi krug. Tu sam mnogo naučila i uspela da teoretsko znanje uobličim kroz praksu. Nekad se zaista dešava da se mora izaći iz strogog šablona, jer različite osobe reaguju na različite stvari, pogotovo kada su žene u pitanju, jer nam, na primer, hormoni mnogo utiču na glikoregulaciju. '

'Aktivisti "Plavog kruga" su me usmerili ka onome što najviše želim. Zahvaljujući njima sam i odlučila da upišem nutriciju i da se time bavim. Ta količina ljudi koja želi nečemu da vas nauči je za mene bila neverovatna. Jedno je nauka, a drugo je kada vam neko da živu reč i pomogne vam da spoznate sebe.'

Zdrava ishrana je pitanje discipline

Na pitanje -  kako se hrani, s obzirom na to da je i sama nutricionista, rekla je: 'Imam svoj, da kažem, vojni režim. Uglavnom spremam hranu za dva dana i nosim uvek po dva, tri obroka kad idem negde, pogotovo na trening. Dok sam studirala je bilo teže, jer nisam imala kulinarske sposobnosti i imala sam burniji socijalni život, ali zbog prirode mog fakulteta, brzo sam naučila o zdravoj ishrani i trudila sam se da uvek biram pametno i ono što je zdravo za mene. Što se tiče discipline uglavnom imam unapred isplanirane dane, pazim šta jedem i redovno treniram. Unapred isplaniram dane kako bih izbegla zamku izgovora i ako znam da ću biti ceo dan van kuće, pripremim više obroka i nosim sa sobom. Hranu gledam kao na nešto što treba da nam pomogne, te uvek govorim ljudima da treba da jedemo nutritivno kvalitetnu hranu, a ne samo prazne kalorije.'

Naglasila je da osobe koje imaju dijabetes mogu da pojedu sve, ali da je neizmerno važno da se to pokrije insulinom, kako ne bi glikoregulacija bila loša: 'Moj izbor je da biram pametno, jer se bavim nutricijom. Gledam, recimo, šta bih unela tortom: unela bih velike količine šećera i margarina, dala bih mnogo insulina, a za tu dozu sam mogla da pojedem mnogo mesa i povrća i da to bude mnogo kalorijski i nutritivno kvalitetnije. Tako da je moja ishrana moj izbor - uvek kažem da mogu sve, ali ne želim. Imam svoj režim i on mi vrlo prija.'

'Naše navike su ključne kada je kontrola dijabetesa u pitanju'

Jovana trenutno radi kao nutricionista i trener, a najveća želja joj je da uz to bude i endokrinolog i psiholog: 'Kada bih to postigla, mogla bih da vidim osobu kroz ceo proces. Ja imam sistem po kome radim s ljudima i uvek gledam kako da ishranu što više približim klijentu kako bi dugoročno stvorio dobre navike. Smatram da je psiholog jako bitan u procesu prihvatanja dijagnoze, pogotovo za starije osobe koji se prvi put susreću s dijabetesomPsihičko stanje je jako bitno. Imala sam i sama situacije kada mi je šećer bio jako visok i zbog toga imala napade panike, ali je baš u tim situacijama važno ostati pribran. Takođe, kada ne spavam dovoljno, odmah su mi lošiji i šećeri. Kada smo umorni, telo je u stanju stresa, gde se pojačano luče adrenalin i kortizol, pa nam je zbog toga potreba za insulinom povećana.'

'Smatram da je lakše dijabetes dobiti kada si dete, jer se deca lakše navikavaju na sve, pa i na velike životne promene. Kada me pitaju da li bih volela da izlečim dijabetes nekako, prosto ne znam šta bih odgovorila. To sam ja, ne znam kako se funkcioniše bez dijabetesa. Naravno da naiđe faza kada mi je dosta svega i to je normalno. Gledam na te momente kao neko iskušenje koje me čini jačom i stabilnijom osobom. Važno je ostati psihički pribran i osluškivati svoje telo.'

Jovana živi sama i smatra da je u takvoj situaciji jako važno biti samosvestan: 'Naučila sam da pomognem sebi bilo da mi je šećer visok ili nizak. Ne očekujem od drugih da će mi pomoći, iako je lepo znati da neko brine o tebi i da mu je stalo. Treba se osloniti na sopstveno znanje i sposobnosti, redovno meriti šećer i znati kad i šta treba nešto pojesti. I potpuno je u redu da vaš stil života nije isti kao kod drugih ljudi. Okej je prihvatiti da si drugačiji. Biti drugačiji ne znači biti oštećen.'

'Nemojte koristiti dijabetes kao izgovor u životu'

 

Rekla je da je najbitnija stvar u dijabetesu držati ga pod kontrolom, jer ukoliko se to ne ispoštuje, može doći do ozbiljnih komplikacija: 'Ja sam tek u srednjoj školi shvatila da dijabetes nosi sa sobom i neke loše stvari, komplikacije i počela sam da se pitam - šta ako mi se one dese? Zbog toga sam jako usmerena zdravom životu. Ne mogu da dozvolim sebi da mi šećer bude visok ili nestabilan, jer me to onesposobljava da živim normalan život. Tada se osećam umorno, razdražljivo - jednom rečju, loše. Tako da, za mene je osnova da mi je šećer stabilan.'

'Dijabetes je nešto što nas čeliči i usmerava. Da ga nemam, možda se ne bih bavila stvarima kojim se bavim, te ne bih menjala ovo ni za šta na svetu. Ja radim sve - vozim kola, karting, penjem se na stenu, rafting, čak sam i skakala paraglajdingom! Život treba živeti punim plućima bez obzira na prepreke koje vam on donosi. Imate jedan život i ne možete da koristite dijabetes kao izgovor, sve je stvar želje i volje. Sve što sam želela, ja sam ostvarila.'

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
scattered clouds
8°C
21.02.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve