Život
05.10.2023. 23:00
Dragan Vesić

Kolumna

Dragan Vesić: "Demokratija koja to nije"

Demokratija
Izvor: Shutterstock

“Uspešna diktatura ličiće na demokratiju, ali će biti zatvor bez zidova u kojem zatvorenici neće ni sanjati da pobegnu. Biće to robovlasnički sistem gde će porobljeni obožavati svoje robovanje zbog konzumerizma i zabave.“

Nije ovo rekao Nostradamus ni bilo koji prorok koji “vidi“ budućnost, nego pisac Oldus Haksli, pre devedeset godina otprilike, najpoznatiji po svom distopijskom romanu “Vrli novi svet“. Roman je objavljen pre devedesetak godina, bio je zabranjen i nailazio je na oštre kritike. Valjda je to usud svih koji imaju viziju. Haksli nije bio mistični prorok nego pisac sa vizijom: jednostavno je analizirao društvena zbivanja i shvatio u kom se smeru stvari odvijaju, a odvijale su se u apokaliptičnom.

Prvi distopijski roman napisao je Zamjatin (“Mi“), usledio je pomenuti Hakslijev, a zatim najpoznatiji – Orvelova “1984“.

Te knjige se razlikuju po stilu, ali je, uz male razlike, suština ista, a poruka “svetle budućnosti“ jeziva.

Mi sada živimo tu budućnost koja je, temporalno, postala sadašnjost. Svet je postao globalna diktatura gde se kontroliše sve, a građanin je sveden na nulu – on, kao temelj demokratije, više ne postoji.

Postojimo Mi. Govori nam se kako da živimo i šta da mislimo.

Ako se neko suprotstavi, sledi sankcija.

Mediji i društvene mreže već nam ubrizgavaju injekcije sreće. Za one rezistentne na medijsku manipulaciju i propagandu još nisu pronašli način da im sasvim isperu mozak, izbrišu sećanja i emocije, ali uskoro hoće.

Moraju svi da robuju konzumerizmu i zabavi jer to je imperativ nove agende sveta.

Svaka diktatura i totalitarizam zasniva se na kontroli i strahu. Na ratovima, neprijateljima, pandemijama... stvarnim i, češće, izmišljenim jer da stalne tenzije nema ne bi bilo ni diktature.

Ljudi moraju da se plaše, a ako se ne plaše – tu je veštačka inteligencija da im imputira ono što je poželjno i amputira ono što nije. Ukoliko u tome ne uspe, taj neznatan broj onih koji se razlikuju biće marginalizovan i smešten tamo gde treba: pobuna mora na vreme da se saseče. Ako ne postoji drugi način, sledi pogubljenje.

Zasad još nisu ukinuli pravog boga, ali hoće. Zameniće ga lažni digitalni bog, dakle đavo, ali ljudi će živeti u iluziji da on jeste pravi bog.

U Hakslijevom romanu odstranili su sa krsta gornji deo da bi dobili slovo T (prvi Fordov model automobila). Svi su govorili – Forda mi, jer se vreme računalo od njegove ere kao simbola industrijskog potrošačkog društva.

Ljudi će ubrzo da se zaklinju u neko drugo božanstvo, ne znamo koje, jer idolopoklonstvo i kult nepogrešivosti vođa mora da se neguje.

Šta će danas uraditi sa krstom, ne znamo. Zasad ga okreću naopako, figurativno i bukvalno, i to je tek uvertira u konačnu izvesnost čovečanstva – u novi svetski komunizam, u simulakrum, koji vladari sveta zovu demokratija. Ukida se različitost, a uvodi unisonost. Svi će biti uniformisani, samo što ljudi neće nositi radne uniforme nego neke nedefinisane odevne predmete u skladu sa mejnstrimom epohe.

Stvarnost je relativna, emocije i empatija opasne po nju, gde su konzumerizam, zabava i sve što je površno, antiljudsko i neprirodno smisao postojanja.

U takvom globalnom totalitarnom društvu ličnost je svedena na nulu, na brojeve kao u Zamjatinovom romanu “Mi“. Nema emocija i nema morala. Ako se neko pobuni, očekuje ga “električna mašina“ da ga kazni ili ubije.

U Hakslijevom romanu, depresija i neraspoloženje “leče“ se halucinogenim tabletama jer ljudi moraju biti srećni. I ne smeju da misle svojom glavom – zato se, od rođenja, ljudima kroz snove ubacuju uverenja i slogani.

Danas se to čini suptilnije, medijski spinovanim porukama i posredstvom društvenih mreža koje služe za zaglupljivanje masa, ali efekat je isti.

Društvo zvanično nije podeljeno na kaste, ali faktički jeste jer je jaz između bogatih i siromašnih veliki, a srednji sloj, u siromašnim zemljama, ionako ne postoji.

Sve vrednosti postavljene su naopako, kao kod Orvela – samo što se ne kaže eksplicitno “ljubav je mržnja, rat je mir, sloboda je ropstvo“: to se zove nova normalnost.

U ovom stravičnom svetu nema distopije jer je ona stvarna. Ne postoji građanin koji misli, nego postojimo Mi koji konzumiramo.

I svi smo robovi: volimo svoje ropstvo u totalitarnom svetu koji sebe naziva demokratskim.

U distopijskim romanima stvari su se bar nazivale pravim imenom.

Logično je pitanje – postoji li šansa da se promeni jedan ovakav patološki sistem, vrli novi svet bez duha i bez duše?

Postoji nada pod uslovom da se većina pobuni.

Zasad se ne buni. Uživa u ropstvu konzumerizma i zabave, u demokratiji koja to nije.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
few clouds
26°C
23.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve