Život
03.10.2024. 21:40
Život
10.10.2024. 23:15
Dragan Vesić
Kolumna
Dragan Vesić: "Dve dinastije"
Ono što građanima Srbije u ovom trenutku kada svet tone u digitalnu apokalipsu poslednje pada na pamet jeste pitanje oblika vladavine ‒ republika ili monarhija.
Ono što je devedesetih, u vreme tranzicije, nakon raspada SFRJ, strankama na desnom spektru padalo na pamet u vreme bujanja vašarskog nacionalizma jeste upravo pitanje oblika vladavine ‒ zalaganje za povratak monarhije.
Zanimljivo u celoj priči jeste to da niko ko se zalagao za monarhiju, misleći da će tako da privuče birače, nije pominjao Obrenoviće nego isključivo Karađorđeviće.
Bez namere da se duboko zalazi u nacionalnu istoriju, valja se podsetiti da su se od Prvog srpskog ustanka 1804. protiv osmanlijske vladavine pa sve do 1945, tj. do kraja Drugog svetskog rata, u Srbiji smenjivale te dve dinastije − Karađorđevići i Obrenovići. Naravno, u 19. veku, 1804, u vreme Prvog srpskog ustanka, Srbija je bila pod turskom vlašću, a posle Drugog srpskog ustanka (1815) postala je kneževina, pa samostalna država (kraljevina od 1882), i za tu samostalnost zaslužni su, u velikoj meri, Obrenovići.
Zapadne republike bivše Jugoslavije bile su pod Austrougarskom i ceo taj period obeležile su dve carevine: habzburška i osmanska. Njihova vladavina umnogome je uticala i na kulturu, shvatanje politike i mentalitet tamo gde su vladali.
Kada je o srpskim dinastijama reč, monarsi su vladali autokratski i apsolutistički.
Što se spoljne politike tiče, Obrenovići su imali diplomatski pristup, počev od Miloša Obrenovića koji je naredio ubistvo vožda Karađorđa 1817. godine i njegovu prepariranu glavu poslao sultanu u Istanbul.
Naravno da je taj čin bio zverski, ali dok su Obrenovići hteli da se izbore za državnost Srbije na miran, diplomatski način (hatišerifi, Pariski ugovor) i u tome uspeli, Karađorđevići su pokušavali da slobodu izbore “drugim sredstvima“, što je eufemizam za rat.
Možda je to besmisleno junaštvo jedan od odgovora na pitanje ‒ zašto Karađorđevići, a ne Obrenovići: možda i zato što rojalisti vladavinu Petra I Karađorđevića (1903 −1921) nostalgično nazivaju zlatnim periodom srpske demokratije.
Tu ne pomaže ni činjenica da je Kneževina Srbija (1815 ‒ 1882), koju je, sa izuzetkom od 16 godina, obeležila vladavina dinastije Obrenović, doživela najveći ekonomski i kulturni progres.
Život
26.09.2024. 21:00
Dragan Vesić: "Kome smeta Donald Tramp?"
Odgovori svakako leže i u tome što se za Karađorđeviće vezuje rusofilstvo, a za Obrenoviće evropejstvo, kao i da su kralja Petra II Karađorđevića zbacili komunisti, što nije sasvim tačno (neka rojalisti pitaju Britance), a to što je njegov stric, namesnik Pavle pristao na trojni pakt, nije im bitno.
Kako god, devedesetih, nijedna druga zemlja u tranziciji, prelazeći iz komunizma u demokratiju (njen surogat) nije postavljala pitanje oblika vladavine, preciznije nije se zalagala za povratak monarhije.
Znamo da društvena teorija poznaje tri modela tranzicije liberalni, socijaldemokratski i hibridni, kombinaciju ta dva, ali se pominje i mafijaška tranzicija, kad se misli na privatizaciju, koja je vezana za tajkune i ruski model tranzicije.
Srbija je tada imala i prednost i manu. Prednost, jer je mogla da uči na iskustvima drugih, pošto je deset godina kasnila sa tranzicijom, a manu jer se po ko zna koji put kroz istoriju saplela o isti kamen pa izabrala najgori model − onaj četvrti (tajkunski, mafijaški). Kriminalci i ološ obogatili su se preko noći, naravno na “glembajevski“ mutan način, a srednji sloj je uništen pa smo dobili neke nove proletere kao žrtve takve tranzicije. Promene, dakle, nisu kod nas donele promene ‒ nije bilo suštinskih promena sistema, što je bio, pravno rečeno, conditio sine qua non, da se krene u nešto novo − nego kozmetičkih. Dovoljno je metaforično reći da je tih oktobarskih dana 2000. perje sakrilo nebo ‒ bio je haos, ali bez obzira na to, zbog perja, nismo ugledali zvezdu (“Treba da se desi haos da bi se ugledala zvezda“, rekao je Niče).
Za nas ta sentenca nije važila, i sve priče o diskontinuitetu i lustraciji bile su samo bajka jer se ništa od toga nije dogodilo − zato nije svanuo šesti oktobar.
U Evropi danas ima nekoliko monarhija, ali nijedna bivša monarhija posle velikih istorijskih lomova nije vratila monarhiju: nije ni pomišljala.
Možda zato sto su to bile uglavnom apsolutističke, poput srednjovekovnih, a ne parlamentarne monarhije.
Ne samo što su takve monarhije u 20. veku relikt i anahronizam, nego možda zato sto se tada nije, a pogotovo sada, postavljalo pitanje ko vlada, nego kako vlada.
Tačno je da se u naše vreme govori samo o parlamentarnim ustavnim monarhijama gde monarh ima simboličnu ceremonijalnu vlast i da državnu politiku u monarhijama, baš kao i u republikama, vodi vlada, osim ako umesto kancelarskog nije reč o predsedničkom sistemu.
Čak i u većini evropskih država predsednik ima simboličnu vlast i bira se posredno (skupština).
Svako ko je išao u gimnaziju zna da postoji princip jedinstva i princip podele vlasti ‒ ako je sva vlast (zakonodavna, izvršna i sudska) u rukama jednog čoveka, nemate demokratiju nego diktaturu, svejedno koji oblik vladavine imate.
Kada se pokrenu neka složena i delikatna pa i etička pitanja poput smrtne kazne ili eutanazije, imate argumente pro et contra. Imate ih i kod oblika vladavine, ali ti argumenti nisu pitanje etike, niti su toliko komplikovani: dovoljno je da kažete da se monarh ne bira nego postaje rođenjem − što se kosi sa ključnim demokratskim načelom (smenljivost vlasti) ‒ i svi argumenti “za“ padaju u vodu.
Ali, monarhije u Engleskoj ili Španiji jednostavno postoje i ne pada im na pamet da menjaju oblik vladavine: ekonomski bogate države parlamentarni monarh neznatno košta, a to sto je on više klovn, čiji skandali pune stranice žute štampe, nego ozbiljan monarh koji nešto simboliše, njih uopšte ne dotiče.
Zbog glupiranja kraljevske porodice, posebno u Engleskoj, mediji imaju o čemu da pišu, a ljude zabavljaju pikanterije iz života poznatih, svejedno da li je reč o aristokratama ili nearistokratskim zvezdama.
Kako god, devedesete su odavno iza nas, prošli smo kroz tranziciju kako smo prošli, a broj stranaka koje i dalje pominju monarhiju, jer “bez kralja ne valja“, su na nivou statističke greške. Zašto ne Obrenovići nego Karađorđevići − sasvim je jasno.
Život
11.09.2024. 22:20
Dragan Vesić: "Pod senkom dopinga"
Komentari
