Kolumna

Dragan Vesić: "Obožavanje ropstva"

Biće skoro propast sveta ‒ naslov je filma možda našeg najboljeg reditelja Aleksandra Petrovića.

Film je rađen po motivima romana Dostojevskog “Zli dusi“, a zbog onoga što mi svakodnevno gledamo, od “Evrosonga“ do otvaranja Olimpijskih igara i na ostalim manifestacijama, u medijima, prve dve reči iz filma nisu potrebne jer je propast sveta već nastupila veličanjem zla, ruganjem Bogu i jezivim potkastima na društvenim mrežama.

Pali anđeo se već “slobodno šeta rajskom baštom“, kako glasi stih pesme “Prezir“ Bore Đorđevića.

Čini se da nam ne ostaje ništa drugo osim prezira pred prizorima koji nisu ljudski, ali neće nam ostati ni prezir ako mirno gledamo kako se sveopšte ludilo razmeće.

Stari svet, koji je znao za vrednosti, granicu, meru, ljubav i čovečnost, definitivno više ne postoji ‒ ovo je epoha bez duha i duše.

Ne morate biti religiozni fanatik, deluzivni teoretičar zavere i ne morate biti čak ni vernik da biste shvatili da je distopija totalitarnog sveta, u kome nema emocija, postala stvarna.

Mi živimo filmove kao što su “Matriks“, “Ekvilibrijum“, “Eon Fluks“... dakle, nije više film imitacija života, nego život sam sebe imitira.

Kakva je razlika? U pomenutim i sličnim filmovima pojavi se superheroj, stane na čelo pokreta otpora i spase svet, dok u životu, tj. njegovoj imitaciji, nema ni superheroja niti bilo kakvog otpora ‒ svi mirno gledaju košmar koji im se sviđa. Što bi rekao Haksli: “Uspešna diktatura će ličiti na demokratiju, ali će u suštini biti zatvor bez zidova u kome zatvorenici neće ni sanjati da pobegnu. To će biti robovlasnički sistem u kome će robovi obožavati svoje ropstvo zbog konzumerizma i zabave.“

To što je pisac napisao pre stotinak godina obistinilo se.

Uzmite porobljenima rijaliti programe, društvene mreže, pokušajte da im objasnite da smisao i sreća nisu u uzimanju nego u davanju, da materijalno bogatstvo stečeno na glembajevski način nije bogatstvo nego prokletstvo, da je ljubav važnija od seksa, da je normalno i lepo biti pristojan, obrazovan i fin, a ne propalitet i kriminalac, da žena treba da bude dama, a ne kurva, muškarac gospodin, a ne prostak, neće vas shvatiti, ali ćete im bar srušiti temelje koji im omogućavaju da vode glavnu reč.

Zato što polusvet na globalnom nivou vodi glavnu reč, mi nemamo ljude nego njihov falsifikat i nemamo život nego njegovu fantazmagoričnu imitaciju.

Gledali smo svakakve gadosti u 21. veku, ali to je bila samo uvertira u inicijativu pakla na zemlji jer, ono što je viđeno na otvaranju Olimpijskih igara nije skandal nego apokalipsa ‒ otvoreno i bestidno veličanje đavola i ismevanje Boga. Ne Boga u religijskom smislu, nego u prenosnom, kao pojam dobra.

Dragan Vesić: "Vukovi i ovce"

Kolumna

Život 30.07.2024. 23:00

Dragan Vesić: "Vukovi i ovce"

Dragan Vesić: "Letovanje kao simulacija"

Kolumna

Život 04.07.2024. 23:15

Dragan Vesić: "Letovanje kao simulacija"

To nije bila ceremonija otvaranja najvećeg sportskog događaja na svetu, nego ceremonija u slavu Lucifera, figurativno zla, a ako imate samo zlo, nemate ništa jer nemate ljude. To je poruka koja “žestinom slasti njene grozote“ (E. A. Po), ubija svaku nadu u bolje dane ‒ Mi nismo na ivici provalije, kako je pisao Po, nego smo već u njoj.

Olimpijski plamen sa transdženderima i nakazama nije olimpijski.

Danas je Fausta mnogo i Mefisto im nudi sva zemaljska blaga i zadovoljstva ‒ Geteov dr Faust je bar shvatio da je zalud sve ako izgubiš dušu. Ovi današnji Fausti to ne mogu da shvate. Veštačkoj inteligenciji duša nije ni potrebna ‒ novi svet zasniva se na ukidanju duha i duše jer jedino takvi robovi mogu da obožavaju svoje ropstvo i jedino tako novi svet može da postoji.

Jedino u takvom svetu muškarci mogu da budu izabrani za mis sveta i transdženderi da učestvuju na OI ‒ nekad perverzno i morbidno ‒ gde je jedino važno učestvovati, ali kad se vodi poslednja bitka za spas ljudi važno je pobediti.

Da politika i sport nemaju blage veze, pokazalo se da ta konstatacija nema blage veze.

“Evrosong“ godinama veliča izopačenost: defiluju našminkani muškarci s bradom, u roze haljinama, i ženturače s veštačkim penisom. Rogovi i crni plašt su u prvom planu, dok anđeli padaju i bivaju zgaženi.

Da li je to progres?

Zar rodna ravnopravnost, feminizacija sveta, ubijanje muškog principa nisu uvertira u taj novi svet baziran na konceptu konzumerizma, egoizma i ukidanja Boga?

Zar to nisu real snimci o manipulatorima, psihopatama, narcisima? Pošto su, po radikalnim feministkinjama, isključivo muškarci psihopate i narcisi, ne pokušavaju da nađu ženski rod za imenice narcis i psihopata, a ne zato što ih je nemoguće naći. Tu ne važi rodno senzitivan jezik jer ženski rod nije potreban.

Stvari su otišle predaleko ‒ većina muškaraca pravi idiote od sebe i glumi žene: tako se izjašnjavaju. Jedva čekaju da im se ugradi materica pa da rađaju, abortiraju i menstruiraju.

Još pre 100 godina veliki Tesla ukazao je na pošast novog feminizma i matrijarhata koji je nekad bio utopija, a sada je distopijska realnost.

Tesla je govorio da feministkinje ženama oduzimaju ženstvenost, izuzetnost, mistiku i lepotu, da na scenu stupaju žene koje se takmiče s muškarcima kako bi ih uništile, što nije prirodno, da sve više liče na muškarce umesto da budu inspiracija i san: kome neki novi Petrarka ili Bajron da pišu sonete kad Laure nema na vidiku.

Je l’ da pišu transdženderima, homoseksualcima i jakim ženama, “borkinjama“ protiv muških narcisa, manipulatora, nasilnika i psihopata?

Neće stati dok ne iskorene i poslednjeg gospodina i damu. Ostali bi samo prostaci, kukavice i karakterne nule.

Zašto da takve kukavice i monstrumi brane sebe od drugih i kako da brane druge od sebe?

Ako ih normalni ne spreče i strpaju u ludnicu zajedno sa veštačkom matericom, dildom i ostalim seksualnim pomagalima, društvene mreže će i dalje biti pune feminiziranih muškaraca i klimakteričnih feministkinja koje karikaturalno i jadno glume psihologe-savetnike za razbijanje porodice i braka.

Gde je nestala ženstvenost, muški ponos i ženska čast kad one i lajf koučevi poručuju da je budućnost sveta u rukama kriminalaca i prostitutki i da treba istrebiti intelektualce i moralne ljude.

Već je minut do dvanaest i ako nameravamo da spasemo svet moramo da ugasimo plamen ‒ ne olimpijski, nego onaj što nije od ovoga sveta.

Dragan Vesić: "Enigma i ples"