Nema kafane bez lascivnog bećarca i tamburaša

Cilj ove kulturne manifestacije je javno predstavljanje izvornog narodnog stvaralaštva. U programu učestvuju narodni igrači, pevači, glumci, muzičari, deca, starci, žene i ljudi svih profesija. Obavezni deo programa su bećarci, koje su izvodili Kata Gecić, poznata bećaruša, i Števa Rankov, iđoški bećar.

Na poslednjoj „Bubalici“, avgusta 2004. godine (Dejančeva knjiga štampana je 2006. godine), izveli su sledeće natpevavanje:

Kata: Ej, poljubi me u obraze, diko,

samo pazi da ne vidi niko.

Števa: Ej, ljub’ me lane s koje ’oćeš strane,

Bilo s koje, obadve su tvoje.

 

Kata: Ej, ala volem đavolasto lane,

Ej, u crkvi namiguje na me.

Števa: Ej, ala volem, kako bi’ volo,

Da ne volem, ja bi’ se razbolo.

 

Kata: Ej, moja nana bećaruša bila,

Pa je mene još goru rodila.

Števa: Ej, moja nana mali đavo bila,

Al’ je mene velikog rodila.

 

Kata: Ej, što na mene celo selo viče,

Ej, šta ja radim šta se koga tiče.

Števa: Ej, a što mene svetujedu žene,

Kad su žene još gore od mene.

 

Kata: Ej, ja sam moga ujela bećara,

Ej, baš za usta gde stoji cigara.

Števa: Ej, bećar nisam, a bećar mi kažu,

Sad ću biti pa neka me lažu.

 

Kata: Ej, lolo moja, samo bećar budi,

Bećari su danas pravi ljudi.

Števa: Ej, bećarušo, jebot’ otac crni,

Da sam gazda, uzo bi te prvi.

 

Kata: Ej, ala bi se ja ljubila sade,

Ej, ja bi sade, lola nema kade.

Števa: Ej, lažu žene da švolera nema,

Kad je dugo sa pijace nema.

 

Kata: Ej, oči moje kao dva bećara,

Ej, prevarilo momče iz dućana.

Števa: Ej, od garave čuvajte se, ljudi,

Garava se noću često budi.

 

Kata: Ej, blago ženi koja svirca ima,

Ej, ta se dama naspavala sama.

Števa: Ej, mala moja, samo dobra budi,

Ko ne ište, a ti mu ponudi.

 

Kata: Ej, ja sam mome loli do šešira,

Ej, njemu druga cura ne pasira.

Števa: Ej, mala moja, lepog li si kroja,

Majstor bio ko te napravio.

 

Bećarac je bio izuzetno popularan posle Drugog svetskog rata. Kako beleži Dušan Dejanac, bećerci su bili nezaobilazni u emisijama Radio Beograda i Novog Sada. Naročito je bila popularna emisija „Selo veselo“, a kasnije i u popularnoj televizijskoj emisiji „Znanje i imanje“, koja je popularisala narodne umetnike koji su pevali bećarce.

Stalni učesnik ovih emisija bio je Novomiloševčanin Emil Radnović, seljak pesnik. On je kroz pesmu, šalu i viceve opisivao razne seoske događaje, a bećarci su bili često izvođeni. U jednoj emisiji „Znanje i imanje“ natpevavao se sa zemljakinjom Nadom Moldovan, inače tada veoma popularnom pevačicom. Nada je pevala ženske, a Emil muške bećarce.

Ž: Gori lampa nasred Melenaca,

Dođi, lolo, biće poljubaca.

M: Ja bi’ došo, ali mnogo radim,

Orem, sejem pa i repu sadim.

 

Ž: Man’ se diko njiva i oranja,

Ja sam mlada željna milovanja.

M: Ne ljuti se, mila moja Deso,

Zar ti nisam jabuke otreso?

 

Ž: Zagrli me, lolo, oko struka,

Tu je tvoja naučila reka.

M: Ruko moja, duža od rukava,

Da l’ sve pamtiš kog si milovala.

 

Ž: Ala sam se napuderisala,

Tri sam lole begenisala.

M: Curo moja, da si garavija,

Ja bi’ bio tvoja mušterija.

 

Ž: Šijem bluzu, kidu mi se konci.

Dabogda je poderali momci.

M: Momak nije ko ne vara dvije,

Ni devojka bez četiri momka.

 

Ž: Moja nana varala dvojicu,

A ja mlada varam četvoricu.

M: Gledam konja je l’ debela vrata,

A devojci kakva joj je majka.

 

Ž: Oči moje na vr’ glave stoje,

Otac pije, majke se ne bojte.

M: Curo moja, u košulji tankoj,

Ja ću tebe razdvojiti s majkom.

 

Ž: Bela bluza sva mokra od suza,

Sve zbog lole što se s drugom vole.

M: Žali, curo, žalićeš doveka,

Što se mlada rastaješ meneka.

 

Ž: Žašto si me, diko, obljubio,

Obljubio pa me ostavio?

M: Imam curu ime joj je Mica,

Bolje greje nego naftarica.

 

Ž: Ala volem mlada oficira,

Kad me sabljom po kecelji dira.

M: Ja mitraljez doneo iz rata,

Sa njim Sosa podupire vrata.

Kad se saberu svi utisci i činjenice o bećarcu, kao važne i nezaobilazne kulturne baštine ne samo naše severne ravnice, ima se utisak da bi zaborav pao na ovo nasleđe danas od nesagledive važnosti da ga se nije prihvatio pisac i hroničar Kikinde Dušan Dejanac.

Bećarac je od svojih početaka bio ispisivan životnom realnošću, njega zapravo nije stvarao nadahnuti pojedinac, poeta ili muzički znalac; njega je ispisivala opora paorska svakodnevica. Ti stihovi pevali su prvenstveno u slavu života, što podrazumeva da je bećarac uvek lebdeo između platonske ljubavi i onog erotsko-lascivnog, bez kojeg bi realni život bio falsifikovan. U kikindskom slengu te bećarce su zvali „čupavi“.

Lascivni ili čupavi, bećarac je onaj začin, nadev, šlag na torti tamburaških pesama koje su se pevale po kafanama u poznim noćnim satima. Taj bećarac je lako našao svoje kritičare, sabljonoše, koji se groze „neprimerenih i nemoralnih“ reči u bećarcu, istih onih reči koje dušebrižnici svakodnevno koriste, čak i pred decom. Isti ti ljudi, uzdignuti iznad stvarnosti svojim važnim društvenim funkcijama, vode svoje paralelne živote, krišom sa ljubavnicama, pevaljkama i drugaricama iz tajnih javnih kuća...

Dušan Dejanac u knjizi „Banatski bećarac“ citira zapis iz kikindskog časopisa „Jugosloven“ iz 1939. godine, beležeći da je Radio Beograd, kao novi medij pred Drugi svetski rat, imao čak 71 odsto od ukupnih pretplatnika, a time i slušalaca, dovodio je na svoje talase i renomirane interpretatore narodne pesme iz ovih krajeva. Tokom 1939. godine poznati i popularni novosadski pevač Đoka Rus više puta je bio gost Radio Beograda. Pevao je i bećarce. Jednom prilikom funkcioner ove radio-stanice pitao ga je zašto peva te strofe kada je upozoren da to neki slušaoci iz Beograda osuđuju. Posle ove intervencije, Rus nije više zvan da gostuje na Radio Beogradu.

Inkrimisani bećarci, koji su „vređali“ deo beogradske publike na Radio Beogradu, bili su, u stvari, tipični lagani, vojvođanski, koje su svi znali i rado pevali.

„Nema lepšeg grožđa od plamenke,

Ni milijeg roda od švalerke.“

Ili:

„Svi se svete, što ja volim dete,

Ja se trudim da dete naučim.“

Ovaj događaj sa bećarcima na talasima Radio Beograda izazvao je buru reagovanja u vojvođanskim intelektualnim krugovima. Na kraju članka, autor kaže da će i „Savez kulturnih društava Novog Sada intervenisati kod radio-stanice jer je neophodno da se na radio-talasima čuju stare narodne pesme, u koje spada neizostavno i bećarac. Dopisnik smatra da je bećarac jedna od najznačajnijih kulturnih tekovina u ovom kraju“.

„Posle Drugog svetskog rata, bećarce u severnom Banatu sakupljao je za potrebe Matice srpske Luka Nadlački, tadašnji upravnik kikindskog muzeja. U Narodnom muzeju u Kikindi čuva se njegova zbirka bećaraca. Iz ove zbirke Mladen Leskovac je svega nekoliko uvrstio u svoju čuvenu antologiju“, piše Dejanac.

Istraživači istorije bećaraca u našoj severnoj ravnici ne beleže da su komunističke vlasti zabranjivale bećarac. Iz svega zapisanog može se prepoznati da su tamburaši i pevači bećaraca u početku promene vlasti svom poslu prilazili oprezno, mudro. Sa druge strane, bećarac kao narodno pevanje nije imao svoju ideološku crtu. Imao je od nastanka auru rodoljublja. Istina, bećarac se mudro adaptirao na novu vlast kroz posprdne bećarce o kulacima, protivnicima nacionalizacije, pa i o zemljoradničkim zadrugama podignutim po uzoru na sovjetske kolhoze. Bećarci pevaju o normama i „narodnom pregalaštvu“, a kad su 1953. godine te zadruge ukinute, bećarac peva „Sad za normu niko i ne mari.“

Bećarci veličaju čak i ozbiljna socijalistička preduzeća, poput fabrike cigala „Toza Marković“ iz Kikinde, što je svakako godilo Brozovoj ideologiji koja se glorifikuje u banatskim, bačkim i sremačkim kafanama, sve uz nezaobilazne tamburaše.

Bećarac je lepo pevao o izgradnji zemlje, a nije zaobilazio Broza kao vrhovnog vođu.

„Druže Tito, mole te devojke,

Da im pustiš na odsustvo momke.“

Ali, kad se komunizam učvrstio, tamburaši i bećarci nastavili su po svome, do ponoći golicavo, od ponoći erotski narodni bećarac, lom čaša i rasipanje novca, bez ideologije, „Ajde, mala, da mešamo noge“... Sve ovo svedoči prastari nauk ‒ da oni koji mudro slede svakidašnja životna događanja ne falsifikuju ga niti izmišljaju – na kraju pobeđuju.

Uglavnom, hroničar i pisac Dušan Dejanac ne beleži da su komunističke vlasti zabranjivale bećarac, čak ni onaj čupavi!

Na kraju knjige Dušan Dejanac objavljuje i „Notni zapis bećarca“, od ritmički laganog, ubrzanog, do najbržeg „sremskog“, „banatskog“ uz frulu, note za muziku uz natpevavanje, pa bećarci uz harmoniku...

U uvodu za poslednje poglavlje „Banatskog bećarca“, koji donosi uz naslov „Dođi, lolo, donesi alata, nova ćemo probijati vrata“, Dejanac piše o erotskom, lascivnom ili čupavom bećarcu, koji je uz lascivne šalajke bio najtraženiji u poznim kafanskim sedeljkama. Evo kratkok izvoda iz tih bećaraca, koje je Dejanac zabeležio:

Na šta si me navadio, lolo,

Na bombone, jebale te one.

Ja malena imam bujne grudi,

Oće dika za mnom da poludi.

 

Dođi, diko, i obiđi banju,

Ostala sam u drugome stanju.

Lupaj, mala, glavu o banderu,

Ja sam svoju ispunio želju.

 

Mala moja, i tvoja je pukla,

Oklagija kojom si me tukla.

Ajde, curo, da se poigramo,

Pa da malo noge pomešamo.

 

Ajde, curo, de pendžer odškrini,

Ozebo sam, pod dunju me primi.

Mala moja u svilenoj bluzi,

Ili lezi ili se presvuci.

 

Za neupućene, napomena, ovo nisu svi lascivni ili čupavi bećarci. Ima ih još onoliko. A tek šalajki. Ja sam istinski uživao u ovim erotskim i dakako prirodnim bećarcima dok sam ih čitao, tim pre što sam ih slušao u kafanama, uz tamburaše. Tada sam čuo i one druge, tek „čupave“.

Verujem, da su uskraćeni svi oni koji nisu slušali ove bećarce u kafani. Sad su ih čitali! Oni koji ih nisu slušali u kafani, za njih tek sad čuli, možda će baš oni reći da nije u redu ovako javno govoriti o eksplicitnim seksualnim asocijacijama. Neću im zameriti, ali bih ih podsetio da slične reči koriste svakodnevno, ali, nažalost, samo suvo. Druge bih podsetio da o svemu pomenutom govore u poverenju, do sitnica prepričavaju prijateljima i prijateljicama o svojim seksualnim doživljajima sa N. N. osobom, koju svi poznaju.

Moram da kažem da je tek to licemerno jer je to elementarno nepoštovanje onoga koji to prepričava, tek osobe sa kojom je radio „one stvari“... U svakom slučaju, toga u ovim bećarcima nema ni u naznakama. Ima samo one vesele radosti, ode životu i dragosti, koja sve nas čini boljim i prirodnijim.