Scena
23.10.2021. 17:20
Život
08.02.2023. 12:05
Nikola Jelisić
U crvenom zbog crnine
Koliko košta umreti u Srbiji?
Nema matematike koja će običnu sahranu, bez onoga što joj prethodi i sledi, svesti na sumu nižu od hiljadu evra. Ko na to nije spreman neka se vodi mišlju "život je opasan po zdravlje".
Od neminovnog se uteći ne može. A kad neminovno dođe, slede nove nevolje. Kao da ona koja se dogodila nije dovoljna sama po sebi. Ukratko, iz perspektive ljudi koji se suoče sa smrću bližnjih teško je razumno prihvatiti neophodne procedure kako bi se skromno, u skladu s građanskim i verskim normama, obavio ukop pokojnika u Srbiji.
Tema nije prijatna ni za razmišljanje, ni za javnu debatu, mada se o njoj naširoko, u nimalo lepim tonovima, priča među ljudima kojima su sveža sećanja na istovetna ili uglavnom slična iskustva. U konačnom ishodu puno toga deluje nehumano, većina drugog neshvatljivo skupo i suvišno, ili svedeno na uličarski rečnik "vaćarenje u situaciji u kojoj pogodbi nema“.
Čudni podaci
Tako obično biva, neočekivano. U danu iščekivanja Nove godine iznenadna slabost starijeg ukućanina u svojim kasnim osamdesetim. Boljke su dugo prisutne, ali ovo je bilo korak više. Razna su iskustva, međutim Hitna pomoć stiže brzo, doktorka i medicinski tehničar uljudni, predusretljivi, savetodavni. Kao da ih nimalo, poput nas, ne dotiču uveliko raspaljeni vatrometi, kanonade slavljeničkog prangijanja. Prevoz do Urgentnog centra i njihov ubrzani odlazak na novi poziv bez prilike da im zahvalimo na ljudskosti.
Istovetno je i u bolnici koja zbrinjava vitalno ugrožene. Trajalo je, baš dugo. Dijagnoza, laboratorije, rezultati, doktori raznih specijalnosti... Uzgred ih pitam šta očekuju večeras, svesni povređivanja, pijanstava, tuča, dovođenja onih kojima je Nova godina izazov za nepodopštine u kojima je policija regulator razuma. Spremni su, kažu, iskustvo ih je naučilo šta ih čeka.
Posle 28 sati smeštaju ukućanina u odgovarajuću bolnicu. Nova ’23. je satima iza. Ponovo ljubazno medicinsko osoblje. Jednostavno, samo lepe reči za sve koji su te noći, i za većinu prazničnog jutra, radili najbolje što znaju i mogu. Naredne tri nedelje su na ivici očekivanja dobrih ili loših vesti. Prevagnulo je na drugu stranu. I počeo višednevni turoban hod do, kako bi to umiljato nazvali, "poslednjeg konačišta“.
Prvi susret je u bolnici gde je ukućanin preminuo. Izrazi saučešća zaposlenih, potom popunjavanje formulara koji medicinari izvesno sami nisu smislili. Niti se, po načinu kako su pitanja postavljali, činilo da veruju u smisao popunjavanja praznih polja koja su obavezni da ispune. Zanemarimo osnovno – ime, prezime, godište, mesto rođenja – iako sve to piše u ličnoj karti koja im je data na uvid, ali – ime roditelja pokojnika, pređašnja adresa, bračni status, veroispovest, pa čak i stručna sprema... zaista ispadaju iz okvira shvatljivog, bez obzira na uznemirenost onih od kojih se podaci traže. Posle toga u susednoj prostoriji obavezujuća identifikacija pokojnika, suočavanje sa izrazom smrti na licu bližnjeg. Hiljadama puta filmovana situacija sa neizostavnim kartončićem zakačenim za nožni palac preminulog sa ispisanim imenom i prezimenom.
Agencije koje se bave organizacijom sahrane i dokumentacijom potrebnom da se to učini jesu od pomoći. Svemoćne, ipak, nisu. Dan nakon završavanja posla u bolnici, nakon što se ukućani međusobno sporazumeju o grobnom mestu i odgovarajućem vremenu sahrane, njihovom uposleniku je potrebno ponoviti sve podatke. Potom dati, može i u elektronskoj formi, fotografiju preminulog kako bi štampali umrlice, iz kataloga odabrati kovčeg i krst na kojem će pisati ime i prezime. Ukoliko se ne zakupljuje nova grobnica koja na "otvorenim“ beogradskim grobljima košta od jedne do šest hiljada evra u zavisnosti od "kapaciteta grobnice“, potrebno mu je na uvid priložiti i ugovor o zakupu već postojećeg grobnog mesta na "zatvorenom“ groblju. To svakako nije dokument koji se nalazi pri ruci. Ako ga je teško ili nemoguće pronaći, sledi procedura potrage za papirologijom na groblju gde se nalazi parcela.
Da ne bude zabune, stručna grobljanska terminologija "otvorena“ i "zatvorena“ odnose se na groblja koja se fizički šire i poseduju slobodna mesta za sahrane, dok su druga popunjena i pokojnike je moguće sahraniti isključivo u ranije zakupljenim grobnim mestima.
Od zaposlenih u agenciji za sahrane se može čuti i nešto poučno. Zapravo odvratno. Na primer to da se sugrađanima koji su živeli sami nekoliko dana posle smrti neko useli u stan. Ili ga prevede u tržišnu svrhu:
"Rođacima pokojnika koji su živeli sami savetujemo da umrlicu sa ulaza zgrade, gde se obično nalepe, skinu odmah posle sahrane. Postoje ’ekipe’ koje obilaze grad i preko umrlica proveravaju gde je prazan stan. Upadnu u njega, za kratko vreme sačine lažnu dokumentaciju, pokušaju da ga prodaju, uzmu bar kaparu, ili ga u lakšoj varijanti iznajme na duži rok. Prvenstveno strancima. U vreme kada je pomama za iznajmljivanjem stanova samo retkima padne na pamet da traže na uvid originalna dokumenta u čijem je vlasništvu imovina u koju ulaze.“
Vesti
11.01.2023. 12:46
Pravoslovno groblje u Vukovaru: Porušeno 13 nadgrobnih spomenika
Prosečna cena duše
Naredni korak u organizaciji sahrane je angažovanje sveštenika koji će održati opelo. Bogohulno bi, osim neiskrenosti kako je to najlakši deo posla, moglo da zvuči bilo šta drugo. Ali, ponižavajuća snishodljivost nije mera verujućih. Sveštenik se pozdravio sa mnom, imao je ranije ugovorene obaveze, uputio me je na pomoćnika s kojim sam se, posle za mene neobično dugog "ćaskanja“, sve dogovorio. Onako kako je on zacrtao.
S početka očekivana administrativna forma – ime, prezime, mesto smrti... zatim neočekivano pitanje o prirodi bolesti pokojnika. Potom iznenađujuće, opet bar za mene: da li se pokojnik pričestio u poslednjih 30 dana? Iz uviđavnosti spram situacije ne rekoh "ni o čemu drugom nije mislio tokom tri nedelje nepokretnosti i neshvatanja okruženja u kojem se nalazi“.
Nastavili smo kratko o vremenu održavanja sahrane i detaljima neophodnim za obred. Razumeli smo se. Pomoćnik sveštenika me je potom upitao da li imam minut vremena da mi nešto kaže. Naravno, raspolagao sam sa više od minuta. Trajalo je bar desetak, za mene, s obzirom na temu, neizmerno dugo.
"Kada duša napusti telo, ona je najjača...“, počeo je monotonim tonom anesteziranja svesti sagovornika. "Telo je smrtno, duša večna...“ i tako unedogled, objašnjavajući mi kako se, između ostalog, nečastivi ne mogu pobediti ni nožem, ni puškom, nego verom, molitvama i tako dalje. Gledao sam ga netremice, pokušavao pogledom da ga "ozračim“ kako bi odustao od namere da izgovori sve što je naumio. Nije pomoglo. Pomislih i da ga upitam da li me zaj... Ipak, nisam imao toliko neprikladne odvažnosti.
Ne sećam se poslednjeg pasusa predavanja. Uskočio sam s pitanjem koliko će usluga sveštenika da košta. Brzometno je odgovorio da je to "dobrovoljna osnova, da svako daje koliko je u mogućnosti, onoliko koliko mu je u životu od Boga podareno, ali da je prosek koji ljudi daju 10.000 dinara“. Nisu mi se uklapali termini dobrovoljno, podareno i prosek. Shvatio sam to po principu "što više daš, manje se brukaš“. Čuo sam duhovnu matematiku, dodatak da je opelo za četrdesetodnevni pomen upola cene, te da je umesnije da umesto venaca i buketa cveća rođaci i prijatelji koji dođu na ispraćaj pokojnika novac daruju sirotinji.
Sutrašnji dan predstavljao je nov izazov. U sedam ujutru bilo je potrebno da se sa takozvanom tehničkom službom sa groblja nađemo kraj grobnog mesta i fizički im ga pokažemo. Petorica momaka u prisustvu svog šefa su sa metalnim pajserima bez veće muke podigli postojeću grobnu ploču, odložili je na stranu i pod nju poturili drvene klocne na kojima će ostati do trenutka vraćanja na svoje mesto. Šef je ispunio formular, predao nam ga i uputio na blagajnu. Ali, u matematici ovog troška nešto nije pasovalo.
Umesto 12.000 dinara na koje smo računali, iznos je bio 28.000 dinara. Na pitanje o čemu se radi, šef tehničara je objasnio da je prva cena "demontaža“, a da je u drugu uračunata i naknadna "montaža“ kada ploču budu vraćali. Na novi upit o razlici cene u toj komplikovanoj operaciji skidanja i vraćanja ploče rečeno nam je da se događa da prilikom skidanja ploče ona pukne, da se onda kod kamenoresca naručuje nova, te da u takvim situacijama ne naplaćuju "montažu“. Ova je prilikom skidanja preživela, pa je i cena viša. Pokazao je i deo formulara u kojem je naznačeno da "tehnička ekipa“ ne snosi odgovornost ukoliko se tokom "demontaže“ ploča ošteti.
Hronika
27.12.2022. 13:08
Pljačke u crkvama: "Tražili su novac"
Na tragu faraona
Blagajna je donela novo iznenađenje. Uz naznačene troškove pojavio se još jedan – "ekshumacija“! Iznos 20.000 dinara. Opet pitanje o čemu je reč, pa odgovor da se događa da prilikom iskopavanja grobari, nazovimo ih tako jer oni nisu "tehnička ekipa“ već fizikalci koji s lopatama otkopavaju zemlju i potom zatrpaju raku u koju se kovčeg položi, ponekad naiđu na ostatke prethodno sahranjenog pokojnika ili kovčega. Onda su, prema grobljanskim propisima, u obavezi da ih odlože u posebnu kesu i to evidentiraju u knjigama.
Bezuspešno je bilo objašnjenje da grobno mesto nije otvarano 40 godina i da u njemu ni po jednom znanom zakonu hemije, fizike, čega god, ne može da se naiđe na ostatke prethodnika. Podjednako uludo trošenje vremena predstavljao je zahtev da, čak i da naiđu na nešto, to nipošto ne diraju, nego ostave gde jeste i kako jeste. Ni treće nije imalo svrhe – logično pitanje zašto nešto eventualno nađeno vade, stavljaju u kesu, a potom nakon sahrane vraćaju u raku gde je i bilo? Grobljanski zakoni nisu dužni da odgovore na pitanja o elementarnoj logici. Oni su nepromenjivi. Realno, potrebno je i namaći platu za ko zna koliko hiljada stalno angažovanih u ovim preduzećima širom Srbije.
Ali, nisu grobljanski propisi i njihovi predstavnici očekivali zadrtog protivnika. Saopšteno im je da nemamo razloga da im verujemo na reč, da želimo lično da se uverimo u to da li su naišli na ostatke koje ne radi "tehnička ekipa“, već ona druga, i da će neko od ukućana biti prisutan prilikom rada na "ekshumaciji“. Ako naiđu na nešto, onda će im biti plaćeno. Prvo je prihvaćeno, drugo odbijeno. Mora se platiti unapred jer je puno ljudi naknadno odbijalo da plati taj namet, "pa ako ničeg nema vratićemo pare“. Sahrana nije mogla da bude odložena, grobljanski propisi su odoleli mnogo jačim osvajačima i logici, uplaćen je i taj "rizik poslovanja“, ali su pare vraćene; pravo čudo što u grobnici ništa nije pronađeno.
Dan sahrane podrazumevao je rani odlazak u mrtvačnicu, skeniranje lične karte i novo potvrđivanje podataka, potpis odgovornog lica da je sve po zakonu, nošenje garderobe za pokojnika, ponovnu identifikaciju kako se preminuli u brzini posla ne bi zamenili, odlazak na groblje i sve što sledi. Rođacima i prijateljima ne stigoh da kažem za cveće i vence, da novac podare sirotinji umesto da ga ulivaju u grobljanski cvećarski biznis. U krajnjoj liniji, nisam želeo da bilo kakvim ispadom prekidam poslovni lanac koji niko ne ispituje i kontroliše.
Opelo je održano, sveštenik je ophrvan hladnoćom i prehladom više kašljucao nego besedio i pevao. Njegov pomoćnik se u tom delu istakao. Kada je sve okončano, iz njemu znanog razloga zadovoljan mojim odnosom prema tradiciji i veri, saopštio mi je da slobodno mogu da se javim i za sedmodnevni pomen, a za "40 dana smo se dogovorili“.
Komentari
