Scena
27.04.2022. 08:10
Dragana Todorović

Intervju

Damir Karakaš: "Sa barikada ne vidite čoveka nego metu"

06092017damir karakassnimio drazen kokoric
Izvor: Dražena Kokorić

Ličkog Kafku, kako ga je nazvao jedan književni kritičar, upoznali smo u Beogradu, na promociji njegove nove knjige "Okretište“.

Strpljivo je, u knjižari svog srpskog izdavača "Booka“-e, potpisivao knjige svojim čitaocima, ali im je i crtao, a i harmoniku bi zasvirao, samo da ju je poneo, kao što radi u nekim drugim gradovima i knjižarama prilikom promocije svojih knjiga.

Da li je Damir Karakaš pisac koji slika i svira ili je muzičar koji piše i crta? U bivšoj Jugoslaviji crtao je za čuveni "Jež“ i druge tiražnije novine. Kaže da bi sigurno završio likovnu akademiju samo da su mu roditelji bili pismeni ljudi.

"Ako me pitate – šta sam, reći ću vam da sam pisac, mada je cilj uvek isti, koriste se samo različita sredstva“, kaže na početku razgovora za "Ekspres“ Damir Karakaš, hrvatski pisac koji je rođen u selu Plašćica, pored Brinja u Lici. Sada živi u Zagrebu, ali je jedno vreme bio i stanovnik Pariza, gde se izdržavao svirajući harmoniku.

Objavio je knjigu putopisa "Bosanci su dobri ljudi“, kao i zbirke priča "Eskimi“, "Pukovnik Beethoven“ i "Kino Lika“, po kojoj je snimljen istoimeni film. Karakaš piše i drame – "Skoro nikada ne zaključavamo“, "Snajper i Avijatičari“, kao i romane "Kombetari“, "Kako sam ušao u Europu“, "Sjajno mjesto za nesreću“... Njegova dela prevedena su na desetak jezika, a "Okretište“ je najnoviji roman – intiman i iskren, inspirisan jednim napadom na njega.

"Desio se jedan strašan napad na mene, jedva sam ostao živ i trebalo je da prođe neko vreme, da se stvari slegnu kako bih uopšte mogao da počnem da pišem. Nisam želeo da ovo bude roman o nekakvom spektaklu i o crnoj hronici, mada bi se to mnogim izdavačima dopalo, imao sam takve sugestije. Nisam želeo da na taj način eksploatišem svoju nesreću, nego sam težište bacio na jezik. Za mene književnost nikada nije bilo opisivanje događaja, nego jezik u prvom redu.

Pisao sam o traumi protagonista, o traženju mehanizama za ponovno poverenje u ljude. Ima tu dosta slojeva. Pisao sam o barikadama koje su veoma opasne. Kada stojite na barikadama, onda više ne vidite čoveka nego metu, a to je za ljude vrlo opasno. Ali, glavni problem je osveta jer ja dolazim iz kraja gde se imenom i prezimenom zna ko je koga ubio i to se prenosi sa kolena na koleno.“

I u drugim Vašim romanima ima dosta autobiografskih elemenata?

"Volim pisati o stvarima koje poznajem i mogu reći da je sve to fikcija sa elementima autobiografskog.“

Vas život nije mazio, pratile su Vas izazovne situacije, a neke ste i sami birali, kao na primer da budete ulični svirač u Parizu. Sada se u istom tom gradu u izlozima knjižara nalaze Vaše knjige. Da li bi Vaši romani bili toliko popularni i nagrađivani da nemate takvo bogato životno iskustvo?

"Život me nije mazio, ali me nisu mazili ni mama i tata. Kod nas u Lici, gde sam rođen, nikada se nisam poljubio sa svojim ocem. Eventualno mi je nekada pružio ruku. Ali, neke devojke su me mazile i to mi je dovoljno. U vezi sa tim zanimljivo je, a o tome sam pisao i u ’Okretištu’, da sam godinama odlazeći kod frizera shvatio da neki ljudi tamo idu samo da bi im neko provukao prste kroz kosu. To se naročito odnosi na starije muškarce koji su željni nežnosti. Mene je otac šišao mašinicom, kao regruta.

Što se iskustva tiče, za mene je to, kao i za svakog pisca, veoma važno. Imao sam ženu, decu, bio sam ranjavan, boravio sam u zatvoru... ali su me uvek zanimali filmovi, uvek sam u džepovima imao knjige.“

Kada ste objavili roman "Kombetari“, jedan kritičar Vas je nazvao ličkim Kafkom. Pretpostavljamo da Vam to poređenje laska, ali da li biste želeli da budete slični nekom drugom piscu?

"Kafka je veoma zanimljiv pisac, on kada piše kao da intenzivno prepričava snove. Još jedna stvar mi se kod njega dopada – strpljenje. To je najbitnija njegova reč, a sada svi žele brzo da pišu, brzo da izdaju svoje knjige.“

Karakas Robert Matic
Izvor: Robert Matić

U vezi sa strpljenjem, koliko traje proces nastanka Vaših knjiga?

"Ja sam poznat po tome što nikada ne najavljujem rokove za koje mogu napisati knjigu. Nekada mi se dogodi da knjigu napišem za mesec, dva, tri, a nekada mnogo duže. Rad je veoma bitan i ja kada pišem knjigu onda samo radim, ništa drugo, i tako godinama. Nažalost, knjige se danas izbacuju kao domaći zadaci, zato imamo veoma mnogo proizvođača tekstova, a jako malo pisaca.“

Osim inspiracije i umetničkog nadahnuća, šta Vam je još potrebno da biste knjigu počeli, ali i završili?

"Vrlo je jednostavno. Da bi čovek pisao, mora imati dobar razlog za to. Mada, danas mnogi neće da sviraju jer nemaju instrument, neće da slikaju jer nemaju četkice i platno ili ne pišu jer nemaju kompjuter. Za mene je pisanje sudbina i ja je moram ispuniti.“

Pomenuli ste kompjuter, ali Vi lično i dalje koristite mašinu za kucanje?

"Koristim sva moguća sredstva. Juče sam u Beogradu u Narodnoj biblioteci video lične stvari Miloša Crnjanskog i ugledao sam istu mašinu koju koristim i ja. Bilo mi je veoma drago. Njegov ’Dnevnik o Čarnojeviću’ je pravo remek-delo. Mislim da se pojedinim piscima treba stalno vraćati, a među njima je i Milorad Bulatović i ’Đavoli dolaze’, ’Vuk i zvono’, ’Crveni petao leti prema nebu’. To su dela koja se mogu uporediti sa onim što su pisali Ivo Andrić i Danilo Kiš.

Zato, kada sam video tu pisaću mašinu, dobio sam još veći podstrek da pišem. Inače, mašina je nezamenljiva jer se njome misao drugačije struktuira. Kompjuteri navode na brzinu, a kada na mašini napišete reč ’krik’ vi kao da je čujete.“

Rekli ste svojevremeno da kada čitate Handkea da se osećate kao da Vas Bog miluje po glavi. Kako želite da se osećaju Vaši čitaoci? I da li, uopšte, razmišljate o njima dok pišete, da li ih zamišljate?

"Što se Handkea tiče, moram da dodam – kao da me Bog miluje po ćelavoj glavi. To je čak i lepše – može biti dete, a može biti i zreo čovek. Za mene je Handke formativno veoma bitan pisac. On je sada ispolitiziran, ljudi ga kupuju i čitaju, a on je još u bivšoj Jugoslaviji imao, mogao bih reći, svoju sektu ljudi, među kojima sam bio i ja, koji smo ga još tada čitali. Inače, Handkea ne može svako da čita. Sećam se kada mi je jedan profesor prodao njegove knjige ispod jednog podvožnjaka u Zagrebu, i ja danas, uvek kada tuda prolazim zastanem, jer je to mesto za mene kao neka crkva.

Što se mojih čitalaca tiče, ja pišem knjige kakve bih i sam voleo da pročitam, a želim da čitaoci prepoznaju moju iskrenost, kako je rekao Tarkovski. Čitaoce ne treba potcenjivati, zato ih ja veoma poštujem. Ali, moramo još nešto da shvatimo – kao što postoje dobri i loši pisci, tako postoje i dobri i loši čitaoci.“

U Vašim proznim delima ima dosta poezije. Da li za Vas možemo da kažemo i da ste pesnik ili je u 21. veku suvišno pričati o žanrovima na taj način?

"Mene mnogi pitaju – šta je to što pišem, da li je esej, roman, priča? Kada su pitali pevača ’Zi Zi topa’ – da li svirate rokenrol ili bluz, on je odgovorio ’da’. Ja poeziju uvek imam u svojim delima jer su romani horizontalni, a poezija je okomita i omogućava nam da dođemo do najudaljenijih stvari. Osim toga, i loša poezija je bolja nego život.“

Uroš Predić je zbog svoje slike "Vesela braća, žalosna im majka“ koja je inspirisana dešavanjima u njegovom rodnom selu Orlovatu, doživeo nešto slično što ste doživeli i Vi zbog romana "Proslava“ i zbog čega tri godine niste bili u svom rodnom kraju.

"Zanimljivo je to jer moja literatura nije poput one koja se bazira na skandalima, nego na jeziku, ali problem su moji politički stavovi i to što nemam dlaku na jeziku. Kada sam, na primer, gostovao u televizijskoj emisiji kod Aleksandra Stankovića, desilo se ono što se ne dešava drugim piscima – prodaja njihovih knjiga posle gostovanja poraste, a meni je opala. Razlog je taj što za mene nema tabu tema, ja o svemu govorim otvoreno, i o ustašama, Jasenovcu, nikoga ne štedim. Želim biti otvoren i iskren, a ne da kalkulišem, bez obzira na posledice.“

Posledice nisu uvek pogubne jer ste Vi dobili i književne nagrade, a postali ste i pisac čija dela se čitaju kao lektira. Takođe, Vaše priče su ekranizovane, a predstave se rado gledaju.

"Ja nisam komercijalni pisac, ali ipak imam svoju publiku u Srbiji, Hrvatskoj i u Bosni, i smatram da ima dovoljno onih koji mogu da shvate o čemu ja to pišem. Zapravo, moji čitaoci su kao i ja – to su ljudi sa kojima bih mogao da pijem i da razgovaram.“

Šta je sledeće što ćete napisati za svoje publiku ili uveliko pišete?

"Ne pišem sada ništa. Sada čitam, pravim neke skice... Ali, za mene književnost nije samo pisanje, književnost je i čitanje, razgovor, gledanje dobrih filmova. Živimo u vremenu kada nam je mentalna higijena veoma potrebna i zato svima poručujem da ne dozvole da im se u očima vidi svaka nepročitana knjiga.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
light rain
5°C
04.02.2023.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve