Dr Jasna Vuković: "Za Lepenski Vir i Vinču znamo, a o njima ne znamo ništa"

Divimo se i pred strancima se ponosimo Vinčom, Lepenskim Virom i Starčevom, a retko ko je od nas upoznat sa pravom čarolijom ovih kultura koje sežu u daleku prošlost.

Kapitalna monografija “Koreni evropske civilizacije“ u izdanju “Mladinske knjige“ upravo za cilj ima da što više osvetli najstarija arheološka nalazišta na tlu Srbije, Lepenski Vir, Vinču i Starčevo. Autori knjige su profesori sa Katedre za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Boban Tripković, Dušan Mihajlović i Jasna Vuković koja u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori o radu na ovom kapitalnom delu i o značaju civilizacija koje su nekada živele na našim prostorima.

Koliki je profesionalni izazov za Vas predstavljao rad na knjizi “Koreni evropske civilizacije“?

“’Mladinska knjiga’ prepoznala je to da ne postoji knjiga posvećena ranoj praistoriji na teritoriji Srbije namenjena širokoj publici. Iako se stalno svuda može čuti kako imamo bogato arheološko nasleđe, znatiželjnici o tome nigde nisu mogli ništa da pročitaju, osim sporadično u dnevnoj štampi. Tako je rad na knjizi počeo. Za nas je to bilo lepo, ali i novo iskustvo. Mi smo navikli da pišemo naučne radove, koji imaju posebnu strukturu i u kojima se koristi stručna terminologija i žargon. Ovde je bilo potrebno napraviti sintezu svega onoga što nauka zna o paleolitu, mezolitu i neolitu na način koji bi bio prijemčiv i zanimljiv široj publici koja ne mora imati nikakva posebna znanja iz arheologije. Uz fotografije i druge ilustracije u punom koloru, ideja je bila da napravimo knjigu koja će biti zanimljiva, ali i iz koje se može mnogo toga saznati. Nadam se da smo u tome uspeli.“

Koliko smo kao nacija svesni važnosti Vinče, Lepenskog Vira ili Starčeva?

“Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Paradoks je u tome što će većina ljudi reći da su Lepenski Vir ili Vinča veoma značajni arheološki lokaliteti, a da istovremeno o njima zapravo ne zna gotovo ništa. Ono čega ljudi takođe često nisu svesni jeste to da su Lepenski Vir, Starčevo i Vinča lokaliteti po kojima su čitave kulture dobile ime i da postoje na stotine nalazišta u našoj zemlji iz tih perioda. Sve to je donekle razumljivo, imajući u vidu to da, osim ukoliko ih lično nisu posetili, nisu imali odakle da saznaju. Zadatak ove knjige je da to premosti. S druge strane, pseudonaučni krugovi naveliko koriste upravo ovaj period za plasiranje svojih domišljanja i pogrešnih interpretacija zasnovanih na poluinformacijama. Rasadnici pseudonaučnih ideja su najviše društvene mreže, gde se zaista svašta može pročitati. I Vinča i Lepenski Vir dobili su gotovo neko mitsko mesto, ali na suštinski pogrešan način.“

Postoji teorija da je zapravo evropska pismenost nastala baš u Vinči. Koliko je to naučno utemeljeno?

“Ne bih upotrebila reč ’teorija’ u ovom slučaju. Njeno značenje u svakodnevnom govoru, u smislu pretpostavke ili neke mogućnosti, razlikuje se od onoga što ona znači u nauci – to je provereno i potvrđeno znanje zasnovano na istraživanjima pomoću naučnog metoda. Ideja o vinčanskoj pismenosti stoga nije teorija jer za nju nema uporišta u nauci. Postojanje znakova koji su urezivani najčešće na keramičkim posudama pre ili posle pečenja se u arheologiji ne dovodi u pitanje. Međutim, oni nisu pismo. Radi se o izolovanim, pojedinačnim znacima, koji nisu sistematični i nikada se ne javljaju u grupi. Ti znaci, s druge strane, raspaljuju maštu pseudonaučnika-autohtonista i danas postoji čitava armija zagovornika vinčanskog pisma, koje dovode u vezu sa srpskim pismom, odnosno Srbima, a odatle potiču i ideje o tome da nije bilo doseljavanja Srba, nego smo mi u stvari autohtoni, potomci Vinčanaca. Ne mogu se izbrojati tekstovi, pa čak i publikacije koje se bave tzv. vinčanskim pismom, a pominju se i sistematizacije znakova. Ništa od toga nije urađeno u okviru naučnih istraživanja, čak ni na osnovu uvida u arheološke predmete, ali je ta ideja uzela maha u javnosti. Nauka je, međutim, rigorozna i počiva na činjenicama. A one govore sasvim suprotno.“

Odakle su došli stanovnici Vinče i kakva je bila njihova društvena uređenost?

“Svi podaci koje danas imamo – arheološki nalazi, ali i rezultati analiza prirodnih nauka, kao što su DNK analize, govore o tome da su pripadnici vinčanske kulture, kao i pripadnici starčevačke pre njih, došli na Balkan s prostora jugoistoka, iz Anadolije. Kada je reč o analizama DNK, to je takođe pogodno tle za pseudonaučne manipulacije, pa se o ’vinčanskim genima’ takođe može svašta pročitati. Važno je razumeti da su DNK i kulturna pripadnost dve potpuno različite kategorije. Ne postoji DNK nekog naroda, na primer, jer narodi nastaju u različitim društvenim u kulturnim procesima, a isto važi i za arheološke kulture ili tradicije. Često se može pročitati da su Vinčanci bili ’razvijeno’ ili ’napredno’ društvo, ali nije uvek jasno šta to u stvari znači. Vinčansko društvo bilo je tipično neolitsko. To znači da nema podataka o postojanju vertikalne društvene stratifikacije, u smislu postojanja vladajuće društvene elite, ali je verovatno da su postojali pojedinci koji su imali poseban status. Takođe, ovo je vreme kada postepeno počinju specijalizacije zanata, što je početak horizontalne društvene stratifikacije. Osnovne društvene ćelije bile su nuklearna ili proširena porodica, što znamo na osnovu organizacije domaćinstva. Ovde moram da istaknem i to da su ideje o matrijarhatu, kao vladavini žena ili majki u neolitu odavno prevaziđene, iako se još uvek sreću, posebno u javnosti. Za takvo stanovište nema uporišta, štaviše, sve je više podataka koji govore u prilog patrilokalnosti neolitskih zajednica.“

Vinčanske figurine su vrlo neobične, šta one zapravo predstavljaju?

“Vinčanska kultura najpoznatija je po velikom broju figurina. Naravno, najpoznatiji su brižljivo ukrašeni primerci, sa predstavama nakita i odeće, glatkih površina, koje su izradile naročito vešte zanatlije. Decenijama se smatralo da one predstavljaju božanstvo, boginju plodnosti, Veliku majku, koja je odraz matrijarhalnog društva. Takve ideje vode poreklo još iz 19. veka, ali su posebno oživele zahvaljujući radu Marije Gimbutas i njenih ideja o tzv. Staroj Evropi, u kojoj je vladalo blagostanje i mir. Podaci kojima danas raspolažemo pokazuju da većina figurina uopšte ne predstavlja žene, već da nema nikakve oznake pola. Dodatno, u najvećem broju slučajeva, figurine nisu pronađene u okviru kuća, gde bi se očekivalo da se čuvaju predstave idola ili božanstava, već pre svega u kontekstima koji ukazuju na odbacivanje i otpad. Mnoge od njih izrađene su veoma nemarno i grubo. Sve to govori o tome da su figurine imale neku drugu svrhu. Iako ne možemo u potpunosti odbaciti mogućnost da su neke figurine predstavljale božanstva, postoji niz drugih mogućih značenja: inicijacijske figure, sredstva imitativne magije, predstave predaka ili istaknutih članova zajednice, talismani nošeni kao neka vrsta zaštite, učila, predmeti kojima se zaključuje neki važan dogovor ili savez, igračke ili dečje rukotvorine. Tako one u stvari predstavljaju raznorodnu grupu predmeta u kojoj postoje primerci s različitim značenjem. Nije uvek lako prepoznati namenu figurine, ali postoje načini da se ona s većom ili manjom verovatnoćom pretpostavi: na osnovu mesta nalaza i nekih karakteristika izgleda i tehnološkog postupka, kao i tragova upotrebe i načina lomljenja.“

Stiče se utisak da je Starčevo u odnosu na Lepenski Vir i Vinču nekako najmanje zastupljeno u javnosti, da se najmanje spominje?

“Da, o Starčevu se najmanje govori u javnosti, iako se radi o kulturi koja predstavlja prve zemljoradnike na tlu današnje Srbije. Verovatno zato što Starčevci nisu proizvodili tako monumentalne predmete kao što su kamene skulpture s Lepenskog Vira ili predmete visokog zanatskog umeća kao što su vinčanska keramika ili figurine.“

Koje su glavne odlike starčevačke kulture?

“Najvažnija odlika ranog neolita je početak proizvodnje hrane, što je najznačajniji događaj tzv. neolitske revolucije, koja je dovela do veoma značajnih, revolucionarnih promena i u društvenim odnosima i u načinu života, dovela je do početka sedelačkog načina života i naglog rasta populacije. Starčevci još uvek nisu, po svoj prilici, bili stalno naseljeni, već su se ciklično selili, a žitarice koje su gajili nisu još uvek preuzele primat u ishrani. Važno je istaći da je kultura dobila ime po nalazištu Starčevo-Grad jer je tamo prvi put otkrivena, ali su najstariji lokaliteti u centralnoj Srbiji i datuju se u drugu polovinu sedmog milenijuma pre nove ere: oko 6200. godine pre nove ere.“

Stanovnici Starčeva sahranjivani su u zgrčenom položaju. Zbog čega se to tako radilo?

“Zgrčeni položaj tipičan je za skelete iz vremena neolita na svim meridijanima, po tome se starčevačka kultura uklapa u širi obrazac. Nažalost, ne raspolažemo nalazima grobalja iz perioda ranog neolita, a otkrivene sahrane uglavnom se nalaze ispod podova kuća. Iako se zgrčeni položaj skeleta često naziva položajem spavača, ne smemo zaboraviti da je to i položaj bebe u majčinoj utrobi. Sahranjivanje u tom položaju moglo bi imati simbolično značenje ponovnog rađanja na onom svetu.“

Veliki značaj za otkrivanje kulturnog blaga Starčeva ima i naš čuveni arheolog Milutin Garašanin, inače direktni potomak tvorca Načertanija, Ilije Garašanina. Šta je sve u Starčevu otkrio profesor Garašanin?

“Zapravo, za istraživanje Starčeva mnogo je zaslužnija njegova supruga Draga Garašanin, koja je doktorirala početkom pedesetih godina prošlog veka na temi starčevačke kulture i prva uobličila i sintetizovala u to vreme mršava znanja o njoj, a vodila je iskopavanja na tom lokalitetu zajedno s Robertom Erihom 1969. i 1970. godine. Zajedno sa svojim suprugom Milutinom iskopavala je i druga neolitska, pa i starčevačka naselja, kao što je Pavlovac kod Vranja. Milutin Garašanin se u svojim radovima do kraja života mnogo bavio sintezama znanja o ranom neolitu i nekoliko puta ispravljao i dorađivao hronologiju starčevačke kulture.“

Nedavno su prilikom iskopavanja kod Doma Narodne skupštine u najstrožem centru Beograda otkrivene iskopine iz rimskog perioda. Očigledno da Beograd, ali i ostatak Srbije predstavljaju i dalje veliki i još uvek nedovoljno poznat izvor za arheologe i istoričare?

“Savremena arheologija danas ima princip da svuda ima arheologije dok se ne dokaže suprotno. :) To važi i za Srbiju. Ne bih rekla da je Srbija arheološki nepoznata jer samo iz vremena neolita postoji nekoliko stotina lokaliteta. Ipak, postoji još čitav niz naučnih pitanja koja su još uvek nerazjašnjena, a savremena nauka i tehnologija omogućavaju mnoge analize koje doskoro nisu bile moguće. Zato je arheologija uvek inspirativna, jer uvek postoji polje za produbljivanje znanja i nova otkrića.“

Dobro se drži, a rođen je pre 10.000 godina (FOTO)

Živeo u Lepenskom viru

Živeo u Lepenskom viru

Život 17.12.2021. 20:05

Dobro se drži, a rođen je pre 10.000 godina (FOTO)

Foto