Kolumna

Dragan Vesić: "Letovanje kao simulacija"

Leto, More, zabava, plaža — Izvor: Shutterstock / Dmitry Molchanov

Leta su sve toplija pa će odmor na moru, posebno na Mediteranu, prema pisanju svetskih medija, u bliskoj budućnosti biti doveden u pitanje.

Svi žele da se odmore i opuste bar deset dana u godini, ali nikome nije prijatno ako su temperature više od 40 stepeni.

Osim što su na udaru toplotnog talasa, u predsezoni, bile Hrvatska i Grčka, na Siciliji je zabeleženo blizu 50 stepeni, što je izazvalo nestašice vode i druge probleme, a od 2000. godine naovamo bilo je i smrtnih slučajeva.

Kako stručnjaci predviđaju, iz godine u godinu vrućine će biti sve veće, a do kraja veka letovanje na Mediteranu (Grčka, Hrvatska, Italija, Španija, Kipar, Turska... ) neće biti moguće zbog ekstremno visokih temperatura.

Ljudi će se, kažu kompetentni, okrenuti destinacijama na severnom delu planete.

Sad, uvek je bilo onih koji više vole planinu nego more i njima to neće teško pasti, ali njih je znatno manje.

Letovati virtuelno, kao u filmu “Totalni opoziv“, nije zamena za stvarno, osim ako vladari sveta ne ubede ionako anestezirano javno mnjenje da je iluzija zapravo stvarna ‒ kada im izbrišu stvarna i ugrade lažna sećanja.

Takav život je kao u Verhovenovom filmu iz 1990. i Vajzmanovom rimejku iz 2012. ionako izmišljen pa zašto onda i letovanje ne bi bila simulacija.

Ljudi već vode virtuelne živote na društvenim mrežama, četuju umesto da se druže, pa ih u nekakvoj distopiji uopšte ne bi bilo čudno kontrolisati, a distopijski filmovi i knjige ionako govore o totalitarnom svetu gde je, nakon apokalipse, stvoren svet bez emocija, bez privatnosti i bez morala.

Veličanje materijalnog, potrošačkog i ukidanje duhovnog principa, kroz suspendovanje svih vrednosti, ionako je uvod u novi poredak gde je na sceni egoizam, makijavelizam i u kome je svaki pojedinac centar univerzuma, ali na patološki način ‒ tamo gde svi misle da su bogovi uopšte nema ni ljudi, a ni ljudskosti.

Dakle, neće se letovati u budućnosti na Antarktiku ‒ jer neće biti potrebe za tim ‒ nego će se letovati kod kuće, a razvoj veštačke inteligencije doprineće da virtuelno zameni stvarno, odnosno da ljudi poveruju da je iluzija stvarna, da nisu tamo gde jesu nego negde drugde.

Sve ima svoj početak i kraj u svemiru pa je i globalno zagrevanje samo posledica “starenja“ Sunca. Pre 50 godina znalo se za četiri godišnja doba ‒ sada se zna za pretopla leta i zime bez snega.

Priroda dakle ima svoje zakone, a ljudi su se samo potrudili da ubrzaju prirodne katastrofe i uništenje planete. Zagađenje vazduha, klimatske promene... samo su posledica tehnološkog progresa.

Dragan Vesić: "Vreme lažnih bogova"

Kolumna

Život 27.06.2024. 23:10

Dragan Vesić: "Vreme lažnih bogova"

Dragan Vesić: "Lepotica i zver"

Kolumna

Život 11.06.2024. 23:05

Dragan Vesić: "Lepotica i zver"

U 21. veku potpisuju se međunarodni sporazumi o zaštiti klime i smanjenju globalnog zagrevanja: jedini problem je što je za tako nešto kasno ‒ posledice su već nastupile, priroda više ne zna za reverzibilnost, a entropija (smrt svemira) je sve bliža.

Entropija društva počela je odavno: ubijanjem duha i morala.

Dakle, ništa više neće biti isto i svaka katastrofična vizija budućnosti nije nažalost nekakva deluzija ili teorija zavere, nego nešto egzaktno ‒ naučna činjenica.

Kultni film s kraja pedesetih “Dugo toplo leto“, a zatim i istoimena serija s kraja šezdesetih godina prošlog veka, sada budi nostalgiju pa bi “Netfliks“ uskoro mogao da snimi seriju ‒ “Dugo nepodnošljivo toplo leto“, sa apokaliptičnim krajem.

U poslednje vreme je ionako snimljeno mnogo takvih serija ‒ čija je tema bila postapokalipsa izazvana ljudskom nepažnjom: npr. mutacijom virusa ‒ ali ovo što nas očekuje nije iluzija, izmišljena antiutopijska priča, nego fantazmagorična realnost.

Možda uskoro teoretičari zavere, koji govore da svetska vlada radi na uništenju ljudske vrste kroz viruse i ratove, kada shvate da to jeste zavera protiv života krenu sa obrnutom pričom: da nas ti isti vladari samo posredstvom medija plaše najavom velikih katastrofa koje će uništiti čovečanstvo.

Ljudi, dakle, prestaju da budu ljudi jer lični razvoj i briga o sebi ‒ što su ključne poruke popularne psihologije ‒ ne podrazumeva brigu za druge i zanemaruje okolnosti praznom pričom da svako može biti srećan bez obzira na okolnosti jer “kakve su nam misli, takav nam je i život“: to delimično jeste tačno, ali gubi smisao ako život na Zemlji jednog dana prestane da postoji.

Do tada će se već negde letovati i možda ubrzo neki lajf kouč tj. digitalni Epikur neće reći: “Smrt, najstrašnije zlo, ništa nas se ne tiče jer dok je nas nje nema, a kad ona dođe nema nas“, nego će sledbenicima sa društvenih mreža poručiti da ih se budućnost ne (do)tiče jer dok je njih nema nje, a kad ona dođe neće biti njih.

Nije pogrešno ‒ jer takva budućnost i jeste sinonim za smrt, osim ako u budućnosti ljudi postanu besmrtni, a u večnosti linearno vreme ionako ne postoji: nema prošlosti, sadašnjosti ni budućnosti, baš kao u Carstvu Nebeskom. Postoji samo ‒ sada.

Ali, to njih ionako ne zanima jer im nju ejdž (religija novog doba) i cela ta entropija smisla poručuje da misle samo na sebe.

Bog je po njoj mrtav i sve je dozvoljeno.

Letovanje se nastavlja na ovaj ili onaj način. Na koji ‒ da li će uopšte biti važno?

Dragan Vesić: "Hepihondrija"