Scena
18.06.2022. 19:36
Dragana Todorović

Intervju

Dejan Stojiljković: "Pisanje je opasna igra"

ds
Izvor: Miloš Miladinović

"Konstantinovo raskršće“ bila je najčitanija knjiga u javnim bibliotekama u Srbiji 2010. godine, a pisac Dejan Stojiljković je stečenu popularnost nastavio da neguje nudeći svojim čitaocima nove istorijske romane "Duge noći i crne zastave“, "Znamenje anđela“, "Kainov ožiljak“ (u četiri ruke sa Vladimirom Kecmanovićem), "Olujni bedem“, "Dukat za lađara“, kao i prozne zbirke "Leva strana druma“, "Low Life“, "Kišni psi“ i „Neonski bluz“.

Osim toga, ovaj Nišlija piše i drame, scenarije za stripove, a bio je i jedan je od scenarista televizijskih serija "Senke nad Balkanom“ i "Žigosani u reketu“, kao i filma "Toma“.

Osim mnogobrojne publike, Dejan Stojiljković dobio je i mnogobrojne nagrade, među kojima se izdvajaju "Miloš Crnjanski“ i Andrićeva nagrada, kao i nagrada za strip teoriju ‒ "Nikola Mitrović Kokan“.

Uoči manifestacije "Noć knjige“, koja će biti održana od 17. do 19. juna u svim knjižarama "Delfi“ i "Laguninim“ klubovima čitalaca u 33 grada u Srbiji i regionu, na tržištu se pojavila nova knjiga Dejana Stojiljkovića koja je nastala u saradnji sa Vladimirom Kecmanovićem, a najavljena je kao "Ilustrovana priča o osnivaču srpske države“.

To je, zapravo, objedinjena trilogija o Stefanu Nemanji koju čine knjige "U ime oca“, "Dva orla“ i "U ime sina“. Kako je došlo do toga da tri knjige postanu jedna?

"Pošto je prvobitna trilogija izašla pre dosta godina, a moguće je bilo nabaviti knjige samo pojedinačno ili u kutiji, logično se kod nas i našeg izdavača ’Lagune’ rodila ideja o integralu. Naravno, odlučili smo se da integralno izdanje bude likovno i dizajnerski priređeno potpuno drugačije u odnosu na originale i tako knjizi, to jest knjigama, udahnemo novi život. Krenuli smo od ideje da integral podseća na stare crkvene knjige u toj kombinaciji crvene i crne štampe, a imali smo izvanredne vinjete i ilustracije našeg sjajnog ilustratora Dragana Paunovića koji je uradio čak i čitavu azbuku po uzoru na stare srpske srednjovekovne dokumente. Dobili smo na kraju, zaista, jedno reprezentativno, prelepo izdanje za svačiju biblioteku“, kaže "Ekspres" Dejan Stojiljković.

Istorija Srbije, veliki događaji, ali i veliki ljudi su u centru Vašeg interesovanja. Da li je takav sadržaj rezultat Vaše ljubavi prema tim temama ili saznanje da nam, možda, nedostaju knjige koje govore o ličnostima na koje bi trebalo da se ponosimo?

"Na sreću, ima dosta knjiga na tu temu i treba da ih ima još više. Samo ’Laguna’ u svom katalogu ima veliki broj izdanja koja se bave našom istorijom i ljudima koji su je oblikovali i menjali. Preporučio bih sjajnu studiju mog prijatelja i vrsnog istoričara Marka Aleksića – ’Srpski viteški kod’, kao i knjige Luke Mičete. Od drugih izdavača istakao bih knjige profesora Radivoja Radića.“

Šta sve podrazumeva priprema za pisanje knjiga o Ivi Andriću, Stefanu Nemanji, Ivanu Kosančiću, Lazaru Hrebeljanoviću...

"Pisanje proze sa istorijskom tematikom je veoma teška disciplina. Jer, istorija se ne odvija samo na makro, nego i na mikronivou. Dakle, nije dovoljno da znate ko je bio knez Lazar i gde je i kad živeo, treba da uđete i u njegov ’običan’ život. Kakvu odeću je nosio, kako je izgledao obed u njegovom domu, a i kako je izgledao taj dom? U kakvom krevetu je spavao? Koje mu je bilo omiljeno piće? Kako se lečio od prehlade? Kako su se dvorjani obraćali jedni drugima, kakvi su bili običaji vremena, kakvim jezikom se govorilo? Inače ćete doći u situaciju da vam junaci u srednjem veku govore kao da su iz ’kruga dvojke’ ili da se za večerom služe paradajz i kaša od kukuruza uz koji piju kafu i rakiju.“

ds
Izvor: Miloš Miladinović

Pisanje u četiri ruke Vam nije strano. Kako izgleda takav proces stvaranja i šta Vas je povezalo baš sa Vladimirom Kecmanovićem?

"To je vrlo jednostavan proces. Poput zidanja kuće. Ja odradim teži deo posla, a onda Kecmanović uradi fasadu i dekoraciju. I uvede kablovsku i internet. Ali, bez toga kuća ne može da bude cela i gotova.“

Povezuje vas i književna grupa P-70 koja postoji duže od 10 godina.

"Ta grupa odigrala je značajnu funkciju na domaćoj književnoj sceni na početku ovog veka i dosta toga bi danas bilo drugačije da se ona nije desila. Koliko je značajna, to najlakše uočavam po tome što mnogi lokalni i regionalni kulturtregeri i ostali komesari nju i dalje ne mogu da nam oproste.“

Televizijska serija "Senke nad Balkanom“, čiji ste jedan od scenarista, podigla je standarde kada je reč o tom žanru u Srbiji, ali i u regionu. Tu se, kao i u mnogim drugim Vašim delima, istorijsko i fiktivno prepliću. Koliko je opasna ta igra činjenicama, da li se dešavalo da Vam istoričari, ali i oni koji misle da su istorijski fakti svetinja, možda nešto zamere?

"Pisanje je opasna igra. Pisanje istorijske fikcije je možda najopasnija igra. Vidim da neke kolege danas kukaju jer imaju problema sa raznim anonimnim i manje anonimnim budalama koje njihove javne istupe i njihovo delo tumače ovako ili onako... Ja sam nakon premijere prve epizode ’Senki’ dobio niz pretnji od nekih ljudi koji nisu bili zadovoljni kako smo interpretirali neke stvari u seriji. Najviše u vezi Pavelića i Belih Rusa. Neki tip na Twitteru mi je čak otvoreno poručio da će me ubiti sekirom. Ali, vidite, morate prvo da se zapitate za mentalno zdravlje osobe kojoj su istorijski fakti ’svetinja’. Za mene su svetinja porodica, država, crkva... Car Konstantin, Sveti Sava, Hilandar... Zamerali su i zameraće uvek, tako je to kada radite nešto što je javno. Pa pogledajte samo burne reakcije oko filma ’Toma’… To što tamo ima nekih ljudi koji bi da istoriju ne uče iz knjiga, nego sa televizije i interneta, nije tvoja stvar i ne treba da te opterećuje.“

U Vašim pričama postoje žene koje su jake i upečatljive. Da li su takvi likovi plod Vaših saznanja da su žene u Srbiji i patrijarhalnom društvu zaista takve ili Vaše želje da im pomognete da se osnaže?

"To je plod spoznaje i osećaja koje imam kao sin, muž i naročito ‒ otac. Ja sam tatko na žensko dete, kako to volimo da kažemo ovde u Nišu... I mislim da nema ništa lepše od toga. Obožavam svoju ćerku Taru i vaspitavam je da bude jaka i samostalna. Kao što su, uostalom, bile heroine poput kneginje Milice, Olivere Lazarević, Milunke Savić ili fiktivne junakinje kao što je Sara Konor, Helen Ripli ili Nataša Romanof.“

Da li, uopšte, razmišljate o svojim čitaocima dok pišete, da li ih zamišljate, i ako je tako – da li se te vizije potom poklapaju sa ljudima koji Vam donose knjige na potpisivanje?

"Čitalac je potpuno odvojen entitet od pisca. A knjige su kao deca, vi ih stvorite i izvedete na put, a gde će i do koga otići tim putem ‒ to najmanje zna pisac. Postoje razne vrste čitalaca. Od onih koji misle da sam genije, do onih koji bi da me pretuku. I to je sasvim normalno kad se bavite ovim poslom. Ako vam to ne odgovara ‒ eno, u kafani iza ugla traže konobara.“

Ceo intervju pročitajte u štampanom izdanju nedeljnika "Ekspres" koji je na kioscima. 

Najava broja
Izvor: Ekspres
Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu
Lana Bastašić

Intervju

04.01.2022. 07:05

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

"Riječi mi ispadaju iz usta i lijepe se po mom mantilu kao gomila čičaka“, piše na prvim stranicama romana "Uhvati zeca“ Lana Bastašić, mlada spisateljica o kojoj se ovih dana priča ne samo u Srbiji.
Close
Vremenska prognoza
light rain
22°C
25.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve