Dragan Vesić: Okačili reket o klin

Sedamdesetih smo u boksu imali “zlatnu eru boksa“ (Ali, Foreman, Frejzer), a u tenisu poslednjih dvadeset godina veliku trojku ‒ Đoković, Nadal i Federer. Na sceni je ostao samo ovaj prvi i najuspešniji i nije daleko dan kada će i on da ode.

Zašto se toliko piše u svetskim i našim medijima o Nadalovom penzionisanju, čak vise nego o Federeru, miljeniku snobovskog teniskog establišmenta? Statistika je neumoljiva: španski gladijator je drugi na listi najvećih svih vremena i neosporno najveći na najtežoj podlozi, na šljaci.

Jedini koji mu je ozbiljno parirao na šljaci jeste Đoković ‒ o Nadalu se u medijima piše ne samo da je jedan od najvećih tenisera ikad, nego i jedan od najvećih u istoriji sporta zato što je Rolan Garos osvojio čak četrnaest puta. Nikada nije izgubio u finalu pariskog slema.

Pored toga, jedino je on posle Borga uradio najtežu stvar u tenisu ‒ osvojio je u istoj godini Rolan Garos i Vimbldon. Adaptirati se za kratko vreme sa najsporije na najbržu podlogu je gotovo nemoguća misija (posle njih to je uspelo samo mladom Alkarazu).

Zašto je Đoković izabrao Mareja za trenera?

Rival iz juniorskih dana

Rival iz juniorskih dana

Sport 02.12.2024. 16:10

Zašto je Đoković izabrao Mareja za trenera?

Postoji još jedan razlog zašto mediji toliko pišu o Nadalovom teniskom opraštanju, a to je njegovo ponašanje na terenu i van njega: nikada nije razbio reket i nikada tabloidi nisu imali šta da pišu o Nadalu. Recimo kao o Tajsonu, Maradoni ili Mekinrou ‒ konzumiranje droga, orgijanje sa prostitutkama, kriminal i, uopšte, skandalozno i nasilničko ponašanje vezivano je uz njihova imena.

Dakle, neko kao Nadal zaslužuje da bude idol mladima ‒ da sanjaju o osvajanju grend slemova i prvom mestu.

Dvadesetak godina trener mu je bio stric Toni Nadal, a od 2017. bivši teniser Karlos Moja, u svoje vreme prvi reket sveta i osvajač Rolan Garosa. Nijedan teniski stručnjak nije primetio da mu je stric i odmogao i pomogao ‒ tek sa Mojom pokazalo se da on može da bude kompletni teniser. Karlos mu je potpuno promenio stil igre.

Nadalova igra je posle njegove tridesete godine postala raznovrsnija i tek tada je svet video da je on, posle Federera, najbolji igrač na mreži i da u svom repertoaru udaraca ima, ne samo forhend sa mnogo spina, pasing šot i ritern, nego i volej, slajs, fantastičnu kratku bekhend dijagonalu, drop šot... Pokazalo se da je odličan ne samo u defanzivi, nego i u ofanzivi.

Naravno, da bi ovoliko trajao, uz česte povrede, morao je da promeni stil, jer sa trideset i nešto nije mogao skoro sve da stiže kao sa dvadeset i nešto.

Naravno, svaki veliki teniser kad pređe tridesetu mora nešto da menja u igri kako bi bio konkurentan za najveća dostignuća. To je radio svako iz velike trojke.

Zvuči paradoksalno, ali je činjenica da je sa Mojom za pet godina imao više uspeha na brzim podlogama nego sa Tonijem za dvadeset, jer je sa stricem osvojio pet brzih slemova, a sa Mojom tri.

Jedino, što se velikih uspeha tiče, što nije osvojio jeste završni masters. Verovatno bi ga osvojio da dva finala nije igrao protiv Đokovića i Federera.

Sa četrnaest Rolan Garos titula on je neverovatan na šljaci, a sa osam brzih slemova ispred njega su samo Đoković, Federer i Sampras.

Mnogo su manje razlog povrede što nije osvojio nekoliko brzih slemova više, kako se piše, nego to što Nadal nema ravne udarce koje brze podloge traže. Top spin odnosi prevagu na šljaci i sporijem betonu, ali na brzom i na travi, top spin je hendikep.

Zato nije slučajno što je osim titula na šljaci, Ju-es open ‒ gde je beton sporiji nego u Melburnu ‒ osvajao četiri puta, a Australijan open i Vimbldon po dva puta.

Đoković jeste u Australiji neprikosnoven, ali je i Federer 2017. za nijansu tamo bio bolji od Nadala baš zbog ravnih udaraca, osim što je usavršio jednoručni bekhend, što je zbunilo Nadala.

Pre velike trojke bilo je ne samo u open eri nego i ranije velikih tenisera ‒ Njukomb, Lejver, Borg, Konors, Lendl, Mekinro, Edberg... Ali u eri profesionalnog (1969) niko od njih nije bio kompletan na svim podlogama kao velika trojka niti su se približili broju od 20, grend slem titula.

I kao što niko nije prevazišao kvalitet mečeva između Alija i Frejzera i Alija i Foremana, niko nije bio ni blizu teniskih klasika između Đokovića, Nadala i Federera. Zvuči neverovatno podatak da su njih trojica za 20 godina osvojili 66 grend slemova, a ostali teniseri 14, i to se nikad nije desilo u istoriji tenisa.

Sada su na sceni Siner i Alkaraz, i oni odskaču od ostalih mladih tenisera. Igraju izvanredno, ali su njihovi mečevi ispod nivoa pomenutih epskih mečeva velike trojke.

Još neko vreme jedino Đoković može da im bude pretnja na mastersima, ali na grend slemovima teško jer zbog godina nema snage za više od tri seta.

Nadal je postigao mnogo, ali je mogao više i na brzim podlogama, a zašto nije, razlog je, dakle, Toni Nadal.

Koliko je to više ne možemo da znamo, ali znamo da tenis već sada više nije isti.

Jesu stilovi trojice najvećih različiti, ali njihov konstantno visok nivo igre teško da neko može da ponovi.

Nisu, dakle, samo Federerova lakoća i elegancija, Nadalova atraktivnost i upornost ili Đokovićeva kompjuterska preciznost i umeće nedostižni, nego i njihova mentalna snaga.

Dvojica su već otišli u legendu, a nova generacija jedva vidi koplje.