Budi ono što želiš ili ono što očekuju od tebe

Koji procenat mladih  po završetku srednje škole zaista zna čime želi da se bavi i koji je "životni poziv" onaj pravi. Kako na najbolji način doći do idealne profesionalne orijentacije jedne mlade osobe? Reklo bi se da povodom tog pitanja veliku ulogu igra porodica, ekonomski status, ali naravno i afiniteti ka određenim zanimanjima.

Mladi ljudi, ali i njihovi roditelji neretko imaju različite ambicije. Često vidimo roditelje koji svoje propuštene šanse po svaku cenu žele da prožive kroz decu ne mareći za njihove želje. Naravno, deca se razlikuju. Neka iskazuju bunt, negoduju, ili imaju jasno izgrađen stav i želju ka nekoj profesiji ne odstupajući od nje. Imamo i one druge, koji su poput plastelina, formiraju se prema željama jednog ili oba roditelja, a vodeću ulogu imaju emocije.

Da li se pojedini roditelji igraju emocijama, vremenom i godinama svog deteta? Da li na perfidan način manipulišu i dolaze do ostvarenja svojih planova za koje veruju da su u interesu dece.

Sebe svrstavam u ovu drugu grupu, jer nisam imala jasno definisan cilj. Imala sam određena interesovanja koja su na prvi pomen bila osuđena. Ja sam bila upravo taj plastelin u očevim rukama koji je on želeo da formira prema sopstvenim nahođenjima. Izmanipulasana i pod njegovim pritiskom, pristala sam na studije medicine. Žudela sam da me otac nekada pohvali i bude ponosan. Međutim, njemu nikada ništa nije bilo dovoljno i uvek je moglo bolje.

Često sam se pitala da li sam dovoljno dobra, kome sam dobra i da li sam pre svega sebi dobra. Mnogo pitanja i nesigurnosti u jednom periodu života napravili su od mene ličnost koja nema samopouzdanje, osobu koja sve dovodi u pitanje.

 Nije lako biti u svojoj koži, a živeti život koji ti je neko nametnuo smatrajući da je to dobro za tebe. Ali ko bolje od nas samih zna šta je dobro za njega? Naravno moram da u sve ovo umešam i emotivnu nestabilnost jer upravo zbog nje bila sam neko ko nije imao svoj stav kada je u pitanju otac, a za druge sigurna i odlučna. Uspela sam da upišem medicinski fakultet, sve je išlo po planu, ali ne mom. Trebale su mi tri godine da skupim hrabrost i oduprem se očevom uticaju i prvi put kažem sebi i njemu „Dosta!“. Napustila sam medicinu i upisala fakultet koji sam smatrala boljim izborom.

Mlada osoba ne može imati racionalno razmišljanje i jasnu sliku svoje buduće profesije. Tada, kao i sada, znala sam da ne želim da budem lekar i svoj život provedem ograničena ivicom života i smrti.

Nikada nije kasno za nov početak.

Primer je i jedna od mojih koleginica sa fakulteta čiji se prvi izbor fakulteta pokazao pogrešnim. 

Fakultet je upisala i pre nego što je maturirala, na predlog svojih roditelja. Pitala sam je da li je interesovala ta oblast studiranja IT stručnjaka. Nije bila pod pritiskom porodice, već se za taj fakultet odlučila kako bi se što manje obaveza oko upisa.

Naravno, kada su studije počele, vremenom je shvatila da je pogrešila. Ni jedan predmet je nije zainteresovao, osećala se nesnađeno među kolegama. Postala je manje sigurna u sebe i svoje sposobnosti.

Mlada i labilna osoba, brzo je pala pod uticaj anksioznosti. Objasnila mi je da se trudila oko studija jer je mislila je da nema nazad, osećala se zarobljeno. Moje pitanje bilo je kako je uspela da se izvuče iz tog vrtloga?

Odgovor je bio kratak i jasan, sama.

Još kao osnovac bila je radoznala, volela je da piše. Porodica je savetovala da odabere novinarstvo. Već u oktobru, postala je student novinarstva. Sada ne može ni da se seti šta je to anksioznost, kako izgleda biti nezadovoljan sobom i profesijom za koju se greškom odlučiš.

Kada se sve uzme u obzir, porodica je većini izvor emotivne i materijalne podrške tokom odrastanja. Mlađa populacija najviše vrednuje odnos sa bližnjima i ne postoji cena za narušavanje porodičnog sklada i mira. Da li bi moja koleginica sada bila na studijama novinarstva da je roditelji nisu podržali? Da li bi uspela da im se suprotstvi kao što sam ja ocu? Neka pitanja zauvek ostaju bez odgovora. Možda bi nju progutao vrtlog u kojem se našla, a možda bi posle tri godine našla izlaz. Sve je jedno veliko "možda", međutim u životu treba biti hazarder, ali uz procenu kada, šta i koliko je vredno rizika.

Ono što želim reći je da roditelji svoje emotivne i materijalne resurse treba da usmere kao podršku svojoj deci, a ne kao uslov.

Sve ove dileme prate i pitanje otići ili ostati u Srbiji.

Prema poslednjim podacima iz Srbije je u poslednjih 12 godina otišlo pola miliona ljudi, mahom mlađih. Realno su predviđanja da će emigracija nastaviti rast iz najmanje dva razloga. Prvi je zato što se potražnja za radnom snagom iz Srbije ne smanjuje, ali i zbog činjenice da država nije učinila dovoljno da spreči odlazak. Prema istraživanjima 1,2 miliona građana Srbije razmišlja o odlasku. Od njih, polovina ne planira  da se vrati.

Kofere bi želelo da spakuje 450.000 mladih, što bi bilo 36 odsto ispitanika uzrasta od 18 do 29 godina. Glavni argument mladih za odlazak je bolji društveni standard i državno uređenje. Razlozi za ostanak u inostranstvu su pre svega perspektiva, sigurnost, izvesnost, bezbednost i sistem u kojem znaju šta mogu da očekuju. Ukoliko imate obrazovanje odrađenog nivoa znate kakav posao i platu možete da očekujete. Nasuprot tome, u Srbiji kada završite školovanje niko ne garantuje da li ćete uopšte pronaći posao, a kamoli da li ćete sa tom zaradom imati solidan život.