Život
14.12.2023. 23:45
Dragan Vesić

Kolumna

Dragan Vesić: "Vreme slava"

Slavski kolač, slava
Izvor: Shutterstock / nada54

Tokom cele godine Srbi slave krsne slave, ali se period od kraja oktobra do kraja januara s pravom naziva sezonom slava jer ih je tada najviše i slave se najrasprostranjenije slave: Mitrovdan, Aranđelovdan, Nikoljdan, Jovanjdan i Savindan.

Govoriti o poreklu slava kao srpskom hrišćanskom ekskluzivitetu, a da niste etnolog, ne samo da je nezahvalno, nego i dosadno ako o tome pišete kolumnu.

Zato je dovoljno reći da poreklo slava nije do kraja razjašnjeno, ali da slave imaju korene u prethrišćanstvu – samo što je Sveti Sava (“najnacionalniji svetac“, kako kaže etnolog Veselin Čajkanović u knjizi “O srpskom vrhovnom Bogu“), kada je Srbe uveo u hrišćanstvo, paganska božanstva zamenio hrišćanskim svecima.

Ono što slava jeste jesu hrišćanski neizostavni delovi slavskog rituala: sveća, slavski kolač, žito i vino. Ona je ne samo proslavljanje porodičnog zaštitnika, nego i “kulta mrtvih“, kao sećanje na pretke i iskazivanje poštovanja njima. Zato se slava prenosi “s kolena na koleno“, sa oca na sina. Kao takva, ona je porodična tradicija koju krasi bliskost i skromnost, i to je njena duhovna dimenzija.

Normalno je da se ljudi goste, jedu meso (koje jeste žrtva svecu) i piju, ali nije normalno da gozba postane sama sebi svrha, da se izgubi mera u jelu i, posebno, piću. To nije njena duhovna dimenzija nego ateistička groteska – tada prestaje skromnost, a počinje razuzdanost.

Dešava se – ne samo danas, nego u poslednjih sedamdeset i nešto godina – da ljudi posle neke čaše više ne znaju koja slava je u pitanju. Krene se sa masnim vicevima, neukusnim komplimentima i napadnim pogledima upućenim tuđim ženama – jer, kako kaže Krleža: “Sumrak i najružniju ženu pretvara u zagonetnu lutku“ (ne bi pogrešio ni da je rekao “alkohol“ umesto “sumrak“).

Ta “parada pijanstva i kiča“, koja je svojstvena masovnim kafanskim zabavama, ne bi trebalo da bude svojstvena slavama, ali, uglavnom, jeste.

Slave su u vreme komunizma bile zabranjene, mada nisu jer se i tada slavilo, i o tome će sa najviše nacionalističkog patosa da govore oni koji su ih zabranjivali, a tajno išli na slave – dakle bivši komunisti. I za njih je to krunski dokaz okrutnosti levog totalitarizma, a Goli otok i ubijanje “pete kolone i reakcionara“ je valjda “sitnica“.

Takvo licemerje nije ništa čudno: kako Domanović piše u satiri “Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“, Srbija je previše plodna čudima pa su čuda prestala da budu čuda.

Iz ovoga nije teško zaključiti da ono što je svakodnevno, iako jeste čudo, više nije čudo.

Ali, kad smo na terenu slavskih čuda (koja to nisu), nije naodmet prisetiti se Pekićevog satirično-filozofskog romana “Vreme čuda“ i istoimenog filma za koji je koscenarista bio sam pisac – film nije adaptacija knjige jer nema veze s njom. Ukratko, u filmu, nova revolucionarna vlast prefarbava freske u crkvi, ali se posle svakog krečenja desi čudo jer se na zidovima opet, na volšeban način, pojave freske.

Tako je na filmu, ali se ni na jednoj slavi nije desilo čudo – da svetac sa slavske ikone progovori i podseti goste da nisu na kafanskoj proslavi firme nego na krsnoj slavi.

Razlika između svetovnog i svetog odavno je izbrisana kada su praznici u pitanju, a neko će uvek, kada je o srpskim slavama reč, cepidlačiti i reći da slave nisu srpski pravoslavni ekskluzivitet jer Grci, Cincari, Bugari i Makedonci takođe imaju slave, samo što se zovu imendan: nemaju, jer imendan nije ekvivalent srpskim slavama – ne znači isto što i krsna slava. Dakle, slave jesu srpski ekskluzivitet. Stvari ne treba posmatrati manihejski niti ih generalizovati, ali kad su stvari jasne nema mesta za nijanse.

Izvesno je jedno – srpske slave vode poreklo iz paganskih vremena, samo što ih je Sveti Sava prilagodio hrišćanstvu. Dokaz da potiču iz neznabožačkih vremena jesu slavski narodni običaji koji su takođe prilagođeni hrišćanstvu.

Uostalom, običaji nemaju veze sa monoteizmom nego sa politeizmom, samo što neke narodne običaje, kao deo tradicije i nacionalnog identiteta, pravoslavlje toleriše.

Naravno da se može razumeti da se u digitalno vreme slave ne slave na isti način kao pre sto godina – forma se kroz vekove menjala, ali, bar kada je duhovnost u pitanju, suština bi trebalo da ostane ista. U suprotnom, gubi se smisao verskih praznika, i to ne važi samo za slave nego i za najveće hrišćanske praznike – Božić i Uskrs. Niko razuman neće da se napije na slavi, baca petarde na Badnje veče, ali većina to čini.

Zato umesto verskog praznika imamo burlesku i blasfemiju – i zato još nismo izašli iz provalije prethrišćanstva.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
12°C
15.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve