"Mi samo zbrajamo žrtve femicida"

To je u ovom trenutku za četiri više nego što ih je stradalo tokom cele prošle godine. Uzalud sve priče o tome kako nešto mora da se promeni, kako žene moraju da budu zaštićene, a nasilnici kažnjeni. Rezultati, očigledno, izostaju. A izostaje i odgovornost onih koji bi time trebalo da se bave. Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, ovim se problemom bavi već više od 30 godina. Tokom te tri decenije svedočila je raznim stvarima, upozoravala da se stvari moraju iz korena promeniti... Efekta gotovo i nema. Broj žrtava se ne smanjuje. Zbog toga na početku razgovora za “Ekspres“ Vesnu Stanojević i pitamo – zašto je to tako?

“Jedno je što mi pričamo, a drugo je šta se radi. Zato što mi ništa ne radimo na tome da se to smanji. Naravno, suština jeste u smanjivanju. Mi ne možemo nikada reći – mi ćemo to da iskorenimo i toga kod nas neće biti. Toga će uvek biti, kao što ima u svim zemljama na svetu. Ali, s druge strane, ti brojevi su kod nas stvarno veliki. Sećam se, ja sam još u februaru-martu upozoravala... Tada je bilo dosta ubistava za početak godine. Ja sam i tada upozoravala da će biti brojevi na kraju strašni ako ništa ne uradimo. Naravno, to nisam primetila da neko čuje. Jednostavno, to nije tema kod nas. Kod nas je nešto drugo tema. I onda se dešava nešto ovako. Evo ima mesec i po dana do kraja godine, znači može još nešto, nedajbože, da se desi, još neko ubistvo. I onda šta – onda ćemo reći ima toliko ubijenih žena, mi nismo radili ništa, nikakve edukacije nema. Mi nažalost samo zbrajamo žrtve femicida, a edukacije nema. I to tako iz godine u godinu prolazi, a mi se bavimo nekim drugim stvarima.“

Kada kažete – “mi nismo ništa uradili“, na koga mislite pod tim “mi“?

“Mislim da kao država nismo ništa uradili. Pazite, ovo ne može da spreči, da smanji jedan čovek. Ma ko to bio. Ne može jedna žena, ne može jedna grupa žena koja se time bavi u nevladinoj organizaciji, civilno društvo... Ništa se tu ne može ako nam institucije ne pomognu. Institucije moraju da nam pomognu. S druge strane, ja sam bila svedok gde institucija kaže: ’Mi smo uradili sve što možemo, kod nas je maltene idealno.’ A ja znam koliko se žene žale na te iste institucije. Ne da nije idealno, nego prosto nismo spremni da pogledamo sami sebi u oči.“

Da li su te institucije centri za socijalni rad, da li je to policija, da li je to...

“Nije to bitno. Kada kažem institucije, mislim na sve. I na tužilaštva i na pravosudne organe i na lokalne samouprave. Znači, svako bi tu mogao da ima neku svoju ulogu. Nije to samo centar niti samo policija. Nego smo to svi mi zajedno. Od pojedinaca koji ne prijavljuju nasilje, iako znaju da se u njihovom komšiluku ili u nekoj kući pored dešava nasilje, da je žena modra, da se čuje vriska. Niko to neće da prijavi.“

Zbog čega?

“Pa iz straha, verovatno. Ja ne mogu da odgovorim na pitanje – evo zbog toga i toga. Ali pretpostavljam da je iz straha. I onda idu sa onim – neću da se mešam u tuđi brak. Neću ovo. Neću ono. A hoćeš li da pomogneš nekom ko sutra to može životom da plati? Znači, ti se ne mešaš u tuđ brak, ti spasavaš nekoga smrti. Ali hajdete vi to objasnite. Ili recimo, i ako to i napišete gde god hoćete, neko će to da prokomentariše tako da će ispasti da je kriva i žrtva, da nije trebala ovo, da nije trebala ono. I to je to. Kada je žena u pitanju, nažalost u Srbiji je žena uvek kriva. Mislim na većinu žena koje se proglase krivom zato što nisu uradile ovo ili ono. I to tako ide dalje.“

Vratićemo se i na to. Ali kada kažete – da ljudi neće da se mešaju u tuđi brak, hajde sada da napravimo jednu paralelu. Dakle, neće da se mešaju u tuđi brak, neće da se mešaju u tuđi život, ali opet mnogo njih gleda rijaliti programe gde, zapravo, maltene aktivno učestvuju u nekim tuđim životima...

“Da, ali oni to ne računaju. Oni računaju da je to zabavni program i da je to namenjeno gledaocima.“

Ali u tom zabavnom programu je bilo i maltretiranja žena i bilo je ljudi koji su...

“Kako da nije. I bilo je žalbi. Ja to nikada ne gledam niti sam ikad gledala te rijaliti programe, ali sam dobijala na mejl poruke – zašto se ne pomogne ne znam kome zato što je maltretirao ne znam ko, neko je tamo pretio, tukao i ne znam šta. Zašto ne pozovete policiju? Gde ja da pozovem policiju, ja to ne gledam. Neka pozove policiju onaj ko to organizuje. Znači, na čijoj se to televiziji prikazuje.“

Da li bi tu tužilaštvo moglo da reaguje?

“Verovatno bi moglo. Tužilac može isto da kaže – ja to ne gledam, to je zabavni program, i tu je kraj priče. Ja nisam u situaciji da tu podižem neke optužnice. To mora neko drugi. A taj drugi je... Evo sada da me pitate ko je, ne bih znala da vam kažem. Verovatno onaj ko je to organizovao. On mora to i da prekine. Jer ne može se tamo tući, iznositi raznorazni detalji iz privatnog života. Verujte, taj neki narod naš to gleda i noću i danju. I često dobijam mejlove sadržine ’Eto ja sam noćas ostala do četiri sata jer sam se nervirala...’ Pa znaš, ako možeš da ostaneš do četiri sata, blago tebi. Ako neko od nas radi, on ne može da ostane do četiri sata uz televiziju. Neko ima svoje obaveze i svoj ritam i svoje aktivnosti koje mora da upražnjava u toku dana. Ne može cele noći da gleda rijaliti program.“

I ima svoj život, i ne gleda tuđi.

“Naravno, i ne gleda tuđe živote i ne razmišlja – aha, ima ovoga i tamo, nisam ja jedina koja trpi. Vidite kako je ova trpela to i to.“

"Dete koje prisustvuje nasilju u porodici i samo je žrtva"

Ombudsman traži

Ombudsman traži

Vesti 15.03.2023. 18:05

"Dete koje prisustvuje nasilju u porodici i samo je žrtva"

Često se dešava da se ispostavi da žrtve nikad pre toga nisu prijavljivale nasilje.

“Evo, imate ovaj slučaj koji se desio u okolini Kruševca. Ta žena nikada nije prijavljivala nasilje, njegova žena. A nije verovatno ni druga žrtva. Sada, da li je ona bila ljubavnica ili prijateljica, ja u to ne ulazim jer mi nemamo podatke koji su...“

Mediji su već proglasili da mu je ona bila ljubavnica.

“Pa da, ali to nije u redu. Ne možemo tako proglašavati. Ona je, koliko vidim, žena bila udata. Znači, ne možeš tako proglašavati a da nemaš neke relevantne pokazatelje. Ali, hajde, valjda će se kasnije otvoriti još neka pitanja pa ćemo nešto više saznati.“

Na kraju krajeva, i da mu je bila ljubavnica, to opet nema nikakve veze...

“To ne znači da može da je maltretira, a tek da je rani... To je sve nebitno. Bitno je da su svi njegovi, pazite svi su navodno znali da su oni u ljubavnoj vezi, a onda vam neki najbliži rođak da izjavu kako on prvi put čuje da je on imao takvu vezu. Mislim, znate kako se ono kaže kod nas u narodu – laži, ali tako da mogu da ti verujem. Postavlja se pitanje – ko je ovde lud. Ovaj priča jedno, a svi ostali drugo. Jednostavno neće da kaže ono što je znao. Jer niko nije hteo da mu skrene pažnju. To se, ipak, ne radi u selima, gde se ljudi znaju, gde komuniciraju, svako se porodično zna sa drugom porodicom. Mi samo možemo da nagađamo jer suštinski mi podatke nemamo i to je sve.“

Očigledno nemamo mnoge podatke i o tome koliko je prisutno nasilje u porodici.

“Nemamo. To su samo procene koje mi imamo. Toga ima neuporedivo više, ali pošto žene ne prijavljuju vi ne možete da imate pravi podatak. Da biste imali pravi podatak, vi morate da imate prijavljeno nasilje. A većina žena u Srbiji nasilje ne prijavljuje, zato što ih je strah, zato što ih je sramota i zato što smatraju da time brukaju i sebe, što je došla u situaciju da je neko tuče i da je naziva pogrdnim imenima, i to u svojoj porodici. I one to kriju. A poruka i sa moje strane i svih nas je da prijavi nasilje. Ali ne po svaku cenu. Ja nisam od onih koji će da kaže – moraš da prijaviš nasilje. Ne mora da se prijavi. I ne može svako da ga prijavi. Ali makar možeš nekom u najbližem okruženju, u koga imaš poverenje, da ispričaš da imaš problem. Pa da vidite zajedno kako ćete iz toga da izađete. A ne da se viče – moraš. Ma kakvi moraš. Pa šta da radi žena u selu, ona zavisi od nasilnika. Ona zavisi od njegove porodice. Ona živi u dvorištu u kome su svi oni zajedno. I ona je jedinka i ako sada prijavi, pa znate li šta bi oni njoj uradili? Ona je obrukala njihovog sina. Celo selo će da zna. I žena ćuti i trpi.“

A ako ode od kuće, to je opet...

“A gde da ode? Gde? Nju primarna porodica u većini slučajeva neće da primi. Znači otac, majka, reći će – ti si izabrala svoj put i to tamo je tvoja kuća. Ovo više nije tvoja kuća, odatle si potekla. Tu će biti brat, snaja, bratovljeva deca. Ali ti si završila ovde. Ti si tuđa sreća, kako se to kaže u Srbiji. Prema tome, ona nema gde da ode. Najčešće nema završenu ni srednju školu. A i da ima završenu srednju školu, pa gde će sa decom. Sa kojim parama? Šta da radi? Gde? Šta da iznajmi? Gde da živi? Znate, to su bezizlazne situacije. Mi se time suštinski ne bavimo aktivno, nego eto kada se desi.“

Da li to znači da su, uslovno rečeno, žene iz urbanih sredina, ako trpe nasilje u boljem položaju.

“U boljoj su poziciji, ako to mislite.“

Koliko god to besmisleno zvučalo da je neko u povoljnijoj poziciji ko trpi nasilje.

“Naravno, ali s druge strane te žene iz urbanih sredina mogu nekome da se obrate pa mogu da se sklone. Da li je to sigurna kuća ili neki oblik pomoći koji se njima pruža, ali će im biti pružena neka pomoć. Međutim, tamo na nekoj periferiji, u selu, dosta drugačije se živi. Živi se tako što je muž gazda u kući, što je muž neko ko je tu, uslovno da kažem, sve i svja, a ona je ta koja mora da sluša i da rađa decu. Nju niko ne pita ni za mišljenje, ni za stav, ni za bilo šta. Ona je ta koja je samo tu prisutna.“

Da li je rešenje u kaznenoj politici, da se nasilnici više i brže kažnjavaju, da li je rešenje u nekakvoj preventivi? Kakva tu preventiva može da bude?

“Mi uvek pričamo o preventivi, a preventiva se nažalost vrlo teško sprovodi bilo gde u Srbiji. Jer onaj ko bi trebalo da čuje nešto apropo te teme i tih problema koji postoje, taj nikada ne dođe to da čuje. Vi možete da organizujete tribine, okrugle stolove, predavanja, ali te žene koje trpe doći neće. Prvo, što one ne mogu bez saglasnosti muža da izađu iz kuće i da borave negde na nekom predavanju, a taj isti muž koji je nasilnik neće je pustiti da sluša predavanje o nasilju i o tome u kakve će situacije nasilje izaći, pod jedan. Pod dva, one se uglavnom sklanjaju, upravo ne dolaze da ne bi rekli – evo ova je došla zato što je žrtva nasilja. Da ne bi to rekla okolina. I ona se toga stidi i neće sebi da ’prikači’ taj epitet ili već kako god hoćete da dozvoli. Ćuti i pravi se da je sve u redu, a te edukacije u većini slučajeva ne čine nešto što bi trebalo. E ovo drugo što ste pitali, da li treba pojačati kaznenu politiku. Ja mislim da treba, bez obzira što mi nemamo loše zakone. Ali generalno treba ti zakoni da budu još stroži. I da se kaže – za takvo krivično delo odgovaraćeš toliko i toliko. Ali ne da taj postupak traje pet, sedam i osam godina, kao što neki traju. Da to bude maltene onoliko brzo koliko je moguće prikupiti dokaze, a nikako više od pola godine.“

Koliko se žene ustručavaju od prijavljivanja nasilja i odlaska na sud zbog osećaja da na sudu ponovo preživljavaju sve to? Ako je ona izložena detaljnom ispitivanju... Imamo i medijski vrlo praćene slučajeve optužbi za seksualno zlostavljanje... Koliko to ženama predstavlja dodatnu traumu, pa kažu – nije vredno toga?

“Znate, to je u većini slučajeva kada je u pitanju seksualno nasilje. Kada su ovi drugi oblici nasilja, manje-više se to tako ne radi, niti se ona ispituje, niti tu postoji mnogo zainteresovanih. A pošto su ove devojke javne ličnosti, onda se sve to stavlja ’na meru’, da lično mislim da njega taj advokat, ti advokati, ne brane, nego ga još više uvaljuju u problem. Jer ja vidim kako ljudi reaguju. Da ovaj koji nije možda verovao da je on to uradio, sada veruje. Jer su mu se smučili advokati i pitanja koje oni postavljaju. Tu se proizvodi potpuno suprotan efekat. Ne znam koliko su ti ljudi toga svesni. Ali generalno žene neće, pogotovo kada je seksualno nasilje u pitanju, koje se inače teško prijavljuje, to sebi da dozvole. Još posle ovakvih situacija da neko bude izložen onome čemu je izložena ova devojka, prosto nijedna žena u Srbiji neće to sebi da dozvoli, da dođe i da se neko prema njoj ponaša kao što se ponašao prema Mileni Radulović.“

Da li to znači da će se možda ubuduće žene koje se nažalost nađu u takvoj situaciji još teže odlučivati da to prijave?

“Da, još teže kada vide šta se dešava. Jer neće sebi da dozvole da dođu u situaciju da ih neko blamira satima i satima. I postavlja raznorazna potpuno nesuvisla pitanja koja ničemu ne služe, da ne kažem da se iživljavaju na žrtvi.“

Zašto žrtva trpi nasilje? Psiholog je dao odgovor

Ako ste se i vi pitali...

Ako ste se i vi pitali...

Zdravlje 14.03.2023. 06:15

Zašto žrtva trpi nasilje? Psiholog je dao odgovor

Imamo još jednu situaciju. Vi vodite Sigurnu kuću. Žene tu ostaju nekoliko meseci, do godinu dana.

“Da, do godinu dana.“

Gde posle toga idu?

“Pa, kako koja. Neke žene imaju podršku porodice. Neke nemaju ničiju podršku. Neke i nemaju porodicu. Jednostavno nemaju nikoga. Ponekad neka žena kaže – ja nemam nikoga. Ja ne mogu da verujem da baš nema nikoga. Ali ispostavi se da nema. Da je došla iz nekih krajeva bivše Jugoslavije, da su joj tamo roditelji umrli, da nema ni brata ni sestru. I stvarno ispade da nema nikoga. Onda je ona izložena duplom maltretiranju. Jer taj neki njen partner zna da ona nema nikoga i to naravno zloupotrebljava. Imate te situacije. Imate situacije kada je žena dovoljno samosvesna i radi i ima neke dodatne mogućnosti, može da iznajmi stan i na osnovu toga što je iznajmila taj stan može da planira budući život sa decom. Postoje neke mogućnosti. Neke se nažalost vraćaju nasilniku. One koje misle da nemaju drugo rešenje i gde njima nasilnik obećava da će biti dobar, da on nju voli, da je to bilo slučajno. Zakunu se... Imate toga, ode u crkvu pa se zakune. Ode u džamiju pa se zakune. I posle dve-tri nedelje sve se ponovi, možda još i u goroj formi. Sve zavisi od žene.“

Da li ima slučajeva da se ne ponovi. Da se zaista...

“Ne, ja nisam videla. Ja posle 31 godinu, sada u aprilu će 32 godine, ja nisam videla da se nasilnik promenio. Možda ima, ne kažem da nema, ali samo kažem da ja nisam imala prilike to da vidim.“

Da li ste imali žene koje su se više puta vraćale.

“Da, imam. Mi smo prošle godine imali devet odsto žena koje su se vraćale, a ove godine taj broj može da bude i veći. Jer žena dođe potpuno izobličena od batina i svega ostalog, i posle nekog vremena izjavi da se vraća. Da ona njemu veruje, da je on obećao, da ona neće decu da ostavi bez oca, da se on promenio. Ona veruje u njegovu promenu. I to je to. I vrati se.“

Slična je situacija i ako nasilnik završi u zatvoru i posle izdržane kazne se vrati ponovo toj ženi.

“To je isključiva situacija. Gde će on da ode nego u stan ili u kuću u kojoj je živeo do tada? On se vraća onde odakle je i otišao, odakle je poslat u taj pritvor. I taj pritvor prođe i njemu zabrana prilaska prođe i on se tu vraća. I ponovo nastaje pakao.“

Koliko toj atmosferi doprinose i izjave poput one koju je dao jedan gospodin, da žene eto namerno prijavljuju svoje muževe četvrtkom uveče da bi oni dobili 48 sati policijskog zadržavanja, kako bi one mogle da idu vikendom u grad ili...

“To su gluposti. Ponavljam, za ovoliko dugo vremena koliko radim takav slučaj nisam srela. Ja to često čujem od raznih tih hajde uslovno da kažem advokata, ne znam ovoga ili onoga, i kako su to lažno prijavljeni. Moguće da postoje lažne prijave. Ne može to da se isključuje. Ali, ja srela nisam. Kod nas dolaze uglavnom žene koje su stvarno ugrožene i koje su žrtve i koje traže pomoć. Da li postoje i one druge, verujte, ja nisam neko ko može da odgovori na to pitanje.“

Šta bi, prema Vašem mišljenju, bio pravi potez države, sistema? Šta bi bio signal da zaista nešto mora da se promeni u tom smislu da se zaista žene ohrabre da prijave nasilnike i da zaista nasilnik bude taj koji će da dobije zasluženu kaznu?

“Znate šta, ja ne mogu da vam odgovorim na to pitanje, a da to bude odgovor koji će da zadovolji sad od vašeg medija pa nadalje sve ostale. Stvarno ne mogu. Ali mogu da vam kažem da bi bilo dobro da se u nekom ministarstvu koje je zaduženo za ovo pitanje pojavi neko ko će reći – od danas ćemo ovako. Nasilnik će biti uhapšen, sudiće mu se po kratkom postupku. Ženi koja se smesti u Sigurnu kuću ili nađe neki drugi oblik smeštaja pomoći ćemo svi zajedno. I materijalno, i da deca mogu u školu ili u vrtić, i da ona može da se zaposli, i da u krajnjoj liniji nađe način da reši svoje stambeno pitanje. To bi možda bilo neko rešenje. Možda. A onda će se pojaviti oni koji bi počeli da pričaju – super, sad će sve da prijave nasilje, samo da bi dobile stan. Biće, ja to znam zato što se stalno sa tim srećem. Ali definitivno mnogo je važno da žene prijave i da se ne obaziru na to šta će ko da kaže. To je potpuno nevažno. U pitanju je njen život i život njene dece. A ne šta će da kaže neki dokoni komšija ili neka, da ne kažem, zlonamerna prijateljica.“

Porodičnom nasilju u Srbiji izloženo više od 8.000 dece

Unicef

Unicef

Vesti 30.11.2022. 13:41

Porodičnom nasilju u Srbiji izloženo više od 8.000 dece