Kolumna
Dragan Vesić: "Ono što se ne sme"
Postalo je mučno i degutantno komentarisati izjave selektora Dragana Stojkovića Piksija ‒ prosto je neverovatno da čovek prosečne inteligencije može poraz da proglasi za pobedu, a neuspehe koji se nižu za uspehe
Ne bi bilo toliko strašno da je on trener nekog fudbalskog kluba iz opštinske lige, ali reč je o selektoru nacionalnog tima koji kao takav simboliše celu državu.
Zato je njegova bruka i naša, a to što je i dalje tu gde jeste samo govori o stanju celog društva ‒ samo ovde marginalci, vucibatine i retardi mogu da vode glavnu reč.
Spada u one kojima su uvek krivi drugi i koji za sve nalaze opravdanje. To je najgora vrsta ljudi ‒ oni kojima su pakao uvek drugi i takvi su spremni baš na sve.
Nigde u civilizovanom svetu, osim ovde, on, posle toliko neuspeha, ne bi mogao da bude selektor i niko ne bi tolerisao njegove glupe izgovore.
Svet je takav kakav jeste, ali se neki red ipak zna: postoji poslednja granica i nešto što se ne sme.
Nije ovo priča o Piksiju: on je samo paradigma svega najgoreg što ova zemlja ima, u mentalnom i karakternom smislu, a ima za izvoz samo što tako nešto niko neće da kupi.
Prosto se ovde zapatilo kao korov i nemoguće ga je iskoreniti.
Zbog takvih je skrajnuto i sputano sve ono što vredi i što može da promeni stvari nabolje.
Mediokriteti su svuda, u preduzećima, institucijama i, što je najgore, uglavnom vode glavnu reč.
To nije za smeh, ali jeste za plač ‒ ima više vrsta smeha, ali ne i plača.
Naravno da je lepo kad se ljudi ne podsmevaju nego se smeju zato što im radost ispunjava život.
Kad se beba rodi, ne čuje se njen smeh nego plač ‒ psiholozi kažu da je to zapravo priprema za ono što je u životu čeka. Čovek pak plače kad ga obuzme tuga i kad, kao i beba, ima neku potrebu, ali je iz nekog razloga nemoćan da je ostvari.
Smeh izražava samo jednu emociju, a plač više. On je dakle složeniji: plač je jednostavno plač.
Čovek može smehom da se ruga, da bude neiskren ili zao, ali za plač to ne važi.
Sad, tačno je da smo oguglali na mnoge grozne stvari i ne pada nam na pamet da plačemo zbog svake nebuloze ‒ u tom slučaju plač nikad ne bi ni prestao, ali valjda bi za sve trebalo da postoji granica i mera. Neka nevidljiva linija koja ne sme da se pređe jer, u suprotnom, ništa ne bi imalo smisla.
Problem je što ta linija kod nas više ne postoji ‒ sve se može i sve se sme.
Zar Stojkovića dodiruju zajedljivi komentari navijača na društvenim mrežama? Očigledno da ne, a za tako nešto morate imati obraz kao đon.
Jasno je da, pored smislenih kritičkih komentara, na društvenim mrežama možete pročitati i one koji su ispod svakog nivoa jer se javni diskurs sveo na maliciozne, ostrašćene, nevaspitane i neljudske reči.
Tako su se na društvenim mrežama povodom smrti muzičke legende Bore Đorđevića mogli pročitati komentari od kojih vam prosto nije dobro.
O njima govori stih – “Pogledaj bagru, anđele“.
Čovek je umro i u takvoj situaciji ljudsko biće se ne bavi nečijim društvenim, političkim ili bilo kakvim angažmanom jer to u najtragičnijem trenutku nije važno ‒ ne možete se radovati nečijoj smrti samo zato što se ne slažete sa njegovim uverenjima, političkim ili bilo kojim drugim.
Totalno je nebitno da li je neko slavan nacionalista, kosmopolita, homoseksualac... Bitno da je čovek i bitna je njegova umetnost, koja je ostavila neizbrisiv trag.
Evo jednog primera da granica i mera moraju da postoje u civilizovanom svetu, koji se ksenofobičnim fanaticima neće dopasti.
Naime, kada je terorista Osama bin Laden ubijen, tadašnja kancelarka Nemačke Angela Merkel izjavila je da se raduje njegovoj smrti.
Usledila je oštra kritika ne samo njene Hrišćansko-demokratske stranke, nego i cele građanske javnosti: da se “tako nešto ne sme“. Ne može niko, a kamoli visoki državni zvaničnik, da izjavi kako ga raduje nečija smrt pa makar da je reč o smrti okorelog zločinca.
Zato što to nije ljudski i nije hrišćanski ‒ sve univerzalne moralne vrednosti proističu iz Biblije, počev od najvišeg moralnog zakona zapisanog u jevanđeljima ‒ Ne čini drugima ono što ne želiš da oni tebi čine.
Dakle, postoji nešto što se jednostavno ne sme, a tamo gde se sve sme nema ničeg ljudskog.
Ljudi se grabe, rade stvari za koje nisu sposobni za velike pare i nije ih briga što su moralne, profesionalne i naravno intelektualne nule jer im je jedino novac važan, a obraza ionako nemaju.
Iza nas je dugo tropsko leto, Evropsko prvenstvo u fudbalu (za normalne debakl, za Stojkovića “uspeh“), Olimpijada u Parizu, doping afera u vrhu tenisa, koja još nema epilog. Desnica u Evropi jača, dolaze hladni dani, a u Srba će, po običaju, jesen i zimu obeležiti krsne slave... Stvari se odvijaju ciklično. Što bi reko Bora ‒ “Na Istoku stare priče, na Zapadu ništa novo“.
Velikani umiru, budale se tome raduju, a negde u tišini svoje sobe neko je star i sam. Seća se onih kojih više nema, koje je voleo, dok seče slavski kolač.
Neki su ga izdali, a neki zauvek napustili.
Zato se ne smeje, nego se sakrije od svih i zaplače.
I to je nešto što se sme.