Škotlađanka koja je život podarila Srbiji

Vrhunski lekar i humanista, sjajan organizator i administrator, kada je bolnice trebalo oformiti i očuvati njihov rad u najtežim uslovima, toliko je zavolela Srbe da je i "umirala“ na rukama srpskih ratnika. Nažalost, posle Drugog svetskog rata Srbija je potpuno zaboravila ovu heroinu, koja je i smrtno stradala od neizlečive bolesti zadobijene tokom spašavanja ranjenih i obolelih Srba.

Slavna Škotlanđanka rođena je 16. 08. 1863. godine u Nainitaku na Himalajima gde je njen otac bio glavni komesar kolonijalne uprave u tom delu tada Britanske Indije. Još kao dete sa roditeljima se preselila u Australiju gde je išla u školu do svoje 16 godine. Po povratku u Škotsku, pohađala je Edimburšku žensku školu medicine i kasnije diplomirala na Medicinskom fakultetu u Glazgovu. Specijalizaciju i bogatu praksu sticala je u Ženskoj bolnici u Londonu i u porodilištu u Dablinu. Od 1894. godine ova ambiciozna intelektualka u Edimburgu je otvorila sopstvenu ordinaciju i porodilište za siromašne žene i posebno odelenje za školovanje i pomoć babica.

Bila je i savetnik u bolnici za majku i dete u Brentsvilu, a sve ove tri bolnice kasnije će biti objedinjene u jedinstven zdravstveni centar - Memorijalna bolnica "Elsi Inglis“. Uzimajući u obzir sve te njene aktivnosti i vrhunsko obrazovanje, Elsi je početkom 20.veka bila jedan od najsposobnijih medicinskih stručnjaka Velike Britanije.

Od 1906. godine ona će biti i jedan od suosnivača i čelnih aktivista Škotske federacije žena sifražetkinja. To Udruženje Škotlanđanki, koje se borilo za prava i emancipaciju žena, čim je objavljen Prvi svetski rat, odlučilo je da počne sa organizovanjem i finansiranjem Škotskih ženskih bolnica za pomoć savezničkim vojskama na frontovima širom Evrope. Taj posao nije bio ni malo lak, posebno jer ga u početku nije podržavala engleska vlada, ali Esli i njene saradnice nisu htele odustati. Bile su veoma uporne i žestokom kampanjom i velikim samopožrtvovanjem već krajem leta 1914. godine sakupile su pola miliona funti što je bilo dovoljno za formiranje i rad 14 bolnica.

Elsi je otišla sa saradnicama prvo u Francusku i formirala prvu bolnicu sa 200 kreveta koja će funkcionisati tokom celog rata. Kasnije će u Francuskoj formirati još jednu bolnicu i krenuti sa formiranjem bolnica u Rusiji. Ipak, na osnovu podataka koji su dolazili do nje, zaključila je da front u Srbiji ima poseban strateški značaj i da je u Srbiji vrlo teška situacija. A kada je doznala da tamo hara i smrtonosni tifus, dileme za ovu hrabru ženu više nije bilo - gro aktivnosti Škotskih bolnica ona će usmeriti ka Srbiji. U Srbiju je preko Grčke, sa prvom bolnicom i tonom sanitetskog materijala, stigla već na pravoslavni Božić 1915. godine. Prvu bolnicu je osposobila u osnovnoj školi u centru Kragujevca, a ubrzo je usledilo i formiranje bolnica na najkritičnijim mestima, u Mladenovcu, Valjevu, Lazarevcu. Najviše zahvaljujući Esli, njenim ličnim dolaskom na front i stalnim njenim dopisima za London i Edimburg, i obrazlaganjem od kojeg je značaja pomoći srpskim herojima, za njom će u Srbiju doći preko 600 sjajnih, hrabrih škotskih bolničarki, a kasnije će iz cele Velike Britanije biti poslato još nekoliko bolnica i velika količina sanitetskog materijala.

Na frontu i u gradovima Srbije gde je rukovodila radom škotskih bolnica, Elsi je bila naprosto obožavana od srpske Vrhovne komande, ratnika, ranjenika, obolelih građana... Bila je vrhunski hirurg, čvrsta i odlučna u svojim akcijama, žena sa neverovatnom energijom i izraženim humanitarnim vaspitanjem. Nije se libila da bude na prvoj borbenoj liniji kad je trebalo hitno intervenisati, niti se ustručavala da interveniše u najugroženijim četvrtima gradova zaraženih tifusom. Stanovnici Mladenovca nikada neće zaboraviti ovu veliku dobročiniteljku koja im je toliko pomogla u najkritičnijem periodu za grad. Već u leto 1915. godine oni su u centru grada podigli lepo uređenu javnu česmu jer ih je Elsi uvek upozoravala na značaj čiste, pijaće vode za zdravlje ljudi, hranu i higijenu. Na česmi su postavili ploču sa natpisom na srpskom i engleskom jeziku i rečima: "Za uspomenu na bolnice žena Škotske u Srbiji i njihovog osnivača Elsi Inglis“. Ta česma je i danas jedini podsetnik na ovu hrabru Škotlađanku, heroinu Srbije.

Na velikoj svečanosti njoj i njenim koleginicama odato je veliko priznanje, a Vrhovna komanda je odlikovala Elsi Inglis Ordenom Svetog Save. Kada je Srpska vojska krenula u povlačenje ka Albaniji i Krfu Elsi je bila sa vojskom sve do reona Kruševca. Dalje je odbila da ide jer nije želela da ostavi kruševačku vojnu bolnicu sa 30 ranjenika i nekoliko svojih bolničarki, iako je znala da će Kruševac vrlo brzo pasti u ruke Austrougara. Odbila je i nalog engleskog konzula da povuče svoju bolnicu iz Kruševca i hrabro, sa ranjenicima, bolničkim osobljem, kruševačkom decom i starcima, sačekala je okupatora. I tri meseca po okupaciji ona je u najtežim uslovima lečila ranjenike i obolele Kruševljane, sve dok je nisu proterali u Švajcarsku. Čim se vratila u Škotsku nastavila je da sakuplja i organizuje pomoć za Srbiju i Rusiju. Učestvovala je na brojnim skupovima, pisala mnoge članke i nastupala u medijima nastavljajući da javnost Velike Britanije upoznaje sa herojstvom i pravdoljubivošću srpske vojske i srpskog naroda.

Koliko je Elsi bila uspešna u tome govori i podatak da je uspela da čak izdejstvuje da su u škotskim školama deca pisala zadatke na temu herojstva Srba, a 28. juna 1916 godine cela Škotska slavila je Vidovdan kao simbol svega što su Srbi učinili u herojskoj borbi protiv Turaka spašavajući tako i celu Evropu od njihove najezde. Za sve što je učinila za srpski narod već u prvim godinama Velikog rata, 1916 godine, na velikoj svečanosti u Londonu, Srpska vlada i Vrhovna komanda srpske vojske, odlikovali su dr Elsi Inglis Ordenom belog orla čime je ona postala i prva žena koja je dobila to najviše srpsko odlikovanje.

Jula meseca 1916. godine Srpska vlada se obratila Federaciji žena Škotske sa molbom za slanje jedne bolnice u sastav novofornirane Prve srpske dobrovoljačke divizije koja je formirana u Odesi od Srba iz Austrougarske. Ta jedinica nije imala dovoljno sanitetsko obezbeđenje a sledili su joj veliki borbeni okršaji. Elsi je sa oduševljenjem molbu prihvatila i potpuno se posvetila realizaciji tog zadatka. Već 30. 08. ona će lično iz Liverpula krenuti specijalnim brodom za Sankt Petersburg na čelu misije pomoći u čijem je sastavu bilo 75 članova, među njima i tri vrsna lekara-hirurga, 12 transportnih i sanitetskih vozila sa punom opremom i sanitetskim materijalom. Bio je to izuzetno težak i rizičan put jer se jedino preko Severnog mora moglo stići na jug do Odese.

Na odredište su stigli 21. 09. 2016. godine, usred teških borbi koje je pomenuta srpska divizija vodila u reonu Dobrudže. Danonoćnim radom Elsine ekipe spasene su stotine srpskih ranjenika i osposobljene za nove okršaje koji su sledili. Hrabra, ali i veoma mudra žena, Elsi će biti i glavni inicijator da se preživeli deo ove srpske divizije prebaci sa Ruskog na Solunski front, ali joj je za tu realizaciju bila neophodna podrška britanskog vojnog vrha. Uz obrazloženja, kakva je ova pametna žena već znala da napiše i odbrani, i u ovoj važnoj aciji bila je uspešna. Engleska mornarica je poslala veliki brod za Arhangelsk, na koji će se Elsi, osoblje njene bolnice i preživeli srpski ratnici ukrcati, i posle niza problema tokom plovidbe, prebaciti u engleski Njukasl. Dr Elsi Ingliš, lekar i veliki humanista, koja je spasila hiljade ljudskih života, ponajviše Srba, najmanje je brinula o sopstvenom zdravlju.

Tuberkuloza koju je zadobila lečeći srpske vojnike i nejač, kulminirala je u borbama oko Dobrudže. Premorena, iscrpljena i teško obolela jedva je preživela užasan put ka Njukaslu. Prebačena je odmah, sa najtežim srpskim ranjenicima, u bolnicu. Od Srba se nije htela odvajati ni u poslednjim trenucima svog života jer je prema Srbima gajila neskrivenu ljubav i divljenje. Kada je osetila da joj se približavaju poslednji trenuci, tražila je da joj donesu njenu srpsku uniformu, sva ratna odlikovanja i šajkaču. Želela je da tako obučena isprati srpske vojnike koji su bili na putu povratka u svoju ponosnu zemlju. Osoblje bolnice joj je ispunilo želju. Obukla se i uz pomoć dvojice bolničara, jedva stojeći na nogama, pozdravljala se sa srpskim oficirima. Uspela je da stigne i do poslednjeg u redu - majora Aleksija Stančića, pred čijim nogama je pala i ispustila dušu. Bilo je to 26. 11. 1917. godine, beskrajno tužnog dana za Srpsku vojsku, za Srbe i Srbiju.

Nemica sa dušom Srpkinje

Heroine Srbije

Heroine Srbije

Život 18.04.2023. 04:05

Nemica sa dušom Srpkinje

Poslednja škotska bolnica koja je poslata u organizaciji ove heroine stigla je u sastav Srpske vojske na Solunski front početkom 1918. godine, nešto više od mesec dana posle njene smrti. Sahranjena je na veličanstven način uz prisustvo predstavnika britanskog i srpskog dvora, diplomatskih korova, visokih savezničkih oficira i brojnih Srba iz V elike Britanije. Nakon sahrane u Edimburgu je nastavljen rad Memorijalne bolnice "Elsi Inglis“, a u Londonu je formiran "Memorijalni Fond dr Elsi Inglis“. Taj Fond je imao dva zadatka, da podseća na ličnost i delo slavne lekarke i humaniste, i da se iz njega pomogne izgradnja zdravstvene službe u Srbiji.

Komitet Fonda je 1927. godine odlučio da se najveći deo sredstava Fonda dodeli "Društvu beogradskih ženskih lekara“ kako bi se završila i uredila posebna bolnica na Dedinju. To je i učinjeno, pod pokroviteljstvoma kraljice Marije Karađorđević i uz dodatne priloge prijatelja "Društva beogradskih ženskih lekara“, zatim grofice Estel Kendis i njene sestre Kinel, te čuvenog dobrotvora Đorđa Vajferta. Ta bolnica se zvala Memorijalnom bolnicom "Elsi Inglis“ i služila je isključivo za lečenje žena, dece i ratne siročadi.

Drugi deo sredstava Fonda dat je Fiziološkom Institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu za istraživanja tog Instituta. 11. 10. 1929. godine, uz prisustvo srpskog ministra zdravlja Bože Maksimovića i gostiju iz Velike Britanije, na pomenutom Institutu otkrivena je mermerna spomen ploča u čast nezaboravne Elsi "Osvedočenog prijatelja Srba“, a jedna laboratorija na Institutu dobila je njeno ime.

Nažalost, posle Drugog svetskog rata, u Srbiji je vlast činila sve da se legenda o ovoj Škotlanđanki, heroini Srbije, potpuno zaboravi, pa je tako ona za današnje generacije potpuno nepoznata. Tom zaboravu mnogo je doprinela i sramna odluka komunista donešena 1948. godine kojom su Memorijalnoj bolnici "Elsi Inglis“ na Dedinju, potpuno promenjeni i namena i ime.

Tekst preuzet iz knjige "Heroine Srbije  - Vekovnik", Dragana M. Miloševića, koju možete naručiti putem imejl adrese: [email protected]