"Zlato 21. veka“
Proizvođači automobila u trci za litijumom
U želji da izbegnu dalje zaostajanje za "Teslom“ i kineskim automobilskim kompanijama, mnoge automobilske kompanije počinju da zaobilaze tradicionalne dobavljače i ulažu milijarde dolara u poslovanje sa kompanijama za iskopavanje litijuma.
Pojavljuju se svuda, od Čilea i Argentine do Kvebeka i Nevade, a sve u želi da nađu dobar rudnik i osiguraju zalihe ovog metala koji predstavlja "zlato 21. veka“ koji bi im kasnije služio da svoju kompaniju stave na mapu najuspešnijih proizvođača električnih vozila.
Bez litijuma, američki i evropski proizvođači automobila neće moći da prave baterije za električne pikape, sportska terenska vozila i limuzine koji su im potrebni da bi ostali konkurentni. A fabrike, kojih ima sve više i koje pojačavaju kapacitete u mestima kao što su Mičigen, Tenesi i Saksonija, zaustavile bi se.
Najveće rudarske kompanije nemaju dovoljno litijuma za snabdevanje industrije, a prodaja električnih vozila nastavlja da raste. "Dženeral motors“, na primer, planira da do 2035. sva vozila koja prodaju budu električna. U prvom kvartalu 2023. prodaja automobila na baterije, pikapova i sportskih terenskih vozila u Sjedinjenim Državama porasla je za 45 odsto u odnosu na godinu ranije, prema podacima "Keli blu buka“.
Dakle, automobilske kompanije se bore da osiguraju ekskluzivni pristup manjim rudnicima pre nego što drugi urade to isto. Ali ova strategija ih izlaže rizičnom poslovanju u sektoru rudarstva koji se razvija i propada, ponekad u politički nestabilnim zemljama sa slabom zaštitom životne sredine. Ako naprave pogrešnu procenu, proizvođači automobila bi mogli platiti mnogo više za litijum nego za koliko bi mogao da se proda za nekoliko godina.
Direktori ovih kompanija rekli su da nisu imali izbora jer nije bilo dovoljno pouzdanih zaliha litijuma i drugih materijala za baterije, poput nikla i kobalta, za milione električnih vozila koja su potrebna svetu.
U prošlosti su proizvođači automobila dozvoljavali dobavljačima baterija da sami kupuju litijum i druge sirovine. Ali nestašica litijuma primorala je proizvođače automobila, koji imaju dublje džepove, da direktno nabave neophodan metal i pošalju ga u fabrike baterija, od kojih su neke u vlasništvu dobavljača, a druge delimično ili u potpunosti u vlasništvu proizvođača automobila. Ove baterije se oslanjaju na lagane litijum-jone za provođenje energije.
"Brzo smo shvatili da ne postoji uspostavljen lanac vrednosti koji bi podržao naše ambicije u narednih 10 godina“, rekao je Šam Kunjur, koji nadgleda program "Dženeral motorsa“ za obezbeđivanje materijala za baterije.
Proizvođač automobila je prošle godine sklopio ugovor o snabdevanju sa "Liventom“, litijumskom kompanijom iz Filadelfije, za dobavljanje materijala iz južnoameričkih rudnika. Pored toga, "Dženeral motors“ je pristao da investira 650 miliona dolara u "Litiujm Amerikas“, kompaniju sa sedištem u Vankuveru, za razvoj rudnika Taker Pas u Nevadi. Kompanija je sa ponudom nadmašila 50 ponuđača, uključujući proizvođače baterija i komponenti.
"Ford“ je sklopio ugovore o litijumu sa SQM-om, čileanskim dobavljačem, kompanijom "Albemarle“, sa sedištem u Severnoj Karolini i kompanijom "Nemaska litijum“ iz Kvebeka.
Ugovori koje proizvođači automobila sklapaju sa rudarskim kompanijama i prerađivačima sirovina nisu ništa novo i sežu do početaka industrije, kada je "Ford“ postavio plantaže gume u Brazilu da bi obezbedio materijal za gume.
"Čini se da smo se 100 godina kasnije, sa ovom novom revolucijom, vratili na tu fazu“, rekao je Šam Kunjur.
Uspostavljanje lanca snabdevanja litijumom biće skupo: koštaće oko 51 milijardu dolara, prema podacima konsultantske firme "Benčmark mineral intelidžens“. Da bi kompanije imale koristi od američkih subvencija, sirovine za baterije moraju se kopati i prerađivati u Severnoj Americi ili od strane odobrenih trgovinskih saveznika.
Kako navode iz mnogih auto-kompanija, intenzivna konkurencija za ovaj metal pomogla je da se cene litijuma naduvaju na neodrživ nivo.
Desetine kompanija razvijaju rudnike i možda će na kraju biti više nego dovoljno litijuma da zadovolji svačije potrebe. Globalna proizvodnja mogla bi da poraste ranije nego što se očekivalo, što bi dovelo do kolapsa cene litijuma. To bi se završilo tako što proizvođači automobila sada plaćaju mnogo više za litijum nego što će on vredeti kada se kolaps dogodi.
Ove kompanije, međutim, ne rizikuju svoj trenutni uspeh, plašeći se da ako prođe i samo nekoliko godina bez dovoljno litijuma, njihove kompanije nikada neće sustići zaostatak.
Njihovi strahovi su opravdani. Na mestima gde je prodaja električnih vozila najbrže rasla, etablirani proizvođači automobila izgubili su mnogo uticaja i kupaca.
U Kini, gde je gotovo jedna trećina novih automobila na električni pogon, "Folksvagen“, GM i "Ford“ su izgubili udeo na tržištu zbog domaćih proizvođača kao što je BYD, koji proizvodi sopstvene baterije. A "Tesla“, koji je godinama gradio lanac snabdevanja litijumom i drugim sirovinama, stalno je sticao tržišni udeo u Kini, Evropi i Sjedinjenim Državama. Sada je drugi najveći prodavac svih novih automobila u Kaliforniji posle "Tojote“.
Kineske kompanije često imaju prednost u odnosu na američke i evropske automobilske kompanije jer su u državnom vlasništvu ili ih podržava država i, kao rezultat, mogu da preuzmu više rizika u polju rudarstva, što često nailazi na lokalno protivljenje, nacionalizaciju od strane populističkih vlada ili tehničke poteškoće.
Uz nekoliko izuzetaka, zapadni proizvođači automobila izbegavali su kupovinu udela u rudnicima litijuma. Umesto toga, oni pregovaraju o sporazumima u kojima obećavaju da će kupiti određenu količinu litijuma u okviru raspona cena.
Mnoge zemlje sa velikim rezervama, poput Bolivije, Čilea i Argentine, nacionalizovale su prirodne resurse ili imaju strogu kontrolu menjanja valuta koja može ograničiti mogućnost stranih investitora da povuku novac iz zemlje.
Kao rezultat toga automobilske kompanije šire poslovanje u rudnike širom sveta, od kojih većina nije počela da proizvodi.
Automobilske kompanije igraju važnu ulogu u pomaganju rudnicima da počnu da rade, smatra Dirk Harbeke, izvršni direktor kompanije "Rok tek litijum“, koja razvija rudnik u Ontariju i fabriku za preradu u istočnoj Nemačkoj koja će snabdevati "Mercedes-Benc“.
"Ne mislim da je ovo rizična strategija“, dodao je Harbeke. "Mislim da je to neophodna strategija.“